Милица

   Мислио сам да све наговештава на нешто лепо, почевши од пријатно топлог јутра ког су испуњавале срећне птице певајући дивну музику, срећни људи који су причали једни са другима, најсмејани ишли на посао. “Ах, па петак је!”, сетио сам се и одмах осмехнуо, не знам ни сам чему, само је све пријатно заиграло у мени. Бучан звук мотора вратио ме је у реалност и потсетио да морам да трчим за гвозденим монструмом који је испуштао црн дим иза себе, да бих на крају сав задихан ушао у њега.
   Ишао је веома споро тај гвоздени монструм у који кад уђеш одмах промениш расположење на горе, као да је све нас возио у неки пакао и сви су га слушали како прича, нико није смео ни најкраћу реч да каже, плашили су га се. Нас пар, пустио је да изађемо на прву станицу и кад је кренуо био је јако бучан, наредио нам је да се пењемо уз дуге степенице. Сам поглед на њих, уливао је страх и умор и тако исцрпљени пењали смо се, док нисмо стигли до врха.
   Литица је веома стрма, гледао сам доле, вртело ми се у глави и уплашио сам се, као да сам требао да се бацим са ње и мислио сам да ћу падати вечност, да смрт уствари није смрт, већ само ћемо радити оно чега се плашимо и то пролазити стално, бићемо свесни тога. Све је деловало страшно некако, ваљда је тај други део јутра увек такав, ко ће га знати? Прошла су два часа, Сунце је јако упекло измамивши нам осмехе, дигло нам је расположење, мислио сам на њу, њен осмех је сијао где год да погледам, био сам поново срећан, као када сам се пробудио ујутро.
   И, коначно је стигла њега порука, био сам још срећнији, нешто је заиграло у мени, човече, јако сам се заљубио. Договорили смо се да се нађемо, обоје смо били јако, јако срећни, нисмо могли да дочекамо пар сати само да се видимо, замишљали смо јендо друго, исказивали љубав. Опет сам се сусрео са гвозденим монструмом, овога пута био је питом, љубазно ме примио и сместио. Угледао сам је, више нисам додиривао земљу, срце је јако лупало, умало није искочило из груди, хтело је да се привуче њеном, да уђе у њено срце, тамо би му сигурно било боље. Пољубили смо се у образ и кренули да шетамо, да нађемо неки наш кутак. Она је причала, ја сам је као слушао и гледао сам је, заправо нисам могао да је слушам и гледам у исто време, нисам могао да обратим пажњу на прелепе црте лица, прелеп осмех и очи које говоре “Дођи, желим те, волим!”, и са друге стране нежан глас који као песма ме привачи њој. Отишли смо иза школе, на не баш лепо место нормалним људима, не заљубљеним, те степенице су биле као за нас, сели смо једно поред другог.
   Царство је то наше, причали смо, смејали се, осећао сам као да се јако дуго знамо, превише је пријатна атмосфера. Кад ме је загрлила, имао сам осећај да ћу доживети оргазам, загрлио сам и ја њу, били смо јако близу једно другог, гледали се и смејали и полако, почели смо да прилазимо једно другом све док нам се усне нису спојиле, залепиле, нису хтеле да се одвоје, нисмо ни ми хтели, превише одговарамо једно другом, једно смо за друго. Желео сам је у том тренутку више него икад, могао бих цео дан да седим на тим степеницама са њом и опет би ми било мало. Полако, ближило се време када ће гвоздени монструм опет да ме закује у своју унутрађњост на неко време, жалио сам што идем, желео сам да останем са њом, нисам могао ни да је загрлим, а желео сам то више од свега! Дошао је, увукао брзо унутра и затворио врата, нисам могао ни кроз прозор да видим њену савршеност, трудио сам се, али монструм је урлао и одјурио. У глави су ми били само њени нежни загрљаји и пољупци, желео сам још тога, никад ми неће бити довољно! Можда сам проклет, можда не заслужујем то?
   А шта ако никад не будемо заједно? Да ли ћу онда стварно постојати, или ћу бити само неки улични ходач који хода лево-десно покушавајући да нађе неку своју срећу, који ће сам себе уништити? Доста пута ми је пролазило кроз главу и да одустанем, али онда ћу сигурно постати улични ходач, овако ми бар остаје нада да ћу срећан ходати ка својим циљевима, имати њу поред себе и бити спокојан.

