Kodf čkepi se gleda i u stau 

Mozete li zamisliti taj svazilend od zemlje,kada bi Ceda,odnosno LDP dosao na vlast?
Zamisljam,kako se vec prvi sat po inaguraciji,vracaju iz bekstva odbegli i zivi zemunci.
U nekoj od beogradskih opstina,isplivao bi neki novonastali klan,npr.klan iz Ripnja?
Cisto,da se malo pomeri iz Beograda,da se Cedica malo ¨ogradi¨,da napravi manevar,
da zavara?Iz prve bi priznao Kosovo,i doveo Tacija,Cekua,Haridinaja u Beograd i docekao
ih sa svim drzavnickim pocastima.Sa  trga Nikole Pasica,maknuo bi spomenik Nikoli Pasicu
i podigao bi spomenik Ibrahimu Rugovi.Odmah ujutro bi seo na avion i otisao prvo u Vukovar
gde bi se izvinuo zrtvama Vukovara.Potom seda u helihopter i u brisucem letu odlazi do Srebrenice
gde se izvinjava,srebrenickim zrtvama,odatle opet helihopterom odlece,do Sarajeva gde se izvinjava
svim sarajlijama,potom sa sarajevskog aerodroma odlece,na Cetinje kod Mirasa Dedeica da mu se
izvini,zbog SPC.Tu pravi malo pauzu,da se dogovori sa bracom Saricima oko redovnog snabdevanja
beogradskog trzista kokom.Vraca se u Beograd,i izbacuje cirilicu iz programa osnovnog obrazovanja,jer je previse nacionalna,donosi zakon da se pederima omoguce brakovi,usvajanje dece
i setanje kolko god zele tokom godine,po trgovima srpskih gradova.Ukida sve parije i uvodi dve nove.Jedne je lider njegova zena,a druge tast.Himna Srbije bi bila,partijska himna LDP-a,zastava  bi bila kreacija pederasa,a grb,nesmem ni da zamislim.Vojska bi nam bila NATO,ustvari Srbija bi postala najveca NATO baza na svetu,a Ceda bi postao najdemokratski americki diktator.
Pinocea bi zaboravili,pri njemu!A,@kvlade bi umro na inaguraciji,prvi dan tog kosmara!

perpetum mobile 

Vesna Pešić | 21. april 2010.

Mojoj istorijskoj drugarici

Biljanu sam upoznala 1990. godine u stanu Latinke Perović. Došla je kod nje da traži potpis za moju kandidaturu. Obe smo se učlanile u reformsku stranku Ante Markovića. I meni i njoj to je bilo prvo partijsko iskušenje. Ja sam bila kandidatkinja, a ona predani aktivista koji je od stanovnika ulice u kojoj smo obe živele prikupljao potpise. Napravili su mi neki bedan letak koji su druge drugarice, one koje su kasnije postale Žene u crnom, po ciči zimi, gurale u sandučiće građana koji većma nisu mogli da nas smisle.

Tako smo se našle u otpadničkom loncu, u kome smo se zajedno kuvale i zauvek ostale povezane i bliske. Ma šta se dešavalo, ma koliko se ne slagale i razilazile, uvek smo se ponovo susretale. Bliskost je ostajala zauvek. Tako je bilo sa mnom i sa Biljanom. Raspala nam se stranka, zajedno sa državom u kojoj smo se rodile. Biljana i ja, i još nas nekoliko, odlučile smo da okupimo preostale reformiste i napravimo novu stranku koja će se posvetiti idealu slobode, pravde, vladavini prava i bespoštednoj borbi protiv Miloševića i svih nacionalista, ratnika i ubica. Tako je nastao čuveni Građanski savez za koji se uvek govorilo „jedina antinacionalistička stranka u Srbiji“.

I to je nekim čudom propalo. Našle smo se u Liberalno demokratskoj partiji. Opet novi susret, u novom okruženju, a u nama ona stara nepokolebljivost i nepotkupljivost. Taj smo zanat pekle i nismo ga se odrekle. Postala je članica Političkog saveta LDP-a. Na to sam danas strašno ponosna.

Onda se Biljana razbolela. Od toga nije pravila priču. Dolazila je, koliko su joj dozvoljavale bolest i dijaliza. Kada je škripalo, mislila sam na nju. Jer niko nije bio manji konformista i manji politički kalkulant od nje. Nju nisu zavodile šire bajkovite slike iz kojih se svašta može progutati. To može samo ličnost kojoj pretencioznost nikada nije udarila u glavu. Biljana je držala do svog zdravog razuma i po tome je bila čuvena.

