KAP PO KAP

Sama, slušam
tišinu,
čuje se
sećanja
,n
a °
v
° i
r °
u...
° °
kap po kap....

Kidam paučinu, °...
sa neke
°...,, požutele... °
slike iz mladosti,...
...° zatvaram oči
kao prozore,
pred °..oluju
°,..i groma...
..kap,
po ... °
k
a
p....
°
Prođe mladost,
i lepota, °...°°
ta mrvica...od
života...``
- osta, pesma..
ova...,
da je srce,
slusa
osta °
kiša,
da
pa
° da,
i,
sada....°

kap
po
k
a
p...
°
Oči snene ...vratite
vreme...°,, °° ..
iz mladosti...° °
i lice moje
nasmejano.
...°vratite
mi....
bar...
one suze
radosnice..
°
vratite
kap
po °
°
k
a,
° p...

° ....
°
°

SVEĆA


Jedna sveća dogoreva...
Zvezde na Nebu kolo vode
ja drhtim u samoći
zbog tebe...
Još te nisam upoznala,
kako dolikuje...

A ušla bih
u tvoju sobu,
da te taknem
i osetim te bliže...

Hoću da me primetiš
živim u strahu

Bojim se sama...

Ako me čekanje umori
ako odletim
u neko tuđe naručje
to je...
nisam mogla više
I tad
smatrajme me
jakom, dostojanstvenom

U grudima svedoci
tišine i bola
satkaće Ime tvoje
da ne uvene,
kao Ja u Tebi...

Puziću... tužna
ceo život je samo igra.

Verujem u Tebe
ti si....
pomalo moj...
bez tebe sam tako
obična...
Verujem ti,
u ono ništa
što si mi obećao...
Verujem ti
ništa mi ne trebaš reći...

Znaš li, sudbine su
kao varka... obeležene
u bajkama... tužni
srećnim, setnim...
Niko ne veruje...

Ja verujem...
Sudbina daje i uzima

Kad završiš
sa svim predstavama
svrati do ove kule
ljubavi...
pošto smo i Mi
nekakva sudbina...

KRAJ REKE NA KAMENOJ KLUPI, ČEKAĆU TE...

Opet se uselio neki nemir u grudima mojim. Ja delim sa tobom tvoju zabrinutost. Ako shvatim da me srce laže platicu da me odvedu daleko. Kao tada kada sam otišla sa imanja svog
Približavaju se patnje...
Došlo je vreme za osvetu duše...
Izdržaću... Čekaću te tu kraj zelene reke na kamenoj klupi. Deliću sa tobom lepe trenutke u mislima. Deliću i bol.
Deo bola već se pretura u mojim grudima. Ja sam ti rodbina tuge... Moje će ti Ime doneti sreću.
Za uzvrat... ništa ne tražim.
Imaš dugačke ruke, mogu svuda da dosegnu, možda, kada ti se najmanje nadam - zagrlićeš me ljubavlju i iskrenošću.
To će biti dovoljno. Zbog tako malo smatraću te svojim rudnikom sreće.
Ako mi dozvoliš sagradiću Dom u grudima tvojim. Da stanujem pod krovom... dodire i mira. Ako ipak mesta nema za mene, dolaziću kradom, kraj strehe tvoje - da mi ledene kapi kaplju po obrazima. Došao si u nevreme, niti grožđe zri, nit se vino toči. Došla sam i ja tebi baš sada...
Lice ti je posivelo, svakim danom sve više bora i sedih u tvojoj crnoj kosi. Pomalo me buni zašto sam to uočila. Izvor tvoje ljubavi pretačeš u kotlove čiste tuge...
Da li si možda izgubio što si najviše 'voleo' ili nemaš kome da ispričaš kako ti je.
Mene ne puštaj nikada u srce svoje, samo zato što ću ponekad zatreperiti kao žalosna biljka pred očima tvojim. Neću sažaljenje... To neće biti dovoljno za moje telo koje je puno ljubavi za tobom.
Radije ću ostati večiti tragač sreće, tu kraj zelene reke, na kamenoj klupi, nego da mi srce prepukne od tuge.
Sad mi reci. Ima li išta lepše od istinite ljubavne pisme?
Nije ništa lepše izrečeno od tvojih šaputanja "ti si predivna žena, hvala ti što postojis..." itd
Srećna sam što mi srce, diktira ove redove. Prisvojila sam te. Hvala ovom pomalo sunčanom danu što mi je dozvolio da te vidim. Ukrala sam još jedan deo od tvoga tela... ukrala sam, tvoje prste. Znaš li kradem te...
Ako ti se ponekad zamuti u pogledu ne ljuti se. Ja sam ukrala tvoje Oči. Trebaju mi da te dosegnem na daljinu.
Mesec noćas je pun. Zvezde se igraju na nebu. Ja ih nižem na tanku dugačku nit, neka ti prosvetle Put na daleko. Pomoću zvezdanih lampica ispisujem krupnim slovima
SRECAN TI DUŠO PUT.

