Nezadovoljna mušterija



Jedan konobar u kanadskom restoranu uvređen je na prilično neuobičajen način. Naime, mušterija se žalila da mu je servirani odrezak bio "suviše mesnat"!

Neobične stvari se dešavaju u svetu, a ova se dogodila u gradu Sent Džon, na Njufaundlendu, u Kanadi.

Restoran na Njufaundlendu je u nevoljama, i to zato što su njihovi odresci suviše dobri. Čini se da ima i mušterija koje to ne cene. Tako je i s ovim čovekom.

A ta nezgodna mušterija je 58-godišnji čovek koji se sada suočava s optužbama za napad u gradu Sent Džon. On je navodno napao konobara restorana u kome je večerao jer mu je ovaj poslužio odrezak koji je bio "suviše mesnat".

Međutim, mušterija nije imala samo primedbe na donetu večeru. Desilo se nešto još gore, zbog čega je kasnije i završio u pritvoru. Evo šta se zapravo dogodilo pošto mu je konobar servirao večeru.

Predstavnici kraljevske njufaundlendske policije navode da je nezadovoljna mušterija gurnula konobara i nokautirala ga posred lica kada se ljutito uputila prema izlazu iz restorana.

Nezadovoljan i verovatno gladan čovek je posle ispitivanja pušten iz pritvora i moraće da se određenog dana pojavi u lokalnom okružnom sudu.

Izgleda da je nekim ljudima stvarno teško udovoljiti čak i kada je u pitanju mesnati obrok!


Izvor: Krstarica

Kradljivac slatkiša



Jedan tinejdžer uhapšen je zato što je kupio bombone u vrednosti od 37.000 dolara! Nije nemoguće. Naime, on je pomenuti iznos stavio na račun svoje škole.

Mesto u kome se odigrala ova neverovatna finansijska transakcija je Midltaun, gradić u Ohaju, u Sjedinjenim Američkim Državama.

Zvanični predstavnici policije izjavili su da je jedan tinejdžer iz Ohaja pokušao da zaključi jedan "slatki" posao tako što je naručio bombone u vrednosti preko 37.000 dolara i sve to platio novcem s računa svoje bivše srednje škole. Kakva neslana šala!

Iz policije dodaju da je ovaj 18-godišnjak iskoristio kupovni broj srednje škole u gradu Midltaunu kako bi poručio na hiljade lizalica i bombona iz fabrike slatkiša koja ima sedište u Mičigenu. Vlastima još uvek nije najjasnije kako je ovaj dečak došao do kupovnog broja svoje srednje škole.

Pošto je dobila neverovatnu porudžbinu, fabrika slatkiša postala je sumnjičava i kontaktirala školu. Možete li samo zamisliti kakvo je bilo zaprepašćenje u školi kada su doznali za kupovinu slatkiša? U celu priču upetljala se i policija. Rezultat svega toga je to da su detektivi preporučili fabrici slatkiša da mu pošalje praznu kutiju slatkiša kako bi uhvatili krivca.

Policija navodi da je tinejdžer tražio da mu pošiljka bude isporučena na kućnu adresu. A kada je stigla, tinejdžer s čudnim smislom za humor je uhapšen.

On se sada suočava s kaznom za dva prestupa - proneveru i prekršaj prilikom korišćenja telekomunikacijskih sredstava. Drže ga u gradskom pritvoru u Midltaunu, a kaucija za njegovo puštanje do suđenja iznosi preko 30.000 dolara.



Izvor: Krstarica

LIKER "KRALJ SUNCE"

Francuski kralj Luj XIV, nazvan i kralj-Sunce, živeo je raskošno, raspusno, rasipnički. Bio je pravi apsolutista i pripisuje mu se čuvena rečenica: "Država - to sam ja". Nije sigurno da je on tu rečenicu ikada izgovorio, ali, u svakom slučaju, ona verno odslikava njegov način vladanja. Usled čestih ratova i ogromnih poreza narod je osiromašio do krajnjih granica, ali to nije ni malo smetalo kralju da izgradi velelepni dvorac i park Versaj i da uživa u svim životnim radostima, a posebno u lepoticama koje je izdašno darivao.
Jedna od miljenica raspusnog kralja bila je madam de Mentenon. I, kada je zapazila da neumeren život počinje da ostavlja tragove na kraljevoj muškoj snazi, madam de Mentenon je, po savetu jednog kaludjera, počela da mu spravlja posebne slatke alkoholne napitke, preteče današnjih likera. Eksperimentisala je sa različitim vrstama voća i biljaka. Nije ostalo zabeleženo da li su ova pića zaista delovala okrepljujuće na onemoćalog kralja, ali su likeri postali omiljeni širom sveta i danas ih ima mnogo vrsta, samo što ih radije piju žene nego muškarci. Liker od oraha, jedan od onih koji su se kralju najviše dopali, madam de Mentenon je nazvala njegovim imenom.

Originalni recept:

Potrebno je 14 do 15 mladih zelenih oraha kojima su jezgra još bela i mekana, litar konjaka, kora od 2 pomorandže, štapić vanile, 500 grama šećera.
Orahe malo izlupati drvenim tučkom za meso, staviti u bocu sa širokim grližem, naliti konjakom, zatvoriti bocu i ostaviti na suncu 10 dana. Posle toga procediti, dodati na tanke rezance isečenu koru od pomorandži i štapić vanile, zatvoriti bocu i opet ostaviti na suncu 6 dana. Povremeno protresti bocu, da se sadržaj promeša. Šećer prokuvati s 1/4 litra vode, ohladiti i izmešati s tečnošću iz boce, procediti kroz gazu ili gusto sito, naliti u manje boce, dobro začepiti pampurom i ostaviti da liker u ostavi odstoji 3 meseca do upotrebe.



Izvor: Kulinarstvo

"CREPES SUZETTE"

Ko je prvi izumeo palačinke istorija nije zabeležila. Veruje se da je ovo kulinarsko remek-delo bilo napravljeno pre nekoliko stotina godina, od razmućenog brašna i jaja, i ispečeno na vrelom kamenu na ognjištu. Ali, zato se tačno zna kako je nastao čuveni francuski specijalitet - palačinke "crepes suzette".
Krajem 19.veka u Parizu je bila veoma popularna mlada glumica Suzan Rajhenberg, zvana Sizet. Iz večeri u veče brojni obožavaoci dolazili su u pozorište u kome je igrala, uživajući u maznom glasu, krupnim sjajnimm očima i krhkom stasu očaravajuće privlačne devojke. Medju vatrenim obožavaocima bio je i mladi kuvarski pomoćnik Žak koji je sanjao samo o tome da jednoga dana dobije priliku da ugosti lepu Sizet. O nečemu više - nije smeo ni da sanja. I, san mu se ispunio: jedne noći, posle predstave, u gostionicu u kojoj je radio ušla je čarobna Sizet, okružena brojnim prijateljima i udvaračima. Nije bila gladna, želela je samo da sa prijateljima popije koju čašu svog omiljenog šampanjca. Bez daha od uzbudjenja, Žak je poslužio piće, a onda je odleteo u kuhinju i uskoro doneo na sto i nešto što nije bilo poručeno, zlatnožute palačinke natopljene prelivom izvanrednog ukusa. I Sizet i njeni pratioci bili su oduševljeni poslasticom, a još više nazivom koji im je mladi kuvaro otkrio - "palačinke Sizet". U znak zahvalnosti, Žak je od lepe glumice dobio ne samo pohvalu već i topao poljubac - u čelo. Tako je svet gastronomije obogaćen još jednom kulinarskom majstorijom koja je brzo postala veoma popularna, prvo u Parizu, a zatim i u celoj Francuskoj, pa i van njenih granica.