Mnoge od nas smo se strasno bavile ljudskim pravima i antiratnim aktivnostima dok su grmeli ratovi, napadale nacionaliste i sve dosadašnje vlasti. Biljana je među nama bila posebna, jer je bila najveća veštica od svih veštica. Neću pogrešiti ako kažem da ona nikada nije uvukla ramena, slegnula njima, prećutala ono što joj je važno. Nije se smirila pod izgovorom da su stvari izgubile smisao. Ona je nastojala da smisao stvara.

Tako je se sećam. Takva je bila.

Takva Biljana nastavlja da živi u srcima i mislima svojih prijatelja. I svojih istorijskih drugarica. Ja sam jedna od njih.

Preuzeto sa Peščanika

Нешто пуцкета, шта ли је то јеботе одакле долази..........


И у здрављу да се што пре сусретнете поново

Слажем се са Дулаћом. Квладе се понаша крајње безобразно и размажено.

Da je kakva drugarica pošla bi kolko sutra za njom ! 
Treba ga podojiti da se smiri ! 

Moralna obnova ili koketiranje sa genocidom

Nenad Prokić | 13.12.2006.

"Nisam znao da truba može da se svira i na taj način..." Majls Dejvis o Guči

Šta blokira proces suočavanja u Srbiji neodvojivo je od pitanja ko blokira taj proces.

Ako ipak odgovaramo na prvo pitanje: šta blokira proces suočavanja –  odmah da kažemo kako ga blokira jedna očita nemogućnost, intelektualna pre svega, da se srpsko društvo modernizuje, ali i da uspostavi bilo kakav vrednosni sistem. To znači da je ono u nemogućnosti da prepozna razliku izmedju juče i sutra, izmedju retrogradnog i progresivnog, izmedju zločina i herojstva, izmedju Ratka Mladića i Zorana Djindjića,  pa u njemu vlada zloslutna zbrka. Zato je i izmišljena katastrofa, jedna velika tragedija je bila potrebna da bi se prikrila takva nemogućnost, zapravo nesposobnost za integraciju u savremene planetarne promene i ideje. Krijući tu nemogućnost pre svega od sebe – srpsko društvo je postalo talac jedne netransparentne interne moći, trenutno oličene u Vojislavu Koštunici, u okviru kojeg mu se advokati zločina, ili čak i sami zločinci, pojavljuju preobučeni u patriotsko ruho - kao neko ko bitnije od bilo koga odlučuje o svemu i svačemu: od Guče do Brisela, preko Tienanmena i dalje.

Zato što ne mogu da spoznaju svoje unutrašnje osećaje i fantazije i njima da zahvate realnost, fabrikuju ih u nizu slika fetišističkih surogata. Kao što jezik uvek pokušava da dokuči stvarnost, ali nikada adekvatno ne uspeva u tome, tako ni ta njihova nemogućnost nije smeštena u onostranost ili na nebesa na koja se tako često pozivaju, nego svoj temelj ima u politici i društvenim mehanizmima, dakle u punoj realnosti. Na taj način i izjava Majlsa Dejvisa koju sam uzeo za moto ovog osvrta je, u okviru te tipično srpske mitomanske dihotomije, prešla put od istine do primitivnog mita, od kurtoaznog čudjenja velikog umetnika da neko može toliko da zloupotrebi instrument kojim on tako genijalno vlada - do zloupotrebe i izvrtanja u apoteozu sopstvenoj banalnosti, odnosno nedokučivoj i sasvim nevidljivoj srpskoj prednosti u odnosu na sve što mrda u svemiru. Ukratko, moglo bi se jasno reći da proces suočavanja u srpskom društvu  blokira jedna laž, zatim naravno i nemoral koji se širi oko nje. Srpsko društvo svojim prinudnim članovima, pozivajući se na tu laž, traži da se izjasne o njoj, kako bi moglo efikasnije da ih sustigne. Uz laž se lepi nešto odvratno, kaže Adorno, niko nikom ne veruje, svi imaju odgovor na sve. Laže se da bi se drugom stavilo do znanja da jednom nije stalo do drugog,  da on nije potreban, da je nekom svejedno šta misli o kome. Na taj način svaki pojedinac širi oko sebe hladnoću pod čijom zaštitom može da napreduje.

