Najmilija slika

Na uglu ulica T. i P. u velikom gradu B., stajala je kuća sa dva broja. Šta su ta dva broja značila, i zašto se nisu slagala ne bih sa sigurnošću mogla da tvrdim.

Jedan broj je bio paran, šestica, ako se ide ulicom T., a drugi neparan, dvadeset jedan, ako se ide ulicom P. Radi ove nesloge među brojevima, kao i radi dizanja novog poslovnog centra, zgradica sa dva broja umesto za konzerviranje bi predviđena za rušenje, ali u budućnosti daljoj od dva prisna i skora letnja meseca.

Razni ljudi i razni papiri su provodili silno vreme u ovoj kućici, po njenim sobicama i sobičcima, a kako je među svim drugim zgradama u susedstvu bila najmanja, tako su valjda i ti ljudi i papiri bili nekako mali. Ljudi uglavnom radi godina, mnogo godina raspoređeno na malo ljudi, a znano je da kako se one gomilaju to se čovek smanjuje, a i radi stalnog druženja sa lupama ili nekim drugim uvećalima, nad malopre pomenutim papirima, jer ovi po svojoj prirodi behu veoma mali, kao što i treba da budu.

Rečeni papiri su bili ne veći od poštanske marke, upravo, i bili su poštanske marke, a one se nisu ni pravile kao slikarska platna. Bolje reći, cela slikarska platna su smanjivana na 2-3, 3-3 ili koliko je već potrebno santimetara, raznobojnog i raznog papira. Ova različitost je zavisila od zemlje, doba i povoda, jer odavno poštanske marke nisu samo ono čemu služe: opremanju pisma prevoznim sredstvom, da njima pismo doputuje od jednog do nekog drugog čoveka, vozom, kamionom, avionom, motociklom, biciklom, poštanskom kočijom, konjem, ili nekim drugim, nama nepoznatim prevoznim sredstvom. Naročito brodom.

Strast za markama, dobro znana svim filatelistima, ne bi, međutim, razlog radi kojeg Petar I. Marković stade da dolazi u tu zgradicu, redovno, otkad je otkrio da postoji, i sve strepeći da je ne sruše, jer je čuo da će je rušiti.

Petar beše prost i jednostavan čovek. Ceo svoj vek on provede na zemljici crnici radeći je i negujući samo jednu mudrost: kako radiš tako ti i jeste, kako seješ tako žnješ.

Ali biva da se požanje i što se ne seje.

Čim rodi drugog sina, Svetozara, Pelagija, žena mu, nešto zanemoća, dete stade da poboljeva i nedugo zatim umre.

Nekako u ta doba navališe kiše i gradovi, sva se letina povi, žito polegne i prosto se utaba, a kada granu sunce naiđoše ptice i sve pozobaše.

Za mesec dana Petar sahrani obadvoje, ženu i mlađeg sina, i stade da živi kao čovek s pola srca. U to pola srca mu stade Prvoslav, stariji sin, ceo, a u onu drugu, nepostojeću polovinu srca, zlatno žitno polje, dovoljno da othrani tog sina, iškoluje ga i izvede na put. Shvatiće jednom, mislio je Petar o Prvoslavu, da se ljubav ne deli i da je jedna, baš kao i tuga, i da čovek od tuge umire za onim kojeg nema, a kojeg ima, za njim se ne umire.

Ali mu nekako nije išlo, ni sa žitom ni sa sinom.

Nikada se nisu razumeli, ni mnogo razgovarali, i Petar je znao da Prvoslav tamo negde u dnu duše njega, oca, krivi za majčinu i bratovljevu smrt, baš kao i za to nerazumevanje.

Jer je Petar znao da, kako su roditelji deci životna lekcija, tako su i deca roditeljima, iz iste knjige. Samo što je ono starije od njih dužije učilo, i raznije stvari, pa je nekako i lakše savlada, i zavoli. Svejedno je Petra bolelo što se nisu sporazumevali. Pored onakve lepote, otići najpre u grad pa učiti, a onda i u tuđu zemlju gde nikog nema i gde ništa nije svoje... mora da ga Prvoslav mnogo nije voleo... jer su priče o boljem životu samo priče, život je svuda život jednak, težak i naopak, lagan i radostan, zavisi od čoveka. A beše i vreme kada se Prvoslav prosto stideo što mu je otac seljak, i što za drugo osim zemlje i neba, kiše i sunca, motike i kopačice ne zna, ili ne mari. I nije ni spominjao ko mu je otac i odakle je. Ono malo što bi progovorili bilo bi uglavnom to kako Petar mnogo radi a malo ima, i kako se sve to, na kraju krajeva, ne isplati, kao da se nešto u životu pa isplati. A opet, sa životom se teško rastaje dok se dugovi ne izmire.

Negde u Petru se rodila sumnja da su svi njihovi nesporazumi u vezi sa žitom i sa zemljom.

Otkad je ispratio ženu i sina i prepao se kako će ovog drugog, jedinca, da odgaji sam, svaku klicu je pomno pratio još od novembra meseca, brinuo što snega nema ako ga nema, ako ga ima što je potanak, ako je podebeo mirno se vraćao kući iz obilaska i prosto nosio u glavi osluškivanje, jer, činilo mu se, može da čuje kako žito diše, snaži se i jača do proleća. Čak je samoniklice presađivao, i brinuo o njihovom napretku i boljitku, a kada bi ga ošamutilo neko davno sećanje da se nešto mora i ostaviti, pticama, kišama, vetrovima, zemlji, ili, bože me prosti, nekim nepoznatim i davnim bogovima, revnosno je sa sklada skidao svaku travku i marljivo ništio sve što bi niklo izvan njive. Ponekad mu je govorio o kući, o stoci, o Pelagiji i Svetozaru, o Prvoslavu i njegovom prvom razredu, pa drugom, pa trećem, pa o prvom ispitu, i o diplomskom, i svom ocu, i majci koje se ne seća a rado bi je se setio, o svim brigama i malobrojnim radostima svojim Petar je govorio žitu, a žito je odgovaralo, u početku nerazumljivo, ali kasnije sve glasnije i jasnije, i nepogrešivo je tačno znalo gde i kako, pa i zašto Petar greši, ako greši, i gde i zašto treba tako, ako treba. Čuo u tom glasu svoje sinove, raspoznavao glasove i reči koje jednom nije stigao da kaže, a drugom nije umeo. Sve priče i pesme koje od svog oca nije čuo a svojoj deci želeo da kaže, sve je to žito znalo i šaputalo, a on, Petar, slušao i mislio, ima vremena, reći ću mu, na kraju, on to i sam zna. Jednom će, znao je, izreći sve što mu je na duši, i progovoriće kao dva čoveka, kako treba i da bude. Ali nije znao kada će to biti.

Svakako se nadao, da što žito bude bolje, to će se i Prvoslav lakše privoleti ocu, biće obojica topliji jedan sa drugim, i više neće moći da mu kaže

"Znaš, tata, sve ovo što ti radiš nema smisla, pogledaj kako ljudi žive..."

Neće moći da kaže zato što će Petar imati najbolje žito u kraju, dremljivo pod suncem, čisto, nepoleglo, zlatno.

Tako je Petar sejao žito i hranio sina, a sejao je najbolje što je znao: uvek dva tri dana pred pun mesec, sa flašom najboljeg crnog vina, sve sam hamburg i dinka, srca punog radosti. Nadao se, vratiće se Prvoslav, i on će ga sačekati sa ovom njivom punom ko oko. Jer ženu i mlađeg sina beše izgubio davno, a ovaj sin se izgubio sam: diplomirao mašinstvo i otišao u Australiju, neki tuđim, "svojim" putem, kao da se može ići nekim drugim.

A zemlja kao žena, još plodna od Save što je nekad nadolazila pa se povlačila, jer behu blizu obale, između puta i same reke. I trpela samo jednog gospodara, i darivala ga i sahranjivala. Kud nije imao dovoljno vremena od svog posla, tud je još i ovaj došao da se završi.

Jer je Petar I. Marković redovno odlazio u zgradu predviđenu za rušenje, u kojoj se skupljalo filatelističko društvo. I sve je mislio da je okasnio i da neće uraditi radi čega se na to društvo namerio.

