Buha nije poslednji

UBICA generala Boška Buhe, pomoćnika načelnika Resora javne bezbednosti MUP Srbije, nije uhvaćen. Ne znaju se još ni naručioci krvavog posla, a ni motivi surove prošlonedeljne likvidacije. To i ne iznenađuje. Veliko iznenađenje bi bilo da je policija za nedelju dana izašla u javnost i saopštila imena zločinaca.
Mnogi su obećavali da će sa promenom režima u Srbiji nestati i spektakularna ubistva ili da će bar brzo biti rasvetljena. To se, nažalost, nije desilo. Zločini nisu prestali, kao ni međusobni obračuni organizovanih kriminalnih grupa. U poslednjem nastavku feljtona, koje su "Novosti" objavljivale krajem leta 1999. godine, o do tada nerazjašnjenim ubistvima, završna rečenica glasi:
- Ubistva se nastavljaju. Gde je kraj? Kraja nema.
I sada je ista situacija. U jednom se svi slažu - general Boško Buha žrtva je mafije i - nije poslednja!
Organizovani kriminal u Srbiji, pa i Jugoslaviji postao je država u državi. Ovde, na našim prostorima oseća se i delovanje albanske, italijanske, pa i ruske mafije. Srpska policija je, čini se, najzad, krenula u ozbiljni obračun sa njima. Prvi rezultati postignuti su kod krijumčarenja cigareta, droge... Ozbiljan udarac zadat je i auto-mafiji, ali je onda i "hobotnica" odlučila da uzvrati, da krene na sam vrh policije.

UPOZORENJE MINISTRA
KADA je posle petooktobarskih događanja seo u fotelju prvog policajca Srbije, ministar Mihajlović je rekao da svaka država ima svoju mafiju, ali da je samo naša mafija imala svoju državu. Dijagnoza je bila tačna. Bilo bi, međutim, interesantno čuti šta danas Mihajlović o tome misli. Tim pre, što je nedavno Goran Svilanović, savezni ministar inostranih poslova, kategorički izjavio da je Srbija još polumafijaška država.
Ni srpski premijer dr Zoran Đinđić nije bio blaži. U Jagodini je izneo podatak da u 50 gradova Srbije caruju mafijaši i da čak političarima kupuju poklone i odlaze kod sudija na slave?! Sve se, dakle, zna, a radikalnih promena nema. Zašto je to tako? Možda odgovor treba potražiti u rečima generala Buhe, koje je izgovorio nekoliko meseci pre mučkog ubistva:
- Mafija na sve načine pokušava da se odupre policiji. Prvo pokušavaju neke od nas da uvuku u podzemlje, da nas podmite ili uprljaju, a onda kompromituju. I meni su nuđeni neki kontakti sa ljudima iz podzemlja. Mafijaši pokušavaju i da se dodvore nekim političarima iz DOS. Nude im usluge, novac, čak i da kompromituju njihove političke protivnike. Kriminalci koji su dobro radili za vreme Slobodana Miloševića, sada pokušavaju da "pretrče" u DOS, ne bi li dobili patronat za svoje poslove i zaustave policijski progon na sebe. Kada političari odbiju ponude, mafija izvrši pritisak na policiju i iscenira skandal, posle čega se traži smena ministra policije.
Buhine reči ovih dana dobijaju potvrdu. Ponovo se traži "glava" ministra policije, ako ne uhvati ubice onoga koji je predskazao šta će se dogoditi. Iznova se, međutim, priča o nesposobnosti MUP Srbije, o strategiji borbe protiv organizovanog krimnala. O svemu tome na sastancima je govorio i pokojni general Buha. Po svemu sudeći to ga je i koštalo života.
Ubijen je po takozvanom "beogradskom receptu" po kome su nestajali, kako njegove kolege (potpukovnik Dragan Simić), tako i vođe pojedinih klanova (Goran Vuković, nekadašnji šef voždovačkog ganga). I oružje nije novo. Automatom "kalašnjikov", pored mnogih kriminalaca, ubijen je i savezni ministar odbrane Pavle Bulatović.

