Милица :: Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura

Мислио сам да све наговештава на нешто лепо, почевши од пријатно топлог јутра ког су испуњавале срећне птице певајући дивну музику, срећни људи који су причали једни са другима, најсмејани ишли на посао. “Ах, па петак је!”, сетио сам се и одмах осмехнуо, не знам ни сам чему, само је све пријатно заиграло у мени. Бучан звук мотора вратио ме је у реалност и потсетио да морам да трчим за гвозденим монструмом који је испуштао црн дим иза себе, да бих на крају сав задихан ушао у њега.
   Ишао је веома споро тај гвоздени монструм у који кад уђеш одмах промениш расположење на горе, као да је све нас возио у неки пакао и сви су га слушали како прича, нико није смео ни најкраћу реч да каже, плашили су га се. Нас пар, пустио је да изађемо на прву станицу и кад је кренуо био је јако бучан, наредио нам је да се пењемо уз дуге степенице. Сам поглед на њих, уливао је страх и умор и тако исцрпљени пењали смо се, док нисмо стигли до врха.
   Литица је веома стрма, гледао сам доле, вртело ми се у глави и уплашио сам се, као да сам требао да се бацим са ње и мислио сам да ћу падати вечност, да смрт уствари није смрт, већ само ћемо радити оно чега се плашимо и то пролазити стално, бићемо свесни тога. Све је деловало страшно некако, ваљда је тај други део јутра увек такав, ко ће га знати? Прошла су два часа, Сунце је јако упекло измамивши нам осмехе, дигло нам је расположење, мислио сам на њу, њен осмех је сијао где год да погледам, био сам поново срећан, као када сам се пробудио ујутро.
   И, коначно је стигла њега порука, био сам још срећнији, нешто је заиграло у мени, човече, јако сам се заљубио. Договорили смо се да се нађемо, обоје смо били јако, јако срећни, нисмо могли да дочекамо пар сати само да се видимо, замишљали смо јендо друго, исказивали љубав. Опет сам се сусрео са гвозденим монструмом, овога пута био је питом, љубазно ме примио и сместио. Угледао сам је, више нисам додиривао земљу, срце је јако лупало, умало није искочило из груди, хтело је да се привуче њеном, да уђе у њено срце, тамо би му сигурно било боље. Пољубили смо се у образ и кренули да шетамо, да нађемо неки наш кутак. Она је причала, ја сам је као слушао и гледао сам је, заправо нисам могао да је слушам и гледам у исто време, нисам могао да обратим пажњу на прелепе црте лица, прелеп осмех и очи које говоре “Дођи, желим те, волим!”, и са друге стране нежан глас који као песма ме привачи њој. Отишли смо иза школе, на не баш лепо место нормалним људима, не заљубљеним, те степенице су биле као за нас, сели смо једно поред другог.
   Царство је то наше, причали смо, смејали се, осећао сам као да се јако дуго знамо, превише је пријатна атмосфера. Кад ме је загрлила, имао сам осећај да ћу доживети оргазам, загрлио сам и ја њу, били смо јако близу једно другог, гледали се и смејали и полако, почели смо да прилазимо једно другом све док нам се усне нису спојиле, залепиле, нису хтеле да се одвоје, нисмо ни ми хтели, превише одговарамо једно другом, једно смо за друго. Желео сам је у том тренутку више него икад, могао бих цео дан да седим на тим степеницама са њом и опет би ми било мало. Полако, ближило се време када ће гвоздени монструм опет да ме закује у своју унутрађњост на неко време, жалио сам што идем, желео сам да останем са њом, нисам могао ни да је загрлим, а желео сам то више од свега! Дошао је, увукао брзо унутра и затворио врата, нисам могао ни кроз прозор да видим њену савршеност, трудио сам се, али монструм је урлао и одјурио. У глави су ми били само њени нежни загрљаји и пољупци, желео сам још тога, никад ми неће бити довољно! Можда сам проклет, можда не заслужујем то?
   А шта ако никад не будемо заједно? Да ли ћу онда стварно постојати, или ћу бити само неки улични ходач који хода лево-десно покушавајући да нађе неку своју срећу, који ће сам себе уништити? Доста пута ми је пролазило кроз главу и да одустанем, али онда ћу сигурно постати улични ходач, овако ми бар остаје нада да ћу срећан ходати ка својим циљевима, имати њу поред себе и бити спокојан.