Bez obzira na to da li su ljudi patili zbog brutalne likvidacije libijskog vođe - a Srbi, ruku na srce, jesu - ili su se radovali zato što je diktator odstreljen po kratkom postupku, logično je da se čovek zapita šta nije u redu sa ljudima koji ne mogu da odole tim scenama

Šta je vulgarnije, seks ili rat?, upitao je Lari Flint, vlasnik časopisa „Hasler" i najčuveniji pornograf u istoriji, pokušavajući da ubedi ljude da je iskasapljeno i krvavo ljudsko telo užasno, dok je fotografija gole žene prelepa.

Ovih dana čitav svet je obišao snimak Muamera Gadafija, kojeg pobunjenici prvo polumrtvog razvlače po ulici, a zatim je na radost ili tugu miliona gledalaca, osvanuo i krupni plan njegove glave prosvirane metakom. I bez obzira na to da li su ljudi patili zbog brutalnog ubistva libijskog vođe ili se radovali zato što je diktator odstreljen po kratkom postupku, logično je da se čovek zapita šta nije u redu sa onima koji ne mogu da odole sceni brutalnog ubistva koja se prenosi uživo i u udarnim terminima svih televizija.

I zašto narodu uvek treba samo krvi i hleba. Po proverenom pravilu, samo treba podgrevati podsvesne nagone mase za nasiljem, koje će zatim biti sve lakše o lakše „prodate".


Lari Flint je, naravno, samo želeo da odbrani svoju robu, i na prezentaciji koja je verno preneta u filmu Miloša Formana „Narod protiv Larija Flinta", na video-bimu prikazuje, jednu za drugom, fotografije unakaženih tela, nacista koji ponosno marširaju, a zatim fotke prelepih golih žena sa golim grudima i međunožjem, iz kojeg smo svi izašli. Flint je zbog širenja nemorala u SAD, zemlji koja je ujedno najveći izvoznik oružja, ratova i smrti u poslednjih pola veka, dobio metak u stomak i ostao nepokretan.

Čovek koji je hteo da zaradi puno para na najnormalnijoj stvari na svetu i snimcima i fotografijama na kojima se vidi kako penis ulazi u vaginu i druge telesne otvore, stradao je od vatrenog oružja.

Dok želja za pornografijom možda opada, slike nasilja posle smaknuća libijskog lidera mogu samo da steknu popularnost. Možda se već vidi rezultat, i to u komšiluku: još se nije ohladio snimak Gadafijevog smaknuća, a podgorička Televizija Vijesti prenela je - bez ikakve cenzure i samo uz koju reč upozorenja da je reč o „uznemirujućem sadržaju" - šokantne snimke ubistva poznatog crnogorskog boksera Saše Pejanovića, koga je hicem u grudi, krajem maja ove godine, upucao policajac Zoran Bulatović.

I scenario se ponovio: taj je nasilni video-klip, koji prikazuje u krupnom planu kako se nečiji život gasi, za samo jedan dan videlo je skoro 100.000 ljudi na Jutjubu.

Po teoriji da nasilje ima dobru prođu kod prostog naroda, jasno je da je ono što je najprirodnije i što sve crkve ovog sveta podržavaju, pa makar samo u smislu produženja vrste, predstavlja nešto užasno i strašno, i treba ga sakriti po svaku cenu, dok je mrcvarenje tela vatrenim ili hladnim oružjem sasvim gledljivo i poželjno. I to u svetu koji se ponosi vladavinom ljudskih prava i sistemom koji kaže da je svako nevin dok se ne dokaže da je kriv.

I nije potrebno biti veliki mrzitelj SAD pa da se ustvrdi da američki mediji, koji su mesecima preko medija pripremali teren za ovakav epilog sukoba u Libiji, sigurno mogu da budu proglašeni za trećeg saučesnika u ubistvu Muamera Gadafija.


Jer otkad je shvaćeno da je smrt uživo najvrednija vest koja podiže tiraž, i najefektniji „ratnik" u borbi za američke interese, i prikaz ubistva postao je najvrednija informacija.

Kada je počelo? Verovatno još kod Rimljana, ali sigurno je da su ta ideja i efekat koji izaziva potresna fotografija dobili novi zamah kada je napravljena legendarna fotografija devetogodišnje vijetnamske devojčice Fan Ti Kim Fuc, koja trči gola niz ulicu dok joj leđa gore od napalma. Fotoreporter Nik Ut je za fotografiju dobio Pulicerovu nagradu, a i dan-danas ta slika koja je obišla svet važi za jednu od najboljih u istoriji.