TAČKA NIJE STAVLJENA
ZAŠTO je general Buha morao da umre? Odgovor na ovo pitanje, u ovom momentu, verovatno jedino zna nalogodavac smaknuća. Pomoćnik načelnika Javne bezbednosti nije imao privatni biznis, vile, skupe automobile. Živeo je skromno sa suprugom Božicom i petnaestogodišnjim sinom jedincem, imenjakom. Kada ga je ubica sačekao, ulazio je u službeno vozilo. Buha nije ni bio naoružan.
Sada se mnogi pitaju otkud tolika neopreznost generala policije. Xip MUP Srbije parkirao je u mračnom delu, preko puta Hotela "Jugoslavija". Od kluba "Žabar", gde je proveo nekoliko sati, do vozila prošetao je stotinak metara. Kada je stavio ključ u bravu automobila, oko 2.40 sati posle ponoći, ubica mu je neopaženo, prišao s levog boka i zapucao. Nije mu ostavio mogućnost da preživi.
Prema poslednjim informacijama zločinac je iz automata ispalio petnaestak metaka. Deset je završilo u telu policijskog generala. Smrtno ranjen prebačen je u Urgenti centar, gde je izdahnuo rano ujutro (oko 3.55 sati). Iako na samrti Buha je uspeo da izgovori nekoliko rečenica. Hoće li to biti dovoljno da policija otkrije ko je i zašto pucao, ostaje da se vidi.
Ime generala Buhe pridodato je tako krvavom nizu ubijenih policajaca, započetom likvidacijom inspektora SUP Beograd Dragana Radišića 1996. godine. Godinu dana kasnije ubijen je i zamenik ministra unutrašnjih poslova general Radovan Stojičić Baxa. Marta 1999. na meti nepoznatih ubica našao se pukovnik Milorad Vlahović, savetnik u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, a samo četiri meseca kasnije i potpukovnik Dragan Simić, načelnik OUP Savski Venac...
Mafija tu nije stavila tačku.

Novosti

Momci iz čitulje

Piše Zagorka Knežević-Uskoković

POSLEDNJU deceniju prošlog veka u Srbiji su obeležili i mnogobrojni zločini, koji do danas nisu rasvetljeni. Od ruku nepoznatih ubica stradalo je nekoliko stotina ljudi. Padale su glave iz sveta podzemlja, biznisa, politike, policije, novinarstva... Obračuni su postali svakodnevica. Gotovo svakodnevni obračuni nastavljeni su i u prvim godinama novog milenijuma.

Istoričari i analitičari društvene stvarnosti krajem 2000. godine tumačili su sva ta dešavanja "kolumbijskim receptom". Ko god se našao na mestu sa kojeg je ometao interese, ne samo krupnog već i sitnog kriminala - bio je uklonjen. U nekoliko stotina nerazjašnjenih ubistava, stotinak je ponelo crni epitet - spektakularna likvidacija! Pored žrtvi, u čitulje su se brzo selili i njihovi xelati. Sve se vrtelo u krug. Do danas...

Kako je počelo? Smaknuće "kralja beogradskih otpada" Branislava Matića Belog, jednog od osnivača Srpske garde i velikog finansijera opozicionog Srpskog pokreta obnove 4. avgusta 1991. godine do danas je ostalo jedno od najzagonetnijih. Po do tad neviđenom "scenariju" sa nekoliko desetina metaka Beli je usmrćen naočigled svoje porodice, prijatelja... Od tog dana u Beogradu više ništa neće biti isto.

BELI, PA GIŠKA
USLEDIO je krvavi voždovački niz. Na gospićkom ratištu, pod nerazjašnjenim okolnostima, tvrdi se s leđa, ubijen je Đorđe Božović Giška. Ustaše ili "prijatelji" ne zna se ni sada. Za komandanta Srpske garde, kao i za Matića neki su tvrdili da ih je politika koštala glave. Drugi su, pak, u tome videli obrise obračuna prvih organizovanih grupa kriminala.