Проблем



Пробудила ме је гласна јутарња киша која се сливана низ олук, и попут чекића који бубња у мојој глави, ударала од метално дно. Са тешком муком сам устао, исправљао се полако, отишао до купатила, и загледао се у огледало, у своје отекло лице прошарано бубуљицама, необријаном брадом и коврџавом косом. Хладном водом сам се запљуснуо, у мене су гледале беизражајне очи. Како да ништа не видим у њима, само неку чудну хладноћу попут воде која их запљускује. А можда је и ово само један од таквих дана који сивилом обоје све? Обукао сам се на брзину и истрчао из куће. Од додира хладне кваке капије уздрхтах, угазих у бару и већ изнервиран залупи врата за собом. После пар корака засу ме хладна киша капи која се акумулирала на дрвету да ми учини ово јутро још горим. Ставио сам слушалице у уши, пустио гласну музику и кренуо ка аутобуској станици. На аутобус умало закасних. Ушао сам , сео сав мокар. Гледао сам кроз прозор као и увек. Свој мали град сам остављао иза себе и ишао у у други град који сам мрзео ујутро а увече му се дивио. Оба су дремала у срцу питоме равнице. Када сам излазио из аутобуса нисам гледао и опет сам угазио у барицу. Сео сам испред пекаре и као свако јутро, чекао Марију. Чим сам је угледао зенице су се прошириле а срце је хтело да искочи из груди када ме је погледала. Тај дан је пустила своју дугу, црну и коврџаву косу ( обично јој је била везана у пунђу ). Нисам могао да скинем поглед са њеног нежног лица и прелепог осмеха који подсећа на Монализин и бисерних црних очију које кад ме погледају као да шире неку доброту, љубав, такву да би ми требао сав папир овог света да то опишем. Пришла ми је, загрлила ме и својим меким, топлим уснама пољубила попунивши сваку испуцалу рупу на мојим. Срце је јако лупало, рукама сам стегнуо њен витки, мали струк , ноге су ми дрхтале, губио сам равнотежу а у глави тоталан мир. На звук звона утрчали смо у школу. Отворио сам врата одељења и сав задихан рекао: -Извините што касним. Да ли могу да присуствујем часу? -„Хајде седи“- рекла је разредна, Мира, наставница математике, мала старија жена која је носила наочаре, кракто подшишана, стално покушавајући да буде строга. Дубоко у себи је крила, само што је ретко ко то могао да види. Сео сам поред Марка мог доброг другара кога сам јако ценио јер се увек понашао онакав какав је у ствраи био. Добар и искрен. Дечак нижег раста са очима из којих сам одмах прочитао доброту, невиност. Да баш је имао чудне очи свакако не као оне моје безизражајне. Коначно, звонило је, једва сам чекао да изађем напоље и попричам са Марком на миру. -„Из ове коже се не може“-рекао сам, уздахнувши дубоко. Наша лица су била тужна, као и време. Посматрао сам како црни облаци гутају и оно мало ведрог неба. „Ма знам бре, све је црно, тачније, све је префарбано, али кад боље погледамо, све је црно.“ -„Свима је то јасно, само људи више немају времена да гледају боље, само трче за парама. А и сами смо криви за то. Довели смо сами себе на ивицу пропасти.“ -„Политичари...“ -„Друштво је криво, ми смо криви, сами смо их изабрали. Сами смо се међусобно поделили.. Не разумем подељеност, не разумевање, па сви смо један народ, а шире, сви смо људи, „One Love“. Сви се позивају на веру, као у јединство, а вамо кољу једни друге. Уосталом и сам знаш. Не верујеш у Бога? Ниси србин, ти си у секти некој, спалите га, а нису ни упознали тог човека. Драго ми је што сам те упознао и схватили смо обојица да можемо прихватити скроз различите људе од себе.“ –драго ми је што ме је пажљиво гледао и слушао са осмехом на лицу Био је то први пут да сам рекао тако нешто неком и осећао сам се много лепше, не само зато што сам то поделио са неким, него зато што ме је неко пажљиво саслушао, прихватио моје мисли. Али то није ништа, треба показати (проблематичном) друштву, излаз кроз мир и љубав.