Petra je, naime, jedna čudna riba ubola dok je levom rukom držao sinovljevo pismo, a desnom potpisivao da ga je primio. U tom pismu beše nešto veoma važno, mislio je, dok mora da ga potpisuje, i potpisa da ga je primio, a imajući u vidu tanku vezu između leve ruke i srca reklo bi se da je ovaj ubod osetio baš u srcu. Iako je sve krenulo od srednjeg prsta leve ruke, dok je potpisivao da je primio pismo, iz Australije, od svog prvog i jedinog sina.

Petru se najpre nije učinilo ništa.

Ubod je osetio kao lagano peckanje, na površini kože a posle u jagodici pa i dublje, kao damar, jer je ono pismo stisnuo jako, iz više razloga: prvi je što se teško potpisivao ne baš sasvim siguran koje je slovo koje, a bilo mu je nezgodno da pred poštarem stavi jezik među zube, ipak je njegov sin diplomirani inžinjer, i nije red da mu otac bude toliko nevešt sa olovkom, pa je pismo stisnuo iz sve snage, a posle, činilo mu se da će pismo ispustiti, da će mu se ono samo izmaći i pasti u baru i da će se raskvasiti i postati nečitko na najvažnijem mestu, možda upravo tamo gde mu Prvoslav javlja da dolazi kući ili gde ga poziva da ga on, Petar, vizitira tamo negde u belom svetu. Možda Petar ne bi ni otišao, ne bi otišao sigurno, daleko je to, ali je poziv poziv, i ko mu bude pismo čitao, jer Petar nije baš jak ni na čitanju, taj će poziv videti i svakako već nekome reći, i znaće se da se nisu zaboravili, otac i sin.

Kako se Petar potpisivao retko, radio je to sporo, i dugo je stiskao pismo, a kada je poštar otišao, on pismo premesti iz leve u desnu ruku tako da desnom zaobiđe onu marku, ne vodeći o tome nikakvog računa a onaj ubodeni prst stavi u usta i malo ga promumlja jezikom, čisto da potvrdi da se nešto desilo sa prstom. Ne treba ni reći da je ovim putem otrović, jer je to bila jedna mala riba, 2-3 cm sa sve okvira, ušao i njegov organizam na više načina: direktno kroz krv, i posredno, opet do krvi.

Crvenu tačkicu na prstu nije povezao ni sa poštanskom markom ni sa ribom. On nije ni znao da je ta riba otrovna, to je saznao nekoliko dana kasnije dok je gledao Opstanak, neku američku emisiju o raznim životinjama, i svidela mu se ta emisija, samo što on nije imao vremena da gleda televiziju, a nije je ni imao, zato je sada i gledao, i svidelo mu se, gledao je u reprizi Školskog programa, na Infektivnoj klinici. Prava američka emisija. I baš mu se svidela. I sve je zapamtio, i za tu ribu da je otrovna, i da živi blizu Australije. Ne bi možda ni gledao baš, neka to što nije imao televiziju, a i što će mu, nego je čuo za Australiju, pa je požurio, i video i more, i pod morem su snimili tu ribu. Baš svašta znaju ti Amerikanci, mislio je, ali opet su morali da odu u Australiju da to sve snime. A Prvoslav je u Australiji.

Kada se posle nedelju dana, koliko je trajalo bolničko ispitivanje, vratio kući, opazio je na stolu pismo i na pismu markicu a na ovoj ribu koju je video na televiziji u bolnici. Ribu je odmah prepoznao, odmah mu se omaglica u glavi razredi on složi kockice u mozaik. Naravno da su sve dijagnoze na Infektivnoj bile pogrešne, on je bio otrovan, a kako je radža bila mala, 2-3 cm zajedno sa pozadinom i okvirom, tako je otrović bio nedovoljan da ga usmrti. Tako je on, eto, preživeo. Druge zemlje, drugi ljudi, druge i ribe, sve nepoznato i daleko.

Svakako bi Petar zaboravio na neprijatan događaj, više osećaj, jer šta i ako ga je ubola jedna poštanska marka, imalo je naokolo što šta da se uradi, svinje i živina svaki dan jedu, tri puta svakog dana, stiže detelina za košenje, leto u jeku i žita klasala, još malo pa će vršaj, ali je on na tu kovertu sa markicom, na to pismo od Prvoslava, naletao kud god bi se kretao, svuda bi je nalazio gde je ne bi ostavljao: na radiju, na frižideru, u kutiji za alate, u kutiji sa računima za struju, vodu telefon, radio i televiziju, iako ovu zadnju nije ni imao. Ne bi se on potresao radi toga, svakako ne radi toga, ali kada ovu koverticu nađe u kutiji za hleb, odluči da je se otrese svakako, i baci je u vatru i ne gledajući kako se dimi i puši, jer izgoreti nije mogla. Iz sličice se izlilo vode u kojoj je ona riba plivala dovoljno da vatru zagasi. Prvoslavovo pismo odloži u kutiju, među ostale račune. I nije bilo neke razlike, kad malo bolje pogleda, i ovo je sve plaćao, a kad malo bolje razmisli, za sve je u životu i plaćao i opet ostajao dužan. Tako on ostavi sinovljevo pismo i ode da spava.

Kada je, međutim, istu tu kovertu sutradan našao pored jastuka, spakuje je sa sve marke u celofansku kesicu pa u džepić od stajaćeg odela, i krene da potraži društvo gde bi mogao, akobogda, da je udomi bezbedno i po sebe i po druge. Jer se uništiti baš nikako nije dala.

Kada je otvorio vrata i ušao u tu kuću, spremnu za rušenje, niko nikakvu pažnju tom njegovom stidljivom ulasku nije poklonio. Petar je inače bio slabo primetan čovek, a za ovu priliku je obukao čistu košulju i džemper koji mu je još Pelagija, žena mu, plela, čiste čarape i cipele isto. I tako skoro cele nedelje: namiri posla, pa za grad.

Da su ga nekako, nekako primetili, bar da ga je neko pogledao pravo u oči, on bi rekao "imam nešto za vas", i zdravo. Ovako, nije mogao nikoga da vuče za rukav, i onako neprimetan, dolazio je jedno izvesno vreme, nenametljiv i tih, ćutljiv, mada je ćutao jer nije imao sa kim da priča, a ni o čemu. Kada mu se kolir na košulji stade prljati, on ne imade kud nego istupi smerno, što se svakome prema kome se tako istupa dopadne, a istupi tako što smerno upita prvog kraj sebe:

"Da li biste mi mogli nešto reći o ovome, molio bih lepo?" čime je slušaoca iz mesta osvojio, te se ovaj odmah zauzme oko celofanske kesice i markice u njoj.

Da skratimo priču, o predmetnoj markici ispade da niko ništa nije znao. Išla je od ruke do ruke, veoma pažljivo u svakoj okretana, razgledana i zagledana, dok se nije zaustavila na jednom stolu, od svoje ili tuđe volje, jer pincetom nisu uspeli da je zadrže. Na markici su boje bile nepristojno žive, treperile i igrale pred očima kao da to cela sličica živulji i mrda pred njima, a svako ko je izbliza osmotrio kojekakvim uvećavalom, taj je primećivao što drugi pre njega nisu, i na kraju se u zgradi čulo, osim mrtve tišine, još samo povremeno "vidi ovo", "vidi ono".

Najćutljiviji, ispred kojeg se markica zaustavila, nikako nije mogao da se odvoji od nje. Tako je taj ćutljivi i dobio markicu, ali to nije moglo bez ništa da prođe, kao što se, uostalom, u svetu teško nešto nekome može pokloniti, a da se za uzvrat ne dobije baš ništa.

U zamenu, dobitnik čudesne australijske ribice, to jest, markice, dade Petru veoma vrednu markicu iz 1878. godine, sa jednom od prvih parnih mašina koja je svoju paru izbacivala na nekom brodu, a naokolo more. Nije bilo isključeno da se radi o falsifikatu, ali Petru I. Markoviću ovo uopšte nije bilo važno.

I krete Petar kući, miran.

Beše letnje doba, a nebo nisko i gusto kao jednom davno kada je mrak ovladao poljima i žitima, njegovim srcem i kućom. Ali ovo ne bi sasvim isto leto, nego čudestvo jedno od leta, doba u kojem se ne zna da li je to što po vazduhu pršti kiša, ili sunčeva ždraka, zamotana u biserčić kao pucka, iskričava kao sneg, sličnija inju ili rosi nego suncu.

