Leeds United :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

Lids Junajted - hronika potpunog raspada

Najteži trenutak za svakog istinskog navijača je onaj kada mu klub ispadne iz lige. Ako ovu premisu prihvatimo kao tačnu, pokušajte da zamislite kako ovo proleće izgleda navijačima Lids Junajteda. Pre samo šest godina jorkširski klub borio se sa Valensijom za mesto u finalu Lige šampiona (i priliku da se osveti Bajernu za poraz iz 1975. godine). Prošle nedelje „beli“ su ispali u Ligu jedan, treći rang engleskog fudbala.

Pre tačno godinu dana Lids se kroz plej of borio za povratak u Premijer ligu, ali je u finalu izgubio od Votforda. Nova sezona počela je loše za klub, umesto menadžera Kevina Blekvela doveden je tandem bivših Čelsijevih zvezda Denis Vajz – Gustavo Pojet, ali spasa nije bilo. Svesna da je ispadanje neizbežno, uprava je proglasila klub nesolventnim, smanjivši tako iznos dugova koje će morati da plati. Za kaznu, ekipi je oduzeto 10 bodova na ovogodišnjoj tabeli, ali to nije napravilo bitnu razliku: Bili 22. ili 24 u Čempionšipu, fudbaleri sa Eland Rouda sigurno idu u niži rang.

Priča o Lids Junajtedu je najmučniji primer kako preterane ambicije i pogrešni koraci u pogrešnom trenutku mogu dovesti do katastrofe. Zato ćemo se kretati unazad kroz vreme, od 4. maja 2007, kada je klub stavljen pod administraciju, do onih dana kasnih 90-ih kada se na strmim ulicama najvećeg jorkširskog grada stvarao šampionski duh za novi milenijum.

Lids u Čempionšipu (2004-2007)

Prethodna trauma doživljena je u leto 2004, kada je srazmerno veliki klub ispao iz Premijer lige, posle čega je i ostatak nekada briljantne ekipe rasprodat. Usledila je teška prva godina u Čempionšipu, tokom koje je brzo postalo jasno da od bandži efekta (povratak u viši rang odmah po ispadanju) neće biti ničega. Klub je na početku sezone dugovao 103 miliona funti (kasnije i 119 miliona), bio oslabljen na terenu i u stručnom štabu i morao da proda trening centar. Četrnaesto mesto u maju 2005. nije smatrano neuspehom u takvim okolnostima.

Pomenuti Kevin Blekvel ipak je uspeo da u izuzetno podmlađenu ekipu unese duh zajedništva, pa je tokom cele druge sezone u drugom rangu Lids bio ozbiljan kandidat za promociju. Ligu su završili na petom mestu, pobedili Preston u polufinalu plej ofa, ali je Kardif nastavio da ih progoni: na stadionu Milenijum bolje organizovani Votford ih je deklasirao 3:0 i prinudio na ostanak u Čempionšipu.

Bio je to loš znak. Razmere finansijske propasti bile su jasne kada je legendarni Ken Bejts (vlasnik Čelsija pre Romana Abramoviča, više o njemu u trećoj epizodi B92 Dosje-a) sredinom sezone kupio 50% vlasništva nad klubom za mizernih 10 miliona funti (predstavimo red veličina: FK Smederevo je procenjeno na oko 18 miliona). Povratak u Premijer ligu i 30 dodatnih miliona od TV prava doneli bi spas, ali je neuspeh u finalu plej ofa osudio Lids.

Od samog starta sezone sve je išlo loše. Blekvel je otpušten posle neuspešnih mesec dana, a Vajz nije doneo nikakvo poboljšanje. Krajem zime ekipa je već izgledala beznadežno, ali su dve vezane pobede vratile nadu, Lids je dostigao Hal Siti i u poslednja dva kola ušao sa zaostatkom samo sa jednim bodom razlike u odnosu na komšije. A onda, 28. aprila, posle vođstva tokom celog meča Lids prima gol od Ipsviča u 89. minutu. Tako odlaze ključna dva boda, a stvar pogoršavaju navijači, koji u očaju upadaju na teren i prekidaju meč na pola sata. Na kraju dana bilo je jasno: Lidsu treba čudo poslednjeg dana da opstane. Tada je doneta odluka da se trauma administracije i deset bodova minusa prežive u već izgubljenoj sezoni, i da se u avgustu krene od nule.