Originalni recept:

Potrebno je za testo 150 grama brašna, 4 jaja, pola litre mleka, 100 grama istopljenog bitera, pola kašičice maslinovog ulja, a za sirup 4 pomorandže, 3 kašike butera, 2 kašike "kiraso" likera, kašika "koantroa", kašika šećera za posipanje, kašika konjaka ili vinjaka, kašika "gran marnijea".
Brašno usuti u duboku posudu, izdubiti u sredini i razbiti jaja. Lagano mešati, postepeno dodajući mleko, i mutiti od sredine ka ivicama, a na kraju dodati istopljen buter i ulje. Mutiti rukom (ili mikserom) dok masa ne postane glatka i bez grudvica, a zatim ostaviti da se odmara 30 minuta. Buterom premazati tiganj promera 20 cm i kutlačom sipati po malo testa, da u tankom sloju prekrije celo dno tiganja. Peći palačinku dok ne dobije zlatnožutu boju, a onda je širokim nožem okrenuti i peći još 3 minuta. Tako ispeći sve palačinke. Za sirup iscediti sok od pomorandži, sipati u veći tiganj, dodati buter, šećer, kiraso i koantro, pa na jakoj vatri zagrevati dok sok ne provri. Spuštati u sirup jednu po jednu palačinku, a zatim ih redjati na topao tanjir, presavijene na četvoro. Ostatak sirupa ostaviti da vri dok se ne zgusne, sipati preko palačinki i posuti šećerom. Konjak i "gran marnije" staviti u posudicu, zagrejati, upaliti šibicom i odmah preliti palačinke.

ŠAMPINJONI U BOŠČI

Supruga čuvenog francuskog kuvara Ogista Eskofjea nije imala šta da traži u kuhinji, jer velikog majstora kulinarstva strast za pripremanjem ukusnih zalogaja nije napuštala ni kod kuće. Pa ipak, jednom je poželela da za majstorov imendan iznenadi supruga nekom svojom kulinarskom kreacijom, kako bi pokazala da ona nije na tom planu neznalica. Poverila se svojoj najboljoj prijateljici i onda su zajedno čitavu nedelju smišljale specijalitet koji bi mogao da očara velikog kuvara. Prijateljica je savetovala da jelo bude obavezno sa pečurkama, jer ih je Ogist veoma voleo. Posle nekoliko dana eksperimentisanja, odlučile su se za kombinaciju palačinki sa šampinjonima i sirom. Jelo je bilo veoma ukusno, a i izgledalo je neobično i lepo, što je velikom kuvaru takodje bilo važno.
I, zaista, čuveni kuvar Ogist Eskofje bio je oduševljen kulinarskom kreacijom svoje žene. Sutradan posle njegovog imendana i intimne večere na kojoj su pojedini šampinjoni u boščama, otišao je kod jednog poznatog juvelira i u znak zahvalnosti kupio supruzi izvenredan prsten optočen dijamantima i tirkizima. Tako su prvi put napravljeni šampinjoni s palačinkama bili plaćeni zlatom i dragim kamenjem.

Originalni recept:

Ispeći 8 palačinki na uobičajeni način. Uzeti 8 krupnih šampinjona, oprati i skinuti drške. Šampinjone prodinstati na buteru da porumene sa obe strane, posoliti i pobiberiti. Drške iseckati i posebno ih prodinstati na mešaviti ulja i butera, posoliti po ukusu, začiniti mlevenim morskim oraščetom, a zatim umešati 60 grama struganog kačkavalja. Ovom masom napuniti šampinjone. Na svaku palačinku staviti po jedan punjeni šampinjon, krajeve pokupiti kao bošču i privezati tračicom od alu-folije. Bošče staviti u podmazan sud za pečenje i u vreloj pećnici sasvim kratko zapeći, da porumene. Poslužiti uz sos od paradajza.

TAŠKE FORNARINA

Znameniti pesnik lord Bajron, po kome je u književnosti nazvan poseban stil "bajronizam", privatno je bio veoma težak i neprijatan čovek. Potomak dve stare aristokratske porodice, bio je nasledno opterećen telesnom manom - rodjen je hrom, ali i duševnimm obolenjem koje se manifestovalo burnim promenama raspoloženja, neodmerenim i neuračunljivim ponašanjem, nekontrolisanim napadima besa, ponekad i sadističkim ponašanjem prema najbližima. Celog života živeo je raspusno, čak i u vreme kratkotrajnog braka u kome je dobio kćer. Preplašena njegovm duševnim rastrojstvom i priznanjem da je silovao rodjenu sestru od strica, žena ga napušta i sa kćerkom se vraća roditeljima.
Svojim ponašanjem i bahatošću Bajron stiče brojne neprijatelje i opštu osudu, ljudi čak napuštaju prostoriju u kojoj se on pojavi. Stoga je odlučio da ode u dobrovoljno izgnanstvo. Nastanio se u Italiji, u Veneciji. Ali, i tamo je nastavio sa starim načinom života, ne obazirući se ni na moral, ni na društvene norme. Iako hrom, od rane mladosti bavio se sportom, posebno plivanjem i kriketom, tako da je bio lep i skladno gradjeni mladić. Bez muke nalazio je brojne ljubavnice, od žene uglednog trgovca tkaninama, pa do šesnaestogodišnje grofice Tereze Gvačioli koja je imala starog muža. U prvi mah očarana ličnošću velikog pesnika plamenitog porekla, Tereza ga je uskoro napustila zaprepašćena njegovom duhovnom okrutnošću. Izmedju ostalog, prilikom svake posete mlade grofice iznošeno je na sto Bajronovo omiljeno jelo "taške fornarina". A uskoro joj je sam Bajron otkrio zašto voli ovo jelo: redovno mu ga je pripremala njegova prethodna ljubavnica Fornarina, lepa i jedra supruga jednog pekara, koju je posle burne ljubavne afere ostavio!
Bajron je živeo raspusno, ali je u isto vreme mnogo pisao i bavio se i politikom, uvek na strani opozicije. Borio se protiv vlasti i ugnjetavanja naroda u Italiji i Grčkoj, pa je stekao simpatije običnih ljudi Imao je 37 godina kada su ga grčki revolucionari pozvali da svojim prisustvom pomogne njihov ustanak. Došao je, ali je posle jednog napornog jahanja po hladnom i kišovitom vremenu oboleo od zapaljenja mozga i posle nekoliko dana umro. A u Italiji se i danas priprema njegovo omiljeno jelo "taške fornarina".