U gradu, međutim, beše magla, takva da se osim prsta pred okom ništa drugo nije ni videlo, i Petar je čekao tramvaj do železničke stanice, gde je hteo da sedne na autobus do kuće.

Biva da se po magli osim vida očinjeg i sluh nekako iskrivi pa se tako Petru učini da čuje svakojake zvuke koji ovom kraju ne pripadaju. U neka doba, čekajući tramvaj, pričini mu se široko pljeskanje vode, kao kada tegljači plove Savom, ili neki drugi brodovi, sasvim se primiri, i u to što u magli u mraku naiđe, on uđe. Plovio je tako sve do kuće.

Kada se mesečina sledećeg jutra proredi, on izađe u belo jutro i vide kako jata ptica uzleću sa polja.

A žito pod onim suncem zrelo, klas do klasa prosto se providi, dremljivo, sašaptava se, sanjari i mašta, nigde kukolja, ni bele rade, ni palamide, negde negde poneka bulka, tek da se vidi kako ovo nije bajka. I nad poljem jutro prostrto kao nagoveštaj nekog drugog života o kojem se ništa ne zna, a možda je još rano da se u njega uđe.

Ptice je pred sobom terao čovek mlad i u punoj snazi, sve mašući nekim štapom i vičući "Ga! Ga!", jer uglavnom behu vrane. Pa se primače i Petru, i reče:

"Dobro jutro, tata. Ja peške dođoh, sve od grada. I ne vidoh boljeg žita od Aluga pa sve do Stublina."

I Petru svanu, i sve posta radost i milina.

Kada se posle nedelju dana Prvoslav pojavi, sahrana već uveliko bi obavljena, i prva daća od sedam dana data.

Prvoslav uredno ode na groblje, zapali sveću i tamo dugo ostade razgovarajući sa ocem.

Krenuo je brodom na put, sa ženom i decom, hteli su malo da prošvrljaju svetom, nije bio na odmoru četiri godine pa je dobio dovoljno dana i za put i da bude ovde, a put je dugo trajao, ipak je to zemlja daleka. Brod je išao na svoje poslednje putovanje, turističko, to je muzejski brod posle tog putovanja postao, sa jednom od prvih parnih mašina, iz 1878. godine, ali on nije siguran da bi otac znao išta o toj prvoj parnoj mašini, ali to sad nema veze, baš nikakve, da li otac zna ili ne zna za prvu parnu mašinu, ovo znanje i ne treba da bi se živelo i volelo, i slagalo sa roditeljem, to jest, detetom.

Prvoslav to sada zna, samo, eto, ne može ocu to da kaže. Najžalije mu je što se nisu ispričali, a Petar bi se iznenadio kako bi njih dvojica sada mogli da se ispričaju. Jer je Prvoslav sada znao, da kako su deca roditeljima životna lekcija, tako su i roditelji deci lekcija, iz iste knjige, i to prva. Samo ovu lekciju neko nikada ne nauči, neko i ne pročita, neko odmah, na samom početku savlada lako ili olako, a on, Prvoslav, je malo duže učio, ali je, eto, naučio.

Zato je on pisao, i nadao se da bi neko pročitao to pismo i možda mu štagod odgovorio, čekao je da mu otac otpiše, već, ako ne on, onda neko umesto njega, jer Petar jeste bio slab i na pisanju i na čitanju. Pa kad nikakvog odgovora nije bilo, krenuli su da dođu.

Mada, spremao da oca tamo dočeka, u Australiji, gde se oženio i sinove dobio, i radovao se da bi se ocu tamo dopalo, svega ima, i složili bi se već.

Pa neka im je prosto, oboma, onda, a njemu nek je laka crna zemlja.

A i žita su tamo dobra, skoro kao ovo ovde.

Zapis o Zapisu

U proleće 1990., u jednom razgovoru sa svojim prijateljima, V. V. i M. J., crtačima i ilustratorima, prihvatila sam njihovu ideju o realizaciji nečega što u svetu već postoji o svetu, ali nam se učinilo da toga o našem podneblju nema.

Počeli smo sa prikupljanjem literature, radovali se kad god bi ko od nas saznao nešto novo, što ostalo dvoje nisu znali, razmenjivali smo knjige, slušali priče i kojekakve natuknice sa raznih strana, i pripremali taj naš projekat. Prihvatila sam naziv "projekat" jer su ga njih dvojica koristili, smatrala sam da deluje dovoljno ozbiljno da ga se ozbiljno i poduhvatimo. Smislili smo knjigu, zanimljivu svim fantastima i sanjarima, koja je trebala da opisuje bića koja nikada nisu postojala, ili za koja bar nismo sigurni da su ikada postojala.

U zamisli mojih prijatelja, ovaj projekat nije bio samo prost zbir neobičnih dešavanja, lica i predela iz naše bliže ili dalje prošlosti, uostalom, ne samo iz prošlosti. Ovaj prost zbir je trebao da postane amalgam svega toga, uz moje spisateljske sposobnosti, i trebao je da odrazi specifičnost onog komadića neba i zemlje koji delimo sa drugima. Sve specifičnosti su, otprilike, proizlazile iz toga što, kao Balkan, nismo dovoljno u moru da bismo bili poluostrvo, a nismo dovoljno u kopnu da bismo bili Evropa.

Odmah da kažem, odustala sam.

Nedugo po tom našem dogovoru, u euforiji prikupljanja kojekakvih što naših što stranih knjiga, a sve o nama, pa i među nama, krenem na teren.

U našem malom mestu Ž. postoji crkvica za koju nikada nisam nešto posebno marila, znala sam da je tu, i smatrala sam da svako viđenije mesto treba da je ima, i da, dok je naše mesto ima, i ono je viđenije, ali neka posebna posla u njoj nikada nisam imala. Nisam bila ni verna, čak sam, pre bi se reklo, bila neverna. Ali, eto, bila je tu, i imala je neko posebno ime, a već smo o takvim stvarima, na periferiji sujeverja i verja, vodili raznovrsne razgovore u maniru našeg projekta/knjige, pa hajde da je obiđem, možda tamo nađem štogod zanimljivo, dovoljno smo malo mesto, još se nismo rastali sa tradicijom.

U toj našoj crkvi je dugo popovao jedan stari gospodin Uroš, koga se sećam kao krupnog i jakog čoveka, koji je svoju snagu nosio dovoljno mirno da se pored njega osetim sigurnom. Dolazio je pred Svetog Aranđela da nam sveti vodicu i da sa mnom vodi blagonaklone razgovore. Dobila sam od njega i Bibliju, izdanje starije od mene dve godine, da je čitam i da bude moja. Ali sam ja tada bila mlada i mislila da se jede sve što leti.

Gospodina pope se više sećam radi svog dede, Nikole, sa kojim je ovaj umeo da sedi u duge letnje sumrake, bili su i komšije, a naročito u tople septembarske večeri. Iz tog doba pamtim da sam kod popa uvek bila sigurna kako je od hiljadu reči koje bi imao reći izgovarao samo jednu, a ponekad i tri. Tek se iz onoga što je ćutao mogla saznati istina, koja nikada ne vara. U ta sam doba, naime, bila duboko uverena kako ima istina koje i varaju.

Pop Uroš je iznenada umro, u šezdesetoj godini, sasvim iznenada u najboljem zdravlju i naponu snage zrelog čoveka koji je posvršavao svoja posla po svetu, i mogao mirno i tiho da živi još trista godina, jer je u glavi i u srcu držao zdrave misli, a u grudima zdravo i srce. Mnogo je boravio po svežem vazduhu u našem selu Ž. a taj boravak nikada nije bio praćen teškim fizičkim radom već lagodnim, lakim i prijatnim korakom i hodom, i razgovorom sa seljanima. Osim toga, na ovog čoveka nikakva boljka nije htela, već ga se svaka klonila i obilazila nadaleko.

Posle sedeljki sa mojom Babom, dok su se mirisi dunja i pečenih jabuka mešali sa kiselim mirisima komine i prvenca, naročito prvenaca, i sitno pucketanje suve loze i opalih grančica koje smo celog proleća i leta skupljali za pečenje rakije, moja baba, Julijana, znala je dedi da podvikne, ali diskretno, da se popa ne uvredi. Koliko sam shvatala, zamerala mu je što ceo dan i veče, a često i po celu noć, peče jabuke, krompire, puževe i rakiju sa popom, ali se sva njena diskrecija završavala sa "Šta i ja razgovaram sa ludim čovekom", sve dok u neka doba nisam shvatila da se to "lud čovek" odnosilo na našeg popu.