Вања



   Било је прохладно то јутро, чучећи, чекао сам да се појаве Лука и Стефан да бисмо заједно кренули да прославимо дан рада. Тачније, једини рад који сам ја вршио, а већином и остали, јесте печење меса, отварање пива, испијање истог, пушење траве. Чак су сви џоинти већ били смотани.
   Дошли смо прилично уморни, али први поглед на камп, дигао ми је расположење. На улазу је стојала велика застава Етиопије завезана са два канапа, једва смо прошли туда.Прво што сам угледао јесте била Вања, Имала је уске панталоне и белу мајицу са дубоким деколтеом, била је савијена, па су њене груди дошле до изражаја, замишљао сам како их страсно љубим док рукама прелазим преко целог њеног сићушног тела.
   “Хоћеш пиво?”, неко је дрекнуо, пробудивши ме из моје неоствариве фантазије.
   “Где је?”.
   “У канти код шатора.”
   Отишао сам до канте, била је испуњена водом и пуним флашама пива и сокова. Дохватио сам пиво и прилично га лако отворио уз помоћ својих зуба. “Букснааа!”, продрала се Маша и скоро сви смо стали у круг, пушио сам и заливао пивом, пријало је, лепо је почео дан, био сам задовољан.
   Камп је био простран, у хладовини, било је топло, а скоро сви смо се скупили око ватре где се пекло месо. Загледао сам се у њу, седела је, пила пиво и пушила гледајући небо. Чинило ми се да је била срећна и некако забринута. "Можда мисли да је прогањам?", тргнуо сам се и тражио да печем месо.
   "Ниси никад' то радио, бежи одавде.", рекао је Милан одмахнувши руком, терао ме је.
   "Знам како се ради, нисам глуп, помери се."
   "Добро, али само једна пљескавица."
   Сео сам на столицу и једва сам успео да отворим плаво-белу канту пуну леда у којој се налазило месо. Ставио сам парче меса на врелу, црну решетку које је делом пропало и постало црно, вратио сам га некако. Месо је било полу-печено, узео сам парче хлеба, расекао га на пола, отворио, ставио кечап, месо и заклопио. Била је очајна пљескавица, нисам ни полао појео, бацио сам је.
   Остатак дана провео сам излежавајући се. Скоро нисам мислио на Вању, као да није била ту, плашио сам се да не испадне као да је прогањам. Била је тако узвишена, нисам имао снаге да се попнем до ње, али сам се и плашио. Како се ближила ноћ, почео сам опет да је посматрам, сијала је, нисам се више плашио, почео сам да нападам. Седели смо једно поред другог, на бетону, прибијени, изнад кампа. Било је још пар људи ту. Прича се развијала, ја сам ћутао и само посматрао, час њу, час камп доле. Поглед одозго опет је почео да ми улива страх, било је мрачно, ништа се није видело сем жара који се једва држао, као да је хтео да га неко полије водом, да му скрати муке. Једва су се гласови чули, као да су били далеко. У једном тренутку, помислио сам да падам одатле, није било краја, само сам беспомоћно падао.
   "Одлазимо.", рекли су, пробудивши ме из кошмара.
   "Видимо се."
   Остали смо Вања, Срђан и ја. Био је упоран тај мали Срђан, никако да оде, да нас остави насамо. Не знам како, загрлио сам и схватио да јој не смета. Срђан је и даље причао, ми смо се смејали, били смо пијани.
   "Срђане, долази доле!", Милица се драла.
   "Идем доле, вратићу се ја ако вам не сметам"
   "Ма не сметаш нам", заједно смо одговорили док је он одлазио полако.
   "Никад јој нисам био толико близу", помислио сам покушавајући још да јој приђем. Дуго смо седели тако загрљени док нисам скупио снаге да покушам да је пољубим. Полако сам јој подигао браду, очи су јој сијале и полако сам је пољубио. Осећао сам како ме је испунила, како је прошла кроз мене убрзавши ми пулс. Љубили смо се дуго и нежно, а Срђан се није вратио.

