Лик Вука Мандушића у "Горском вијенцу"

Новак Килибарда
Лик Вука Мандушића у Горском вијенцу

Тема Горског вијенца потискује оне психолошке профиле ликова који не зависе од конкретног идеолошко-политичког и етичко-историјског ангажовања. То је отуда што се пјесников посао на плану грађења ликова испољио више у напору да се књижевно искаже њихова историјска активност него у настојању да се истражи њихова антрополошка комплексност са којом су ушли у конкретни историјски чин. Владику Данила, игумана Стефана и Вука Мићуновића, на примјер, максимално апсорбује конкретна историјска заузетост. Његош не приуготовљава податке који би психолошки обиљежавали њихове ликове и на просторима које не хвата велика идеја. Сви њихови људски садржаји који су интересовали пјесника усмјерени су на исказивање њихове снаге да се посвете идеји, а не пак на искушење психолошко-биолошких садржаја који би се испољили поводом реализације те идеје. Једини лик у Горском вијенцу који је психолошко-биолошки детерминисан јесте Вук Мандушић. У њему "имамо правог протагонисту личне драме" - примјетио је Јован Деретић.

Немогућност историјског догађаја да потисне интимни живот Вука Мандушића јесте пјесникова могућност за грађење Мандушићеве психолошке конкретности. Свако појединачно учествовање Вука Мандушића у реализовању истраге потурица има два значења у дјелу: конкретно значење у локалном сижеу и, друго, значење у оквиру психолошког портрета који се исказује само у вези са љубавним сновиђењем као кулминационом тачком у процесу формирања портрета. Значење Вукових мисли које се уклапају у опште резоновање о централној историјској идеји, што се исказује прије љубавног сна, не занима читаоца као облик испољавања једног психолошког стања које није условљено том идејом. Вукова прича о снахи Анђелији, као уосталом и друга његова испољавања, узимају се као искази саучесника конкретног догађања, а не као одраз психолошког стања једне интегралне личности. Тако се функција локалног значења исказа претпоставља личности која се исказује. Чак и кулминациона тачка у процесу формирања Вукова психолошког портрета, љубавни сан, има наглашену функцију конкретног значења у локалном сижеу. Тај детаљ је уинтегрисан у међупросторе историјског испољавања гдје својом необичношћу, и љепотом љубавне пјесме, има надређену позицију међу осталим реалистичким детаљима чија је сврха у томе да читаоца за тренутак одвоје, и одморе, од високоидејне једносмјерности догађања. Дакле, Вукова љубавна исповијест у пространству радње дјела значи само један крупан детаљ који припада затишју етичко-историјског понашања јунака. Али, поред конкретних значења Вукових исказа осјећају се други његови садржаји који послије љубавног сна воде читаоца право у своја психолошка изворишта. Управо ти садржаји упућују на психолошко стање Мандушића које је једнако постојано у току његова историјског ангажовања, а које је експлицирано сном. Дакако, локално значење било којега исказа Вука Мандушића не умањује се функцијом у служби формирања психолошког портрета.

Степен етичког искушења које се манифестује у чину заљубљивања јесте мјера дубине Вукове љубави. Да би пјесник показао да је нешто силовито саблазнило Вука да куму примијети као жену, морао је ближе да одреди ту силу што је кадра да пресијеца обзире вјере и обичаја. Ближе одређење те категорије дефинише обим Вукова немира који не може потиснути ни велика идеја што је привремено духовно униформисала протагонисте истраге. Сан-пјесма је изузетна баш у томе што на све упућује а ништа не експлицира. Снаха Милоњића бана инкарнира страст коју Његош оплемењује њеном трансформацијом у љепоту. То је иста она љепота која доводи до бијелог усијања страсти у пјесми Ноћ скупља вијека. Пјесник је све уврнуо у унутрашњост пјесме која се разбуктава у царство оног ероса који су стари Грци најприкладније изразили у митолошкој безобзирности родоскрвнућа богова. И свекар, Милоњић бан, остављен је као могућност инцестног гријеха али на дистанци која трепти као неухватљиви наговјештај општељудске грешности, у тренуцима кад савлада љепота. Бан Милоњић је јавно прекршио један табуисани обичај када је претпоставио љепоту снахе светињи обичаја и мртвој глави свога сина Андрије:
Жалије му снахин вијенац било
Него главу свог сина Андрије.