Naš popa, međutim, nije bio lud, kako mi je deda objasnio, već je bio jedan veoma tužan a pametan čovek.

On je u stvari bio srećan otac, koji se ponosio sa svoje sedmoro dece, koji ih je sve iškolovao i obezbedio ih, a nije bio čovek tvrdog srca i bezdušnik već je imao uši i oči za sve podjednako, svakog da sasluša, svakog da pogleda.

U vezi sa tom popinom decom, imao je tri sina i četiri ćerke; Prvula, Iliju koga su svi zvali Lila i Manasiju sinove, i ćerke Leposavu, Mirosavu, Milicu i Jelicu. Ova poslednja, najmlađa, zamakne u najboljem dobu od šesnaest godina, i to bez traga, nestane da niko o njoj više ništa nije čuo niti je gdegod video, i sve to se dogodi posle četrdeset dana od smrti popinog oca a Jelicinog dede, Adema.

To je, eto, bila ta tuga koja je našem popi ležala na srcu, i koja ga je činila čovekom mekim i tvrdim u isto vreme, i radi koje je naš popa Uroš tragao za bićima s one strane sna, jer poznajući da večnog života ima, hteo je da ga svakako za života pronađe i u njemu, možda, svoju najmlađu ćerku. Cenim da je i sa mnom, neukom, razgovarao onako milo upravo radi tadanjih mojih šesnaest godina, a možda sam ga još u ponečemu na Jelicu podsećala.

Radi ovoga je pop Uroš redovno obilazio svakojaka mesta i ljude, pažljivo osmatrao i osluškivao, i beležio. Bio je u ta doba redak pismen čovek, i o svemu je ostavio jednu manju arhivu u našoj porti, koja je čudom preživela i domaće i strane oslobodioce. U toj arhivi, do koje sam ljubaznošću našeg sadašnjeg popa Dragana lako došla, beše nekoliko papira ispisanih rukopisom krupnim i nespretnim, što posebno naglašavam ovde, jer je pop Uroš imao sitan rukopis, ujednačen i ispisan rukom koja to radi već decenijama. Ta arhiva behu u stvari četiri beležnice, a papiri ispisani onim neveštim rukopisom su bili u te beležnice umetnuti, i čim sam ih dohvatila da ih prelistam, ispali su, iskrzanih krajeva, da li od čestog čitanja, ili od čestog premetanja po rukama.

Iščitala sam sve te papire nepoznatog zapisivača, i od sviju me naročito dirnuo zapis o Zapisu, koji je do pre nekoliko godina ispred Zadružnog doma u Ž. gordo i dostojanstveno stario i umirao. Posečen je za jedan crveni datum u jeretičkom kalendaru. Nedugo zatim, pop Uroš se prestavio i otišao za svojom ćerkom Jelicom.

ZAPIS O ZAPISU

"Velebilje smo skupljali, pelen gorki i hajdučicu, i majčinu dušicu, i kantarion svemogući, plavu travu koja donosi snovi i vidovčicu slatku i gorku, makove u crvenom cvetu gde god smo našli, skupljali smo i bisernu travu koja čisti krv i onu koja svetluca pod nebom u noći i u danu ne vodeći računa o kazni jer sve radismo na brzinu i bez oproštaja.

Mihajlo tada reče kako se evo osam dana a bez potrebe radi ono što se može uraditi za dan, a svi smo znali da se tako kako on veli ne sme, jer za svaki dan u nedelji i za svaku zvezdu iznad tog dana ima jedna travka i ko sa njom opšti dok njena zvezda ne zađe sa drugom to neće raditi, jer su one bića lako uvredljiva.

Iz Mihajla je govorila požuda i ništa drugo jer žena mu, mlada, seđaše kod kuće i čekaše ga da joj dođe a on po planini skupljaše travu jer na njega dođe red i ne mogaše ga preskočiti nikako.

Ali su svi drugi ćutali i niko mu ne reče da greši, jer da ovako kako je mora biti, i iza toga ćutanja svi učinismo kako on reče jer se niko ne nađe, a i ja među nikim, da proslovi kako treba.

Tako skupismo velebilje i sve zajedno, i dođosmo devetog dana kući, u mrak, u nedoba, pred razgalamljene pse lovce i utuljena svetla noćobdijska.

U Orašju više ne bi graditelja, došlo je belo svetlo angelsko da ga nađe. Ali ga nije nalazilo, to se videlo još s ulaza u selo, plavi žižak lebdeše iznad svake kuće i držaše ukućane na uzici, a ono angelsko svetlo išlo je od jednih do drugih vrata i tražilo novog graditelja.

Mi se raziđosmo čim ga spazismo, i svako svoju dušicu stisnu u grudima kao žitno zrnce, u nameri da je sačuvamo.

Mene majka sačeka ispred kuće i reče kako sa Babom ne valja nikako, i kako pop samo što nije stigao, i ja sedoh na prag i ne makoh se sve dok deca nisu počela da me, nosajući tamjan i sveće, preskaču i gurkaju me nogama češući mi se o skute.

"Ne možeš ti osim sveta, devojko," reče mi baba i hripajući sede na basamak podno praga, i reče još:

"Ajde, vidi ga još sad pa posle gotovo," te se podigoh i uđoh u kuću, u sobu u kojoj je moj baba okopneli ležao, moj deda i svetitelj, a duša mu se vila po uglovima nadolazećeg mraka i dočekivala ono svetlo belo, angelsko.

Priđoh mu i videh kako već nije tu gde se misli da je, a njegove mi oči dođoše na tren i odgleda me pogledom koji sve zna. Ne reče ništa.

Opojaše ga u kući, na pragu, na svakoj raskrsnici, na ulazu u Šašlje, i sve do samog njegovog večnog stana pevaše mu usput, i prekriše ga zemljom uvelom od čekanja a da niko nije ustvrdio gde je on sada i šta se to ulari preko neba dok je podnevno sunce zalazilo za oblake i gušilo se u njima.

Malo posle udari kiša, rastera nas sve po redu otkude smo došli, i Babo mi ostane tamo a ja nosajući korpe sa ponudama stadoh nasred staze i pogledah iza svojih leđa, i tamo videh kako stojim u svetogrđu na parčetu zemlje koju smo opet nahranili tanko.

Sve okolo posivi i uznese se do leta, a on se nagne iz onog oblaka umesto kiše i svenuto bilje oživi dišući kroz njegova usta.

I obrati mi se a da ni jednu reč nisam čula i da sam sve znala, pa se posle vratih i izađoh iz Šašlja.

Mati me sačeka i baba moja, obe ćuškajući me kao ona deca pa dohvatiše korpe i ljutito ih poneše, i rekoše:

"Da nisi pisnula o ovim," a to kao da je bio više sramota nego naređenje, i baba mi još reče:

"To je za druge, devojko, za muške i starije. Imaš ti druga posla. A niko te ništa nije ni učio."

A mene niko ništa nije naučio.

Naveče se iskupiše oko sovre, dođe i popa, i svi behu sami sa sobom u onoliko ljudi, baš kako i jeste.

I svaki bi zaokupljen svojim mislima a one sve opet behu jedna ista: sad, kad Babe moga više nema, ko će da raznosi poruke izmeđ bivših i sadanjih, ko da odlazi na daleko i izviđa, i da nam javlja kome da se čovek umoli za malo kiše, za malo sunca, za zdravlje i za snagu, za mir u kući i oko kuće? Koga ćemo da pitamo kad se ore, kad se seje, kad da se vrši, gde da se kopaju bunari, gde da se prave kuće, ko će nam graditi mostove kad je poslednji graditelj lego a angelsko svetlo ostalo nad njegovom kućom bez muške glave?

Dođe i Mihajlo na sovru, sa ženom, dođoše predveče i on reče kako je moj babo, moj ded Adem, otišao i kako je graditeljsku palicu stavio pod noge umesto pod glavu kako je i red, i kako smo sada bez graditelja, jao nama.

Popa na to objavi svima kako neka niko ne brine jer mene evo, tu sam, i noćas ću je ja dobiti pa smo svi opet bili mirni, ja jer sa znala da moj deda kroz mene na ovome svetu opet ide, jer kroz koga bi ako ne kroz svoje unuče.