Originalni recept:

Na malo ulja prodinstati struganu glavicu crnog luka, pola kilograma oljuštenog i iseckanog paradajza i 2 čena belo gluka i kada se sos zgusne začiniti solju, biberom, kašičicom šećera i listićima ruzmarina. Zamesiti tvrdje testo od 250 grama brašna, decilitra vina, jednog jajeta, malo soli i vode koliko je potrebno, razvući tanku koru oklagijom, iseći na kvadrate veličine 10x10 cm, u sredinu svakog staviti po kašičicu nadeva, preklopiti da se formira trougao, viljuškom pritisnuti krajeve testa da se slepe i zatim taške spuštati u kipuću slanu vodu i kuvati dok sve ne isplivaju na površinu. Kuvane taške poredjati preko sosa od paradajza, posuti iseckanim listićima timijana i kašikom struganog parmezana i poslužiti. Za nadev izmešati 300 grama obarenog i sitno iseckanog spanaća, 200 grama struganog kačkavalja i 2 čena izgnječenog belog luka.

MIRABO ŠNICLE

Onore Gabriel markis de Mirabo, prvi vodja francuske revolucije bio je aristokratskog porekla, lep, pametan, obrazovan, duhovit, izvanrednog govorničkog dara, slobodouman i preduzimljiv, ali je u isto vreme imao i niz ozbiljnih mana: bio je lažljiv, nepošten, lopov, ucenjivač, izdajnik, rasipnik... Neverovatan spoj vrlina i mana u ovom čoveku sigurno je doprineo i da mu je život bio veoma buran i neobičan. Svojim bližnjima, od roditelja i prijatelja, pa do žene i zvanične ljubavnice, priredjivao je mnoga neprijatna iznenadjenja. Ipak, u istoriji je ostao zabeležen kao pravi narodni tribun i besednnik koji je smelim i prkosnim istupanjem pred kraljevim izaslanikom spasao narodnu skupštinu od rasturanja. Mane su mu, uglavnom, zaboravljene. Mirabo se rano odao porocima. Novac je nemilice trošio, zaduživao se i krao, neko vreme proveo je i u zatvoru, a brojni poverioci neprestano su ga jurili. U takvoj situaciji smislio je da bi dobar izlaz iz novčanihi teškoća bila bogata ženidba. Bacio je oko na lepu i bogatu devojku, čije ime nije ostalo zabeleženo. Devojci se lep i šarmantan momak iz čuvene porodice veoma dopao, pa ga je pozvala na intimnu večeru za dvoje, na kojoj će mu saopštiti svoju odluku. Došao je sa ogromnim buketom ruža, a za večerom je sa gotovo neumerenimm ushićenjem hvalio ne samo domaćicu, već i izvanredno jelo koje je posluženo. Očarana, lepotica je prihvatila bračnu ponudu i obećala da će se jelo koje mu se toliko dopalo ubuduće zvati "mirabo šnicle".
"Mirabo šnicle" su brzo postale omiljene medju brojnim gostima mladog para, pa su se uskoro našle i na jelovniku nekih, u to vreme čuvenih restorana. Na žalost, brak nije bio tako trajan. Mirabo je brzo potrošio novac svoje žene, počeo je i da je maltretira i kinji, tako da ga je uskoro napustila i do kraja života nije želela ni da čuje njegovo ime.

Originalni recept:

Izlupati 4 teleće šnicle, pa sa obe strane propržiti na malo masnoće, ukupno oko 4-5 minuta. Zatim ih posoliti i pobiberiti, izvaditi iz masnoće i ostaviti na toplom. Izmešati 150 grama kisele pavlake, 0,2 dl konjaka ili vinjaka i mešati u masnoći u kojoj su se šnicle pržile. Na zagrejanu tacnu staviti šnicle, preliti dobijenim sosom i posuti pečenim i iseckanim lešnicima.

NAPOLEON KOCKE

Omanjeg rasta i debeljuškast, čuveni vojskovodja i imperator Napoleon izgledao je kao osoba koja uživa u hrani. Medjutim, nije bilo tako, za njega je vreme obedovanja bilo prosto izgubljeno vreme, pa su čak i svečani ručkovi, na koje je pozivao goste, trajali samo pola sata. Praktikovao je da u vreme doručka prima naučnike i umetnike, a za vreme ručka je vodio državničke dogovore. Sve to dovodilo je do očajanja njegovog glavnog kuvara Anrija Olivijea, pozatog kreatora mnogih svetkih poznatih djakonija. I zato, kada je za jednu svečanu večeru kojoj su prisustvovale brojne zvanice, posle niza kulinarskih remek-dela izneo na sto i jedan novi, upravo izmišljeni kolač, bio je iznenadjen reakcijom imperatora: Napoleon je uz razgovor uzeo jedan kolač, probao ga, sa interesovanjem zagledao ućutavši na pola rečenice, a onda se očiglednim zadovoljstvom i odobravanjem pojeo još jedan, pa još jedan. Najzad nešto što se caru dopalo! Iz zahvalnosti, kuvar je na pitanja radoznalih odgovarao da se novi kolač zove Napoleonove kocke. Igrom sudbine, posle ratova sa Rusijom, Anri Olivije je postao glavni kuvar i na ruskom carskom dvoru i tamo je često pravio omiljene "Napoleonove kocke", kolač sličan današnjim krempitama.

Originalni recept:

Potrebno je za testo 400 grama butera, 4 čaše brašna i čaša hladne vode, a za krem pola litra mleka, čaša šećera, 2 žumanca, kašika oštrog brašna, 150 grama butera, štapić vanile i čaša šećera u prahu.
Dobro umutiti buter, a zatim dodati brašno i čašu hladne vode i zamesiti testo. Podeliti ga na 4 dela i staviti u frižider da postoji na hladnom bar jedan sat. Zatim testo razvući u kore debljine pola cm i ispeći. Koru po koru premazivati kremom i redjati jednu preko druge i do služenja držati u frižideru. Iseći na kocke i poslužiti. Za krem razmutiti kašiku brašna sa žumancima i 3 kašike hladnog mleka, a ostatak mleka staviti da zavri sa šećerom i vanilom. Kada mleko provri umešati razmućeno brašno, kuvati uz mešanje minut-dva i skinuti sa vatre. Kada se krem prohladi dodati buter umućen sa šećerom u prahu, sve zajedno još malo mutiti i filovati kore.

BIFTEK SIRANO

Mark Alegrije, glavni kuvaru glasovitoj gostionici "Vrata luke" u Marseju, bio je poznat pod nadimkom "Sirano". Kao i mnogi drugi nadimci, i ovaj je bio krajnje ironičan, jer je za razliku od svog glasovitog zemljaka, jadni Mark umesto nosa imao - nosić dečije veličine. To mu ipak nije smetalo da bude zadovoljan sobom, jer je postigao dve, za njega, najvažnije stvari: da se pročuje kao majstor kulinarstva i da stekne naklonost Anrija Palena, možda ne najbogatijeg, ali zato sigurno najlepšeg mladog trgovca u luci.
Ljubav Markova prema Anriju bila je velika, nesebična i idealistička. Bilo mu je dovoljno da bude što češće u društvu svog objekta obožavanja i da gleda kako ovaj uživa u hrani koju mu je pripremio. Na žalost, Anri je bio razmažen i pomalo bahat mladić, pa je uživao u tome da kinji svog prijatelja. Često bi već posle prvog zalogaja izjavio da jelo ništa ne valja, ponekad bi ga i bacio kroz prozor, a naivni i do suza rastuženi Mark trčao bi u kuhinju i žurno pripremao nešto drugo. Posle takvog incidenta Anri obično ne bi dolazio po 2-3 nedelje, a Mark je ćuteći patio i sa čežnjom čekao da se vajni prijatelj pojavi.
Jednom, posle dužeg odsustva, Anri je došao u gostionicu sa većim društvom i naručio da mu se za ugledne goste pripremi nešto posebno dobro. Šef kuhinje je ovoga puta prevazišao sam sebe, kreirao je specijalitet o komme je već duže vreme razmišljao i kome ni razmaženi ljubimac nije mogao naći mane. A ugledni gosti su ga sa zadovoljstvom pojeli i posle mesecima tražili da im se ponovo iznese na sto. Jelo je po svom tvorcu dobilo naziv "biftek sirano" i ubrzo se našlo na jelovnicima mnogih uglednih restorana širom Francuske.