mogao si da nazoveš temu, "Bezimene priče"

Па, нису безимене. 

pa, kad si im dao imena, nisam ja kriv

Повратак из будућности

   Како можемо да знамо шта ће се десити сутра, прекосутра или за пет минута? Шта се налази тамо? Да ли је то само један празан простор у који ће нас “данас” можда пренети или ми већ тамо радимо нешто само тога нисмо свесни? Можда је цео свет унапред испрограмиран без и једне грешке, можда је судбина нешто савршеније од природе, а можда и не постоји.
   Овакве мисли натерале су ме да седим непомичан, склупчан, на хладном степеништу испред улаза у зграду. Као маче које тражи своју мајку у сред олује, само, ово је била олуја мисли која је кренула из костију и избијала према кожи подивгнуши сваку моју длаку.
   -Добро вече- рекао је непознат човек. Био је прилично уморан, ноге су му помало клецале, одећа поприлично поцепана, необријан са дугом косом преко лица од које се давио и коју је стално склањао.
   -Добро вече- узвратио сам, шокиран.
   -Извини, да ли имаш цигару?- бојажљиво је упитао. Извадио сам једну и припалио му.
   -Хвала. Знаш, лепо је овде, нисам ово очекивао.
   -Шта је овде лепо, ово је “дивљи запад”, ништа овде није лепо.
   -Јесте, веруј ми.
   -Како ти то знаш?
   -Па, осетим промену, могу нормално да дишем, пробао сам и воду, изврсна је.
   -О чему ти?- повисио сам тон, мислио сам, још једна пијаница или наркоман који прича које какве глупости само да би привукао пажњу и добио још коју цигарету.
   -Ја сам из будућности- док је то изговарао завртао је ногавицу да би показао некакав уређај. Јако чудан уређај на коме су писале координате и тачно време. Помутио је моје мисли, укопао ме у чуду.
   -Будућност?!
   -Да,да- рекао је тужно и повукао повећи дим, почео је да кашље - Нисам знао да је овако јак дуван.
   -Замишљао сам да ће будућност бити другачија, а не таква како си је ти преставио. Причај ми, како је тамо.
   -Као прво, на путу, доживео сам велику промену, моје мисли су се ослободиле. Био сам несвесни роб система који је гутао скоро сваког човека.
   Док је то изговарао, очи су му биле пуне презира и среће. Много мисли му је пролазило кроз главу, али никако да изађу кроз уста, зато смо само ћутиали. Непомично седели и ћутали. Ја сам и даље гледао у његов чудан уређај, као да нисам ту.
   -Тамо је све офарбано тешким бојама. Све је лепо на први поглед, чисто. Дубоко удахнем, а ваздух ми падне на плућа, закашљем се.
   -Зашто се не побуните?
   -Ко да се побуни? Направили су од нас само стоку која гледа право где и они и идемо тамо где нам кажу. Немамо способност слободног размишљања, то нам уграде на рођењу. Ја се осећам сад као мудрац, јер да бих дошао на овај свет, морали су да ми врате слободне мисли.
   -Чекај, ти ниси својом вољом дошао овде?
   -Не пријатељу, свака држава је одабрала по једног преставника да оде у прошлост и сакупи податке, после се врати тамо, они узму шта су хтели и ми настављамо даље исто. Као да ништа није било. Ја нећу назад!
   -Па не мораш, можеш остати код мене, ионако живим сам.
   -Примаш ме у свој дом?
   -Наравно!
   Од среће умало није пустио сузу, био је пресрећан. У мени је видео спас. Пре него што смо ушли у зграду, кренуо је да скине уређај са ноге. Чим га је скинуо, пао је као исечено стабло, лежао пар секунди, потом, нестао