Lji­lja­na MA­TE­JIĆ - VUČ­KO­VIĆ, 5. avgust 2006

MI­LI­ON i po evra ili vi­še od 800.000 fun­ti na ime od­šte­te, sud­skom pre­su­dom, ne­dav­no je do­bi­la En­gle­ski­nja He­len Grin, biv­ša slu­žbe­ni­ca "Doj­če ban­ke" u Lon­do­nu, od svog biv­šeg po­slo­dav­ca, za­to što je bi­la žr­tva "smi­šlje­ne i udru­že­ne kam­pa­nje mal­tre­ti­ra­nja" od stra­ne ko­le­ga i ko­le­gi­ni­ca na po­slu.
Gri­no­va je u tu­žbi su­du na­ve­la da je, ra­de­ći u se­kre­ta­ri­ja­tu ove ban­ke od 1997. do 2003. go­di­ne, go­to­vo sva­ko­dnev­no bi­la iz­lo­že­na su­ro­vim, ne­pri­stoj­nim i zlob­nim ko­men­ta­ri­ma, po­ni­ža­va­nji­ma i za­stra­ši­va­nji­ma, ko­ji su je do­vo­di­li do su­za. Na kra­ju, ka­da je zbog per­ma­nent­nog ši­ka­ni­ra­nja do­ži­ve­la ner­vni slom i zbog to­ga na bo­lo­va­nju pro­ve­la vi­še od go­di­nu da­na, da­la je - ot­kaz. Ta­da je "pre­sa­vi­la ta­bak".
Bri­tan­ski sud je oce­nio da je "Doj­če ban­ka" pre­kr­ši­la oba­ve­zu da o za­po­sle­ni­ma vo­di bri­gu i da, u kon­kret­nom slu­ča­ju, ni­je pred­u­ze­la me­re da za­šti­ti svo­ju slu­žbe­ni­cu od mal­tre­ti­ra­nja. Tu svo­ju "ne­smo­tre­nost" mo­ra­la je sku­po da pla­ti.
HRO­NIČ­NI STRES
OVO ni­je pr­vi slu­čaj do­su­đi­va­nja od­šte­te zbog ki­nje­nja na po­slu. Već dva­de­se­tak go­di­na u sve­tu, a od pre dve-tri go­di­ne i u ze­mlja­ma oko nas, mal­tre­ti­ra­nje rad­ni­ka sa ci­ljem da sa­mi da­ju ot­kaz, sve je uče­sta­li­je. Isto­vre­me­no, ovom so­ci­o­lo­ško-me­di­cin­skom fe­no­me­nu po­či­nje da se pri­da­je sve ve­ća va­žnost. Iz­me­đu osta­log, do­bi­ja i slu­žbe­ni na­ziv - mo­bing. U ve­li­kim i fir­ma­ma ko­je "dr­že do se­be" otva­ra­ju se rad­na me­sta za struč­nja­ke ko­ji se bri­nu o "ljud­skom re­sur­su" i to­me da do mo­bin­ga ne do­đe. U ne­kim ze­mlja­ma po­sto­je, čak, i spe­ci­jal­ne kli­ni­ke za žr­tve mo­bin­ga.
- Čo­vek je bi­će od­no­sa, a to zna­či da ne mo­že da ži­vi zdrav i pro­duk­ti­van ži­vot bez dru­gih lju­di - ka­že dr Vuk Stam­bo­lo­vić, uprav­nik In­sti­tu­ta za so­ci­jal­nu me­di­ci­nu u Be­o­gra­du. - Ve­li­ki deo ono­ga što ra­di, čo­vek ra­di da bi do­bio pri­zna­nje od dru­gog. Od­nos s dru­gim lju­di­ma ga sti­mu­li­še, ali sa­mo uko­li­ko je to od­nos rav­no­prav­no­sti, od­nos ko­ji ne po­vre­đu­je do­sto­jan­stvo. Sva­ki dru­gi od­nos ima ve­o­ma opa­sne po­sle­di­ce po zdra­vlje. A mo­bing je si­tu­a­ci­ja u ko­joj je čo­vek iz­lo­žen ni­zu ne­pri­jat­no­sti, ko­je mo­gu da ga od­ve­du i u pot­pu­nu izo­la­ci­ju. Po­go­to­vu, ako se na ne­kog oko­mi oso­ba ko­ja ima od­re­đe­ni uti­caj, ugled i moć u do­tič­noj sre­di­ni. On­da se za njom br­zo po­vo­de i dru­gi. "Me­ta" ta­da po­sta­je ne­po­želj­na za bi­lo ka­kav kon­takt, od nje svi be­že, ne­ki se uklju­ču­ju i u ši­ka­ni­ra­nje, po­ni­ža­va­nje, pro­ga­nja­nje, pot­ko­pa­va­nje do­sto­jan­stva te oso­be. Zbog iz­lo­že­no­sti hro­nič­nom stre­su, kod ta­kvih oso­ba mo­že da do­đe do ozbilj­nih zdrav­stve­nih po­sle­di­ca.