Umiriše mi se i majka mi, i baba, pred očima sveta.

Spakovaše mi obnoć belog luka i stručak bosiljka u jednu flašu, i venčić spleten od žita posejanog uoči Đurđevadne, a pop mi ispeva, ispeva, ispeva, sve šta je imao ispevao mi je, i odoh na Šašlje te tamo uđoh na groblje sve misleći o četrdeset dana i o mraku, a po Šašlju se raziđoše plamičci, zaradovane dušice sve male.

Baba me dočeka na samom ulazu i odvede po zemlji do svojega stana, i posedesmo tamo i sedesmo ispod velikog plavog meseca, i progovorismo koliko se može kad učen priča sa neukim, jer građenje bi muški posao a rađanje naš, ženski.

I sve tako, tako, tako, i prođe onih četrdeset dana, a meni još i sedam povrh njih, i vratih se u selo i u svoju kuću, a na njoj barjače i u njoj sva ogledala prekrivena, u žalosti.

Na krevetu mi beše kamen koji majka na moje oči obaje i još reče pri tom:

"Neka joj je mir i pokoj duši, i neka se nikada više ovako nešto ne zbude," pa ga baci u Otočić, u rečicu uvr kuće.

I tu ja videh da oni mene ne vide, i da misle da sam na Šašlju ostala.

Otad, eto, gradim, ali gradim nevično, neuko.

Jer među Babom i međ njegovima sve bi jasno i lako, a ovde, međ svojima, sve teško i nejasno.

I graditeljskog materijala je nedostajalo, jer ljudi behu odveć zaokupljeni ilovačom, i od svih lica pred sobom nosaše samo svoje jedno, i pred Zapis dolazaše retko.

Toliko su retko pred Zapisom stajali, da ovome stadoše da boluju i lišće i granje, i najposle i samo drvo celo, a pojaviše se u svetu ljudi koji govorahu o zdravlju i nezdravlju, koje zadesi ljudski rod i ceo svet, i međ svime šume a međ njima od drveća ponajviše hrašće.

I posao mi se graditeljski u Orašju umanji, veoma.

Milenija, ćerka gospodina kmeta, dete u sedmoj godini, ostade bez ruke leve, i ja videh da ona tu ruku još nosi ali da ne ume da se s njom poigra i rekoh joj to, a njoj se oči otvoriše širom i obradova se, pa stade da se i sa tom rukom poigrava kao i sa desnom, i da sa njom čini sve za šta ruke služe.

Ne nosajući prstenje ali svu rodbinu udivi sa ovim i ko je ne znaše, izdaleka dolazaše da je vidi kako jednom rukom radi kao da obema, pa poraste dete i udade i sve bi kako valja sa njom.

Krsta, domaćin u kući od dvanaest čeljadi, beše u košenju ostao bez palca nožnog, i nikako nije mogao da ga prežali sve misleći da je načet čovek mrtav čovek, te mu pronađoh taj palac u zabranu, jedva ga oprah od one čemuglji u vodici bistrici i odnesoh mu ga te ga prilepih za ono mesto na nozi, a on oživi i na strah njegov i svačiji ostade mu na nozi.

Ali više nije mislio da je osim sveta, i čeljad ona njegova dobrano poče da ne oskudeva.

Mihajlo onaj, s kojim smo se u planini zatekli, bi neprohodan čovek, i koliko god da je orao po njivi svojoj ne zaseja u nju ništa i žena mu se, samdruga, sasvim promeni i stade teška i nesnosna, i na svoju i njegovu nesreću.

I njega nađoh i rekoh mu neka ne teče putevima koji su zakrčeni, nego neka ih najpre prokopa pa posle neka se pusti, a on tako i učini i žena mu zanese i rodi krasnog dečačića.

Milisav, kopljonoša, otkad se vrati iz heraldove družbe i dođe da živi kod nas, štogod zasadi osuši mu se, i on je na jalovoj zemlji svojoj kapao i dan i noć a ništa ne iskapa iz njega, i predade se crnim mislima.

Rekoh mu da se biljka od svetlosti i od vode pravi ustubinu, te da mu valja raditi svakako a od rada će biti šta već ide. Svetlost, opet, na zemlju stiže od raznovrsnih zvezda, i svaka dušica božija svoju zvezdu ima na nebesima, bilo da je nosa čovek ili biljka, neka on samo kopa i neka nad onom zemljom kaplje.

I Milisav tako i uradi, i votke mu i ovrtke behu posle pune svakojakog čega ne bi u ostalima, jer mu zemlja beše od gvozdija pa i ljud onaj koji je votku onu uzimao beše kao da je od gvozdija, a on odbaci ono svoje koplje i više herald ne dobi svojeg kopljonošu Milisava natrag, a i ono lice mrko zbaci, i ponese jedno drugo na radost sviju koji ga u Orašju sretaše.

Ali Babo mi se udaljio veoma sam ga (nečitko)

Vide da s(am) pogde(nečitko) i bez ((nečitko)) a u porti naš(la? oj?).

Ali moj Ba(bo) mi se udalj(io) jako i nigdi viš(e) ni(sam) mogla š njime da (se) sre(tnem) niti sam g(de) koje čula.

A ona se ruka i na mene spusti i reče kako sam dobro izabrala te se umirih najposle te uđoh i u svoju kuću.

I (svi) me prepoz(naše) i obradovaše mi (se)."

***

Kako već rekoh, ovo je samo prepis. Ivice su bile iskrzane i ovih poslednjih nekoliko rečenica, nečitkih donekle, bilo je podebljano rukopisom kojim je vođena malešna arhiva od četiri beležnice, a ne rukopisom kojim je zapis zapisan.

Duboko sam uverena da je popina najmlađa ćerka, Jelica, postala deo kolektivnog duha ili narodnog, kako bih još rekla. I to je postala tako da je u tom duhu zauzela jedno funkcionalno mesto, pri čemu taj duh nije jezičkoslovna figura nego realitet koji je obitavao u onom hrastu ispred našeg Zadružnog doma, nakon čijeg je posecanja gospodin popa i presvisnuo.

U tom slučaju, ostaje nerazjašenjeno čije su one beleške ispisane na papirima koje je popa tako pomno i dugo čuvao, jer, ukoliko je moja pretpostavka tačna, to su beleške njegove ćerke Jelice do kojih je dolazio još dugo nakon njene smrti. Onda, kako je dolazio do njih? I taj povratak u neku prošlost, heraldi, kopljonoše, družbe, zatim Orašje, da li je to ovo naše isto mesto, malo, Ž? Ili je onda sve to u ovo isto vreme i na ovom istom mestu, ali u dimenziji nekoj različitoj, između kojih dimenzija, one i ove naše, postoje neki mostovi, koje, onda, neko gradi? Graditelji, na primer, kao njen ded Adem, i ona sama, Jelica.

Ali, već sam suviše rekla, a sve su to ionako samo pretpostavke. Utoliko pre ovaj strah kojeg stresam sa prstiju dok pišem nema razloga da mi u prstima ostane (zato valjda i pišem). Osim toga, i ovako i onako ništa podrobnije o tom slučaju ne znam, kao što ne znam ni kako je razjašnjen nestanak mlade Jelice, a u našu crkvu može da ode ko god hoće i ako dovoljno ljubazno zamoli popa Dragana, može da se domogne arhivice kao tragova koje za sobom ostavljaju pismeni ljudi o sredini u kojoj su se našli, što po kazni, što po nagradi.

To što sam pronašla u beležnicama, na požutelom papiru sa neveštim rukopisom, odvratilo me je projekta koji smo namerili da ostvarimo utroje. Odustala sam. Nema tih priča koje bih umela da sastavim da knjigu ukrase, ili da je učine zanimljivom. Niti štagod mogu da izmislim a da se već nije desilo, ili će se tek dogoditi.

Plovidba

Milica od Aranđelovićevih, koji ovo ime dobiše po arhangijelu ne pouzdano znano kojem, a slavili su Svetog Nikolu, zaštitnika putnika i moreplovaca, beše obdarena nesvakidašnjim uzdarjem.

