Latinizacija Srba :: Arhiva: Srpski Nacionalisticki forum

ЛАТИНИЗАЦИЈА СРБА

Срби су културни баштинци старословенске писмености и њених азбука, a старословенска глагољица и ћирилица српска су историјска писма. На темељу хиљадугодишње српске и словенске ћириличне писмености, створено је национално фонетско писмо - српска ћирилица, која је стожерна вертикала српског духовног и историјског идентитета.
На овом месту треба мало историјске фактографије: српска срдњевековна цивилизација припада византијском кругу. То значи, првенствено, источном хришћанству и свему што иза тога происходи.
Један од темеља Српске државе Немањића беше свети Сава (Растко Немањић). Сава је добивши благослов од византијског патријарха и цара, организовао самосталну Српску православну цркву са епископима Србима. Од тада се литургије почеше служити на српском језику, законе и типике писаше српском ћирилицом!
Српска ћирилица већ је миленијумско писмо. Њени далеки очеви су браћа из Солуна, свети Ћирило и Методије. Уредили су словенску ћирилицу на основу грчке азбуке, као глагољицу, па обе важе као архисловенске.
Српска православна црква је сачувала ћирилицу до дана данашњег! Али, од светога Саве не сазида се ниједан манастир ни црква у којој се на фрескама илн иконама нешто написа латиницом!
Сви историјски споменици написани српским језиком, писани су искључиво глагољицом и ћирилицом!
A ћирилица je била дипломатско писмо османлијских, угарских и румунских дворова. (Видети IV поглавље књиге Радослава М. Грујића "Апологија српског народа у Хрватској и Славонији", Нови Сад, 1909.).
Митрополити и господари црногорски из породице Петровића неговали су ћирилицу као и остале метафоре српске.
Латиница, хрватска латиница, дошла је у српске државе стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, значи после 1. децембра 1918. године!
Скерлић је учио да су Срби и Хрвати један народ и предлагао да, у име тог јединства, Срби одбаце ћирилицу, a Хрвати ијекавицу.
Хрватска латиница се раширила до Битоља. На пример, на државним двоазбучним печатима, a Хрватска је остала оно што је и била - једноазбучна. Последња фирма са ћириличним словима у Загребу, хотел "Београд" (одржао се до 1937. године. До тада су је франковци намазали изметом, типичним и поузданим методама хрватске борбе, па је власник морао да промени азбуку. После стварања тзв. независне државе Хрватске, први проглашени закон је забрањивао српску ћирилицу!
Тако нам историја показа да је хрватска латиница негација српског имена и српске културе: српско име и латиница две су неспојиве категорије!
У току Другог светског рата, на једном тајном састанку врха југословенских комуниста одлучено je да се форсира латиница. O томе нема никаквнх поузданнх доказа, али поратна пракса то потврђује. Врхунац тога је био оног момента када је левичарска издавачка кућа Нолит, прва у Србији, штампала књиге етимолошким правописом којим се служе Хрвати.
На Новосадском договору српских и хрватских језичких стручњака 1954. године један Хрват је рекао како треба сачекати да старе писаће машине буду ислужене да би се могле заменити новим. To je значило да ћириличне машине треба заменити латиничним! Ово је спроведено у свим државним установама Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.
Тако дође до процвата хрватске латинице међу Србима. Латиницу бранише тврђењем да је она "светско писмо" или "да је лакша". У издавачким кућама су говорили: "Латиница троши мање хартије"! Када би писац нагласио ћирилицу, издавач би направио болестан израз лица и рекао: "Мислите ли ви на продају књиге?"
Тих година су титловања филмова била тако peћи искључиво на латиници, a сa латинизацијом у Србији као печурке су почели да ничу по истом рецепту рекламни натписи наших фирми. Да све буде по плану потрудили су се "наши путари" који су нашу ћирилицу изгледа заборавили како изгледа, a самим тим и како се пише па су наши саобраћајни знакови за ознаку места и насеља преко ноћи постали латинични.
Наши путари у овом случају "национални друмски просветитељи" отишли су толико далеко да су и путоказе за манастире исписивали на латиници. У овом тренутку се морамо сетити да је тада једино Српска православна црква задржала и наставила и до данас примену искључиво ћириличног писма које може бити екавско или ијекавско.
После само неколико десетина година планске и добро осмишљене латинизације Срба постигнуто је оно што није успело Турцима читавих 500 година, а да несрећа буде још већа све смо то својевољно прихватили и што је најгоре тај процес се наставља.
За разлику од нас у Хрватској су данас ствари јасне као дан: Српскохрватски језик односно Хрватско-српски како су га називали - више не постоји, a ћирилично писмо вeћ дуже време је забрањено за употребу. За оне Србе који су "прекостали" после унијаћења, убијања и протеривања, поготову после олује важи и то да ће кривично одговарати ако буду приликом комуникације користили поједине српске речи и изразе.