U Hotelu "Hajat" 1992. ubijen je još jedan Voždovčanin - Aleksandar Knežević Knele, a neku godinu kasnije na ulici je likvidiran i sam vođa ovog ganga - Goran Vuković Majmun. Ubrzo, za njim će biti ubijeni i Zoran Dimitrov Žuća, Bojan Banović, Romeo Savić...

Krajem 1993. godine u crni red stala su i dvojica biznismena, sumnjive prošlosti, čiji su poslovi dobijali oznaku "mutnih radnji na ivici i sa one strane zakona". O ubicama Žorža Stankovića i Radojice Nikčevića još se ništa ne zna.

Onda, iznenada, ispred svog stana, februara 1996. ubijen je inspektor beogradske policije Dragan Radišić. Prvi komentar je bio: "Mafija uzvraća udarac." Pričalo se da je ovaj inspektor, zadužen za rasvetljavanje ubistava, bio na tragu ubicama koji su tih godina sejali smrt po beogradskom podzemlju. Tajnu je poneo sa sobom. Ipak, svaka sledeća godina donosila je još zagonetnih smrti. Policijske fascikle sa N. N. zločincima bile su sve deblje.

Tada se, međutim, desilo nešto što će ostaviti dubok trag ne samo u policiji, već i državi. U prepunom restoranu, u strogom centru Beograda, aprila 1997. godine smaknut je zamenik ministra unutrašnjih poslova general Radovan Stojičić Baxa, praktično, tada prvi policajac Srbije. NJegova smrt nije ostavila nikakve dileme. Danas se otvoreno govori i piše da ga je ubila mafija. Spominje se duvan, jer je, navodno i sam je bio umešan u taj biznis. Šverc cigareta koštaće života i mnoge druge biznismene.

Likvidacija generala Stojičića kao da je označila početak novih, još surovijih obračuna. Praštalo je na sve strane. Zločincima nije bilo bitno da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Ubijeni su Vlada Kovačević Tref, Miroslav Bižić Biža, Rade Ćaldović Ćenta, Jusuf Bulić Jusa, Zoran Kovačević Koča, Bojan Petrović, Darko Ašanin...

SUROVI ZAKONI PODZEMLJA
NI početak ratne 1999. godine nije obećavao ništa dobro. Ubijeni su pukovnik policije Milorad Vlahović Vlaja, savetnik u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, potpukovnik Dragan Simić, načelnik OUP Savski venac, Predrag Ikač Peca... Pala je i prva novinarska glava. Slavko Ćuruvija, vlasnik i glavni i odgovorni urednik "Dnevnog telegrafa" i časopisa "Evropljanin" ubijen je u ulazu zgrade gde je stanovao. Bilo je rano popodne jedanaestog dana aprila. Još se ne zna, kao i za dugačku listu ostalih, ko je i zašto okrvavio ruke.

Kraj te godine obeležila je smrt poslednjeg "bosa" zemunskog klana (kako je to osvanulo u mnogih crnim hronikama) Dragana Ugarkovića Ugara. Kao mnogi pre i posle njega, likvidiran je hicima iz "kalašnjikova" dok je bio za volanom svog "golfa" sa italijanskim tablicama. Ubice su celu "akciju" odradile profesionalno, bez ijedne greške. Više od deset metaka pogodilo je Ugara u glavu i grudi, tok 22. novembra.

Ugarković je, posle smrti Radeta Ćaldovića Ćente, postao prvi čovek zemunskog klana. Važio je, međutim, za prekog čoveka, lakog na obaraču. Policija je tvrdila da se bavio svim i svačim - od droge i iznuda, do kocke i restorana. Ipak, zbog svega toga Ugarković nikada nije bio osuđivan. Kolege iz podzemlja su ga zvali i "čovek-mačka", jer je preživeo niz pokušaja da mu dođu glave. Bio je u stalnom sukobu sa Voždovčanima i Zvezdarcima, ali i sa momcima iz svog kraja, pre svega Mirkom Tomićem Bosancem. Tomić se nešto kasnije i sam našao na meti nepoznatih ubica i ubijen je na gotovo identičan način kao i Ugar.