Devojčica sa fotografije je preživela i danas živi u SAD. Užas na njenom licu koji se vidi na fotografiji doneo joj je udoban život, jer je stradala od bombi vijetnamske vojske. Pitanje je i zašto iz vremena tog rata nema puno fotografija na kojima američki vojnici maltretiraju i ubijaju domaće stanovništvo. Odgovor je - slika nasilja, koja je očigledno efektnija od scene seksa, veoma je isplativa. A ne bi bilo lepo da se u oslobodilačkom ratu koji su vodili Amerikanci vidi kako i oni vole da pale decu napalmom.

U svesti Srba, ali i miliona onih koji nas baš i ne vole, i dalje je svež snimak na kojem pripadnici jedinice „Škorpioni" streljaju petoricu srebreničkih muslimana 1995. godine. Iako je već svima na svetu bilo jasno da se u Srebrenici dogodio zločin, snimak koji je deset godina kasnije otišao u etar mnogima je bio od koristi - i nevladinim organizacijama koje, činjenica, dobro žive od prebrojavanja ubijenih, do zvaničnika međunarodne zajednice kojima su sve vojne intervencije na ovim prostorima tim snimkom opravdane.

A žrtve i njihove porodice? Najverovatnije da njima nije suviše prijatno da vide ono što preživljavaju već godinama, i to u formi „snaf-filma". Međutim, njih niko ne pita. A korisno je i medijima, jer je to, ipak, vest.

Tu je i činjenica da je čak i tadašnja Televizija Beograd direktno prenosila streljanje rumunskog predsednika Nikolae Čaušeskua i njegove supruge Elene, kada je komunistički režim u Rumuniji doživeo krvavi kraj.


Prema rečima Feđe Grulovića, šefa biroa Rojters televizije u Beogradu, posao novinske agencije jeste da pošalje izveštaj. A televizijske stanice zatim odlučuju šta će emitovati a šta ne. Što se Gadafija tiče, po Gruloviću ne postoji ništa sporno u tome da se snimci polumrtvog Gadafija pošalju televizijskim stanicama.

- Ne vidim da u slučaju snimaka Gadafija postoji bilo kakav moralni problem. A lično smatram da sve treba pustiti jer, složićemo se, ubistvo Gadafija jeste vest - kaže Grulović.

On napominje da bi jedino trebalo paziti kada se snimak prikazuje i da je trebalo da se emituje u večernjim satima, uz znak upozorenja, koje inače stoji i na svakom filmu sa mnogo seksa i nasilja. Grulović kaže da je primetio kako je jedino B92 stavio upozorenje da jer snimak Gadafijevog hvatanja uznemirujuć.

- Štaviše, mislim da se na snimku sa Gadafijem i ne vidi mnogo, to je snimljeno mobilnim telefonom i jeste strašno, ali ne toliko - govori Grulović.

Grulović govori da je mnogo užasnije ono što je već objavljivano u medijima, a to je, recimo, odsecanje glava zatvorenicima u Iraku. U principu, naš sagovornik zaključuje da je nasilje realnost, koje neće prestati ako ga ne bude u vestima.

- Činjenica je, otvoreno nasilje u medijima nije ništa novo. To se posebno razvilo posle 1992. godine, kada su prikazivani strašni zločini Tamilskih tigrova. A tada nije bilo interneta. Danas, čak i u najgorim uslovima, svaki snimak može da se pošalje u roku od 30 minuta, sa malo boljeg mobilnog telefona. Pa, ako neće da osvane na televiziji, onda sigurno hoće na Jutjubu. I tu nema pomoći - ističe Grulović.

U svakom slučaju, nasilje je tu i dostupnije je nego ikada, a narod to voli da gleda, pa ne čudi što je i na televizijama posle nekoliko dana skinuta oznaka „uznemiravajući materijal", dok se Gadafi uporno razvlači po medijima. Dok god bude zainteresovanih koji će želeti da ga vide, a izgleda da ih ima mnogo.

Međutim, nije samo to problematično u ubistvu Muamera Gadafija, nego možda i novi zaokret u američkoj politici kada je u pitanju ubistvo političara druge zemlje. Politički analitičar Milan Nikolić napominje da je američka ministarka inostranih poslova Hilari Klinton nekoliko dana pre Gadafijeve smrti rekla da, što se Amerike tiče, Gadafi mora što pre da bude mrtav ili osuđen.

- Ona je prvu opciju više naglasila. Američki Senat je u jednom trenutku zabranio učešće u ubistvu lidera stranih zemalja, ali izgleda da je ta odluka sada promenjena. Slično je bilo i sa Sadamom Huseinom, s tim što je u tom slučaju navodno narod presudio bivšem vođi - govori Milan Nikolić.

Samo ubistvo Gadafija ipak je naišlo na osudu javnosti jer je on uhvaćen bez oružja i predao se, a po Ženevskoj konvenciji i demokratskim postulatima, čak ni bivšem diktatoru ne može se presuđivati rafalom iz „kalašnjikova" u stomak. Zadatak stranih lidera nije u tome da podstiču nepoštovanje zakona, ističe Nikolić.