Originalni recept:

20 suvih šljiva preliti toplom vodom i ostaviti da omekšaju. Zatim izvaditi koštice i na njihovo mesto staviti po malo jetrene paštete. Komad bifteka od oko kilogram spustiti na vrelo ulje i prepeći sa svih strana, da meso porumeni. Zatim ga posuti kašikom brašna, uliti 1,5 šaču vina madera i pola čaše vode, posoliti, pobiberiti, poklopiti i dinstati oko 20 minuta. Zatim otklopiti, oko mesa poredjati punjene šljive i dinstati još 10 minuta. Iseći meso na odreske, poredjati na tacnu, okolo staviti šljive, ukrasiti listićima peršuna i bosiljka i poslužiti. Sos od pečenja izneti na sto u posebnoj činijici.


KOMISBROT

Vilhelm fon Lidl bio je manje bogat od većine drugih premićia njegovog ranga, ali je zato imao mnogo lepši i puniji život, ispunjen ljubavlju prema ženi Lujzi sa k ojom je proveo vek. I u starosti su imali šta jedno drugom da kažu, a najlepše su im bile večeri kada su u priči ponovo proživljavali sva onaa lepa putovanja iz mladjih dana i podsećali se na zanimljive dogodovštine i ljude koje su upoznavali. Jedne takve večeri Vilhelm se sa čežnjom prisetio izvanrednog sijenskog kolača od suvog voća, k oji su nekad kupivali u Italiji. "Čak i kada bismo sada otputovali u Italiju, ja više taj kolač ne bih mogao da jedem, jer je isuviše tvrd za moje istrošene zube", rekao je tužno.
Lujza je razmišljala: uskoro je V ilhelmov imendan i bilo bi lepo da ga iznenadi i obraduje kolačem koji ima bar sličan ukus, ali je mekši od originalnog sijenskog kolača. utradan se dugo dogovarala sa kuvaricom koja je bila vična u pripremanju kolača, pa i nekih u kojima se koristilo različito suvo voće. Odlučile su da recept izmene tako što će povećati koliinu sušenog voća, a smanjiti brašno samo na onoliko koliko je neophodno da se masa poveže i postane kompaktna. A umesto badema koji je tvrd, staviiće mnogo mekše orahe. Eksperiment je uspeo i Vilhelm je za imendan poslužen kolačem koji je po ukusu bio veoma sličan sijenskom, samo je bio mnogo mekši. Njegovoj radosti nije bilo kraja, a prijatelji porodice počeli su da traže recept od kkuvarice. ako je kolač k oji je kasnije neko nazvao komisbrotom krenuo u svet.

Originalni recept:

Umutiti 2 jaja sa 200 grama šećera, zatim dodati iseckano suvo voće, po 150 grama iseckanih suvih smokava, urmi, suvog groždja i oraha. Umešati i malo cimeta i tucanog karanfilića, tucanu vanilu (može i kesica vanilin šećera), na vrh noža sode bikarbone i nekoliko kašika brašna, tek koliko da se masa poveže. Masu sipati u podmazan i brašnom posut uzan dugačak kalup i ispeći.

Vasina Torta

Ugledan, stasit i uvek elegantan gospodin Vasa Cokrljan iz Paracina dugo je odolevao uzdasima i ceznjivim pogledima brojnih udavaca, sve do svoje 41. godine. Ali, 1908. je najzad odlucio da prekine sa veselim momackim zivotom. Ozenio se gospodjicom Jelenom i postao, kako je njegova supruga kasnije tvrdila "najbolji i najnezniji muz na svetu".
A njihova starija kci Ruzica godinama je prepricavala dodjadjaje u vezi s njenim rodjenjem, koji su bili neposredni povod da nasa nacionalna kuhinja bude obogacena jednom novom veoma ukusnom tortom.
Gospodin Vasa je bio presrecan kada je saznao da ce uskoro postati otac. Ali, pred kraj trudnoce je porodicni lekar saopstio mladom bracnom paru da je beba isuvise krupna za neznu gradju gospodje Jelene, da uz to ima i nepravilan polozaj, pa je preporucio da se porodjaj obavi u nekoj poznatoj klinici u Beogradu. Veoma zabrinut i uplasen za svoju mladu suprugu, gospodin Vasa je odlucio da ne gleda na trosak, odveo je suprugu u Bec, kod jednog od najcuvenijih ginekologa toga doba. Pokazalo se da je dobro ucinio, jer je samo veoma iskusan i vest lekar mogao da spase i majku i dete koji su bili u zivotnoj opasnosti. Beba je rodjena uz mnogo muka i uz pomoc specijalnih kljesta. Zahvaljujuci dobroj nezi, uskoro su i majka i beba bile spremne da podnesu drug put do kuce.
Vasina tasta, beskrajno zahvalna zetu sto je svojim insistiranjem da se porodjaj obavi u Becu spasao zivot njenoj kceri i unucetu, zelela je da mu se na poseban nacin oduzi: osim bogatog rucka, mladu porodicu je po povratku ocekivala i jedna nova, posebno ukusna torta koje je dobila naziv "Vasina torta", a u mnogim nasim domacinstvima se i danas priprema.


Originalni recept:

Penasto umutiti 5 zumanaca i 5 kasika secera, zatim dodati 6 kasikla mlevenih badema i na kraju i kasiku brasna i cvrsto ulupan sneg od 5 be-
lanaca. Ispeci u dobro podmazanom i brasnom posutom kalupu.

Staviti da provri 1/8l mleka, umesati 200g mlevenih oraha i skinuti s vatre. Kada se orasi prohlade dodati 4 zumanca umucena sa 4 kasike se-
cera, sok i struganu koricu limuna i 3 stangle omeksale cokolade. Na kraju umesati i 150g umucenog butera. Ovaj nadev premazati preko ohladjene podloge za tortu.

Zatim skuvati gust sirup od 250g secera i case vode i lagano ga umesati u cvrsto ulupan sneg od 6 belanaca. Uz mucenje kuvati na pari sve dok se masa ne zgusne. Skinuti s vatre i jos malo mesati da se prohladi.
Zatim ovu masu premazati preko nadeva od oraha i odozgo ukrasiti usecerenim vocem.



