Куцамо на врата заборављених асова :: Fudbal ~ Kladionica ~ Fantasy ~ Navijaci

-Роберто Бађо-

Мајстор слободних удараца и уметник са лоптом,
Једна од њавећих легенди Италијанског фудбала, који је тај статус стекао сјајним играма за репрезентацију Италије. На његову жалост многи га памте по пормашеном пеналу у финалу против Бразила на Светском првенству у САД-у 1994. године.
Бађо је рођен у малом италијанском градићу Калдоњу. Као младић, увек је имао интереса за фудбал и играо је за локални омладински клуб током периода од девет година. Након што је постигао 6 голова у једној утакмици, Бађа је скаут Антонио Мора убедио да се придружи Виченци.
Своју професионалну каријеру Бађо је започео у Виченци у Серији Ц1 током 1982. године. Бађо 1985. прелази у Фиорентину, где је стекао култни статус међу навијачима који су га сматрали за једног од најбољих играча у историји клуба. Свој деби у Серији А је имао 21. септембра
1986. против Сампдорије. Први лигашки гол је постигао 10. маја 1987. против Наполија у мечу најбоље запамћеном по Наполијевом освајању првог скудета у историји клуба.
1990. продат је Јувентусу за 12 милиона евра, упркос негодовања навијача Фиорентине, светски рекорд за трансфер једног играча у то време. Следећи трансфер, десили су нереди на улицама Фиренце, где је било повређено педесет људи. Бађо се обратио његовим навијачима рекавши: "Био сам приморан да прихватим трансфер".
1993. је освојио свој једини трофеј у Европским такмичењима, помогавши Јувентусу да освоји УЕФА куп, у финалу је постигао један од три Јувентусова гола. Захваљујући његовим перформансама те године добио је обе награде, Златну лопту и награду Најбољи фудбалер године.
Први скудето са Јувентусом Бађо је освојио 1995. године. Ово је била прва од многих лигашких титула које ће Јувентус освојити 90-их.
Након великог притиска председника Милана Силвија Берлусконија, и због умањења његових способности услед растућег талента Алесандра Дел Пјера, он је продат Миланском клубу. У то време, он је био повезиван са Манчестер јунајтедом и Блекберн роверсом из Премијер лиге, али никаква понуда није стигла из ниједног од ова два клуба.
Бађо 1997. прелази у Болоњу да би поново оживео његову каријеру, и након његовог личног рекорда од 22 постигнута гола те сезоне, био је укључен у италијанских стартних једанаест за Светско првенство 1998., на место млађег и омиљенијег Алесандра Дел Пјера. Цезаре Малдини је био критикован за стављање Дел Пјера испред Бађа, који је јасно био у бољој форми, за четвртфинални меч против Француске. Када је Бађо ушао уместо Дел Пјера Италија је играла много боље. Цезаре Малдини се касније извинио Бађу што му није давао времена за игру колико заслужује.
Након Светског првенства 1998., Бађо је потписао за Интер. Ово се показало као несрећан потез, јер га је тадашњи тренер Марчело Липи убацивао у игру веома мало. Ово је узроковало да Бађо изгуби место у националном тиму. У његовој аутобиографији, Бађо је касније изјавио да се Липи лоше односио према њему након што је Бађо одбио да му каже који су Интерови играчи изразили негативно мишљење о тренеру. Његов последњи допринос Интеру су била два гола против Парме, у плеј-офу за последње место за Лигу шампиона.
Након две године са Интером, да би био позван за Светско првенство 2002., он прелази у претходно немодерну Брешу. На старту сезоне 2001/02., постигао је осам голова у девет утакмица. Нажалост, током те сезоне, је поцепао предњи крижни лигамент и менискус у левом колену; упркос ове озбиљне повреде, вратио се три утакмице пре краја сезоне, опоравивши се за само 76 дана. У његовој првој утакмици након повратка, постигао је два гола против свог бившег клуба Фиорентине, први од та два је постигао након само два минута игре. Онда је био стрелац против још једног тима за који играо, Болоње. Међутим, Ђовани Трапатони није повео Бађа у Кореју и Јапан, сматрајући да се није у потпуности оправио од повреде. Навијачи и стручњаци су критиковали изостанак Бађа, и Италија је без Бађове помоћи испала пре него што је стигла и до четвртфинала, не успевши да испуни очекивања.
