Prvog maja 1996. godine gostovali smo kod Mogrena u Budvi. Utakmica je bila ključna za nas, jer smo se borili za ulazak u prvu ligu sa Sutjeskom. Nažalost Mogren je dao sve od sebe, a zbog svojih zemljaka i susjeda, da nas potpomognut sudijama i što je najvažnije užasnim terenom (dobro ovaj izraz "teren" shvatite vrlo široko) i na kraju uspeo da pobedi sa 1:0 i izbaci nas iz trke za prvu ligu.
Mi smo išli jednim busem koji je krenuo iz Budve nazad u isto vreme kad i autobus sa igračima. Oba busa su bila preduzeća "Autosaobraćaj", ali tu se svaka sličnost (svaka približna sličnost), rekao bih nažalost, završavala. Onaj njihov je, čini mi se kad stoji, išao brže od našeg pod punim gasom i sa stisnutim zubima naših šofera, tako da ostavi on nas u oblaku prašine i ode ko metak.
Elem atmosfera u busu tragična. Pola nas priželjkuje da se strovalimo u Moraču, a pola ako može negde pre. Svi ćutimo. Neki se izdvojili sami, suze brišu krajem od marame, kad negde pred Podgoricom zaustavlja nas patrola saobraćajne policije i pandur ulazi i traži dokumenta koja mu naš majstor disciplinovano pruža. Dalja konverzacija teče ovako:
Pandur: Đe ste bili momci?
Neko iz gomile: U Budvi na utakmici
Pandur: Pa što učinjeste?
Neko iz gomile: Izgubili 1:0
Pandur: E, nećete mi vjerovati, pre jedno dvaes minuta sam zaustavio isto neke Kragujevčane, i oni izgubili 1:0
U tom trenutku kreće salva smeha pomešana sa uzvicima tipa "Izlazi bre napolje glupaku", a on baci one dozvole i pobeže iz autobusa.
Od tog momenta pa sve do povratka u Kragujevac u ranim jutarnjim satima sledećeg dana, u busu se pevalo, smejalo i optimizam nam se vratio.    "Ma ućićemo mi u tu prvu ligu jednog dana"