Celer a la Zozefina

U zivotu carice Zozefine, zene Napoleona Bonaparte, smenjivali su se periodi srece i nesrece. Rodjena na Martiniku, kao kcer porucnika mornarice, rano se udala. Ali, njen prvi suprug, vikont Aleksandar de Boarnez, zavrstava tragicno - na giljotini. Brzo ga je zaboravila i 1796. udaje se, po drugi put, za novu veliku ljubav Napoleona Bonapartu. Posle osam godina braka postaje carica. Ali, ovu titulu nije dugo nosila, velika ljubav izmedju nje i Napoleona nestala je kao da je nije ni bilo. Napoleon je trazio raskid braka - zato sto carica ne moze da rodi prestolonasle-
dnika. Tako je poslednje godine zivota provela usamljena, u dvorcu Mal-
mahon u blizini Pariza. Jedna od povlastica koju je zadrzala bio je njen licni kuvar. Ali, obhrvana tugom, nije mnogo marila za trud majstora kulinarstva. Jedno od retkih jela koje bi uspelo da joj izmami nesto sto je licilo na smesak, bio je celer pohovan na poseban nacin.
U njenu cast, kuvar ga je nazvao "celer a la Zozefina".


Originalni recept:

Potrebne su dve glavice celera od po 300-400 g, jaje, 50g kokosovog brasna, 50g mlevenih lesnika, 2 kasike brasna, 50g putera, so. Za preliv pripremiti solju kisele pavlake, po 2-3 grancice mirodjije i persuna i 2-3 luka vlasca ili pera jednog struka mladog crnog luka.

Celer oprati, oljustiti i iseci na kolutove debljine cantimetra. Spustiti u kipucu slanu vodu i kuvati 10 minuta. Ocediti i osusiti ubrusom. Zatim svaku krisku celera uvaljati u brasno, umakati u umuceno jaje i zatim u mesavinu kokosa i mlevenog lesnika, spustati u vreli buter i proprziti s obe strane.

Za preliv iseckati sitno luk vlasac ili pera mladog crnog luka, persun i mirodjiju i izmesati s pavlakom.

BERNI TORTA
Onore de Balzak, čuveni francuski književnik, u mladosti nije imao mnogo uspeha u pisanju. Najpre je pisao pesme, zatim drame, tragedije, istorijske romane i priče pune jezivih i tajanstvenih dogadjaja za koje je verovao da će privući čitaoce, ali - uzalud. Niko ih nije hteo, tako da je mladi pisac živeo u bedi i često pomišljao na samoubistvo. Krenulo mu je malo na bolje kada je upoznao gospodju Berni, lepu, obrazovanu i bogatu ženu. Njemu su bile 23, a njoj 45 godina, ali im to nije smetalo. Postali su ljubavnici i veza je trajala čitavih 10 godina, sve dok se Onore nije zaljubio u vojvotkinju od Abrontesa, takodje stariju od njega.
Gospodja Berni je pomogla Balzaku da vrati dugove, ali ga je i bodrila, davala korisne savete, nadahnjivala ga svojim očuvanim dražima, ulepšavala mu život. Balzak je prvi put bio istinski srećan i svom snagom bacio se na književni rad. Sedeo je i pisao satima, a u jednom pismu sestri tvrdi da spava samo dva-tri sata dnevno. Dok piše ništa oko sebe ne vidi i ne čuje, jedino se neprestano naliva bezbrojnim kafama i šoljama čaja. Gospodja Berni je zabrinuta, insistira da on uz kafu i čaj nešto i pojede. Balzak najčešće odbija, ali kada mu jednnom uz šolju kafe iznosi i komad jedne nove torte, mladi pisac je oduševljen i traži da mu se "Berni torta" redovno priprema dok radi. Želja mu je uslišena. Naravno, vremenom mu je torta dosadila, kao i gospodja Berni, uostalom. Ipak i kada je ljubav nestala, njih dvoje su ostali dobri prijatelji sve do njene smrti, koja je Balzaka duboko ožalostila.

Originalni recept:

Mikserom dobro umutiti 4 krupna jana i 150 grama šećera. Zatim umešati dve kašike tople vode, na vrh noža soli, struganu limunovu koricu, kesicu vanilin šećera, po 100 grama brašna i skroba i pola kesice praška za pecivo. Sve lagano izmešati, pa ovu masu sipati u dobro podmazan i brašnom posut kalup za tortu, promera oko 26 cm. Peći u pećnici zagrejanoj na 200 stepeni oko 40 minuta. Pečenu tortu ohladiti, izvaditi iz kalupa, preseći preko pola i premazati nadevom. Za nadev staviti da provri pola litra mleka, zatim uz mešanje sipati 3 žumanceta umućena sa 120 grama brašna i kesicom vanile. Na pari, uz stalno mešanje, kuvati dok se krem ne zgusne, zatim ga ohladiti i pomešati sa 125 gr butera. Nadevenu tortu preliti glazurom napravljennom od 125 gr šećera u prahu, 50 grama butera i kašike ruma ili vinjaka, koje treba dobro umutitit. Sa strane tortu posuti prepečenim i samlevenim ili iseckanim lešnicima.


RUSKA SALATA

Posle pada Napoleona, na ruskom carskom dvoru našlo se nekoliko vrsnih francuskih dvorskih kuvara koji su uneli velike promene, kako u pogledu izbora i načina pripreme jela tako i u pogledu serviranja, redosleda iznošenja na sto i izbora vina. Ali, pošto je posle rata celu zemlju zahvatio talas patriotizma i nacionalizma, stara ruska narodna jela postala su ponovo tražena, pa su i novodošavši kuvari morali da nauče da ih pripremaju. Pritom su ih pomalo i menjali, unoseći u stare recepte novi rafinman francuske kuhinje, pa je uskoro nastala jedna izvanredna kombinacija ruske i francuske gastronomije koja i danas očarava gurmane.
Medju francuskim kuvarima koji su došli na ruski carski dvor posebno se proslavio Anri Olivije, koji je budućim pokolenjima ostavio nekoliko nezaboravnih specijaliteta. Jednoga dana izneo je carsku trpezu salatu napravljenu od fino iseckanog različitog povrća i mesa, začinjenu majonezom. Salata je oduševila sve prisutne, a onda su je, u čast njenog tvorca nazvali "salata Olivije". Svii su tražili recept, a čuveni majstor nije bio sebičan, rado je otkrivao tajnu pripremanja ovog novog kulinarskog remek-dela. Specijalitet je brzo krenuo na pobedonosni put po svim svetskim trpezama, ali pod nazivom "ruska salata", iako je u Rusiji ostao naziv "salata Olivije".

Originalni recept:

Potrebno je 200 gr kuvanog ili pečenog telećeg mesa, 150 gr dimljene šunke, 100 gr kuvanog ili pečenog pilećeg mesa, 5 tvrdo kuvanih jaa, 5 većih krompira, 4-5 kuvanih šargarepa, 5 kiselih krastavčića, 250 gr kuvanog graška, manja glavica kuvanog karfiola, 250 gr majoneza, peršunog list i kolutovi kiselih krastavaca i limuna za ukrašavanje.
Sve namirnice iseckati na kockice, dodati grašak i polovinu majoneza i sve lagano izmešati. Staviti u činiju za služenje, preliti ostatkom majoneza, ukrasiti kolutovima kiselih krastavčića i limuna i do služenja držati na hladnom.