Koji su sa njom radili već su znali da ona u svojoj glavi drži brojeve telefona i imena njihovih vlasnika, brojeve telefaksa pojedinih firmi i njihove pune adrese kao i Bankverbindung u ma kojoj svetskoj banci isključujući Hypo Bank Munchen. Ova banka je, naime, imala takav kompjuter koji se u pamćenju sasvim merio sa Milicom pa su obadvoje zazirali jedno od drugog te kao i sve samotne životinje, nisu ni zalazili u atar onog drugog.

Milica je veoma precizno rukovala i vremenom koje u danu protiče nejednako. Ovo rukovanje je dolazilo od njenog veoma izraženog smisla za procenu pravog trenutka, tako da joj se vreme na izvestan način i povinovalo. Milica je, naime, u svako doba dana i noći znala koji je tačan sat, minut i sekund, a u znak zahvalnosti za ovakvu osetljivost, vreme joj se priklanjalo tako da, ako i ne bi bio onaj sat, minut i sekund koji ona kaže, od trenutka kada ga rekne, ovaj bi i nastupio.

A beše lepa da je se čovek nije mogao nagledati, i teško onome ko okusi njene topline, taj je ne zaboravi, a ni u kom drugom je ne nađe ponovo, jer se dva puta nikome nije davala, kojom prilikom je sasvim dostizala vreme koje takođe nikome dva puta jednako ne naiđe.

U svemu čega se poduhvati beše vešta, ali nadasve pamtljiva tako da je već teško i sve teže, podnosila ovu svoju obdarenost. Ljudi su se oko nje sa punim pravom oslanjali na ovu sposobnost pamćenja, i koristili su je umesto 95, to jest, umesto "tačno je 19 sati, 28 minuta, 20 sekundi".

Ali, ovim učestvovanjem u tuđim životima snaga stade da joj otiče kroz kanal nepoznati, u rupu bez dna.

Čim ovaj kanal između svih drugih sa sigurnošću utvrdi, Milica krete da se sa njim suoči i da ga zatisne.

Za ovo joj dođe znak u vidu kopca koji stade jednog jutra da preleće iznad Beograda, a mnogi ga tada prvi put uživo i videše.

Prateći njegov let ona iz svoje utrobe izvuče crvenu nit, uomči je i stade da je baca niže oblaka. Kada se ova nit kao omča i namakne ptici oko vrata, Milica je, tako uhvaćenu, svuče do zemlje.

U ovom trenutku se i dogodi da se onaj kanal kroz koji je gubila snagu suzi i prekine.

Ona očerupa kopca i njegovim perjem zatisne svaku, i najmanju, mogućnost da se onaj kanal opet otvori, i tako joj se snaga povrati. Pticu ostavi golu na zemlji i ne hajući, jer koja se ptica da uhvatiti od živog čoveka, njoj i nije mesto na nebu, nego na zemlji.

Tako Milica prestade da ljudima odgovara na kojekakva pitanja i to je tako ćutala kao da je zavetovana. Jedino što u svemu tome nije valjalo beše što joj se pamćenje uvećavalo u onoj meri u kojoj je ćutala.

Pod bremenom nepotrebnih brojeva, imena, lica i predela, ona stade da kopni, a kako duša može više da izdrži nego telo, tek kada od nje osta samo senka, ona tu svoju senku pošalje vidaru Miliji, po preporuci.

Ovaj čovek beše vičan čitanju tragova koje od našeg prvog rođenja pratimo kroz sve naše zemne živote. Evo šta joj Milija poruči:

Svet u kome živi i pamćenje koje ima, samo su odbrana od istog tog sveta. Što je ova odbrana jača, to je jača pretnja da se uruši što je sadanje. Ova odbrana jača i snaži se dok ne pređe u napad, a što su pretnja i napad jači, ona odbrana isto tako postaje sve jača i snažnija. Njena odbrana je, dakle, da pamti sve što joj do ušiju i do očiju, ma kada i ma kako, naiđe, a to opet govori o snazi onog koji bi da tu odbranu sruši.

Ako baš hoće da se od ovog nepotrebnog pamćenja, koje je brani, odbrani, ona će iz brane izvući onaj čep kroz koji je Holandija potopljena. A ako već smatra da se sa ovim talasom može suočiti bezbedno, onda neka se zna da je on, Milija, sve učinio da bi je od toga odvratio i neka mu na duši ne budu ni njena pamet ni njen život.

"Ah," reče tada Miličina senka, "ona se ovoga mora izbaviti ovako ili onako, a svako svoje sobom, a ne nekim drugim, nosi. Ako joj ne pomognete, jedino što može da joj pomogne jeste dug san. I nadam se da tamo nema telefona."

Tada je Milija odvede u duboku šumu, najdublju, i reče joj neka tamo stane u sredinu i neka viče sve dok joj se ne učini od njenih ušiju da su neke sasvim tuđe.

Milica tako i uradi. Kada u vikanju probi onaj prag iza kojega se svet menja i dolazi nam kao da ga gledamo kroz vodu a ne kroz vazduh, i još kada njene uši postadoše neke sasvim tuđe, ona odmah ustane, opaše se i umije, pa krene strmom ulicom niže Stambol kapije, prema Dunavu koji se pod lađama i šajkama i pod suncem nebeskim srmio kao zelena zmija.

 

Beše željan sveta, i srce mu se pope pod gr'oce kada pomisli da će se on, Vangelis Grk, rođen greškom u stranoj zemlji od majke za koju se zna jedino da je bila Grkinjica, Dunavom sve do Crnog Mora spustiti, a onda na sever prema Donu pa ovim sve do tajnih zemalja gde zore sviću danima a jedan dan traje mesecima, kao i noć.

Još beše željan da čuje i svoje ime kakvo jeste, jer ovde, u močvarama oko Dunava i u ovom blatnjavom gradu koji ko zna zašto zovu da je beo, niko ne umede da izgovori Vangelis, nego su ga svakako drukče zvali, i Angelis, i Angel, a ime se daje da se po njemu zove čovek a ne anđeo, ako ga neko pozove.

Sve misleći tako, nagazi na putu pile koje se zakoprca te on svrati oči na to pile, i vide na njemu kopca kako ga ščepava i uznosi na nebo a odande se jedna tanka crvena nit spusti na zemlju, i on pomisli: Bože, zar toliko krvi dade jednom piletu.

Ova nit, međutim, ne beše nit nego brazda od neba do zemlje zaorana a nezasejana.

Smilovan tako na sudbinu pileta i ostavljajući beli grad za sobom, momak zakorači na palubu lađe "Sveti Nikola", koja se toplog leta gospodnjeg 1628. otisne i zaplovi najpre prema Đavolijem grotlu, pa kada kroz ovo bi progutana, onda sve niz Dunav i uz Crno More do ušća Dona, gde ih jedne noći, na spavanju, pored nemarnih stražara, ne zaskočiše neki razbojnici i poklaše ih sve do jednog.

Ali to ne bi zapisano, nemade ko da zapisuje, nego samo upamćeno.

Svakome od Vangelisove dece, posejane duž Dunava sa njegove muške, desne i balkanske strane, osta nerazjašnjena jedna stvari: koja je to brazda koja treba da bude nit a nije, nego je brazda, i kojim je to semenom treba zasejati. Na tome poradiše mnogo srećnih godina. Ona njegova deca, zasejana sa druge strane, duž Dunava, nisu ga se ni sećala.

 

Milica opet, nagledavši se sveta kroz vodu, stade da udiše vazduh iz one tame, i šume najdublje u koju je vidar uvede, izađe na lice dana ista kao ranije, a opet druga: od svega što beše znala samo joj se jedno znanje zaustavilo u srcu. Umela je da se smeši kao ptičji trag preko neba, a često ga je i izgledala, čekajući nešto. Crvene boje se užasavala, kao i krvi, a ljude je stala da sluša sa istim onim osmejkom kojim je izgledala nebo, neuhvatljivim, kao let retke ptice preko beogradskog neba.

I nijedan broj u njenom sećanju više nije mogao da uhvati koren.

Miloš Plavica, srećan čovek

Reći za Miloša Plavicu da je lenj bilo je tačno, ali nedovoljno. Reći za njega da je lenj koliko i jesen koja se od leta sluti ali tek pred zimu dolazi, bilo je tačno i dovoljno, ali opširno. Tako je Miloš Plavica na izvestan način postao drugo ime one lenjosti koja u čoveku sanjari od leta još a sazreva tek pred zimu, baš kao i jesen.