- Ako to neko čak i napomene, kao američka ministarka, onda se može postaviti pitanje odgovornosti za podsticanje na to ubistvo - podseća Nikolić.

Po Nikolićevoj proceni, želja za posmatranjem ubijenog Gadafija može da bude zanimljiva samo sociopatama, kojih na 100 ljudi ima dvoje ili troje.

- Ne znam da li je sam snimak ipak toliko strašan. Zna se šta su radili Sadam Husein i Gadafi. Husein je ubijao čitava sela otrovnim gasom. To je, ipak, strašnije. A i ljudima je potrebna potvrda da je Gadafi definitivno mrtav. Ja to ne gledam. Mrtvi ljudi uglavnom liče jedni na druge - kaže Nikolić.

Gadafijeva smrt je, dakle, samo podsetila da narod voli da vidi ubijenog vođu i diktatora, a da javnost, pomalo licemerno, voli da se zgrozi nad varvarizmom Libijaca. Pritom, niko od zapadnih intelektualaca i političara nije našao za shodno da osudi izjavu Hilari Klinton, koja je otvoreno pozvala pobunjenike da, ukoliko pronađu Gadafija, završe s njim po kratkom postupku.

U medijima je primećeno da fotografije najvećeg američkog neprijatelja, ubijenog Osame Bin Ladena, nisu prikazane jer je predsednik Barak Obama to izričito zabranio „zato što su odvratne". Rečeno, učinjeno. A Gadafi nije nikakav problem i odmazde za njegovu smrt neće biti, pa se mediji utrkuju u prikazivanju ubijenog, u nekoj vrsti pomahnitale nekrofilije.


Zato je čak je i Bernar Anri-Levi, francuski intelektualac koji se proslavio antisrpskim izjavama, procenio da se sa Gadafijem ipak malo preteralo.

- Svako ko malo poznaje istoriju revolucije zna da Gadafijevo ubistvo može da bude prekretnica u kojoj se demokratska pobuna degeneriše u sopstvenu suprotnost - napisao je Anri-Levi.

Bernar Anri-Levi je, radujući se novoj zori koja sviće nad Libijom, podsetio i koja je razlika bila između Cezara i Saladina. Cezar, koji je porobio Gale, izgubio je moralnu pobedu zato što je ponizio vođu Gala, Verkingetoriksa, tako što ga je vodio ulicama kao trofej pre nego što ga je obesio. Slava i veličina muslimanskog vođe Saladina, sultana Egipta i Sirije, bila je u tome što je pokazao veliko milosrđe posle pobede nad krstašima koje je porazio.

Državna sekretarka Hilari Klinton sigurno ne zna za ovu istorijsku činjenicu.

A činjenica je i to da čitava buka oko smaknuća Gadafija ne bi bila tolika da snimak njegovog tela nije obišao planetu. I vest bi bila zaboravljena za nekoliko dana. Što je u neku ruku i dobro jer se ovako u javnosti postavlja pitanje da li se moderni svet okreće novom varvarizmu i na kakvu bahatost su spremne SAD, na čelu sa Barakom Obamom, koji nastavlja neslavni rekord svojih prethodnika.

Zasad, neposredno je učestvovao samo u potpaljivanju Libije. A s obzirom na to da se približavaju kraj mandata i novi izbori, ne treba biti vidovit pa proceniti da će biti još arapskih - ili drugih - proleća, i mogućnosti za borbu za demokratiju američkog tipa.

Ipak, u snaf-filmu sa Gadafijem u glavnoj ulozi prednjačile su televizije, koje u ratu protiv diktaktora iz Libije nisu birale sredstva. Tako je istraživanje jednog britanskog instituta pokazalo da je, na osnovu prelistavanja 400 američkih listova, samo sedam listova stavilo Gadafijev leš na naslovnu stranu..

Sa druge strane, bukvalno sve televizije sa obe strane Atlantika prikazale su amaterski snimak njegovog hvatanja. Jasno im je koliko vredi snimak, recimo, ubijenih beba u Bosni koji sa tugom u glasu prenosi novinarska zvezda kao što je Kristijan Amanpur.


U opštem haosu, i agresivne želje supruge Bila Klintona da se Gadafiju što pre presudi u operaciji svrgavanja, koja se u stilu američkih akcionih filmova nazvana tako poetično „Odisejeva zora", zaboravljene su i vesti koje su veoma tiho stizale sa progadafijevskih medija. I koje glase da su svi građani u Libiji imali besplatno zdravstveno osiguranje, veoma visok stepen pismenosti (99 odsto među mladima).