Slobodni pad (2002-2004)

Uspeh u sportu je relativna stvar. Ako u četiri sezone u jednoj od tri najjače svetske lige dovedete tim do (redom) četvrtog, trećeg, četvrtog, pa petog mesta, ne dobijate otkaz. Ili ga dobijate? Dejvid O’Liri jeste. Posle nepune četiri godine u klubu, koji je doveo do polufinala LŠ i konstantno ga držao u vrhu engleskog fudbala atraktivnom igrom, Irac je dobio otkaz na početku leta 2002. godine.

Bio je to prvi korak u monumentalnom raspadu tima koji je smatran najperspektivnijim u Engleskoj (i šire). Najpre je otišao stub odbrane Rio Ferdinand, samo mesec dana posle menadžera. Ipak, ta prodaja se i pored loše poruke koju šalje (priznavanje drugom klubu u istoj ligi da je veći nikad nije dobar psihološki potez) mogla nazvati opravdanom – Mančester Junajted je za njega platio 29 miliona funti, najvišu sumu za odbrambenog igrača u istoriji, i čak 11 miliona više od novca koji je Lids platio Vest Hemu za njega godinu i po ranije.

Dve godine zaredom klub se nije kvalifikovao za Ligu šampiona, a svi bilansi imali su unapred ukalkulisane prihode iz tog takmičenja. U ekipi je bilo dovoljno vrhunskih igrača, a predsednik Piter Ridsdejl izrekao je čuvenu rečenicu: „Rio je i tako doveden da popuni mesto dok se Vudgejt ne oporavi“.

Ali, usledio je niz ishitrenih i za svakog neutralnog posmatrača suludih prodaja – već u sledećem mesecu otišao je Robi Kin za 7 miliona funti (Totenhem će vremenom isplatiti ukupno 12 miliona, identičnu sumu onoj koju je Lids platio Inter 15 meseci ranije). Još gori posao napravljen je u januaru sa Robijem Faulerom – plaćen Liverpulu besmislenih 11 miliona funti godinu i po ranije, igrač na dugom zalasku prešao je u Mančester Siti za 6 miliona. Istog meseca Li Bojer prelazi u Vest Hem za 100 hiljada funti (isticao mu je ugovor na leto), ali nož u srce brojnim navijačima predstavljala je prodaja Džonatana Vudgejta, koji je nedelju dana ranije predstavljan kao stub ekipe. „Vudi“ je u Njukasl prešao za 9 miliona i bespovratno oslabio odbranu Lidsa. Bilo je to previše za nesrećnog Terija Venablsa, kojem je za devet meseci rasprodato pola tima bez pitanja.

Dramatična sezona završena je na petnaestom mestu, sa 19 bodova manje u odnosu na prethodnu, a opstanak je izboren na neverovatan način – spektakularnom pobedom na Hajberiju 3:2, kojom je najvećem rivalu Mančester Junajtedu (sa sve Ferdinandom) poklonjena titula. Da u pravom trenutku nije došao Piter Rid, bilo bi još gore.

Istog meseca kada je Rid došao, otišao je Ridsdejl, odani navijač (1965. je spavao u vreći, čekajući red za karte za finale FA kupa) i neuspeli predsednik kluba. Posle šest godina u klubu, tokom kojih je na transfere potrošio 100 miliona funti koje klub nije imao, čovek koji je stvorio san u uspavanom jorkširskom gradu ispraćen je kao najomraženija ličnost u severnoj Engleskoj. U fudbal će se vratiti u jesen 2006, kao predsednik Kardif Sitija, ali to je neka sasvim druga priča.

Posle rekordnih gubitaka (50 miliona funti za sezonu!) novo leto donelo je novu rasprodaju: Hari Kjuel je bio u životnoj formi, a Liverpul je za njega platio samo 5 miliona funti (Lidsu pripalo samo 3 miliona, a ostatak je otišao na račun igračevog agenta, gotovo kao u srpskom fudbalu do prošlog leta); Olivije Dakur je blistao na Eland Roudu, a u Romu je otišao za 3 i po miliona.