DA OPSUJEŠ

Ja bih mogla
da razbijem čašu
iz koje piješ...
Al` ne mogu
da doživim...
Sve što je u čaši
ti da
opsuješ...

Lice ti je crno
kao zavese
od dima...
Duša umorna
sirotog pogleda
od vina...

A ja žudim,
da me za ruku
trezan
povedeš..

Da me samu
ne ostavljaš...

Tužne su noći
dok ti
miluješ ruke bele
onoj
što ti vino toči...

Pustila je korene
kao
da
nema mene...

KADA SAM ODLAZILA

Kada sam odlazila
ispratila me majka moja
potekoše
krupne suze
niz lice njeno...

Tihim glasom
molila je
kćeri, piši
i nemoj dugo...
Ote se jecaj iz grudi mojih
iz dva oka
potekoše
dva potoka...

Vetar je nosio
reči...
Majci što je ostala
još da maše...
Neću dugo... šapnula sam

Voz se gubio u daljini
ja u njemu
u nepoznato...
hiljadu pitanja
na tom putu do züricha
sedamdeset i neke

Znoj mi oblio čelo
kada sam pokucala...

Otvori mi vrata,
starica bleda...
mačak se sjurio
u krilo
pomazi me repom...

Tako je počelo...
Ceo život iznova...
Nisam znala reći,
...šta me boli...
Gutala sam prve suze
preko nasmejanih
obraza...
Čežnja mi razdirala grudi
a ružni sni
bacali u očaj...

Majci sam pisala
o lepoti zemlje, sebe
nisam spominjala,
tako je bilo najbolje...

U dugim noćima,
počele su da izviru pesme
i svakog
slobodnog trenutka
rađale se nove teme...

Nizali se naslovi puni bola...
_majko_dome moj_sejo sestrice_
napiši mi jedno pismo
ti od kuće brate moj_
i sunce moje južnjačko,
o, zemljo mila, daleka
dedovino,
što me pusti
u tuđi svet da umirem
lagano...

Nebo je znalo sve...
Nebo zna
gde sam sakrila
uspomene na tolike
godine
što ostaše u zemlji sjaja
sa ukusom tuge, znoja, čemera...
Zauvek
ispod tuđe strehe.

Navikla sam...
kao kad se
osmeh razleti...
Navikla sam kao
kad suze pustim
navikla na sve...
Tako je nebo htelo...

Često preturam po uspomenama
prisećam se,
`krupne suze`
moje Majke
i tihe reči neću dugo...

Oprosti
Još tada sam te slagala,
MAJKO...

PROLEĆE RANO

Proleće reci mi
Imali neko
Što čeka na mene
Ima li tog
'sreće žedan'

Ima li neko
Što će ljubiti
reči u pesmama
Ima li tog
Što bi čekao leto
Na usnama mojim
vrelim...

Proleće rano
Mirišu jorgovani

On ako ce doći
Reci mi
Da raširim ruke
Što žive u nadanju
Da oseti
Kako zelena trava
Gori u plamenu

Proleće rano
Tu na peronu,
Živim u nadanju...

DOME MOJ

Nema dima,
Više vatra ne gori
Raste kopriva
Kraj staze hladnoga betona
Psi skitnice
Spavaju na pragu
Kuće krečenoj u belo

Ognjište moje
Nisi pusto...
Tu je bunar još kameni
Bašta moje majke
Krivudavi puteljci
Ruže pocepanih latica
Neuništive stope
Moga dede
Tate
Braće i sestara

Sve je moje tamo...

