Haski sud je proizvod Dejtonskog sporazuma. Svi znamo ko je potpisao taj sporazum u nase ime.
(A znamo i sta bi bilo da ga nije potpisao - sirene iz 99-te bi culi vec negde 95-96 + kasnija kopnena intervencija).

Kakav je taj sud sada, nije preterano bitno. Sporazum je potpisan. Zna se sta sledi za nepostovanje sporazuma.

Ovo i nije daleko od istine. Nije izabrao ali je odgovoran. Vlast se bira preko glasackog listica tako da i narod nosi deo odgovornosti. Vlast koja npr. pusti najkrvolocnije kriminalce na slobodu (da ne spominjem ostale stvari) od mene umesto glasackog listica moze samo da dobije ciglu u glavu ali to izgleda da ne vazi za vecinu u Srbiji posto narod na svakim izborima daje vecinsku podrsku istim ljudima. Trenutna vlast u Srbiji u bilo kojoj drugoj drzavi nebi dobila ni 1% glasova posle svih stvari ko je (ni)su uradili ali kod nas ce opet dobiti vecinu zbog jeftinih obecanja i praznih prica.
Secam se kada sam se raspravljao sa pojedincima oko laznog obecanja od 1000 evra. Objasnjavao sam da je nemoguce da ce svaki gradjanin Srbije dobiti te pare. Svi su me gledali kao ludaka i govorili kako sam nerazuman sto pljujem po tome. Danas su svi u fazonu kao: ma znao sam da od toga nema nista (ali dali su glas lopovima jer su poverovali u tu pricu) i nisu svesni da ce opet nasesti na neka slicna prazna obecanja.

Pripadnici Gnjilanske grupe osuđeni na 101 godinu zatvora
Tanjug | 21. 01. 2011. - 09:38h izmena vesti 12:57h | Komentara: 0

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu osudilo je danas devetoricu pripadnika “Gnjlanske grupe” OVK na ukupno 101 godinu zatvora, jer je utvrđeno da su odgovorni za zločine nad srpskim civilima u Gnjilanu 1999. godine.

Predsednica Sudskog veća Snežana Nikolić - Garotić rekla je da je utvrđeno da su oni, u periodu od prve polovine juna do septembra 1999. godine, učestvovali u paljenju kuća, ubijanju oko 80 civila srpske i drugih nealbanskih nacionalnosti, kao i u nezakonitom zatvaranju 153 civila, koji su potom pušteni.

Suđenje je počelo u septembru 2009. godine, a tokom glavnog pretresa saslušano je 39 svedoka.
 
udsko veće sudije Snežane Nikolić Garotić, posle skoro dve godine od hapšenja, ukinulo je početkom januara pritvor Ahmetu Hasaniju, Nazifu Hasaniju, Feratu Hajdariju, Kamberu Sahitiju i Burimu Fazliu, a u pritvoru su Faton Hajdari, Samet Hajdari, Selimon Sadiku i Aguš Memiši, koji su uhapšeni 26. decembra 2008. godine u Preševu.

Tužilaštvo za ratne zločine predložilo je sudu u završnoj reči, krajem decembra, da pripadnike "gnjilanske grupe" proglasi krivim, jer je dokazano da su svirepo ubijali i mučili civile u Gnjilanu 1999. godine.

Prema optužnici, još 153 civila je uhapšeno, mučeno, a zatim pušteno.

Fazlija Ajdari, Redžep Aliji i Šaćir Šaćiri, koji su bili štabski oficiri operativnog centra OVK za Gnjilane, u bekstvu su i suđeno im je u odsustvu, a optuženi su da su naredili ove zločine.

Ajdari, Aliji i Šaćiri su, prema optužnici, kao starešine gnjilanske jedinice OVK, naređivali ostalim pripadnicima jedinice da hapse Srbe i zatvaraju ih u podrumske prostorije srednjoškolskog Internata u Gnjilanu, gde su im klještima čupali nokte, ubadali jezike nožem, zakucavali upaljač u lobanju, davili kesom i žicama.

Da bi prikrili zločin, tela su sekli na komade, potom ih stavljali u džakove i ubacivali u kontejnere pored Internata, ili bacali u Livočko jezero.

Блиц

И тако су монструми осуђени за своја недела мање него што осуде пијанца кад неког убије возећи кола.