Бађо је наставио да игра у Бреши све до одласка у пензију 2004. Своју последњу утакмицу је одиграо 16. маја 2004. на Сан Сиру против Милана. У 88. минуту, Брешин тренер Ђјани де Бјаси је заменио Бађа тако да би могао добити аплауз који заслужује. 80.000 присутних на Сан Сиру дали су му стајаће овације. Завршио је каријеру са 205 голова у Серији А, што га чини петим најбољим стрелцем свих времена иза Силвија Пиоле, Гунара Нордалх, Ђузепеа Меаце и Хосе Алтафинија. Његов број 10 је пензионисан од Бреше. Свој тристоти гол у каријери је постигао 16. децембра 2002. у победи Бреше код куће од 3-1 над Пјаченцом. Он је први човек у последњих 50 година који је успео да достигне овај број, иза једино Пиола (364) и Меаца (338).
Бађо је постигао 27 голова у 56 наступа за национални тим, четврти највећи свих времена. Једини је италијански играч који је постигао голове на три Светска првенства, са укупно 9 голова на Светским првенствима ставља се заједно са Кристијаном Вијеријем и Паолом Росијем као један од најбољих Италијанских стрелаца на Светским првенствима. Са свим његовим талентом никад није био награђен са победом у неком такмичењу у репрезентативној каријери. Он је промашио пенал у финалу Светског првенства 1994., што је допринело да Италија на пенале изгуби трофеј од Бразила.Бађијево прво Светско првенство је било Светско првенство 199о., иако је најчешће коришћен као замена на турниру, још увек је био у могућности да покаже свој квалитет, постигавши два гола укључујући "најбољи гол турнира" против Чехословачке. Бађо је такође добро упамћен по својој класи; иако је редовно задужен за извођење пенала за свој тим, померио се у страну када је Италији досуђен један у мечу за треће место, дозволивши саиграчу Салватореу Скилачију да шутира и постигне гол и освоји Златну лопту.Бађо је био темељ италијанског тима на Светском првенству 1994., водећи је до финала након лошег старта. Постигао је пет голова, све у нокаут фази, и сваки меч је играо ид почетка: два у осмини финала против Нигерије (први постигао два минута пре краја утакмице чиме је обезбедио продужетке, а други у продужецима), један у четвртфиналу против Шпаније (победнички гол три минута пре краја меча) и два у победи над Бугарском у полуфиналу. Бађо није био у потпуности спреман за финале против Бразила, које се завршило 0-0 након продужетака; он је преузео последњи пенал за Италију у пенал завршници, али његов шут је отишао преко пречке и Бразилци су освојили титулу. Два друга Италијана, Франко Барези и Даниеле Масаро, су такође пре њега омашили пенале. Турнир је завршио као трећи најбољи стрелац.
У првом мечу Светског првенства 1998., Италија је играла са Чилеом. Први гол је постигао Кристијан Вијери на асистенцију Бађа. Чиле је преузело вођство 2-1, и Бађо је касније направио добар пас ка Инзагију али голман Чилеа Нелсон Тапиа је одлично реаговао и сачувао предност од 2-1. То је било тек трећи пут да тим поведе против Италије на Светским првенствима током 90-их. Крајем меча Бађов шут је закачио руку Чиленаског одбрамбеног играча, што је резултирало пенал који је извео Бађо и постигао гол, чиме је утакмица завршена са 2-2. Са овим голом, он је постао једини италијански играч који је постигао гол на три Светска првенства.
У четвртфиналном мечу против Француске, Бађо је ушао у другом полувремену као замена. Италија је имала само пет шутева на целом мечу, један од тих промашио је мету за само неколико центиметара, а шутирао је Бађо; резултат је остао 0-0 и меч су одлучивали једанаестерци. Бађо је постигао његов пенал, али је Италија ипак изгубила од Француске, која је после и освојила титулу.