Pesma cvrkut ptica
Mirisni slavski kolači
Sećanja bole
Ne plačem navikla sam
Uspomene spasila sam

Jesen će proći
Smlatiće žute dunje
Preko roda padave inje
Na njivama
bele iglice
zarasle u korov...

Rodiće dud beli i crni
Crvena kruška
kraj blatnjavog puta...

Bagremi opjni
Laste
Te crne gošće
Tužno kružiće
Preko polja dedovine...

Prolaznici bez imena
Zatvaraj te
Otvotenu kapiju

Otišli smo sa imanja
U beli svet
Tražimo mir u duši

Sećanja bole
Ne plačem, navikla sam
Uspomene
Spasila sam.

MAJKO MILA!

Sretoh, Majko, jednu ženu
mnogo sličnu tebi,
svratih je u moj dom
kao gosta da sa mnom
besedi...
Gledala sam njene oči
kao sunce grejale su,
u tom trenu moje misli
do te' majko
lutale su....

Sita čežnje, drhtala sam
da izdržim nisam mogla
potekoše vrele suze,
nije više duša smogla...
Ćeri, dušo
zašto plačeš
reci sada dok sam tu
kao Majka reći ću ti
kao Majka
doći ću ti...

Pričala sam tajne svoje
praznila sam dušu punu
laknulo mi u tom času
što te nađoh u ženi drugoj…

Mešala se čežnja moja
sa požarom setne duše
otišla je slična tebi
putevima da je
sudba nosi....
Tebi pišem a nju tražim
da joj kažem 'hvala'
što je sretoh ja slučajno
što mi tebe na tren
u njoj dala...

Sad se bojim ako opet
sretnem neku sličnu tebi,
opet bi mi srce stalo
da izdžim čežnju ne bih...
Kad se vratim
Majko ja
pričaću ti 'o samoći'
da ne plačes sada sama
što uskoro neću doći...

Ja te tražim u svi majkama
u svakoj nađem
nešto tvoje
godine mi ovde lete
daleko od tebe
i sve moje najmilije...
Ja te tražim
mila moja,
srce mi se para
tako se krug čežnje
zatvara...

ko da gledam oči pune
pružam ruke da te taknem
da izbrišem sede u kosi
i splet bora da ti maknem...
Moje srce tužno spava
na kolena padam
tuđi ljudi, tuđe nebo
ti si majko prava
samo si ti bez zaborava...

DALJINE

Zovem, al' ti me ne čuješ
daljine proklete bile...
Kažu da vreme
leči sve,
ja još dozivam Ime tvoje...

Na sudbinu se ljutim
što mi brani,
`samo da te vidim`

Srce ćuti,
tebe sluti...

U ime neba
što tajnu čuva još
Javi mi se
ti sa toplog juga...
Ubi me tuga...

Umreću ti tajno sakrivena,
umrecu za tobom...
Joć se srce
u grudima nada,
jos sa tobom... razgovara...

Ja bih zbog tebe sve,
skoro sve,
i to skoro...

Daljine, proklete
Neka ste...

On me ne čuje...

LASTE

Seti se
kada si, poslednji put
video laste.
Kada si
poslednji put
mirisao
bagrem,
jorgovan,
ljubičice...

Pamtiš li
baštu tvoje majke,
mirisnu i cvetnu...
divlje jagode...
Vruće kiše i
žute dunje
na starom ormaru...

Seti se
kada su te poslednji put
budili petlovi, zorom
i kada si
umio lice na izvoru...

O, zašto, pitam tebe
kad sva ta pitanja,
bole... mene.


* * *

Laste moje,
poželeh,
da posmatram
taj nemirni let.
I kako prave, gnezda
blatnjava
ispod stare strehe...

Crno jato
i ovog proleća, kružiće
poljem dedovine
na daleki jug...
Tamo Sunce miluje...

Meni na zapadu
slediše, južnjačku krv
u venama...
Osmeh sa usana
pretvoriše
u stenama...

Nadam se
kao srna,
što poljem trči...
Nadam se
da ću opet
posmatrati let
crnih lastavica...

Nadam se...

Nada umire poslednja...