OPA­SNO PO ŽI­VOT
PRE­MA ne­kim is­tra­ži­va­nji­ma, si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma su po­je­din­ci pod hro­nič­nim stre­som, ka­kav se stva­ra mo­bin­gom, ve­o­ma če­sto do­vo­de do fa­tal­nih is­ho­da, ka­da je reč o kar­di­o­va­sku­lar­nom si­ste­mu. Jed­no­stav­no, pre­puk­ne sr­ce. Ne­ki na­uč­ni­ci sma­tra­ju da je opa­sni­je bi­ti iz­lo­žen mo­bin­gu, ne­go ako je ne­ko isto­vre­me­no pu­šač, ima vi­sok pri­ti­sak i vi­sok ni­vo ho­le­ste­ro­la.
TE­ROR "MOĆ­NI­KA"
SLU­ČA­JE­VA da je ne­ko ne­kog tu­žio zbog mo­bin­ga, kod nas još ne­ma. Još ma­nje da je za to do­bio od­šte­tu. To, me­đu­tim, ne zna­či da ne­ma ši­ka­ni­ra­nja, mal­tre­ti­ra­nja, oma­lo­va­ža­va­nja, vre­đa­nja, pso­va­nja, pod­sme­va­nja, sme­šta­nja, pre­ba­ci­va­nja na lo­ši­je rad­no me­sto od ono­ga ko­je za­slu­žu­je pre­ma svom obra­zo­va­nju, ne­da­va­nja ade­kvat­nih po­slo­va, skri­va­nja in­for­ma­ci­ja pre­sud­nih za rad, dez­in­for­mi­sa­nja, na­mer­nog "za­tr­pa­va­nja" oba­ve­za­ma, izo­lo­va­nja, uče­sta­log po­na­vlja­nje da bi tre­ba­lo da ode u pen­zi­ju ili da vi­še ni­je vi­čan stru­ci, i - još mno­go to­ga. Či­ne to nad­re­đe­ni, še­fo­vi, di­rek­to­ri, ali i ko­le­ge. Čak, če­šće. Po­go­to­vu sa­da, u vre­me vla­snič­ke tran­sfor­ma­ci­je fir­mi, vi­ška rad­ne sna­ge, pri­va­ti­za­ci­je, kad se sva­ko bo­ji za svo­je rad­no me­sto.
Sve je isto kao i u osta­lom sve­tu, sa­mo što na­ši za­po­sle­ni još tu vr­stu uz­ne­mi­ra­va­nja i ki­nje­nja ne zo­vu mo­bin­gom. I što još ni­su raz­vi­je­ne me­re za za­šti­tu od nje­ga.
- Kod nas još ne­ma ni­ka­kvih is­tra­ži­va­nja o ras­pro­stra­nje­no­sti mo­bin­ga, ali mi­slim da po­sto­je svi uslo­vi za nje­go­vu ras­pro­stra­nje­nost - ob­ja­šnja­va dr Stam­bo­lo­vić. - Pre sve­ga, za­to što kod nas još ne­ma usta­no­va ko­je zo­ve­mo in­sti­tu­ci­je. Kod nas su po­je­din­ci, ko­ji su na po­lo­ža­ju, moć­ni­ji ne­go što su to in­sti­tu­ci­je. Kod nas još u ve­li­koj me­ri vla­da za­kon džun­gle. Zna­či, onaj ko ima moć, bez ob­zi­ra na kom ni­vou, mo­že da ra­di šta ho­će. Po­na­ša se po prin­ci­pu - svi­đa mi se, ne svi­đa mi se. To zna­či da ne­ma in­sti­tu­ci­o­nal­ne za­šti­te, ko­ja slu­ži da bi­smo se za­šti­ti­li od onih ko­ji su ja­či, ne­go ži­vi­mo u ne­mi­lo­srd­nom okru­že­nju, u ko­jem ne­ma­mo od­bra­ne od na­si­lja onih ko­ji ima­ju moć. U ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma i me­sti­ma čo­vek mo­že da po­beg­ne, od­no­sno umak­ne, a po­ne­kad ne mo­že. Ako je mo­bing na rad­nom me­stu, on­da ne mo­že da se sklo­ni. A mo­bing je ti­pi­čan baš za rad­no me­sto. Za­to bi nji­me tre­ba­lo da se po­za­ba­ve i sin­di­ka­ti.