Sve ove smrti, za njihove porodice tragične, a za javnost uznemirujuće i onespokojavajuće, za trenutak će upasti u zasenak, zbog onog što se dogodilo 15. januara 2000. godine u elitnom beogradskom hotelu "Interkontinental". Dogodilo se ono za šta su mnogi mislili da "nema šanse da se desi" - ubijen je Željko Ražnatović Arkan, kao i njegova dva prijatelja Milenko Mandić Manda i Dragan Garić.

Ovaj zločin označio je novu etapu u beogradskim i srpskim obračunima. Surova smaknuća je nastavljena sa još većom žestinom, podzemlje se prestrojilo, organizovani kriminal je obukao poslovno odelo i stupio na javnu i političku scenu. Mafija se ustoličila.

ARGUMENTACIJA
POSLE ubistva generala Radovana Stojičića Baxe, na jednoj od konferencija za novinare, tada pomoćnik ministra Rade Marković, izjavio je da policija zna imena ubica u mnogim zločinima, kao i njihove nalogodavce, ali da nema dokaza validnih za sud. Interesantno je da se ista argumentacija koristi i danas, od takođe, visokih rukovodilaca srpske policije.

Enigma zvana Arkan

DA će ubica Željka Ražnatovića Arkana, predsednika Stranke srpskog jedinstva, vlasnika Fudbalskog kluba Obilić i uspešnog biznismena - biti uhvaćen i osuđen, nisu verovali ni najveći optimisti. Ipak, zločinci su napravili grešku i misterija jedne od najspektakularnijih likvidacija u Srbiji je bar donekle rešena.
Na taj način prekinut je dugogodišnji niz nerazjašnjenih smaknuća, zbog kojih je policiju bolela glava. Prvi put je i mnogim hroničarima i tumačima stvarnosti izbijen iz ruku argument o nesposobnosti i nemoći pripadnika MUP Srbije da reše ovakve slučajeve. Ipak, kasniji događaji će pokazati da je pronalaženje Arkanovog ubice samo potvrdilo pravilo da je kod ovakvih zločina - policija nemoćna, a mafija gotovo nedodirljiva.
Jer, o onome što se desilo tog popodneva, 15. dana januara 2000. godine, u Hotelu "Interkontinental" napisano je stotine i stotine stranica, snimljeno brdo materijala, presuđeno sedmorici ljudi (jedan umro u pritvoru), a opet je mnogo toga ostalo nejasno. U jednom se, međutim, svi slažu. Arkan je morao da umre jer se tog trenutka našao na mestu na kome je zasmetao organizovanom kriminalu, kome je, kako će neki pre toga, a i kasnije da tvrde - i sam pripadao.
Posle policijske istrage, sudske rekonstrukcije krvavog događaja i donete presude - bar donekle se zna šta se desilo u holu ekskluzivnog hotela, oko 17 sati, kada je, tada nepoznati zločinac, ubio trojicu ljudi - Željka Ražnatovića, Milenka Mandića i Dragana Garića. Ubica im je došao s leđa i tako ih i ubio - mučki.

