Gradska čistoća radi 365 dana u godini, 24 sata dnevno. Nema tu vikenda, praznika, kiše, snega, leda... Đubre mora da se odnosi bez izuzetka, inače proguta Beograd
Nekada su roditelji plašili decu da će, ako ne uče, završiti u Gradskoj čistoći i raditi dok ostali spavaju. Danas, kako deca završe škole, roditelji ganjaju vezu da ih ubace u Gradsku čistoću da rade nešto kad već ne spavaju po vascelu noć. Državna služba, dobra plata, čist vazduh, preplanuo ten, vetar u kosi, vožnja „mercedesom" pod rotacijom, žene vrište za vama (ukoliko im pomenutim „mercedesom" pređete preko noge).

- ‘Ajde, polazimo momci, posao čeka - razbi nam Trajan iluziju pod okriljem narandžaste rotacije „đubretarca", tu kraj Brankovog mosta, u baraci iz koje noćna postava „Lejkersa" izlazi na teren. A, teren - čitav grad!

- Mi ćemo: Sarajevska, Hajduk Veljkov venac, pa dalje ka Tiršovoj, Slaviji. Ima kad do jutra da se stigne sve. Mora da se stigne sve i posao valjano završi - evo ga opet naš savesni Trajan, prezimena Radić, komanduje polazak. Lepo: Savski venac, elitno đubre, verovatno sve same bočice istrošenih parfema i ostaci neke fine hrane?! Možda i neki upotrebljivi „luj viton" - poklon za suprugu sa „službenog puta".

Milija, Dževad i Senad vise k'o privesci s kraja kamiona, stojeći na onim stopicama, a mi se, bogme, raskomotili kod bata Trajana u kabini. Alal mu volan, u apoteci je kud i kamo prljavije negoli ovde! Pazi ga k'o da će s njim u svatove, a ne međ' kontejnere.

- Nego kako?! Pa, kamion je nama sve - veli, a samo što se ne presamiti da poljubi instrument tablu. Diskretno očijukamo retrovizore da vidimo vijore li se još ona tri para nogu ili su u „prelaznom roku" negde kod raskrsnice s Nemanjinom potpisali za konkurenciju: „brisači GSP-a"?

- Kad vam je pauza, da tresnemo po kaficu i malo porazgovaramo? Mislim, neće đubre nigde, u protivnom se ne bi zvalo tako - pitamo, šeretski naslonjeni na kontejner koji samo što su Senad i Dževad vratili na mesto. Milijino zaduženje je da pometla i pokupi ostane li šta na trotoaru i oko kanti.
 Evo, sad će, oko četiri, ha ha ha - duhovito, nema šta. Je l' to još jedan od uslova za zaposlenje: izrazit smisao za humor?! Džez u venama?! Montipajtonovci u narandžastom, a?!

- Ne, ozbiljno, nema pauze dok se sve ne završi, u stvari, dok se ne napuni kamion i ne krene put deponije u Vinči. Tek tad, dok ga čekamo da se vrati, možemo da sednemo i razgovaramo. Ili, ako vam je zgodno ovako, s nogu - repliciraju gospoda Salkaj, Zumberi i Radosavljević.

- Dobro, de, ‘ajd' s nogu - klackamo za njima do sledeća četiri kontejnera, tridesetak metara „nizvodno" Sarajevskom ulicom. Zapravo, trčkaramo, prolaznicima verovatno ličeći, ovako ćelavi, na skinse koji ponovo vitlaju đubretare, ovog puta namereni da ih tuku beležnicom i švrljaju hemijskom dok u njoj ima mastila. Uznapredovalo se u „rasizmu", nema šta.

- 365 dana u godini, sine moj, 24 sata dnevno radi naša služba! Nema tu vikenda, praznika, kiše, snega, leda. Đubre mora da se odnosi bez izuzetka, inače proguta Beograd - držimo se Milije, najstariji je, 53 su mu godine, inače, pa računamo da ćemo s njegovim ritmom najlakše izaći na kraj, ali...

- Ajde, ajde, ajde! Od priče se kontejneri ne prazne! Znaš li koliko ih je odavde do kraja smene - oko 250, moj bato! Stani s nama nazad pa zapitkuj koliko ti volja - vidi ti mangupe, samo bi da rade. Ehej, ljudi, zemlja Srbija: malo krivina, malo simuliranja, malo obustava rada zvana štrajk.