Ova se njegova osobina najviše iskazivala u čitanju: nije mogao da čita stojeći, već samo ležeći, a ako bi mu se desilo da čita po autobusima, autobuskim stajalištima, tramvajima, vozovima i ostalim prevoznim sredstvima, to je takođe činio ležeći.

Nije potrebno ni govoriti o tome kako je najradije i sasvim efikasno čitao jedino kod kuće, u krevetu, sa olovkom među rukama je smatrao da je jedino sa tom olovkom bezbedan u čitanju. Imao je belu Castell 0,5 olovku koja je, izveštena njegovim dugogodišnjim čitanjem, pamtila sve što bi pročitao umesto njega, i koja mu se vrtela među prstima na rukama, nogama, među zubima i ustima, kako kad, sve je zavisilo od toga šta čita i koliko se u čitanje unosi.

Osim svih bajki do kojih je mogao da dođe, mitova opevanih bilo da su se desili ili nisu, hiljadu i sto i jedne noći i sličnih knjiga, čitao je sve što mu je u ruke dopalo, ukoliko bi se to, naravno, dopalo i njegovoj olovci. Jer, kako je vreme odmicalo, šta će čitati je sve manje zavisilo od njega samog, a sve više od njegove olovke.

Desi se, međutim, da se jedne zimske noći, umotan u dva vunena ćebeta i jorgan povrh njih a krajnje zauzet knjigom koju je u ruci držao, namesti nekako nezgodno, upravo, zgodno za to da mu knjiga padne pravo na lice a samim tim i na usta.

U istom tom trenutku mu se Castell 0,5 nalazila baš u ustima, i on ju je, a da ni dan danas nikome nije jasno kako se to u stvari desilo, progutao tako da ni jednom nije zapela za grlo i čak je glatko i takoreći lako skliznula u njegov stomak. Tamo je nastavila da živi.

Od tog dana jedino što je Miloš Plavica jeo behu grafitići 0,5, pa kada ih je sve koji su se mogli naći u knjižarama i preko prijatelja pojeo, i nije više mogao da hrani Castell 0,5, on prestade da jede grafitne uloške i stade grdno da s muči glađu koju ničim nije mogao utoliti.

Od tog dana on presta da čita, čak, stade knjige nadaleko da zaobilazi, smatrajući ih odgovornim za svoju muku.

Šta se tačno dešavalo sa njegovim stomakom nije sasvim izvesno, jer se na snimcima koje je njegov lični rendgenolog napravio od njegove utrobe ova olovka nije uopšte poznavala, već se na njenom mestu ocrtavala jedna zakukasta mrlja u vidu zrna pasulja, za koju se tek kasnije ispostavilo da izdaleka podseća na embrion. Kako je Miloš Plavica, međutim, bio muškarac, to se postojanje ma kakvog embriona u njegovoj utrobi po definiciji isključivalo.

Ne prođe mnogo, a njemu stadoše na usta da izviru slova.

Ispadala su ispred njega i pred druge ljude padala kao mrtve ptice i za sobom ostavljala trag koji se beležio sluhom, vidom i njuhom, a svako je od ovih čula ukazivalo na neku drugu prirodu, tako da se ove tri prirode njušene, viđene i slušane, nisu mogle među sobom nikako povezati ukoliko ih povezuje čovek.

Radi ovoga se Milošu Plavici trag među ljudima sasvim zametne, još su ga sa sigurnošću mogli pronaći jedino psi.

Ko zna dokle bi tako sa Milošem bilo da se na travnjak ispred kuće njegovog bibliotekara nije spustio leteći cigaret i iz njega izašla takva bića da ih ljudi nisu, takoreći ni mogli opaziti što Miloša nije iznenađivalo jer ti isti ljudi ni njega samog nisu opažali, a što su i primećivali, to ne beše on, Miloš Plavica, nego ko zna ko.

Ukratko, ona bića iz cigareta letećeg najpre opaziše psi i sa njima se, posle dužeg njušenja, osluškivanja i gledanja, upustiše u igru sve dok ih Miloš ne prekide a prekinuo ih je tako što im se pridružio.

 

Kako je Castell 0,5 i dalje u njegovom stomaku, u vidu zrna pasulja, bio gladan, ova se bića upuste u razmatranje Miloševog problema i iznesu pred njega jedan predlog koji ovaj odmah prihvati.

Taj predlog je glasio ovako: posetioci će zemlju zavrteti u smeru suprotnom od sadašnjeg sve do onog dana kada je Miloš Plavica progutao Castell 0,5 a kada do tog dana dođu, onda Castell 0,5 neće biti progutan nego će ta bića da ga uzmu.

Sam Miloš, međutim, mora prestati da čita sa olovkom u ruci. Tako će se odreći svake zaštite prilikom čitanja, naime, sada će ono što pročita morati da pamti on, a ne nikakva olovka.

I tako i bi.

Kad se nađe u svom krevetu, sa dva vunena ćebeta i jorganom povrh njih, sa knjigom među rukama i olovkom među zubima, pre nego što će se okrenuti i namestiti tako da olovku proguta, Miloš je premesti iz usta na noćni stočić i nastavi da čita knjigu sve do onog momenta kada ga ova tako osvoji i obuzme da mu se učini da će se, evo, sad rasplakati.

Umesto da pusti suze da prođu i da tu tugu olakšaju, on ih proguta ali mu se učini da guta knedlu i to knedlu koja više liči na zrno pasulja nego na uobičajenu knedlu iz supe, ili sa šljivama.

Od tog momenta sva slova i sve reči koji su stajali između njega i drugih ljudi kao mrtve ptice, dobiše krila, rastresoše perje i odleteše među zvezde.

Zato ni njegov bibliotekar niti njegove komšije, ni iko drugi iz gradića u kojem je živeo Miloš Plavica, onaj leteći cigaret nisu ni primetili, već umesto njega jedan oblak raznovrsnih ptica šarenog i jednobojnog perja, kljunova crvenih, crnih, belih, plavih i zelenih, kako pevajući, kričeći ili samo klepećući, uzleće iznad grada i ostavlja ih na zemlji.

Ali beše jesen, ona jesen koja se još u leto sluti a sazreva i na zemlju pada tek pred zimu, tiha i spora jesen za čije darove poželimo da ih odmah, još na početku godine, znamo, i na ovo jato iznad gradića niko ne obrati nikakvu naročitu pažnju.

Samo je doba sporazumevanja između Miloša i pasa prestalo.

Zauzvrat, ni sa ljudima se nije bolje razumeo, a jedina prava nagrada mu beše što više nikakvu zaštitu pred knjigama nije imao.

Tako mu iz svake knjige koju je pročitao ostade po koja reč, misao ili bar slovo, i svako živo i spremno da uzleti.

Miloš Plavica beće srećan čovek.

Kada je stao da rađa, a rađao je na usta i na ruke, sve same svetlosti umesto reči sa njih pravo u nebo uzletahu.

Isidor Mirković i njegov namerni poznanik

Sve do tridesettreće godine Isidora Mirkovića tajno zvanog Munja, obasjavaše čudesno svetlo.

Ovo svetlo je u Isidoru obitavalo nezavisno od ma kakve druge svetlosti, sunčeve, električne, ili neke druge, transcendentalne, bilo je, prosto, svetalce, koje u Isidoru obitava i obasjava ga iznutra, što se primećivalo i spolja. Isidor nije ni znao za ovo svetlo, što mu nije ni malo smetalo u tome da bude domaćin tom istom svetlu, ali, takođe, nije značilo da nema i problema sa njim istim, to jest, sa svetlom.

Pomenuto svetlo je Isidoru uticalo kroz levo, a isticalo mu kroz desno oko, tako da je stalno cirkulisalo i bilo, takoreći, sveže. Ali je došlo do neravnoteže: svetlo je naglo počelo da utiče mnogo brže nego što je isticalo, kao da je sve manje onoga na što bi se, izvan Isidora, to svetlo moglo izliti. Opet, nije to bio problem za rešavanje. Valjalo je rešiti kako da se utanače brzine uticanja i isticanja ove svetlosti iz Isidorovih očiju, o čemu on i dalje ništa nije znao.

Budući da se sve dešavalo u vezi sa Isidorom, oko njega i, takoreći, u njemu, Isidor Mirković je ipak nešto znao o ovom problemu, to jest, osećao ga je, ali ga je osećao kao jedan drugi problem: njemu je, naime, sve za dlaku izmicalo. Ili je bivalo da on izmakne za dlaku nečemu čemu, međutim, možda baš nije ni hteo da izmakne.