RANJENIK U LOZNICI
U OPŠTOJ pucnjavi posle toga teško je ranjen i sam zločinac. Pogodio ga je Zvonko Mateović, jedan od Arkanovih telohranitelja. Uprkos rani ubica je puzajući izašao iz hotela gde su ga dočekali saučesnici i smestili u automobil. Potom su se dali u beg.
Javnost je bila u šoku. Prva vest koja je istog trena obišla zemaljsku kuglu glasila je: Arkan teško ranjen. Posle nepunih sat obistinile su se crne slutnje - jedan od najkontroverznijih ljudi u Srbiji toga vremena - izdahnuo je u Urgentnom centru. Ubrzo su u ovu zdravstvenu ustanovu dopremljena i tela njegovih drugova Mandića i Garića.
Za to vreme ka Loznici grabio je automobil sa teškim ranjenikom. Kasnije će se utvrditi da je reč o bivšem beogradskom policajcu Dobrosavu Gavriću (24), koji će biti prvo osumnjičen, potom optužen, a na kraju i osuđen zbog trostrukog ubistva. Vozio ga je Dejan Pitulić i sam pripadnik MUP Srbije.
Kada je u Beograd stigla vest da je u lozničkoj bolnici dopremljen sumnjivi ranjenik, koji bi mogao da ima veze sa pucnjavom u "Interkontinentalu", blokirana je gotovo cela Loznica. Posle sedam dana, uz do tada neviđene mere bezbednosti, Gavrić je prebačen u bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Odbijao je svaki kontakt sa policijom.
Gotovo u isto vreme MUP Srbije raspisuje poternicu za Draganom Nikolićem Gagijem (i danas u bekstvu, iako je u odsustvu osuđen na 15 godine robije) i Milanom Đuričićem Mikijem, momcima iz beogradskog podzemlja. Cela zemlja digla se na noge. Mnogi dnevni listovi pišu o paralelnoj istrazi i potrazi za osumnjičernima, koju sprovode pripadnici Srpske dobrovoljačke garde i Arkanovi prijatelji. Stižu i demanti, ali lavina se pokrenula i nije je bilo lako zaustaviti.
Gotovo mesec dana posle tragedije u beogradskom hotelu u javnost isplivavaju prvi detalji zločina. Policija je uhapsila Zorana Nikolića Peglu iz Novog Beograda, bliskog Gagijevog saradnika. Zahvaljujući njemu sklopljene su prve kockice krvavog mozaika.
Pegla je ispričao tokom istrage, a kasnije na suđenju porekao, da su obećane velike pare za Ražnatovićevu smrt, kao i da je on Gavrića dovezao do hotela i tu ga, prema prethodnom dogovoru sa Gagijem i Mikijem, čekao dok ne obavi krvavi posao. Navodno, samo je on znao da će za vožnju ubice dobiti pola miliona maraka!

DEMANTUJE SEBE
IAKO su optuženi tvrdili da je to obično trabunjanje narkomana u krizi, mnogi detalji i dokazi su se poklopili. U međuvremenu Milan Đuričić Miki, posle tromesečnog bekstva, u pratnji advokata dolazi u policiju, ali demantuje bilo kakvu umešanost u trostruku likvidaciju. Bez obzira na to, Krivično veće Okružnog suda u Beogradu, kojim je predsedavao sudija Dragoljub Đorđević, osudilo ga je na 15 godina zatvora.
Zoran Nikolić Pegla nije dočekao kraj suđenja. Na rekonstrukciji zločina u "Interkontinentalu" jedva se kretao. Na svaki način gledali su da se udalje od njega i kompanjoni, ali i pritvorska straža. Teško obolelom od SIDE niko nije želeo da se primakne. Do kraja života Pegla će negirati sopstvene reči, date istražnom sudiji o tome šta se desilo 15. januara 2000.
Poslednju reč na suđenju dugom više od godinu dana dali su medicinski i balistički veštaci. Iako je branilac prvooptuženog Gavrića, beogradski advokat Dragoljub Pavlović, pokušao da dokaže da je tog popodneva u trojicu ljudi pucala još jedna osoba, dokaza nije bilo. Profesor dr Branimir Aleksandrić sa Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, koji je obavio obdukciju sva tri tela, bio je nedvosmislen i jasan:
- Pucala je jedna osoba, sa rastojanja od tri do pet metara i iz jednog oružja kalibra devet milimetara. Ražnatović je pogođen sa tri hica u glavu, Mandić sa četiri u leđa, a sa dva je ubijen Garić.
Oružje kojem je izvršen trostruki zločin nikad nije pronađeno. Pretpostavlja se da je ubica Dobrosav Gavrić pucao iz službenog pištolja - "CZ 99". Tokom istrage zločinac se branio ćutanjem, a i kad je progovorio odbio je da prizna da je na bilo koji način umešan u ubistvo. Da je u pitanju velika greška reći će i posle obrazlaganja presude, po kojoj je osuđen na dugogodišnju robiju.

