Kutak za neobavezne sportske price III :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

Marko Vidojković - Slobodna teritorija
Tužno je biti kurva koja umire

Tužno je biti navijač Partizana, sedeti sredom kraj malog ekrana, gledati Zvezdu, svetskog šampiona, kako ide pravo do Londona: Ale, ale, ale, ale, ale. Dirljive reči nepoznatog autora, plasirane na severu u zimu 1992, trajale su samo do Zvezdinog fijaska sa Sampdorijom, na domaćem terenu u Sofiji u proleće iste godine, a ostale su urezane u srcu svakog pravog “ciganina”, pa čak i onih koji tad nisu bili ni rođeni.

Velika je karmička cifra koju smo morali da platimo za osvajanje evropskog i svetskog fudbalskog trona - dvadesetogodišnji sunovrat praćen, izgleda, konačnom propašću Crvene zvezde, kako u fudbalu, tako i u ostalim sportovima. Glupo je kriviti komšijski klub za naš slom. Kako kad su to ljudi koji pevaju ljubavne pesme uniformisanom licu sa crvenom zvezdom na kapi? Kako kad im je Miloševićev hrvatski klon Franjo Tuđman bio predsednik kluba? Kako kad im je Mirko Marjanović, Gospodar Žita, bio počasni predsednik kluba? Glupo je. Nije njihova jadna uprava kriva što je više pretrpela zbog navijačkog bojkota nego zbog “Insajdera”. Tu je i hronična emocionalna nezrelost njihovih navijača, od kojih neke poznajem još od vrtića, a ostali su potpuno isti do danas.

Bili su dovoljno ludi da na nečiji mig izmasakriraju stranog državljanina usred centra Beograda, a onda i dovoljno naivni da zaglavljuju u zatvor zbog brzopletog pevanja pesama Brankici Stanković i udaranja gumene lutke za vreme sportske manifestacije. Nije im dovoljan sopstveni klub, pa moraju da se lepe za crno-beli PAOK i na ovom mestu je upravo poenta ovog obraćanja vama, braćo moja, “cigani”.

Prema pisanjima žute štampe, francuska policija priprema se za okršaj između “cigana” i “grobara” u Parizu, a “cigane” će, izgleda, da prošvercuju igrači i navijači Olimpijakosa u svojim koferima. Jedan klub može najniže da padne onoliko koliko to njegovi navijači mogu, a bilo kakav odlazak u Pariz radi šibanja po Šanzelizeu sa “grobarima” najveće je sranje koje je moglo da nam padne na pamet u vreme kad nam je klub u kanalizaciji, a navijači, i naši i njihovi, u očima preplašene javnosti isto što i ubice. Samo vam fali da idete u ime kluba iz druge države da se bijete s grobarima.

Pustite “grobare” željne putovanja da sami pustoše benzinske pumpe na putu do Pariza, pustite “grobare” da nepristojno urliču za tamnoputim licima, pustite “grobare” da se mlate sa francuskim pandurima, imaju puno pravo na to. Da li su se “grobari” domogli evropskog vrha zbog Vlada Divca (bivši igrač KK Crvena zvezda) ili Predraga Danilovića (prijatelj i kolega bivšeg igrača KK Crvena zvezda) - pre bi se reklo apsurdno dobrom igrom ekipe, predvođene modelom oca iz domaćeg filma, divljim Duškom Vujoševićem, a i zbog navijača, u krajnjoj liniji - ipak među njima nekim čudom ima naših prijatelja, pa čak i bližih rođaka. Eh, kad ćemo mi da strpamo u Arenu dvadeset jednu hiljadu ljudi? Evo, sutra - dvadeset jednu hiljadu nadrkanih poverilaca.

Možda nije loš trenutak da suspendujemo tu viševekovnu bednu tradiciju “mrzi komšiju, raduj se kad dobije rak i jebi mu ženu kad umre, a i pre toga”. Jedna “grobarka” mi je jedne večeri na uvo pevala: “Kurva umire, kurva gasi se” (autor nepoznat, plasirana na jugu, u zimu, 2010), a da me dokusuri, pita me: “Za koga ćeš da navijaš kad ti se ugasi sportsko društvo?” Ja mrtav ladan kažem “Za Partizan” i odmah mi je bilo nekako lakše, jer znam da slabo ima “grobara” koji bi sebi dozvolili takav evolutivan skok. Zato ih pustite da idu i da se dobro preznoje i ovi što igraju i ovi što navijaju, jer jednu dobru osobinu ipak imaju - oni su srpski klub. Na stranu to što pevaju ljubavne pesme uniformisanom licu sa crvenom zvezdom na kapi.

Smile