Rasprodaja je bila neizbežna jer su neto dugovi u tom trenutku iznosili 82 miliona funti, uprkos tome što je od tranfera zarađeno 59 i po, a plaćeno samo 2,75 miliona funti (Nik Barmbi i Džodi Moris). Iako je ekipa i dalje imala dovoljno talenta za sredinu tabele (Robinson, Hart, Keli, Viduka, Smit, veterani Radebe i Bati, tinejdžer Milner, pomenuti Barmbi i Moris, solidni Mateo, Duberi i Džonson, oporavljeni Bridžis), atmosfera u klubu bila je nepovratno poremećena. Naravno, sve je moglo biti drugačije da je Roman Abramovič tih dana rešio da pokrije njihove, a ne Čelsijeve dugove...

Usledilo je godinu dana agonije na terenu i van njega. Nova uprava očajnički je pokušavala da proda klub za 60 miliona funti, prodala ga je konačno duplo jeftinije u martu 2004. Već tada bilo je jasno da će Lids ispasti. Ekipa koja je igrala atraktivno dala je u toj sezoni samo 40 golova, više samo od Vulvsa. Ekipa koja je dve sezone ranije sa Riom primila 37 golova u sezoni, sada je vadila iz mreže loptu 79 puta. O’Liri je otpušten posle 66 bodova u sezoni, 24 meseca kasnije brojčanik je stao na 33.

Još pre kraja sezone Robinson je potpisao za Totenhem, a Smit za Mančester Junajted, usledili su odlasci Viduke u Midlzbro, Harta u Viljareal. Lids u Čempionšip nije poneo ništa od glamura iz 2001. godine.

Slavni dani – era O’Lirija i Ridsdejla

Piter Ridsdejl došao je u klub 1997. godine, u vreme kada je na klupi sedeo Džordž Grejem. Grejem, igračka i trenerska legenda kluba sa Hajberija, bio je tipičan predstavnik predvengerovskog „dosadnog Arsenala“. Došao je u Lids početkom te sezone umesto Hauarda Vilkinsona, poslednjeg menadžera koji je uneo trofej u vitrine kluba. Već na startu sezone 1998/99 on je otišao u Totenhem, a na njegovo mesto Ridsdejl dovodi drugu legendu Hajberija Dejvida O’Lirija, dvostrukog šampiona iz igračkih dana i čoveka čiji je penal uveo Irsku u četvrtfinale SP 1990. godine.

O’Liri je blisko sarađivao sa klupskom legendom Edijem Grejom, stvorivši potpuno novu ekipu, baziranu na mladim i talentovanim igračima. Škola Lidsa je tih godina na scenu poslala Alana Smita, Džonija Vudgejta, Stivena Mekfejla, Iana Harta, Harija Kjuela, kasnije i Pola Robinsona. Njihov uzbudljivi stil igre dopunjen je čvrstinom koju su dali iskusni Dejvid Bati (jedna titula, tri puta vicešampion), Lukas Radebe i Najdžel Martin, a dve grupe povezivao je Gari Keli, koji je kao tinejdžer debitovao u šampionskoj sezoni 1991/92.

Klub je izašao na tržište ulažući velike sume novca u izuzetno talentovane Lija Bojera (Čarlton), Majkla Bridžisa (Sanderlend), konačno i Rija Ferdinanda krajem 2000. godine. Od iskusnijih igrača stigli su Mark Viduka (Seltik), Eirik Bake (Sondal) i Olivije Dakur (Lans). Tako su upotpunjene sve linije tima, a rezultati nisu izostali.

Već u prvoj sezoni O’Liri donosi svom timu četvrto mesto, a sledeće čak treću poziciju, kojom je obezbeđena Liga šampiona. Istog proleća, 2000. godine, Lids se plasirao u polufinale Kupa UEFA, prvo evropsko polufinale još od slavnih 70-ih. Međutim, nevolje van terena već tada su nagovestile mračni rasplet.

Dva navijača Lidsa ubijena su noževima na ulicama Istanbula pred meč sa Galatasarajem, što je u potpunosti bacilo u senku zbivanja na terenu. Turci su se plasirali u finale (u kojem će pobediti Arsenal), a jorkširski klub delovao je potpuno dekoncentrisano.

Drugi problem takođe je vezan za nasilje na pločnicima: u januaru 2000. godine tandem zvezda Lidsa Džoni Vudgejt – Li Bojer priveden je zbog napada na studenta azijskog porekla ispred jednog noćnog kluba. To će poremetiti atmosferu u timu, dajući klubu nepoželjni nasilni imidž koji će ga pratiti do kraja slavnog doba. Razrešenje na sudu, kada je Džoni osuđen za napad, a Li oslobođen, stići će u decembru 2001, kada je put ka propasti već počeo.