Њих деветорица + тројица у бекству за убиство 80 људи на најсвирепији начин и мучење 153 добили су укупно 101 годину затвора. То му неком офрље математиком дође да је сваки од њих за убиство у просеку 7-8 људи и мучење још 15ак добио мање од 10 година затвора.

Урош Мишић добио је од тог истог суда 10 година за ''покушај убиства'', а тужилаштво је тражило 40.  За убиство Бриса Татона траже казне свима по 40 година, а претпоставка је да ће добити сви веће казне од ових шиптара.

Демократски нема шта, већа казна за пролазак кроз црвено светло у пијаном стању него за клање Србина од стране шиптарских терориста. 

Колико је удаљен Београд од Гњилана?
Ајде да се кладимо да ови (мисле да) никад неће издржавати своју ''казну'' ! 
Ево мало о госпоџи судијиници 

   
INTERVJU BROJA


Sudim našima!
Snežana Nikolić-Garotić SUDIJA VEĆA ZA RATNE ZLOČINE OKRUŽNOG SUDA U BEOGRADU

Cela ta jedna generacija, neko moje društvo koje je sada u svetu, u Londonu, u Americi, u Italiji, koji su pobegli neposredno pre nego što sve to počelo da se dešava, devedesetprve, kažu šta ste čekali?! Ostali ste tu, da li ste smeli da dozvolite da se tako nešto desi? Čini mi se da je opštedruštvena klima opet takva da nije zahvalno biti u sudu za ratne zločine, pa za svaki slučaj kažem „sudim našima“, pa onda to nekako tako prođe

Razgovor sa sudijom Veća za ratne zločine Snežanom Nikolić – Garotić započinje „opštim mestom“ za sudije koje sude u predmetima ratnih zločina. Da li je za njih njihov predmet samo običan proces ili od njih zahteva više. Snežana Nikolić – Garotić je bila član Veća Okružnog suda u Beogradu u prvom procesu koji je u Srbiji odgovorno vođen za krivična dela ratnih zločina. U vreme kada je započinjao proces „Sjeverin“ nije bilo „Specijalnog suda“. Sa takvim iskustvom se prvi put susrela u Palati pravde. I nije imala dilemu, suditi ili ne. Njena generacija joj je bila najbolji „monitoring“.
Na pitanje kako na nju utiče emotivni naboj koji takva suđenja uvek prati, odgovara da je neophodna distanca od tog naboja „da bi mogao da odlučuješ uopšte“. „Jednostavno, moraš da imaš distancu i prema bilo kojoj ljudskoj patnji koju čuješ u sudnici, kako god da je to strašno. Nisi u stanju da odlučuješ ukoliko se emocionalno angažuješ“.

Da li je to izazov za Vas, s obzirom na vreme u kojem živimo i u kojem smo živeli...
Pa izazov je. Kada je taj prvi predmet ratnog zločina, „Sjeverin“, bio kod nas, 2003. godine, veliko je pitanje da li je država stajala iza nas koji smo to radili. Tada je tužilac Vukčević bio u tom predmetu, Nata Mesarević je bila predsednik Veća, ja sam bila član Veća. Sećam se da je bilo problema da se formira to Veće.

Zašto je bilo teško formirati sudsko veće u predmetu „Sjeverin“?
Ne znam. Kada su mene pitali ja sam rekla – mogu, mislila sam kad će da počne suđenje, da vidim predmet, da li imam vremena da pročitam sve. A ovi drugi – ne znam. Možda su bili sprečeni.
Ja tada nisam imala dileme da li to treba da se radi. Možda smo u nekim stvarima zakasnili, možda smo nešto trebali i ranije. Možda, kao struka, nismo ukazali na pojave koje su se dešavale, čija smo obeležja videli i koja su definitivno bila krivična dela, bar onako kako smo učili.

Da li je zakazala samo struka ili je to, ipak, zavisilo od nečega drugog, od političke volje, recimo?
Ako kažem možda smo mogli kao struka, možda smo mogli makar da se zapitamo bar na nekim skupovima da li je to to. Sada je opet došlo vreme kada je nezahvalno suditi za ratne zločine. Kada me pitaju šta radiš, ja kažem – sudim našima. Onda se svi malo uzdrže, ne znaju šta da kažu. Jer je opet došlo vreme kada su oni koji to rade ljudi koji su protiv ove države, protiv srpskog naroda, ne znam zbog čega se to sad, u poslednjih možda godinu dana, promenilo.