JAJA MADLEN

Genijalan kao kompozitor, Ludvig van Betoven bio je pravi osobenjak kao čovek. Nasledno opterećen alkoholizmom oca i bolešću majke, i sam trošnog zdravlja, nezadovoljan svojim fizičkim izgledom i nesrećan zbog prerane gluvoće kojoj nije bilo leka (počeo je da gubi sluh već u 26 godini života), postao je pravi namćor i mizantrop. Ipak, povremeno je voleo da pozove goste na ručak koji je sam kuvao, pošto nikako nije bio zadovoljan onim što bi njegova, inače veoma dobra i vešta kuvarica pripremala. Svi su se čudili kako ga ova jadna žena godinama trpi. Imao je običaj da je, ukoliko mu se učini da njegova omiljena jaja nisu sasvim sveža, gadja njima tako da su se belanca i žumanca slivala niz zidove i po podu kuhinje. A po beleškama jednog savremenika "supa koju bi nam Betoven skuvao ličila je na čorbe koje se dele prosjacima u krčmama, a meso koje bi izneo na sto mogao bi da svari jedino želudac noja".
Jednom prilikom, kada je pretila opasnost da neki ugledni i važni gosti odu gladni sa gozbe koju im je Betoven pripremio, videvši da posle prvih zalogaja sve ostavljaju na tanjiru, sam domaćin je otišao u kuhinju i zamolio kuvaricu da im nešto na brzinu iznese na sto. Dobroćudna žena je bez reči prionula na posao i već posle dvadesetak minuta iznela jelo od jaja i sira, namirnica kojih je uvek moralo da bude u kući. Svi su bili veoma zadovoljni, čak i mrgodni kompozitor koji je od tada često tražio da mu se pripreme "jaja Madlen". Jelo je brzo postao veoma popularno širom zemlje i jedina izmena koju je originalni recept kasnije pretrpeo bilo je da se umesto običnog sira koristi gorgonzola, sir sa plemenitim plesnima.

Originalni recept:

Potrebno je 6 jaja, decilitar vinskog sirćeta, 30 gr butera ili margarina, 1/4 l mleka, 20 gr brašna, 120 gr gorgonzole, 2 kašike prezli, 2-3 kašike struganog parmezana, malo soli i iseckanog peršunovog lišća.
Sirće sipati u 2 litra vode i zagrevati da provri. Jedno po jedno jaje razbijati u kašiku i spuštati lagano u kipuću vodu da se skuva. Posle 5 minuta izvaditi i poredjati u vatrostalnu činiju. Buter ili margarin zagrejati, dodati brašno, promešati, a zatim doliti mleko i još malo vode, pa uz mešanje kuvati 10 minuta. U gust sos staviti komadiće gorgonzole da se istope, posoliti po ukusu, pa ovim sosom preliti poširana jaja. Odozgo posuti prezlama i struganim parmezanom i u pećnici zagrejanoj na 250 stepeni kratko zapeći. Pred služenje posuti iseckanim peršunom.

PUNČ KATARINE VELIKE

Katarina II ili Katarina Velika, kasnije je nazivana i "majkom domovine", bila je kći pruskog generala, kneza Anhalt - Zerbeta. Udala se za budućeg ruskog cara Petra III sa nepunih 16 godina, a kada joj je muž 1762.godine, ubijen u zaveri kojoj su na čelu bili Aleksej i Grigorije Orlov, garda je Katarinu proglasila za caricu. Vladala je vešto i čvrstom rukom, tako da je u njeno vreme Rusija ratom zadobila oko dve trećine teritorije Poljske, zatim crnomorsku obalu od Dnjepra do Dnjestra, stekla je pravo na trgovinu u turskim lukama ... Zadojena prosvetiteljskim idejama, carica je održavala vezu sa mnogim misliocima i znamenitim ljudima tog doba. Ali, nalazila je vremena i za lična zadovoljstva, pa se medju brojnim ljubavnicima strasne carine pominju i Grigorije Orlov, Potemkin, Ponjatovski, Sergej Saltikov i mnogi drugi. Caričin miljjenik Grigorij Orlov bio joj je ne samo ljubavnnik, već i najprisniji saradnik u prvim godinama vladavine. Ostalo je zabeleženo da je u intimnim večerima koje je provodila sa Grigorijem, carica rado pila punč koji je pripremala njegova posluga, pa su ga nazvali "punč Katarine Velike". Pod tim nazivom priprema se i danas.

Originalni recept:

Sa polovine dobro oprane pomorandže oštrim nožićem iseći žuti deo kore i spustiti u mešavinu čaše konjaka i čaše votke. U tome treba da stoji tri sata. Za to vreme skuvati pola litra jačeg čaja, procediti, dodati 2 kašičice malo izgnječenog zrna ječma i meda ili šećera po ukusu. Pustiti da sve provri, a zatim skinuti s vatre, procediti, umešati konjak sa votkom i odmah poslužiti, dok je piće još vruće.

MAJONEZ

Luj Fransoa Arman de Vinjero, vojvoda od Rišeljea, bio je vešt vojskovodja i diplomata, a 1748.godine postao je i maršal Francuske. Posebno se istakao u sedmogodišnjem ratu i uz saveznika Austriju primorao je 1757.godine Engleze na kapitulaciju. Medjutim, godinu dana ranije, tačnije - 28.juna 1756.godine, pobedonosno se iskrcao na ostrvo Menorku. Čime je stigao u luku Mahon, svi su se razleteli da ga što bolje dočekaju. Na posebnoj muci bili su kuvari jer je izbor namirnica kojima su raspolagali bio prilično oskudan, a trebalo je ugostiti velikog vojskovodju. Veštinom su nadoknadili nemaštinu: od jaja, ulja, sirćeta i svežih začinskih trava napravili su fini sos koji bi se dopao vojvodi i da nije bio tako gladan. Sos je dobio naziv mahonez, po luci u kojoj je prvi put napravljen, ali je kasnije postao poznat širom sveta po nešto izmenjenom nazivu - majonez. Danas se majonez proizvodi i domaći i industrijski, u mnogo varijanti, ali su osnovne namirnice uvek iste, samo u različitim odnosima i sa različitim dodacima.

Originalni recept:

Tri sveža žumanceta posoliti, pobiberiti, dodati kašičicu sirćeta i izmešati. Zatim ovoj masi postepeno dodavati pola litra ulja, najpre u veoma tankom mlazu, a zatim po nekoliko kapi, uz stalno mešanje, uvek u istom smeru. Ulje mora biti sobne temperature, ako je hladno umak može da se zgruša. Kada sos počne da se zgušnjava, dodati još pola kašičice sirćeta, a potom postepeno i ostatak ulja, uz mešanje. Na kraju dodati i kašiku uzavrele vode. Gotov sos ukrasiti listićima peršuna.

MAKARONE DONICETI

Čuveni kompozitor Gaetano Doniceti, glavni predstavnik italijanske romantične opere u XIX veku, umeo je da izražajnom, često sentimentalno obojenom melodikom, dramski sugestivno predstavi i tragične i komične situacije u komadima koje je komponovao. Živeo je i stvarao u Napulju, Milanu, Rimu, Parizu i Beču i ostavio je iza sebe 71 operu, 13 simfonija, 28 kantata i niz drugih dela. Najbolje opere, koje se i danas izvode, svakako su "Ana Bolen", "Ljubavni napitak", "Kći puka", "Lučija de Lamermur" i još neke koje su mu donele svetsku slavu. Medjutim, nasuprot umenitčkoj, privatna ličnost Donicetija bila je mnogo manje romantična i blistava. U stvari, kompozitor je predstavljao težak teret za porodicu. Neurotičan i prek, često je padao u neobuzdanu jarost i bes i onda jao onome ko mu se nadje na putu. U jednom takvom nastupu neuračunljivosti divljački je prebio svoju ženu, a onda je pun kajanja, jecajući i gušeći se u suzama, seo za klavir i komponovao jednu kasnije veoma čuvenu ariju, posvećenu ženi. Takodje je ostalo zabeleženo da je jednu kompoziciju za gudački kvartet posvetio prijatelju violinisti iz Rima, u čijoj je kući često bio ugošćen svojim omiljenimm jelom od ćuftica sa makaronima. U slavu velikog kompozitora, jelo su nazvali "makarone Doniceti", pa se i danas priprema pod ovim nazivom.