Ali, vratimo se za tren u slavnije dane. U proleće 2001. Lids je bio hit evropskog fudbala. Odličnim igrama stigli su do polufinala Lige šampiona, dalje od bilo kojeg engleskog kluba te sezone. Tih dana je na putu od aerodroma ka gradu stajala tabla na kojoj je pisalo „Dobro došli u Lids, dom jedinog Junajteda u Ligi šampiona“, aluzija na ranije ispadanje ekipe iz Mančestera u duelu sa Bajernom.

Ipak, Valensija je bila prejak protivnik. U prvom meču na Eland Roudu golova nije bilo. Na Mestalji su „Slepi miševi“ održali dvočas fudbala engleskoj ekipi i pobedili 3:0. Lids je tada smatran perspektivnom ekipom, koja bi u budućnosti mogla da još ozbiljnije napadne najvredniji trofej na kontinentu, ali budućnost nosi sasvim drugačiju priču.

Još lošije vesti stigle su sa domaćeg fronta – Engleska je tada davala tri kluba za LŠ, a do poslednjeg dana mesto su izborili Mančester Junajted i Arsenal. U borbi za poziciju tri još su bili Liverpul, Lids i Ipsvič. Najuspešniji je bio tim Žerara Ulijea, koji se prvi put posle Hejsela plasirao u najjače takmičenje.

Tada počinje pad kluba iz Jorkšira. I dalje su se borili za Ligu šampiona, ali drugi uzastopni neuspeh u toj borbi biće previše. Razlog je jednostavan – Lids je živeo od pozajmljenog novca. Kratkoročni krediti sa velikim kamatama su razumljivo loš potez, ali su mogli biti pokriveni uz redovno dodavanje dvadesetak miliona funti godišnje od Lige šampiona.

Da stvar bude gora – Ni prvi neuspeh nije poremetio potrošački mentalitet na Eland Roudu. U sezoni 2001/02 uloženo je 12 miliona u Robija Kina, 11 miliona u Robija Faulera i 7 miliona u Seta Džonsona. Jedini opravdan transfer bio je onaj koji je doveo Kina iz Lidsa.

Prvog januara Lids je čak bio lider Premijer lige. Međutim, usledilo je gostovanje Kardif Sitiju u okviru trećeg kola FA kupa. Utakmicu je obeležilo opšte nasilje domaće publike prema gostujućim navijačima i igračima, a u poluregularnim uslovima na Ninijan Parku domaćin je ostvario šokantnih 2:1, uz povredu Ferdinanda i isključenje Smita. Reči O’Lirija izrečene pred dolazak u Vels sigurno nisu imale baš takav smisao: „Uveren sam da ćemo kampanju u FA kupu početi i završiti u Kardifu“.

Od tog trenutka sezona „belih“ jednostavno je izgubila moment, i završena je neuspešno – petim mestom. Nije pomoglo ni to što su od tog maja četiri engleska kluba išla u Ligu šampiona.

Lids Junajted: istorija

Klub sa Eland Rouda osnovan je 1919. godine, pošto je 15 godina stariji Lids Siti izbačen iz Fudbalske lige, zbog nedozvoljenog plaćanja tokom Prvog svetskog rata. Iako će dosta vremena provesti u najvišem rangu, svi uspesi jorkširske ekipe vezane su za 13-godišnji boravak Dona Rivija na klupi kluba.

Legendarni Rivi preuzeo je kao igrač-menadžer u martu 1961. godine klub u ozbiljnim problemima. Novca nije bilo, a pred ekipom je bila grčevita borba za opstanak u tadašnjoj Drugoj diviziji. Lids će u maju 1964. izboriti promociju u najviši rang, a sledi decenija neprevaziđene slave. Ekipa koju su predvodili Bili Bremner i Džeki Čarlton se pod Rivijevim vođstvom najpre ravnoparvno nosila sa Bazbijevim Mančester Junajtedom, a zatim suvereno vladala engleskim fudbalom pola decenije.

Od 1965. do 1974. godine Lids je osvojio 6 trofeja (Liga kup i Kup sajamskih gradova ’68, Ligu ’69, Kup sajamskih gradova ’71, FA kup ’72 i Ligu ’74), uz pet vicešampionskih titula, 3 finala FA kupa i po jedno u Kupu kupova i Kupu sajamskih gradova. Počeli su neuspehom u finalu KSG 1967. protiv zagrebačkog Dinama, savladali Ferencvaroš i Juventus u naredna dva finala, a od Milana izgubili Kup kupova.