Na tribini o suđenjima za ratne zločine koja je održana prošle godine u organizaciji Građanske akcije Pančevo, u Pančevu, pominjali ste i drugačije komentare.
Da, rekla sam da ima ljudi koji me pitaju „A šta ste do sada čekali?“ Cela ta jedna generacija, neko moje društvo koje je sada u svetu, u Londonu, u Americi, u Italiji, koji su pobegli neposredno pre nego što sve to počelo da se dešava, devedesetprve, tako kažu - šta ste čekali?! Ostali ste tu, da li ste smeli da dozvolite da se tako nešto desi? Ali čini mi se opštedruštvena klima je takva da nije zahvalno da se tako kaže, pa za svaki slučaj kažeš „Sudim ovim našima“, pa onda to nekako tako prođe.

Koliko sve to o čemu govorite, to vreme, utiče ishod suđenja, na ono što se zove slobodno sudijsko uverenje?
Ne mogu da kažem da ne znam. Čitam novine, gledam vesti, komuniciram sa raznim ljudima, tako da sve to čovek zna. Prilikom odlučivanja teško da možeš da se obazireš, ja se bar ne obazirem na to. To su stvari koje nemaju veze sa procesom odlučivanja, procesom suđenja, one su u nekoj drugoj sferi. Mislim da je osnovno da se sudija oslobodi autocenzure u koju ulazi i kakva će biti posledica njegove odluke. Ja nemam problem sa tim. Teško da se to može uklopiti u činjenice koje su tu, pred sudijom, kako bih uklopila neki opšti stav ili neko opšte mišljenje?

Pojednostavljeno, može li sudija biti nezavisan u odnosu na politiku?
Može, pa političari su promenljiva kategorija. Loša nam je politika. Gledaš kao građanin, kao sudija, gledaš u svakodnevnom životu. Naravno da sudija može da bude nezavisan od poltike. On mora da bude nezavisan od politike. Sud je sud.

Mora li sudija da bude hrabar?
Pitanje hrabrosti se postavlja onda kada se čovek pita da li je njegova odluka u skladu ili nije sa nekim vladajućim stavom ili pretežnim političkim mišljenjem. Sudska odluka je sudska odluka. Ukoliko se takve stvari apstrahuju onda tu nema razgovora o hrabrosti, samo razgovora o dobroj ili o lošoj sudskoj oduci, o tome da li je ona uspela da zadovolji neku opštu pravdu ili ne. Pitanje hrabrosti se onda tu ne postavlja.

Jedna od primedbi Beogradskog centra za ljudska prava je da ima malo presuda za ratne zločine zato što ima malo sudija.
To je ozbiljna primedba. Čitala sam te primedbe. Mi, u našem Veću, možda imamo sada broj predmeta sa kojima nekako izlazimo na kraj. Ne znam koliko će sada predmeta da dođe u nekom novom paketu ili će to da bude po jedan. Meni se uvek čini da bi, za sada, sa ovim fondom predmeta mogli to da rešimo. Ne znam da li smem to da kažem, jer ja ovde nisam sama, jer tu su i moje kolege.

Događa se često da imate suđenja u dve smene, i da ste u sudnici od jutra do mraka. Koncentracija, utvrđeno je naučno, posle 45 minuta drastično pada, prvo s te strane nije dobro. Nekako izdržiš tih pet ili deset dana, ali definitivno je da to nekako mora da se reši. Mi se u Veću dogovorimo da se uklopimo, pa da one stvari gde samo slušamo, čitanje optužnice, što može da traje sat vremena, to stavimo za jedno prepodne, a poslepodne ćemo nešto gde moramo aktivno da učestvujemo i obrnuto, eto to je to. Ili završna reč, gde mi nismo tako aktivni kao u, recimo, ispitivanju svedoka, ili izvodjenju dokaza, pa onda možemo da dopustimo sebi luksuz da bude tako. S tim što, naravno, pažnja s kojom opada.
Mi za suđenje moramo da se dobro pripremamo i pitamo one tri-četiri, pet-deset bitnih stvari i ako ga to pitamo, i onda se racionalno koristi vreme. Ja nemam ništa protiv toga da se utvrđuje kontekst samog događaja, ali sve preko toga, a nama se puno dešava „preko toga“, jeste zaista opterećujuće.