Originalni recept:

Dobro umesiti 500 gr mlevenog mesa, 50 gr sitno iseckane dimljene šunke, sredinu kriške hleba namočenu u mleko ili vodu, jaje, sitno iseckani crni luk, malo iseckanog peršuna, soli i bibera. Od ove mase praviti okrugle ćuftice i ispržiti ih na vrelom ulju, najbolje maslinovom. Oljuštiti 600 gr paradajza, pa sa iseckanom glavicom crnog luka dinstati dok se ne pretvori u gušći sos. Začiniti solju, biberom, origanom i listićima bosioka. Kuvati 400 gr makarona u kipućoj slanoj vodi 8 minuta, ocediti, preliti mlakom vodom i opet ocediti. U posudu za pečenje staviti malo sosa od paradajza, odozgo makarone, poredjati preko njih listiće sira mocarela ili gauda (oko 250 gr) i pržene ćuftice, sve preliti ostatkom sosa. U pećnici zagrejanoj na 200 stepeni peći oko 45 mminuta. Kada je jelo zapečeno odozgo posuti struganim parmezanom i poslužiti.

Skuse Vinsent

Dva velikana slikarstva, Anrija Tuluza Lotreka i Vinsenta van Goga, vezivalo je iskreno, veoma snazno prijateljstvo. Obojica su znali sta je patnja i umeli su da cene svaku paznju, na iskazanu ljubav odgovarali su dubokom odanoscu. Nazalost, njihovo druzenje nije dugo potrajalo, obojica su umrla rano. Lotrek u 36. a Van Gog u 37. godini. Ipak, godine prijateljstva ostavile su traga u slikarstvu i u - kulinarstvu.
Anri Mari Rajmon de Tuluz Lotrek-Monfa, sto je puno ime i prezime slavnog slikara iz bogate, aristrokratske porodice, kao dete je polomio obe noge i onda se njegov rast zaustavio na samo 150cm. U stvari. posle preloma i nekoliko neuspesnih operacija, noge mu vise nisu rasle, dok su gornji deo tela i glava dostigli normalnu velicinu. Tako je postao kepec groteskne figure. Ruzan i nesrecan, otisao je od kuce kada je shvatio da je otac ostavio majku zato sto se stideo sina kepeca. Svu svoju energiju
usredsredio je na tri najvece strasti: slikanje, zene koje su se mogle dobiti za novac (novca je uvek imao dovoljno) i probrana jela uz mnogo pica. Savremenici su tvrdili da je njegova umesnost u spravljanju razlicitih jela, najcesce od riba i morskih plodova koje je obozavao, bila ravna njegovom slikarskom talentu. Ali, razuzdan zivot i mnogo alkohola tesko su mu narusili zdravlje, tako da je umro 1901. od ciroze jetre. Za sobom je ostavio trajan trag i u slikarstvu i u istoriji kulinarstva.
Ridjobradi, mrsavi, preosetljivi Vinsent van Gog upoznao je Lotreka kada je ovaj bio na poslednjoj godini studija slikarstva. Vinsent je tada imao vec 33 godine i nika nije ucio slikarstvo, a o svojim crtezima mislio da su losi, pocetnicki. Sa strahom ih je pokazao novostecenom lpoznaniku pitajuci ga sta misli o njima i moze li ikada postati slikar. Anri je crteze pregledao s paznjom i odusevljenjem i najzad uzviknuo: "Da postanete?
Pa vi ste, Vinsente, vec odlican slikar!"
Uskoro je poznanstvo preraslo u pravo prijateljstvo. Anri je Van Goga pustio da radi u njegovom ateljeu i pomogao mu da savlada osnove anatomije i jos neka zanatska znanja potrebna slikarima. Sa puno strpljenja slusao je Vinsentove beskrajne tirade samooptuzivanja, ili izlive besa raspaljenog misticizmom, alkoholom ili bolescu ovog genijalnog, ali umom poremecenog mladica. I kada bi Vinsent bio u losem psihickom stanju, Lotrek se trudio da mu nekom izuzetnom paznjom odvrati crne misli i priredi radost.
Jednom kada je Vinsent bio u teskoj depresiji, Anri je pozvao nekolicinu najblizih prijatelja na veceru i svecano objavio da ce u stast svog velikog prijatelja posluziti "racice Van Gog", svoju najnoviju kulinarsku kreaciju. Van Gog je bio ganut do suza i depresija i mracno raspolozenje su nestali. Posle pola godine, slucaj se ponovio: da bi pomogao Vinsentu da se izvuce iz psihicke krize, Anri je kreirao nov specijalitet "skuse Vinsent". Na veceru je pozvao prijatelje koje je i Vinsent voleo - Dimu, Verlena, Malarmea, Vinsentovog brata Tea i Suzan Valadom, majku slikara Utrila (za koga se veruje da je Lotrekov vanbracni sin). I ovoga puta "terapija" je uspela. Vinsent se zakratko oporavio, ali je njegova bolest sve vise uzimala maha. Otisao je iz Pariza, dane provodio besomucno slikajuci negde u prirodi, ili lececi se u azilu za umobolne u San Remiju. Nazalost, lecenje je donosilo samo kratkotrjno poboljsanje. U jednom nervnom napadu odsekao je sebi uvo i onda naslikao cuveni autoportret. Uskoro je stigala i poslednja vest: Vinsent se ubio. Ostale su njegove slike pune sunca i svetlosti kojom nije uspeo da osvetli svoj sumorni zivot.
I recepti za specijalitete njemu posvecene, kao zaloga velikog prijateljstva.


Originalni recept

Ocistiti, oprati i papirnatim salvetama osusiti sest skusa, tezine po oko 300g. Na dno posude za pecenje sipati malo ulja, posuti sitno iseckanim svezim crvenim i zelenim paprikama i na kolutove isecenim crnim lukom U utrobu riba staviti po grancicu ruzmarina i malo persunovog lista, posoliti, pobiberiti i preliti limunovim sokom.
Skuse poredjati preko seckanog povrca, dodati sa strane dva-tri cena belog luka, preliti mesavinom cetrvrt litra suvog belog vina, 4 kasicice senfa i solje maslinovog ulja, pa staviti u pecnicu zagrejanu na 200 stepeni celz. i peci.
Pecene skuse ukrasiti kriskama limuna i listicima persuna i posluziti uz slani kuvani krompir i salatu. Posebno u cinijici posluziti majonez.