Што се тиче метода на Косову оне су веома сличне тако да су Албанци после одласка наше војске и иолиције и оне малобројне ћириличне натписе одмах препрскали спрејем. Већ неколико дана касније као највећи приоритет (заједно са оним "побити оно што српски пише и дише") никли су поред пута нови саобраћајни знаци али овог пута само на албанском језнку.
Креатори овог подмуклог и перфидног уништења Србског идентитета, задовољно трљају руке a ми никако да спознамо нашег непријатеља a камоли да се припремимо зa одбрану. Но за почетак послушајмо неколико извода из Завештања Стефана Немање:
Написана реч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вечно. Кад је за хиљаду година пронађу нему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и читао књиге староставне, писане пре хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или су се одавно претвориле у шупље лобање.
Од нас ће, чедо мој,. остати оно што буде записано у књизи.
Сада пипамо пo мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто o нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа o нама. Kao да нас није било. A били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова деца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.
Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова. ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.
Слово је чудно семе. Писма су најбоље зрње семено свакога народа. Клија са папира после хиљаду година и расцветава се у глас и реч, у слику у причу, у смисао и чувство, и у давне срца откуцаје.
Чедо моје мило, оно што народ не може мачом ни плугом, може књигом и писмом. Писало од суве трске или од лаког пера оставља дубље бразде од рала и мотике.
Глагољати значи пролазити, a писати значи остајати.
Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. A перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.
Добар књижевник више вреди него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, a други га може преотети. Књигу нико не може покорити, a многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.
Увидевши потребу за очувањем нашег националног писма у задње време се оснивају удружења за заштиту ћирилице, где међу првима настају она у Београду и Новом Саду, a касније и остала на целој територији Србнје.
Ова удружења су у листу Православље издала саопштење своје стручне групе које гласи: "Србско национално писмо и поред јасне одредбе Закона o службеној употреби језика и писма, потиснуто је из Србске престонице. Ћирилицом је свеобухватно гледано у Београду исписано 31.8%, a латиницом 68.2%. У Новом Саду стање је још горе јер је ћирилицом исписано свега 18.5%". Читајући ово саопштење забрињавају нас неке чињенице као што су: Наше службено писмо по слову важећег Закона је ћирилично али га не поштују ни највећи део државних органа као и институција. Ми Срби и Српкиње морамо се запитати да ли је то намерно, злонамерно или случајно, али се још више запитајмо зашто ми обични људи то уопште прихватамо или другим речима зашто све то дозвољавамо. Да ли су потомци Немањића, Карађорђевића и Светог Кнеза Лазара толико раслабљени да ће мирно примити и сами себи ставити омчу око врата, или ћe послушати поруке из књиге Седам Српских заповести.
Сваки Србин може веома лако заштитити од уништавања свој језик и писмо. Не дајмо да нас лажу како ће нас Енглез боље разумети ако пишемо латиницом, прво, шта нас се тиче Енглез, a друго, што тај Енглез не разуме Хрвата кад и овај пише латиницом?
У Републици Србији 75% општина противзаконито наше изводе из матичне књиге рођених издаје латиничним писмом, a још горе је стање са личним картама, саобраћајним и возачким дозволама... Ми као да не желимо да тако важни документи буду исписани са српском ћирилицом, већ нам се више свиђа хрватска латиница блаженог Алојза Степинца. Не заборавите нисмо дужни да примамо латинична документа па већ сутра енергично и са пуним правом тражимо од надлежних органа њихову неизоставну замену. Примењуј, брате и сестро, потпуни бојкот свега што је у земљи штампано латиницом, не купуј новине, књиге, ниједан производ означен латиницом, што више, протестуј, тражи у предузећу у коме радиш да се све означава твојим писмом, a онај који то не да, издајник је или улизица. У другим крајевима земље већ пола века траје бојкот свега што је српско па само буди равноправан, не сервилан. Бриши називе улица и продавница исписане латиницом. Тако ћеш срушити латинску диверзију у Србији и спасити свој језик и писмо, свој идентитет.

На сваком кораку се бори за своје и за себе,
не дај никоме да отима ништа Србиново.

Светосавско удружење за очување ћирилице