A koliko je važno da se upravo na suđenjima za ratne zločine utvrdi kontekst događaja, koliko je to važno za samu sudsku odluku i koliko je važno za istoriju, sudsku istinu o jednom vremenu?
Ja mislim da je važno. Mi nismo Hag, ne moramo da se bavimo utvrđivanjem činjenica o tome gde je bila koja republika i u kom su odnosu bile republike sa federacijom i međusobno. Kome je pripadala JNA i ostalo. Mi to znamo, mi smo tu, ali taj neki opšti kontekst, od toga kako je sve počelo, mislim da je to važno da se utvrdi, mislim da u opšti kontekst spadaju i neke stvari – kako je običan svet živeo i da li je imao, ne znam, policijski čas uveče u 5, 6 sati, da li je bio obeležen sa nekim trakama, da li je bilo ne znam, snabdevanje četvrt hleba na dan, ili tako nešto, da to takođe spada u taj kontekst, za to treba da se čuje. To, naravno, doprinosi potpunom utvrđivanju istine. Mislim da je to važno i za javnost koja prati suđenje, za medije.

Da li mislite da mediji u Srbiji, adekvatno prate suđenja za ratne zločine?
Ne. Mislim da su sada suđenja za ratne zločine prepuštena interesovanju struke. Interesuje se Beogradski centar za ljudska prava, drugi opet pitaju nešto vezano za pitanje žrtava, razne organizacije nam šalju upitnike. Mediji se bave tim suđenjima kada se dogode hapšenja. Generalno, kao pojava, medije to više ne zanima, istraživačko novinarstvo je nekako prestalo. Sada im je možda malo interesantna ova trgovina organima. Pritom, moram da primetim, da RTS sada o suđenjima korektno, pristojno izveštava. Isto tako, posebno mi je bilo zanimljivo, kad se čita sve to, šta se dešavalo u Vukovaru, na primer. Onda se vidi taj najveći govor mržnje. U to vreme u „Večernjim novostima“, 1991. godine, bilo je članaka o odsecanju prstiju deci i tako dalje. To je od nekih ljudi stvaralo heroje, zastrašivalo neke druge ljude i stvaralo jednu klimu u kojoj su se blagonaklono gledale neke stvari koje zapravo nisu smele da se dese. E, sad čujem da su „Večernje novosti“ navodno, posle objavljivanja presude za zločin na Ovčari objavile tekst koji je sasvim suprotan tekstovima koje sam pomenula. Klima se menja, ali mislim da se u stvaranju te opšte, društvene klime, da su tu mediji malo zatajili.

Da li bi transparentnost sudjenja, kao što to jeste recimo u Hrvatskoj ili u Hagu, da kamere mogu da prisustvuju sudskim procesima, da li bi to možda pojačalo interesovanje medija?
Ja sam bila ta koja se usprotivila tome kada je bilo zahteva da kamere prisustvuju izricanju presude za Ovčaru. Zato što, u ovom trenutku, mislim da bi to bila jedna senzacija. Zato što imamo postupke u kojima sudimo za delo koje se desilo 1991. godine, pre 18 godina ili pre deset godina, ako pričamo o Kosovu. Mi se dosta oslanjamo na iskaze svedoka i mislim da bi prisustvo kamera u sudnici, gde je jedna kamera RTS, jedna kamera B92, jedna kamera Pink, da bi nam svedoke potpuno bacilo u nesvest i oni bi postali neupotrebljivi. Ako neće okrivljeni da ih neko snimi, zašto bih ih neko snimao i objavljivao njihove fotografije snimljene u sudnici.