PR­VI KO­RA­CI SIN­DI­KA­TA
I, po­če­li su, za sa­da još usa­mlje­ni, u UGS me­ta­la­ca "Ne­za­vi­snost". U to­ku je edu­ka­ci­ja čla­no­va nji­ho­vih sin­di­ka­ta ka­ko da pre­po­zna­ju mo­bing i ko­me da se obra­te za po­moć.
- Za­kon o ra­du u svom po­gla­vlju o za­bra­ni dis­kri­mi­na­ci­je na rad­nom me­stu, mo­gao bi de­li­mič­no da po­kri­je i mo­bing - ob­ja­šnja­va Le­po­sa­va Ži­va­no­vić, pred­sed­ni­ca Sek­ci­je že­na u ovom sin­di­ka­tu, ina­če prav­ni­ca. - Ali, s ob­zi­rom na to da se kod nas "ni­šta ne pod­ra­zu­me­va", već sve mo­ra da bu­de "slo­vo na pa­pi­ru", po­bri­nu­li smo se i za to. Pri­pre­mi­li smo spe­ci­jal­ni Pred­log spo­ra­zu­ma o one­mo­gu­ća­va­nju mo­bin­ga, ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de i deo ko­lek­tiv­nog ugo­vo­ra. Zah­te­va­će­mo da ovaj spo­ra­zum pri­hva­te i pot­pi­šu svi so­ci­jal­ni part­ne­ri. Tek ta­da će­mo bi­ti si­gur­ni, ko­li­ko-to­li­ko, da će rad­ni­ci bi­ti za­šti­će­ni od mo­bin­ga. Ili, da će ima­ti pi­sme­no po­kri­će se svo­je uče­sta­le žal­be na po­na­ša­nje ko­le­ga i še­fo­va. Do­sa­da­šnje is­ku­stvo nam go­vo­ri da su mo­bin­gu pod­jed­na­ko iz­lo­že­ni i mu­škar­ci i že­ne. Zbog to­ga usko­ro pla­ni­ra­mo uvo­đe­nje SOS te­le­fo­na za žr­tve ove vr­ste ši­ka­ni­ra­nja, a ima­mo i psi­ho­lo­ga ko­ji već uve­li­ko raz­go­va­ra s rad­ni­ci­ma o ovom pro­ble­mu.

GU­ŠI SE RAZ­LI­ČI­TOST
UZRO­CI za "upa­da­nje" u mo­bing si­tu­a­ci­ju, mo­gu da bu­du raz­li­či­ti, mi­šlje­nja je dr Vuk Stam­bo­lo­vić.
- Kod nas je, re­ci­mo, ve­li­ki pro­blem bi­ti dru­ga­či­ji. Ako ste ta­kvi, on­da ste kan­di­dat za mo­bing. To se po­ka­za­lo tač­nim mno­go pu­ta. A bez lju­di ko­ji su dru­ga­či­ji, bez lju­di ko­ji mi­sle svo­jom gla­vom, ko­ji po­ku­ša­va­ju da na dru­gi na­čin de­lu­ju u sre­di­ni u ko­joj ra­de (u če­mu se če­sto osu­je­ću­ju), i po­je­din­ci i za­jed­ni­ca tap­ka­ju u me­stu, pa čak idu una­zad. Sva­koj za­jed­ni­ci su po­treb­ni lju­di ko­ji su dru­ga­či­ji, za­to što oni omo­gu­ća­va­ju po­ve­ća­nje slo­že­no­sti, a bez to­ga ne­ma mo­guć­no­sti za raz­voj. Osnov­ni uslov za raz­voj je po­ve­ća­nje slo­že­no­sti. I kod in­di­vi­due i na ni­vou za­jed­ni­ce. Za­to je mo­bing, kad se sre­di­na oko­mi na po­je­din­ca, ve­o­ma opa­san.
U Ame­ri­ci se pri­me­nju­je je­dan po­se­ban prin­cip. Ta­mo ka­žu: "Ra­di svo­je stva­ri". Bez ob­zi­ra na sve. I ako stra­daš u to­me, usta­ni i poč­ni po­no­vo. I opet ra­di svo­je stva­ri. Is­tra­ja­vaj u to­me.


Izvor: Novosti