Lids je bio akter i slavnog finala FA kupa iz 1970. godine, kada je Čelsi bio uspešniji u reprizi na Old Trafordu. Ti dueli, posebno prva utakmica na Vembliju, ostaće upamćeni kao najžešći fizički okršaji u finalima FA kupa. Krajem 90-ih vodeći britanski fudbalski magazin Total Football je sa tada vodećim sudijom Dejvidom Ilerijem pregledao snimak prvog meča, a sudija je ukazivao na promene u kriterijumu. Po pravilima iz 90-ih Čelsi bi na toj utakmici dobio 3, a Lids 2 crvena kartona, dok je jedan od fudbalera zaradio čak tri žuta; u pravom meču dodeljen je samo jedan žuti karton. Ti mečevi postavili su temelj rivaliteta Lidsa i Čelsija (posebno žestok od strane Jorkširaca, koji smatraju Čelsi drugim rivalom, posle Man.Junajteda), koji je posebno mogao da se oseti u slavnim O’Lirijevim danima.

Rivi će 1974, posle druge titule, preuzeti reprezentaciju Engleske, bez mnogo uspeha. Njegov klub stigao je sledećeg maja do finala Kupa šampiona, ali je na Parku prinčeva poražen od Bajerna 2:0. Bio je to kraj ere za Lids, koji će 1982. godine ispasti iz Prve divizije i u nju se vratiti tek posle osam godina.

Poslednji trofejni trener u istoriji kluba je Hauard Vilkinson. Vilko je uveo klub u Prvu diviziju 1990. godine, a već dve godine kasnije zapadni Jorkšir je slavio treću titulu u istoriji kluba, u poslednjoj sezoni pred uvođenje Premijer lige. Gordon Strahan se sjajnom sezonom osvetio Aleksu Fergusonu, koji ga je prodao, a tadašnja ekipa okupljala je kasnije legende Premijer lige Garija MekAlistera i Garija Spida, kao i njenog najuspešnijeg igrača Erika Kantonu.

Francuz je odlučujuće doprineo toj tituli, ali će već u novembru sa sobom preko Peninskih planina odneti pobednički duh. Njegov transfer u Mančester junajted je jedan od najbizarnijih u istoriji fudbala, nešto što bi se moglo porediti sa izborom Sema Bouvija ispred Majkla Džordana na NBA draftu 1984. godine.

Priča počinje kada je Vilkinson zvao predsednika mančesterskog kluba Martina Edvardsa, da se raspita da li je Denis Irvin na prodaju. Ferguson se zatekao u predsednikovoj kancelariji, ljubazno odbio ponudu i, više u šali, uputio kontraponudu za Kantonu. Škot je ostao šokiran kada je saznao da će ga Lids ne samo prodati, nego će to učiniti za nešto više od milion funti. Ostatak je istorija – Francuz je na Old Traford doneo titulu posle četvrt veka, a za šest godina na Ostrvu osvojio je pet titula, preskočivši jedino sezonu tokom koje je bio suspendovan zbog napada na navijača. Lids Junajted će postati simbol samouništenja u engleskom fudbalu.

Sve do opisanog dramatičnog ispadanja Lids je bio učesnik Premijer lige, u kojoj je igrao sa dosta uspeha. U sedam od pomenutih dvanaest sezona oni su bili plasirani među pet najboljih. Ipak, ostali su bez ijednog trofeja. Najbliže su stigli u proleće 1996, kada je Vilkinson doveo ekipu na Vembli prvi put posle četvrt veka, da bi se borila u finalu Liga kupa. Mnogo uspešnija bila je Aston Vila (3:0), a utakmicu je obeležio prelepi gol Save Miloševića sa 30 metara, najlepši trenutak njegove ostrvske karijere.

Lids Junajted: tradicija, navijači, perspektiva

Iako ima srazmerno malo trofeja (7, ni u jednoj konkurenciji ne ulazi u deset najuspešnijih engleskih klubova), Lids Junajted ima odličnu podršku. Za razliku od većine drugih velikih gradova u Engleskoj, koji imaju najmanje po dva kluba (koliko ih imaju i znatno manji Stouk, Bristol, Šefild ili Notingem), Lids je grad sa jednom ekipom. Uz to, za ekipu koja na grbu nosi belu ružu Jorkšira navija i veći deo te istorijske pokrajine, naročito severni deo (oko Jorka), Hambersajd (oko Kingston apon Hala) i okolina samog Lidsa, u zapadnom Jorkširu.