Ali zar nema javnost pravo da vidi te ljude?
Nešto je drugo mene mučilo u vezi toga da li ima javnost pravo ili ne. Razgovarala sam o tome da uputimo jednu takvu inicijativu za izmenu zakona. Mi se dosta oslanjamo na svedoke, oslanjamo se na žrtve, ako su preživele, na njihove iskaze. Oni mogu da dobiju procesnu zaštitu u smislu da isključimo javnost, ili da dobiju pseudonim, možemo čak i da udaljimo optuženog iz sudnice, dok oni daju iskaz, ali njihov identitet ne može da bude nepoznat okrivljenom. Međutim ne uživaju svi svedoci vanprocesnu zaštitu tako što bi ih štitila jedinica za zaštitu.Šta raditi sa tim ljudima, imaju li ti ljudi pravo, žrtve i zaštićeni svedoci koji imaju procesnu ali ne i vanprocesnu zaštitu, imaju li pravo da znaju kada okrivljeni izlazi sa izdržavanja kazne. U nekim drugim zemljama je to rešeno. Kod nas tako nešto do dana današnjeg nije rešeno. Još pre mnogo godina prilikom sarađivawa sa Vesnom Stanojević bila sam u prilici da čujem žene žrtve nasilja koje je to interesovalo u postupcima koji su se oslanjali na njihove iskaze. Mi od tada pričamo o tome. Mislim da i mi ovde, u ovim postupcima gde se oslanjamo na žrtve, na svedoke koji su zločin videle i za njega znaju, moramo da razmišljamo o tome da taj mehanizam, kada okrivljeni izlazi iz zatvora, bude potpuno razrađen, da žrtva bude obaveštena kako se reguliše njegovo kretanje, kome on treba da se javi, ko tu, ako nešto ne uradi, mora da odgovara za to, i na koji način da se obaveštava žrtva ili onaj svedok koji će eventualno biti ugrožen. To ne narušava pravo okrivljenih.
A sad možemo da diskutujemo da li kada uđu kamere, i protiv moje volje me snimaju, kada dobijem kaznu, da li to narušava neka moja prava. U svakom slučaju, mora neko i da me pita, hoću li ili neću. Ne znam kako bi stvarno to moglo da se reši sa tim snimanjem, ne znam da li bi to moglo, šta bismo mi dobili? Da li bi i šta dobili u javnosti. Da li mi možemo da obezbedimo mehanizam, da naš svedok, potencijalni, kojeg ćemo da saslušamo, recimo u petak, ne čuje šta svedok u ponedeljak govori? Nama je to važno. Eto, to su sve pitanja koje trebaju nekako da se reše, i onda možemo da pričamo o snimanju.

Kada je u pitanju zakonski okvir suđenja za ratne zločine, da li su Vama, kao sudiji, dragoceni neki novi instituti koji su uvedeni, kao, na primer, svedok-saradnik, zaštićeni svedok, i tako dalje. Koliko Vam to olakšava posao u predmetima ratnih zločina?
Što se tiče svedoka - saradnika mislim da olakšava. Svedoci saradnici, kad krene postupak, postanu glavni krivci. I zaštićeni svedoci, oni su krivi svima. Svedoci-saradnici su morali da priznaju, šta su uradili, da bi dobili taj status, a kredibilitet zaštićenih svedoka se obično proverava na taj način što se iznose navodni zločini koje je onpočinio. Tužilac kako okrivljeni kažu baš protiv njih namerno bez razloga i dokaza vodi postupak.... Sve okrivljene najviše bili što se svedok-saradnik spasao krivičnog progona. Mislim da je pravednije rešenje, mislim da je to bolje što će sada svedoci-saradnici da dobijaju kazne.

Kako Vi vidite novi Zakon o oduzimanju imovinske koristi strečene krivičnim delima kada su u pitanju predmeti ratnih zločina?
Ima presuda gde su sudovi zaista oduzeli imovinsku korist, sve to pričam za neke druge stvari koje sam proučavala. To su zaista retki slučajevi. Ima mogo slučajeva gde je trebalo oduzeti imovinsku korist ali to nije urađeno. Za ratne zločine nije bilo nikad. Sudovi nisu dosuđivali ni odštetne zahteve kada je moglo i trebalo da se o tome odluči. Lako je ne odlučiti o imovinsko pravnom zahtevu, mogu uvek da kažem sud nema dovoljno elemenata, a to bi dovelo do znatnog odugovlačenja postupka.To nije opravdano. Neverovatno je da se o oduzimanju koristi sada govori iako smo svih ovih godina prema postojećim zakonskim rešenjima mogli da odlučujemo o tome.

Postavlja se i pitanje u stručnoj javnosti o reparacijama žrtvama. Za obeštećenje, moralno i materijalno. Takvi zahtevi, pošto se postupak završi, idu na parnicu?
Da, idu na parnicu. Nama žrtve nisu do sada ni postavljale takve zahteve u postupku. Meni je sada u jednom slučaju oštećeni postavio i opredelio imovinsko pravni zahtev i rekao toliko i toliko para. I na neki način obrazložio taj zahtev. Obrazložio je koje je povrede imao, koliko je u kom procentu invalid, da ima rešenje i tako dalje. Moram da odlučim o tome naravno.