Пјесма се прелива у страх од љепоте иза које јецају звона страсти.[1] Снаха Милоњића саблажњава све мушко, без обзира на светињу религије и крви. Пјесник оставља Милоњића бана у отменој гордости снажне личности вршећи "сублимацију љубавног у духовно". Народни пјесник ту општељудску оптерећеност и опасност од љепоте изражава у пуној разголићености:
Дубока вода брод нема,
Убава мома род нема.

Да би доказао Вукову пуну занијетост, пјесник даје бесконачно богатство наговјештаја. Снаха Милоњића бана не само што има позицију љепоте која узбуђује него је и доведена у могућност активног изазова. Тужи за дјевером који јој је лани погинуо! Она је млада, "нема пуно осамнаест љетах"! Каква је то жалост? Само мајка и сестра могу и послије читаве године да тужењем за срце уједају! Шта то Вука уједа? Кућа Милоњића није ископана. Ту је бан Милоњић, снаха није удовица!

Тужење снахе бана Милоњића пуно је наговјештаја, пјесма је читава митологија без мјере и краја. Све неизмјерно богатство наговјештаја у пјесми поприма службу средства за расвјетљавање психолошког лика Вука Мандушића, који кохезионо обједињује сваки његов исказ учињен и прије и послије љубавне исповијести у сну.

Свака реченица, чак и синтагма, употпуњује еротско тајанство Вукова лика. Стих "но ме ђаво једну вечер нагна / у колибу ноћих Милоњића", иако је само пјеснички казана мисао - случајно дођох, - не ограничава се она случајност. Појам ђавола у метафоричној морфологији текста има врло сложену експресивност. Једва да вјерујемо да је Вук случајно дошао на конак; све слутимо да га је нешто негдје опредијелило да преноћи у колиби Милоњића. Ништа не смета што се изјава може схватити и као облик Вукова кајања што је ноћивао код бана; поруке се међусобно не искључују. Зар не говори нешто и Вукова будност пред зору - кад "свак спава у колибе". Какве су га то бриге обрвале те га мучи несаница! И поред чињенице да се не смије у поезији тражити буквална логичност, намеће се ово питање само по себи: како Вук онако јасно сагледа очи тужилице које горе живље од огња уз који се на грије. Гост и кум неоспорно спава у колиби, а ватра гори на сред сијенокоса. Да се то Вук није можда и прије нагледао њених очију. Ко зна шта се све скрива у ономе врагу који га је довео у колибу кума Милоњића гдје га мучи несаница. Да се можда свекров подвиг приликом кршења обичаја није на далеко чуо! Ко то Вуку исприча историју вијенца који је претпостављен светињи обичаја и јунаку из Дуге. Одиста, сновиђење као облик љубавне исповијести и исказивања суштине једнога психолошког лика пружило је бескрајне могућност да се све наговијести, а да се ништа не експлицира. Ниједан сегмент Горског вијенца не нуди читаоцу богатију експресију од сна Вука Мандушића. А ко би замјерио што пјесма нуди чудне садржаје и што извлачи читаоцу опасне асоцијације, добио би одговор: па забога то је сан у којему се све могуће. Зар не гледамо свјетлост многих звијезда које не постоје у дословном смислу!

Послије љубавне исповијести у сну разбистрава се значај приче о снахи Анђелији као детаља у психолошком портрету Вука Мандушића:
Бјеше ми се снаха помамила,
Без путах је ништа одржати...
Те ја узми троструку канџију,
Ужени јој у месо кошуљу:
Враг утече некуд без обзира,
А оздрави снаха Анђелија.

Вукова прича о снахи Анђелији не ослања се на било какву стварну истину из његова живота. За поимање свих који слушају, Вук је измислио причу да би кроз алегорију казао потурицама своје убјеђење у неминовни обрачун са њима. Зашто Вук конструише причу о једној жени, и то жени која му је наводно снаха, да би рекао своју поруку као активни учесник једнога историјскога чина? Психолошки је сасвим јасна чињеница да Вук у моменту када треба да од нечега направи алегоријску причу прибавља материјал из фонда најприсутнијих асоцијација. А може лако бити да је сурова прича о једној жени тренутак његове тренутне осуде свемоћи која га је обузела. Колико га силно растаче један жена доказ је, дакле, асоцијација на њу и у тренуцима деликатног расправљања са присутним непријатељем. Двострук гријех се заврзао за Вука: он је кум куће Милоњића и ожењен је човјек.[2] Углавном, љубавни сан неминовно увлачи у себе и Вукову причу о снахи Анђелији. Зар два исказа о жени нијесу симболи Вукове мушке разапетости између обичајнозваничног и интимнољудског живљења. И не само симболи Вукове разапетости, нити пак само симболи људи једног времена.