U navijačkim krugovima „žestoka ekipa“ Lidsa bila je veoma poštovana tokom 70-ih i 80-ih. Service crew, kako su se zvali, bili su opšte prihvaćeni član „prve lige“ engleskih huligana, status koji su od svih klubova sa severa imali samo još navijači Mančester Junajteda. O tome opširnije u drugom serijalu koji vas očekuje na našem sajtu.

Kada je Lids prošlog maja u Kardifu igrao finale plej ofa Čempionšipa na adresu kluba stiglo je čak 200 hiljada trebovanja za ulaznice. Eland Roud prima oko 40 hiljada ljudi, a prosek u prošloj sezoni bio je oko 30 hiljada. Međutim, loši rezultati ove sezone spustili su ga na oko 20 hiljada.

Tu leži prva nepoznanica: U proleće 1998. godine Mančester Siti je doživeo drugo ispadanje u tri sezone i našao se među trećeligašima. Uz ekipu su snažno stali navijači, koji su u tadašnjoj Drugoj diviziji stvorili neverovatan prosek od 31 hiljade gledalaca na tada još postojećem Mejn Roudu. Nagrađeni su za to povratkom u prvom pokušaju, i to na krajnje dramatičan način: u finalu plej ofa gubili su od Džilingama 2:0 u 87. minutu, ali su izborili produžetke, a zatim prošli dalje na penale.

Ukoliko Lidsovi navijači održe isti nivo discipline i odanosti, stvoriće svojoj ekipi dva bitna uslova za uspeh i hitni povratak u drugu ligu: dobru atmosferu i osnovne finansije.

Ipak, prvi preduslov je pronalaženje novog investitora, spremnog da u Lids uloži novac za pokrivanje svih dugova koji preostanu posle administracije. Takođe, tim će ponovo morati na rekonstrukciju: ove sezone nikoga nisu impresionirali, sa jednim izuzetkom. Dejvid Hili je najefikasniji igrač kvalifikacija za EP 2008. godine, pošto je postigao 8 od 9 golova Severne Irske, najprijatnijeg iznenađenja. Ali, sa takvom reputacijom bilo bi neozbiljno očekivati da će se Hili družiti sa saigračima iz Lidsa na terenima Lige jedan.

Administracija i gašenje klubova

Odlazak u administraciju ume da bude veoma opasan. Sistem je jednostavan: kada firma pada u stečaj u biznisu, njeno vlasništvo deli se poveriocima srazmerno procentu duga prema njima. Međutim, u fudbalu se poverioci dele na dve klase: fudbalski i ostali. Propisi kažu da je najpre neophodno isplatiti fudbalske poverioce i to u celosti. Ono što ostane (ako ostane) ide ostalima. Ako novca nema dovoljno ni za fudbalske poverioce, klub se gasi.

Takvu sudbinu su u poslednjih deset godina doživeli mnogi klubovi širom Evrope (Tirol Insbruk u Austriji, Lingbi u Danskoj, nekoliko ekipa u Belgiji, dve u Škotskoj – videti detalj o 2002. godini u tekstu o Gretni), od kojih je svakako najpoznatija Fiorentina. U Engleskoj takav slučaj nije zabeležen još od 1962. godine, kada je ugašen jedan od 12 osnivača lige Akrington Stenli. Srećom po fudbal i tradiciju, lankaširska ekipa vratila se prošle godine u Ligu dva, četvrti rang profesionalnog fudbala u otadžbini najlepše igre.

Mnogo je češći slučaj sa padom pod administraciju, koji je preživeo bezmalo svaki četvrti profesionalni engleski klub. Kada je taj sistem postao moderni način za smanjivanje dugova (najdrastičniji primer je Lester, koji se tako otarasio dugova odmah po ispadanju 2002. godine, a zatim brzo pokupio svež kapital i odmah se vratio u viši rang), Fudbalska liga (telo koje uređuje fudbal u drugom, trećem i četvrtom engleskom rangu) uvela je kaznu od 10 bodova za ulazak u administraciju. Upravo je to ove sezone koštalo Roderam Junajted opstanka u Ligi jedan.

Izvor: B92-Sport