Zaboravljena je i činjenica da je Bi-Bi-Si pre samo pet godina pravio veoma afirmativan dokumentarac o Muameru Gadafiju, u kojem je mrtvi libijski lider predstavljen kao dobročinitelj koji je uložio milijarde u navodnjavanje Libije. Onog trenutka kada je procenjeno da u Libijce treba uterati demokratiju, Gadafi je postao zločinac i diktator, a poslednji snimak je samo logičan završetak započetog posla.


Libijcima, ali i svima ostalima koji imaju naftu u svojim gudurama, treba da bude jasno šta je sledeće: Nacionalno tranziciono veće već je najavilo da će po šerijatskom zakonu formirati novi ustav nove Libije. Organizacija Hjuman rajts voč zatražila je da se istraži masakr u Sirti, gde je ubijeno 53 vojnika koji su bili verni Gadafiju.

A dolazak demokratije može da znači i novi građanski rat jer se to već dogodilo u „oslobođenom" Iraku. Nova vlada Libije je već dobila račun od NATO-a, to jest cifru koju duguju Amerikancima za svesrdnu pomoć u lišavanju života Muamera Gadafija.

Dakle, snimak uhvaćenog pa linčovanog i ubijenog Gadafija mnogima je bio od koristi. I sa tim se neće prestati, osim što može da bude gore. I da se vratimo na početak, odnosno prosečnog gledaoca koji je sve to, žedan vesti i nasilja, ispratio. Odnosno pitanju koje je postavio Lari Flint.

Šta će to nama, običnim građanima? I koliko smo oboleli?

Jednostavnije rečeno: neko ti ponudi dve fotografije okrenute naopako. Na jednoj je prelepa gola žena. Na drugoj ubijeni diktator zemlje koja ti nije učinila ništa nažao. Imaš pravo da izabereš jednu od te dve. Koju ćeš prvo pogledati?

Najpoznatiji intervju Muamera Gadafija: Amerika se neće umešati u tuđe probleme

Čuveni novinar „Tajma" i Si-En-Ena Farid Zakarija objavio je na sajtu Si-En-Ena svoj intervju sa Muamerom Gadafijem, vođen septembra 2009. u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.

Zakarija navodi da je Gadafi tada izgledao kao da je na drogama, da je pričao čudno i citirao sam sebe (iz „Zelene knjige"), i primećuje da intervju s njim liči na intervju sa Jodom iz „Ratova zvezda". Pa ipak, u svetlu onoga što će se desiti svega dve godine kasnije, mnogi pukovnikovi odgovori zvuče zaista zanimljivo. Evo delova tog intervjua.

Nazvali ste predsednika Obamu svojim sinom. Zašto ste to uradili?

- Obojica smo Afrikanci. A kod nas, stariji Afrikanac je otac mladom Afrikancu. On je najbolji od svih predsednika u istoriji Amerike jer će poštedeti Ameriku od svetskih problema, ratova. Obamina politika je da se Amerika neće mešati u probleme drugih država. On je to juče rekao, kada je izjavio da Amerika nije odgovorna za svet. Da svaka država treba sama da reši svoje probleme.

Ali postoji mnogo stvari oko kojih se ne slažete?

- Da, ali on nije protiv Irana ili protiv Severne Koreje. On je protiv posedovanja nuklearnog oružja. A u tome se slažemo.

U prošlosti ste smatrali da Amerika preuveličava pretnju od Al Kaide. Zašto, kada ste i sami morali da se borite protiv islamističkog terorizma u Libiji?

- Da, pretnja od Al Kaide jeste preuveličana. Postoji mnogo izvora terorizma.

Održali ste u Ujedinjenim nacijama govor dugačak sat i po. Govorili ste i o ubistvu Kenedija i Martina Lutera Kinga. Zašto?

- Ujedinjene nacije su sada na raskršću, biti ili ne biti. Ako je neko optužen za nešto, treba da odgovara, ali pred sudovima. A ako je neko bio u pravu, kao što su to bili Kenedi ili Martin Luter King, to sa vremenom ne prolazi.

Libija se sada otvara prema Zapadu i ima sve bolje odnose sa Zapadom. Ali, vaš govor je mnogima zazvučao nekako ljutit, previše antizapadnjački?

- Nećemo stati na put sve boljem odnosu sa Evropom, Zapadom, Amerikom.


Izvor: Press

Libijci nisu svesni shta ce sada Amerikanci da im urade. Jebace im majku, sahranice ih svojim bankama i odnece im svu naftu po najmanjoj mogucoj ceni, a kada Libijci pochnu da kukaju vec ce biti daleko kasno i pocrkace od gladi kao ostali afrikanci. Isto ono shto se desilo s Grchkom, mada velika sreca u tome je shto je Grchka i u Nato-u i u Evropskoj Uniji pa ce je izchupati iz krize.

Amerikanci su najvece psine na kugli zemaljskoj.