REFLEKSIJA OŠTEĆENOG ŽIVOTA

Najpodesnije orudje za celu tu rabotu bio je, i još uvek je, naravno nacionalizam, refleksija jednog oštećenog života. Kao i svako novo orudje, jer nacionalizam je nastao relativno nedavno, i on je veoma pogodan za velike zloupotrebe. Nacija sama po sebi nema nikakvu vrednost, vrednost pripada isključivo njenoj kulturi. Ernest Renan je još 1882. godine dao dosta ciničnu, ali istinitu definiciju nacije: "nacije su skupine ljudi koje povezuje zajedničko pogrešno vidjenje prošlosti i mržnja prema susedima". I još je tvrdio kako je "egzistencija nacije zasnovana na svakodnevnom referendumu... Ukoliko je esencija nacije u tome da svi njeni pojedinci imaju mnogo zajedničkih stvari" kaže Renan, "onda mora da su zajedno i mnogo stvari zaboravili".U takvom kontekstu, tokom tog jednog stoleća, glas naroda nije ipak postao glas Boga, ali je zato zalebdeo iznad čitavog državnog života kao Bog iznad sveta, kao uzrok i kraj svih stvari, od koga sve polazi i kome se sve vraća. Naravno, volja naroda je uvek identična s voljom naroda, ali sve zavisi od toga kako se ta volja stvara. Gradjanin zapravo nikada ne daje svoju saglasnost nekoj konkretnoj sadržini, već in abstracto rezultatu, opštoj volji koja proizilazi iz glasanja, i on daje taj glas samo da bi omogućio kalkulaciju glasova iz koje se saznaje ta opšta volja. Ima li pogodnijeg tla za političke manipulatore i aktere jedne agresivne, rogobatne i osvajačke politike u zemlji koja nema moralni kompas po kojem odredjuje svoja kretanja, pa to zabašuruje populizmom, zaverama, lažnim patriotizmom i kvazijedinstvom? Sve u svemu, tu neko krije jedan aspekt istine. Imam i poruku za domaće lažove: satelitska tv i internet stvaraju nestrpljive generacije. Globalizacija efikasno ubija lokalne laži i, u tom smislu, je neuporedivo bolja od hladnog rata.

I tako dolazimo na drugo pitanje, neodvojivo od prvog: ko blokira promene i suočavanje u Srbiji? Ko drugi nego madjioničari logike, oni koji najviše galame da je volja naroda uvek dobra, oni koji opstaju na nepostojanju političke kulture, pa se pozivaju na domaćinsku i svetosavsku tradiciju; oni koji se kunu u nužnost po kojoj narod hoće uvek ono što je ispravno, znajući vrlo dobro da će zapravo oni sami odlučivati o toj ispravnosti, ali ne u okviru nekadašnjih suverena koji su trpeli i posledice tih svojih odluka; naprotiv, oni se danas i kada je reč o posledicama skrivaju iza iste nužnosti u okviru koje narod tako hoće. Tako nastaju uzurpatori u političkim elitama koji se nikada ne suočavaju sa posledicama, sklanjajući se iza aklamativne narodne volje, koju uglavnom sami proglašavaju i kada je nema. Tipičan slučaj takve mahinacije jeste novi srpski Ustav. Dakle, suočavanje u Srbiji sprečavaju isti oni uzurpatori koji su verbalno za  progres, ali iz petnih žila vuku u 19. vek, kada je suverenost nacije bila progresivan element u okviru kojeg su ljudi zajedno napravili velike stvari, pa su onda nažalost poželeli da urade još više. Taj dodatni napor je nesrećno urodio epohom svetskih ratova, a iz istog izvora su potekli i tam-tam ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Takvi uzurpatori onda tvrde, kako se nakon katastrofe može dalje mirno živeti bez suštinskih i strukturalnih promena, bez suočavanja sa zločinom i sudjenja ratnim zločincima i, rame uz rame, sa sprovodiocima politike koja ne bi da odgovara za ono što je učinila. A prilikom svakog prinudnog suočavanja pozivaju se na suverenost, koju do onomad nisu priznavali drugima oko sebe. Na taj način, suština njihove politike postaje očiti kompromis sa zločinom, koje ide tako daleko do koketiranja sa genocidom, uz sve očajniji napor da se promene spreče ili barem odlože, bez obzira na cenu koju celo društvo plaća. Glavna pomoć takvima dolazi kroz shvatanje demokratije, koja se njima očituje kao ništa drugo do sistem registrovanja tajnih glasova. A nadu polažu u rupe tog sistema i svoju umešnost da ih zloupotrebe.