Sve ovo o čemu smo do sada razgovarale dotiče u velikoj meri temu reforme pravosuđa. Vi ste akter tog pravosuđa, sudija.
Koliko ja vidim, sudije su na jednoj strani, tužioci na drugoj, svi smo zajedno u jednoj priči. Ne mogu, kao sudija, uopšte ništa da kažem o tome. A kao građanin mogu da kažem, da se nadam da će to da se reši super, da će sve da ispadne kako treba, da ću ja svoju parnicu moći da završim za najviše godinu dana i da neće više nikad biti onih koji će pravdu da uzimaju u svoje ruke. Samo kao građanin mogu da se svakoj promeni radujem. Sve ono što bih kao struka mogla da kažem možda bi bilo slično nekim mišljenjima koja su već izrečena i zbog detaljisanja dosadno za ovaj razgovor.

http://www.pravdautranziciji.com/pages/article.php?id=2139

nema niceg porazavajuceg i sramnijeg za ljudski rod nego li postojanje ovakvog sljama od DNK- a...

normalan covjek mora biti porazen uzasom od cinjenice da postoje ovakva prikazenija i da se stidi sto bilo sta zajednicko ima sa njima...a ima...cinjenicu da pripadaju ljudskom rodu.

A шта чинити са ''ДНК-а материјалом'' оних који су их пустили на слободу?

Albanci: Oslobodite "gnjilansku grupu", inače...

Albanski odbornici opština Bujanovac, Preševo i Medveđa usvojili su deklaraciju u kojoj se traži da se presuda pripadnicima "gnjilanske grupe“ OVK poništi. Predsednik Partije za demokratsko delovanje i jedini albanski poslanik u Skupštini Srbije Riza Haljimi ocenio je da je presuda članovima "gnjilanske grupe" koju je izrekao Sud za ratne zločine u Beogradu "neozbiljna". Predsednik opštine Preševo i lider Demokratske partije Albanaca Ragmi Mustafa poručio je da će Albanci ozbiljno razmotriti svoje ponašanje prema vlastima Srbije.

"Ako nema relevantinih dokaza da su oni izvršili ta krivična dela, onda je to politički motivisan sudski postupak koji pokazuje da pravosuđe u Srbiji nije reformisano na pravi način", rekao je Haljimi posle Skupštine albanskih odbornika iz opština Preševo, Bujanovac i Medveđa.
 
Haljimi smatra da će presuda imati teške posledice na porodice osuđenih i pozvao pravosudne institucije da ispitaju osnovanost presude, jer, kako je ocenio, nije bilo valjanih dokaza da su oni izvršili najteža krivična dela.
 
Haljimi je rekao da je Sud za ratne zločine mogao još neko vreme da sačeka sa presudom, kako bi se na relevantan način razmotrile optužbe za najteža krivična dela protiv članova "gnjilanske grupe", koji su pre dve godine uhapšeni u Preševu.
 
Predsednik opštine Preševo i lider Demokratske partije Albanaca Ragmi Mustafa ocenio je da presuda govori da srpski organi vlasti "nastavljaju sa politikom terora prema Albancima u Preševskoj dolini".

"Ta devetorica nisu učinili ništa za šta su osuđeni, nisu se međusobno poznavali pre hapšenja i nisu bili na Kosmetu u periodu kada su zločini počinjeni", rekao je Mustafa.
 
Mustafa je poručio da će zbog te presude Albanci ozbiljno razmotriti svoje ponašanje i odnos prema vlastima Srbije.
 
Devet pripadnika "gnjilanske grupe" je osuđeno zbog ubistva i mučenja do smrti najmanje 32 civila od juna do septembra 1999. godine. Na po 15 godina zatvora osuđeni su Aguš Memiši, Selimon Sadiku i Samet Hajdari. Na po 10 godina zatvora osuđeni su Nazif Hasani, Burim Fazliju, Faton Hajdari i Ahmet Hasani, a na po osam godina osuđeni su Ferat Hajdari i Kamber Sahiti.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/113571/Albanci-Oslobodite-gnjilansku-grupu-inace

realna procena je da imaju dobre shanse za oslobadjanje ili barem smanjenje kazne .

Ту се слаже са сваким иоле нормалним Србином. Озбиљно би било да су осуђени на смрт клањем.