- Jeste, pa kad sutra ljudi ne budu imali gde da bace đubre, mi ćemo da im kažemo: „Izvinite, davali smo intervju k'o Majkl Džekson." Strpite se malo - slušamo, al' ne čujemo. Prihvatili smo ponudu da se dohvatimo one šipčice i vozimo s njima u „biznis klasi". Igraju nam ušesa na vetru k'o krila kolibrija. Malko je neprijatno kada osetite da vam na potiljku sve krupnije piše: „Lasta, Obrenovac-Beograd".

- Evo, 13 godina samo noćni rad, ali na sve se čovek navikne. Radiš jedno mesec-dva bez prestanka pa zaradiš osam slobodnih dana i koristiš ih kad vidiš da ne možeš više da izdržiš. Što se toga tiče, nema problema, dobiješ slobodno kad god zatražiš - veli Dževad, izvirujući ispod kačketa nekim jako dobroćudnim pogledom. Baš prijatan lik. Uostalom, sva četvorica su, nema zbora!

- Stara smo mi ekipa, godinama radimo zajedno noćnu i dobro se slažemo i razumemo - dobacuje Trajan.

- Evo, vidiš ovu situaciju - nastavlja, pokazujući na automobil parkiran posred trake, tik uz kontejnere.

- Čovek je jednostavno parkirao i ništa ga ne interesuje. Međutim, kontejneri moraju da se isprazne, makar ih vukli kolo-naokolo. Jednostavno, moraju, po svaku cenu! A, ljudi k'o ljudi, gledaju samo svoja posla, tuđa ih ne interesuju! Što je ovom, recimo, bio problem da stane tri metra pre, ili posle - eh, Trajane, prijatelju, ta ti je dilema nalik onoj: „zbog čega igla za eutanaziju mora da bude sterilna".

Ha, evo nas podno američke ambasade. Šta bi bilo da kolega jedno dva-tri puta sevne blicom? Ima li kamionče želudac da „svari" i nas? Ji li Elvis zaista živ?

Toliko pitanja, a samo jedan siguran odgovor u ovoj noći: „kontejneri moraju da se isprazne do jutra po svaku cenu i bez obzira na eventualne smetnje"!

- Jedino što ne odnosimo jesu šut i kabasto smeće, a ne možeš da veruješ šta je sve čovek u stanju da baci u kontejnere! U tim slučajevima naše je da obavestimo šefove pa druga ekipa dolazi i odnosi i to đubre - verujemo, vala, u sve što kažete. Verujemo jer vidimo, neki se domaćin očigledno častio novom VC galanterijom, a staru... Eh, staru je ponosno pokazao javnosti. Lepa šolja, nema šta. Samo da je malo levlje, ka žbunju.

- Prijatelji, ovde se rastajemo. Bilo nam je, verujte, čast i zadovoljstvo! Samo vi terajte svojim putem, za ovo se „đubre" više ne brinite, nogu će pred nogu - pozdravljamo ove drage ljude.

- Teraj! - viknuše umesto pozdrava. Rotacija i sirena nama u čast.

Kud s ovim pikavcem, sada? Više nema draži zafrljačiti ga niz ulicu. Nije fora da lupamo „banane" bivšim saigračima, sjajni su to likovi! Beogradski „Lejkersi", dabome.


Časte ih u „Meku", pekarama, kafićima

Mada su ranijih godina radnici Čistoće često bili na udaru obesnih budala, naši sagovornici vele da danas tih problema nema.

- Doduše, za sve ove godine ja, a mislim da i niko od ostale trojice, nije doživeo nešto tako. Na udaru su ipak oni mučenici „na metli" jer su sami i na njih se obično ustremljuju. Nas smo ipak četvorica. Mnogo je više slučajeva kada nas ljudi pozdravljaju, nude kafom, pitaju jesmo li za piće, mada ne pijemo na smeni. Kada, recimo, pekarima izbacimo smeće, obavezno trče za nama vukući nas da se vratimo i pojedemo nešto. U „Mekdonaldsu" nas uvek dočekaju i isprate sokom. Evo, baš pre neko veče ovde, blizu, istrča dečko pred nas i hoće da časti, otvorio je kafić. Nismo mogli da svraćamo, ali je izvadio iz džepa neki dinar i gurnuo nam da u njegovo ime popijemo, kada budemo mogli - zbori Trajan nadzirući je li sve očišćeno pre nego se vrati u kabinu i potera kamion dalje, do sledeće stajanke.

Izvor: Press