Sa onom svetlošću je stvar stajala ovako: uticanje je imalo tendenciju ubrzavanja, a isticanje tendenciju stišavanja i umirivanja, tako da je Isidor, baš oko tridesettreće godine, ušao u fazu u kojoj je svetlost u njega samo uticala, a nikako baš nije isticala, i on je polako sticao osećaj da se ugušiti i udaviti u nečemu, a da ni sam ne zna u čemu.

Opet, u svetu u kome se stvari pojavljuju, sve se manifestovalo tako da se Isidoru činilo da će pući od muke što mu eto, baš sve izmiče za dlaku: i bolji posao, i stan, i auto, i zar baš on prvi mora da kupi stvar kojoj su upravo podigli cenu, nikada dan pre poskupljenja, i sve tako redom.

Mirio se Isidor sa ovim, šta je da je, kada je već tu, ali teško.

Kada, u vezi sa ovim, prođoše dani Isidorove prve mladosti pa kada dođoše dani njegove druge mladosti, u kojoj mu se desi maločas rečeno oko gušenja u reci svetlosti, Isidor shvati da sve što je do sada u životu promašio duguje dejstvu svog nadimka, Munja, i zabrani ljudima da ga tako zovu.

Jer Isidor Mirković imaše ovaj nadimak sa jakim udarcem na glas "u", što je ovo, ionako brzo ime, još više ubrzavalo.

Tako su sva Isidorova muka i nevolja u stvari dolazili od jedne osobine koju reč, to jest ime, ima, a ta osobina je da se ime u ljudima u prirodi i da ih, najposle, opisuje.

Ovaj nadimak Isidora beše zakačio u školi, a zakačila su mu ga deca kojima ime Isidor beše na smetnji. Ova smetnja beše čisto dečja, naivna i bezuzročna, jer se tako još nijedno dete nije zvalo, niti je deci, po njihovom mišljenju, takvo jedno ime priličilo.

Tako ovaj prišivak imenu, dat iz nevine dečje podlosti i čiste zavisti, stade da svome nosiocu donosi i svoja obeležja.

Isidor, naime, izgubi ritam sa licima, predelima i stvarima, i stade sa njima da se mimoilazi. Nebrojeno je mnogo ljudi Isidor tako promašio, na mnoga mesta nije otišao i mnoge ga stvari nisu zadesile.

Kako je sve ovo bilo dejstvo onog njegovog nadimka, Munja, sa jakim udarcem na glas "u", tako Isidor zabrani da mu se iko tako obraća.

Netom iza ove intervencije u vezi sa nadimkom, dok se nisu dosetili da ga mogu tako nazivati među sobom a pred njim baš i ne moraju, Isidor imaše nešto slobode da učini štagod po svojoj sopstvenoj volji. Tako upozna ženu Melaniju i sa njom uradi sve što treba da se uradi e da bi se živelo zajedno i bilo srećno jedno sa drugim.

Usled ove sreće, ustali se ritam uviranja i izviranja one čudesne svetlosti kroz njegove oči, ali, pošto su se ljudi dosetili i tajno ga nazivali kako su ga dosad zvali javno, dakle, Munja, Isidor stade da se muči sa onim problemom vezanim za svetlo, o kome smo se na početku obavestili.

U tom smislu je Isidor ga proganjao čudesan osećaj da je idući od prve mladosti do druge usput nešto izgubio, ili da je to možda i zaboravio.

Još stade da ga proganja osećaj, jednako čudesan, da je sada krajnje vreme da se to pronađe i da se učinjeno ispravi, jer će jedino tako onaj mir nastaviti da iz njegovih očiju ističe kao reka svetlosti.

Mnogo je snova na tu temu imao Isidor Mirković, tajno zvani Munja.

I ne bi drugog izlaza za njega osim da se otisne na put između prve i druge mladosti i da to pronađe, te da onu grešku ispravi.

Srećna mu žena Melanija spremi poputninu za ovu priliku, ispeče tri omanja hleba i isplete mu par zelenih vunenih čarapa jer je on tako tražio, i još ih nakiti belim đinđuvama, po svojoj volji, pa Isidor krete na put, praćen strahovima svoje rođene žene koja osta sa detetom pod srcem i u stomaku da ga čeka, a strahovala je za svog čoveka jer ko je još putovao u sopstvenu prošlost sa vunenim čarapama i sa tri hleba?

Moram reći da su njeni strahovi bili preterani.

Isidor se vratio, naravno da se vratio, a kada se vratio brada mu i brkovi behu zaleđeni i krti od hladnoće tako da kada ga žena zagrli oni se izmrviše i istrošiše u prah i u prašinu i ispod njih se ukaza novo Isidorovo lice, mlado, koje je ovaj tamo pronašao i poneo sa sobom.

Odonda ga žena zavole strašću koja nikog drugog pred očima nema osim onog kojeg ljubi, što ovaj obično teško podnosi.

I u toj silnoj strasti novoprobuđenoj i ljubavi, Melanija, žena Isidorova, zaboravi da pita ovoga u kojoj je on to odsutnosti bio maja meseca dana 24, leta gospodnjeg 1990 godine, u šesnaest sati i osam minuta sve do istog dana istog meseca iste godine, pa istog i sata, to jest, do šesnaest sati i dvadesetosam minuta. Na potezu od Karađorđeve ulice pa do Kalemegdana. Na tom potezu, za dvadeset minuta, gde je on to bio? - to zaboravi da ga pita njegova rođena žena.

Jer se vratio zarastao u bradu, kao što već znamo, omršaveo sav sa licem otprašenim i ispod tog otprašenog lica sa novim licem, istim njegovim samo novim, i bez ijedne đinđuvice na pocepanim vunenim čarapama.

Niti ona njega upita, niti on njoj štagod na tu temu reče sam od sebe, sve osta njegova tajna, kako i treba, jer čovek pred ženom mora da ima i nekih tajni, naročito ovakvih.

A Isidor je putovao i putovao, išao je dugo, krčio staze po bespuću, sve bez putokaza, dok nije stigao do jednog vrbovog žbuna i ispod tog žbuna do jednog momka kako pod njim sedi.

"Šta radiš tu?" upita ga Isidor.

"Eto", reče ovaj, "sedim."

"Kako sediš, samo sediš?" upita ga Isidor.

"Pa eto, sedim."

"A ko si ti?" upita ga Isidor.

"Ja sam Munja", odgovori onaj.

"A ti si Munja?" upita ga Isidor.

"Jesam, ja sam", odgovori onaj.

"E, pa kad si Munja, ajde da mi malko porazgovaramo", reče Isidor poizdalje.

"Eh?" čisto se iznenadi onaj čovek, i tu se njih dvojica porazgovaraše, i ko su i šta su, i otkud tu, i kuda će posle, i kako to da se Munja za Isidorom šunja ceo vek, a šunjao se jer su ga još kao malog nevidljivim a najjačim vezama svezali sa Isidorom, i tu nađoše te veze i razdrešiše ih i posle svako ode na svoju stranu.

Tako se Isidor sve kroz sneg i kroz led, jer mu život ceo bi takav, vrati natrag, svojoj kući i ženi, a za njim sve cvetavaše šafrani i mrazovci, u kaldrmi i pod snegom, sve niz Karađorđevu pa do njegovog stana.

U stanu ga dočeka žena mu, Melanija, a on joj donese svoje novo lice, mlado i pravo, koje ni Munja nije poznavao.

Tako više nije bilo nikakvih prepreka na putu reke svetlosti, te se ona upravo kao reka i izlivala iz Isidorovih očiju i razlivala naokolo po svemu što mu srcu bi drago, i daleko.

Nešto od ovoga zakači i Munju tamo negde gde je bio.

A njegovi bivši drugovi iz škole više ga nisu ni zvali Munja, i kada bi ih kogod pitao za Munju, govorili bi:

"Misliš na Isidora Mirkovića? Aaah, to je bilo davno. Tako smo ga zvali dok smo išli u školu. Posle već, znaš kako, sve se promeni. I zaboravi."

Ali predeli, ljudi, događaji, i ona mrva milosti koja svakog zadesi, pa je srećan ako je to na vreme, Isidora više nisu mimoilazili, već su se licem u lice sa njim sretali. I više ništa nije propuštao.