SRPSKA NEDOUMICA

Sve je to rezultat nedoumice u kojoj srpsko društvo živi. Osim što smo u opštoj regresiji, većini nije jasno da smo i poraženi, i da je pre svega potrebna moralna obnova. Tamo gde je obezvredjeno čovekovo postojanje, gde vlada krajnje nepoverenje prema ljudima, gde dominira mentalitet prevare, podaništva i egzistencijalne frustracije, teško je zauzeti moralno stanovište. Mnogo je lakše prilagoditi se bukačima. Medjutim, gde nema morala, nema ni individualne slobode, ni slobodnog društva. Znanje je podloga morala. Čovek mora znati šta je dobro, pa će i sam biti dobar. U okviru tog znanja neophodno je imenovati krivce za remećenje moralnog poretka. Problem Srbije je što mnogi od njih i dalje sede u Parlamentu i u Vladi. Jer, šta napokon košta da se pravda uspostavi: prvo - da oni koji krše zakone da idu zatvor, i drugo - da svi oni, za koje postoji indicija da su učestvovali u krivičnim delima, ne mogu da budu na funkcijama. Ali, kako da to utvrde oni koji su i sami krivci za remećenje moralnog poretka? Nikako, pa sve to onda predstavlja pad u varvarstvo, pad ispod civilizacijskog minimuma. Rezultati su vidljivi svuda unaokolo. Jedina uteha je da život ne prestaje i ne počinje tamo gde njima odgovara.

Manje direktna ovlašćenja, ali zato opštiju i dugotrajniju odgovornost u takvim procesima imaju  kulturne elite. Pojedinci medju njima uvek prvi počnu da prave testo od kojih političari posle sve zamese. Možda nije preterano reći da su ljudi direktno prešli iz redova za predstavu Kolubarska bitka u redove za piramidalne banke, redove za besplatni hleb na Trgu republike i u vojne spiskove za mobilizaciju. Tih redova više nema, a ni mnogih ljudi iz njih, nema ni bivše države, ili bivših država, ali su autori tih bitki ostali da propovedaju svoja jevanjdelja haosa i svoje privatne perverzne ideale, koji i dalje imaju karakter nadprivatne obaveznosti.  Njih i dalje ima; netaknuti i nedirnuti u opštoj milosti, neguju svoje preziranje ljudi koje ne zna ni za kakve granice. Njih ne može otrezniti ni slom sopstvene epohe. Osnovna doktrina takve vlasti je da ako date konju dovoljno slame, nešto će ostati na putu i za vrapce.  U tom pogledu, odvratnija od svega je ona sitna funkcionerska populacija po ustanovama, večito zadihana od trke da se dodvori i udovolji nadredjenima. Sveži primer je Sekretar za kulturu grada Beograda, Pera pisar iz administrativnog – veliki prijatelj Kine. Moralna obnova zaista ne bi smela da zaobidje ni te kurire gluposti i aplaudere bez mašte i bez etike i da ih bar neke od njih podvrgne lustrumu. Kolovodje znaju da u promenjenoj Srbiji za njih neće biti mesta na rukovodećim položajima, pa zažmure čak i nad političkim ubistvima u zamenu za mogućnost da još malo propovedaju uz gusle; ali njihovi patuljci se podlo nadaju da će uspeti da potonu u beznačajnost iz koje su došli i da će im ona opet biti sigurno utočište. Mnogi će i uspeti u tome, ali upravo zato je potreban snažan napor da se svima njima zajedno dokaže da se saučesništvo u zlu ne isplati. Orali su bezbožnost, želi bezakonje, jeli plod prevare i neizostavno ih s tom činjenicom morate suočiti, ako ne želite da vam i dalje rade o glavi.

To bi bio moralni minimum. A maksimuma nema, jer za takozvanu Drugu Srbiju nema linije cilja, i tek je neće biti onda kada postane Prva. Njena primarna obaveza je da bude politički poštena i direktna, da neprestano odbacuje strah od modernosti, strah od slobode i iracionalnost. Osnovno ljudsko pravo je potraga za srećom. U okviru tog traganja nezaobilazni su slobodno postavljanje pitanja, otvoreni dijalog i kritičke sumnje, obzirna prosudjivanja i svest o neukrotivosti sveta. I zato ustajemo protiv svakog pozivanja na totalnu istinu koja se ne sme izazivati. Univerzalnoj istini nije svojstveno da insistira na partikularnoj istini, jer je ona odmah preokreće u njenu protivnost. Slavimo pluralitet, jednakost i slobodu izražavanja; ne bojimo se univerzalnih ljudskih prava. Predlažemo jedno novo političko svrstavanje.

Izvor: oficijalni sajt LDP-a - preuzeto sa bloga Nenada Prokica

Је л ти стварно мислиш да та срања неко чита леба ти?

Баш њега брига, он мора (као што је и инзико радио док су стизале директиве) да одради своју дневну норму - да окачи све што изађе на интернету у позитивном смислу везано за налогодавца или у супротном неће бити плаћен.