SOS BEŠAMEL

Pravo "zlatno kulinarsko doba" nastalo je u Francuskoj u vreme vladavine Luja XIV. Odmah posle formiranja francuske Akademije nauka, u Versaju je osnovana i Gurmanska akademija, sastavljena uglavnom od književnika - sladokusaca, u kojoj je glavnu reč vodio Volter. Zahvaljujući tome, u to vreme nastali su mnogi čuveni specijaliteti koji i danas predstavljaju prave bisere kulinarskog umeća. Članovi Akademije često su se sastajali i prikazivali svoja dostignuća, pa je tim sastancima često prisustvovao i sam kralj, poznati ljubitelj dobre hrane. Na takvom jednom skupu je markiz Bešamel, dvorski ministar, s ponosom izneo svoju najnoviju gastronomsku kreaciju, veoma ukusan beli sos od butera i mleka. Članovi Akademije gurmana bili su oduševljeni, a posebnu pohvalu izrekao je Luk XIV: "Sos bešamel, jer samo tako može da se zove, predstavlja pravo zadovoljstvo za nepca sladokusaca i ja ću od svog kuvara zahtevati da se ubuduće ovaj sos uvek nalazi na mojoj trpezi". Sos bešamel se i danas priprema u svim boljim restoranima i često se koristi kao osnova za neke druge, novije sosove, kao i za pripremu različitih jela.

Originalni recept:

Na tihoj vatri rastopiti 50 grama butera, dodati 50 grama brašna i uz mešanje propržiti minut-dva, pazeći da brašno ne požuti,. Zatim postepeno uliti 6 decilitara vrućeg mleka, uz mešanje da se ne naprave grudvice, posoliti i pobiberiti mlevenim belim biberom po ukusu i kuvati još 15-20 minuta. Gotovom sosu dodati kašičicu soka od limuna, poklopiti i do upotrebe držati na toplom mestu. Pred služenje umešati u sos kašiku istopljenog butera.

TELEĆI KOTLETI MOLIJER

Žan Baptist Poklen Molijer bio je ne samo najslavniji komediograf u XVII veku, već i jedan od najpopularnijih glumaca tog vremena. Napisao je mnogo komedija, vodvilja i drugih scenskih dela, u kojima je obično i igrao, najčešće glavne uloge. Mučen tuberkulozom, čestim zapaljenjima pluća i hroničnim bronhitisom, i na sceni je kašljao, ponekad izbacivao i krv, ali ni to nije umanjivalo njegovu umetnost, niti ga je ikada odvratilo od zakazane predstave. Tako je posle jedne predstave "Uobraženog bolesnika", u kojoj je igrao glavnu ulogu, dobio teško krvarenje iz pluća i iste večeri umro, u 51.godini.
Dve najjače strasti u njegovom životu bile su pozorište i - žene. Imao je mnogo ljubavnica, a u isto vreme patio je od žestoke ljubomore, plašeći se da ga ne prevari njegova mlada, lepuškasta i pomalo lakomislena žena. Treća po jačini, bila je Molijerova strast prema ukusnoj hrani, a posebno je cenio rafinirani način garniranja i serviranja jela. Znajući za to Molijerovi prijatelji su se nadmetali u tome ko će mu posle neke premijere ili značajne predstave prirediti bogatiju i originalniju gozbu. I, posle premijere komada "Gradjanin plemić", njegov prijatelj Boalo je sve glumce pozvao na večeru koju je pripremalo nekoliko najpoznatijih kuvara tog doba. Ne zna se ko je od nih kreirao bogato garniran specijalitet, prvi put poslužen te večeri, u čast glavnog glumca i pisca komada nazvan "Teleći kotleti Molijer". Specijalitet je preživeo tri veka, pa se i danas pod tim nazivom nalazi na jelovniku najpoznatijih francuskih restorana.

Originalni recept:

Izlupati tučkom 6 telećih kotleta, pa ih posoliti i u dosta masnoće ispržiti sa obe strane, izvaditi na tacnu i ostaviti da se ohlade. U slanoj vodi skuvati manju glavicu karfiola i blago zakiseliti. Tri veća paradajza iseći popreko na pola, izdubiti, dobro ocediti od soka, napuniti isitnjenim ružicama karfiola, preliti majonezom i ukrasiti isprženim šampinjonima, napunjenim komadićima dimljenog jezika. Na tacnu za služenje poredjati punjene polutke paradajza i kotlete ukrašene cvetovima od isečenih komada dimljenog jezika i tvrdo kuvanih belanaca, a zatim preliti tankim slojem aspika. U sredinu, tamo gde se sastaju kosti kotleta, staviti vezicu kovrdžavog peršuna.

TELEĆE GRUDI A LA KAREM

Posle pada Napolena I, na kraljevski tron Francuske došao je Luj XVIII. Napoleonov ministar spoljnih poslova Šarl Moris Taljeran, predvidevši na vreme skori krah Napoleona, blagovremeno je stupio u kontakt sa njegovim protivnicima, tako da je i dalje ostao u vrhu vlasti, ovoga puta kao predsednik vlade. Bio je veoma vešt, ali beskrupulozan političar i diplomata. Svoju diplomatsku mudrost i lukavost pokazao je i na Bečkom kongresu 1814-15, kada je "velika četvorka", Rusija, Engleska, Austrja i Pruska, uz prećutnu saglasnost manjih država, prekrajala kartu sveta. Dok se Taljeran pripremao za put u Beč, na brižno pitanje Luja XVIII da li mu je potrebna neka pomoć, odgovorio je: "Možete mi verovati, sire, da meni sada treba više kuhinjskog osoblja i posudja, nego diplomatskih instrukcija". I, zaista, u Beč je poveo čuvenog kuvara Karema sa njegovom brojnom "svitom". Karem je u Beču brzo stekao svetsku slavu. Prijemi i večere koje je priredjivao Taljeran, zahvaljujući Karemovom umeću postale su "dogadjaj sezone" sa kojih niko ko nešto znači nije želeo da izostane. Jer, tu su se uz prijatnu muziku i pravu galsku atmosferu, služila najprobranija jela i najbolja pića. Naravno, u takvoj prijatnoj i opuštenoj atmosferi Taljeran je umeto da iskoristi pogodne trenutke za svoje ciljeve. Francuska je na Bečkom kongresu prošla mnogo bolje nego što je mogla i da se nada, s obzirom na poljuljan ugled i izgubljene bitke. Ali, moralni pobednik bio je, u stvari, kuvar Karem čije su se gastronomske kreacije sačuvale i do današnjih dana. Jedna od njih je i ova.

Originalni recept:

1-1,5 kilogram telećih grudi oprati, izvući kosti, a meso malo posoliti i pobiberiti. Na kašiki butera prodinstati 200 grama iseckanih svežih pečuraka, a pri kraju umešati 2 ulupana jaja i iseckan peršunov list, posoliti i pobiberiti, pa ovim napuniti teleće grudi, uviti kao rolat i uvezati debljim pamučnim koncem. Na malo ulja meso prepeći sa svih strana, a zatim uliti šoljicu tople vode, poklopiti i u pećnici zagrejanoj na 200 stepeni peći 90 minuta. Izvaditi meso na tanjir, skinuti konopac ili konac i seći u šnicle debljine centimetar. Preliti sosom i poslužiti uz povrće dinstano na buteru ili na pari. Za sos: samleti na mašini za meso veću glavicu crnog luka, kratko prodinstati na masnoći u kojoj se peklo meso, dodati kašičicu brašna i još nekoliko minuta, uz mešanje pržiti. Dodati 100 grama mlevenog prženog kikirikija i po potrebi još malo tople vode i preliti isečeno meso.