Плач за џефердаром, што је уједно и поента Горског вијенца, заокружује Вуков психолошки портрет који је испољио своје магистралне димензије у сновиђењу. То заокружење уједно разрјешава његову психолошку напетост и значи пражњење једног пренапрегнутог психолошког стања.

Послије истраге потурица наступа опште духовно олакшање на просторима историјске активности. У сјају побједе и игуман Стефан заобилази литургијске каноне. Весели су гласи и кад се јавља да је нестало гробља око цркве и да по шестану у један копају. А Вук Мандушић, шта се с њим збива? Прошао је мучну напетост при доношењу одлуке, издржао ток истраге и ријешио један локалан окршај послије истраге који је читава битка:
До Кокотах више Љешкопоља
Осамдесет и три посјекосмо.

Све постигнуто није могло да уведе Вука у стање општег олакшања, као што га ни велика идеја никада није могла сасвим ангажовати. Све званично остало је с оне стране његовог интимног унутрашњег напона. Сав ток колективне ангажованости, и личне успјехе у борби са харачлијама, Вук није никако друкчије доживљавао осим као вид свога нормалног борачког битисања и као богомдано ангажовање које му је помагало да не остане сам са својом људском проблематиком. Зашто Вук плаче? Заиста, он може да жали све што је лијепо; он се издоказивао као поклоник љепоте у разним њеним манифестацијама. Њега је могао да понесе и лијеп турски сарук, он прекида Драшкову причу о ружним странама млетачког живота јер жели да се прича о јунаштву. Све то стоји, али не треба заборавити да је Вук за читаво вријеме извођења истраге био интровертирана личност. Зато његов плач може да значи одушак психолошког напона који је био сталан. Мала жалост за пушком јесте повод за његов велики плач којим отвара стегнуте просторе својих жеља о којима је могао само гласно да сања. Послије истраге треба живјети без велике идеје, трпјети свакодневно оптерећење; живот постаје свакидашња јадиковка. Зар није његов одлазак у Штитаре настављање борачке активности колико и бјежање од интиме која притиска. Оптимистички завршетак Горског вијенца уједно је и један дубоко трагичан акорд преласка историјског прегнућа у мртвило свакидашњице.

Владичин поклон Вуку Мандушићу симболизује оне надокнаде у животу којима друштво хоће да усрећи појединца. Владика заборавља да Мандушић није тип јунака који у пушци виде само узданог друга какви су сви јунаци црногорских епских народних пјесма. Владика економски обештећује Вука, али му не надокнађује ону љепоту која је престрижена. Владика-државник доживио је смирење, идеја му је остварена - он је довршен и завршен. Он није у психолошкој прилици да разумије Вуков плач друкчије него као жаљење вриједне пушке.

Лик Вука Мандушића отвара прилазе да читалац домисли његове унутрашње садржаје. У проседеу романтичарске поеме лик није могао бити свестраније исказан. Овај психолошки портрет набијен је унутрашњим садржајима које треба домислити. Да је било времена и прилика, лик Његошева Вука Мандушића био би велика инспирација за књижевне обраде, онако као што су Хомерови ликови били стална инспирација грчких трагичара.
Лик Вука Мандушића је највиши домет Његошевога књижевног посла на плану грађења ликова.

НАПОМЕНЕ
1 У Горском вијенцу се довољно наглашава обичај резања женских коса за мртвим глава, као један од облика погребне жртве. И потурице сматрају да је обичај резања коса приликом оплакивања мртвих један од обичаја који их са Црногорцима повезује братственички и саплеменички:
Коса млада на гробље јуначко
Сипље ли се булах ка Српкињах!

Сердар Вукота убраја у крвави порез црногорске историје и одсијецање коса младим женама:
О проклета земљо пропала се,
Име ти је страшно и опако...
Или имаш китног вијенца
Који круни чело невјестама
Пожњеш ми га у цвјету младости.
2 Читалац индиректно сазнаје да је Вук ожењен човјек. Не би Мандушић у своме плачу за џефердаром рекао 'жа ми га је ка једнога сина' да стварно није имао сина.' Његош стално пази на документарност у смислу обичаја и народног живота. У заклетвама и тврдњама-поређењима, какво је управо поређење џефердара са сином, нико не помиње сина ако га нема. Уосталом, не би за Владику плач ражалошћеног Вука био тако јако убједљив да је Вук поменуо фиктивно сина. Контекст Горског вијенца показује да је Његош боље од икога познавао све правце народног живота и обичаја.

Извор: www.rastko.org.yu