POLICAJCI
U UBISTVU Željka Ražnatovića, Milenka Mandića i Dragana Garića (pripadnik saveznog ministarstva unutrašnjih poslova) učestvovalo je nekoliko policajaca. Pored Dobrosava Gavrića i Dejana Pitulića, za pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela osuđen je i loznički inspektor Đorđe Grubačić. On je pomogao da Dragan Nikolić Gagi i Milan Đuričić Miki preko Drine prebegnu u Republiku Srpsku, a potom se domognu Austrije.

Zašto je ubijen Arkan

MOTIV ubistva Željka Ražnatovića Arkana do danas je, bar za javnost, ostao nepoznat. Tu enigmu nije odgonetnulo ni gotovo jednoipogodišnje suđenje optuženima za njegovu likvidaciju, a o tome ništa nisu govorili ni njegovi najbliži. I danas se nagađa da li su njegovoj smrti kumovali politika ili biznias, ili, pak, sve to zajedno.
- Motiv ovog teškog zločina kroz ceo tok suđenja nije ni pomenut - iskreno je primetio predsednik Krivičnog veća sudija Dragoljub Đorđević, obrazlažući presudu. S jedne strane to je zato što su optuženi negirali da imaju veze sa ubistvom, a sa druge strane naručioci i nalogodavci likvidacije nikad nisu imenovani.Nedugo posle krvavih dešavanja u beogradskom Hotelu "Interkontinental", gde su pored Ražnatovića, ubijeni i Milenko Mandić Manda i Dragan Garić, u javnost je lansirana teza da su Arkanovu likvidaciju naručile američke obaveštajne službe. U prilog tome tvrdilo se i da su novac za smaknuće obezbedili šiptarski teroristi, a da su pakleni naum u delo sproveli srpski izdajnici.
Ova tvrdnja stizala je od pripadnika Stranke srpskog jedinstva i Srpske dobrovoljačke garde, ali su ubrzo i oni sami odustali od nje. Arkanovci su, međutim, i dalje insistirali na tome da su Amerikanci prvo planirali da ga otmu, a kad to nije uspelo, organizovali su zločin.

EGZEKUTOR RANJEN
ZA celu ovu tezu nije bilo nijednog dokaza. Poznato je da obaveštajne službe prilikom likvidacija uglavnom koriste druge metode, grešaka nema, a u ovom zločinu angažovano je beogradsko podzemlje, što se nijedan stranac ne bi usudio. Jer, osim malobrojnih, niko nije znao kakva je trenutna Ražnatovićeva reputacija u srpskom podzemlju, kojem je u mladosti i sam pripadao.
Nema sumnje da je organizacija surovog zločina pripala, ipak, ljudima, koji su, na kraju će se videti, napravili niz grešaka u samom startu, a i kasnije. Ubistvo je izvršeno pred svedocima, napadač i njegovi saučesnici nisu bili maskirani, a pored svega glavni akter i egzekutor je ranjen prilikom bekstva sa mesta zločina. Na kraju je i uhapšen, što je policiji omogućilo da istragu usmeri u pravom smeru.
Ovakvi "maleri" profesionalnim ubicama i organizatorima smaknuća ne bi mogli da se dogode. Toga u ovoj likvidaciji očigledno nije bilo, ili se naručiocima smrti mnogo žurilo, zbog čega su i napravljeni "propusti". Bilo kako bilo, po prvi put, policija je u rukama imala zločinca jedne od najspektakularnijih likvidacija. Verovalo se da će se uskoro znati i motivi zbog kojih je ubijeno troje ljudi.
Ipak, mediji i cela javnost su u pronalaženju odgovora zašto je ubijen Arkan, krenuli od mogućih organizatora zločina. Prst je uperen u Zorana Uskokovića Skoleta, "opasnog momka" sa Miljakovca, zatim u još jednu osobu sa Bežanijske kose, ali i u neke ugledne poslovne ljude "koji se bave trgovinom automobila svetskih marki"... Na toj listi našlo se i ime kontroverznog beogradskog biznismena Andrije Draškovića.
Zašto baš ovi ljudi? Odgovor leži u ekipi koja je učestvovala u zločinu. Ubica Dobrosav Gavrić, bio je blizak sa Zoranom Uskokovićem Skoletom, kao i njegovi saučesnici Milan Đuričić Miki i Dragan Nikolić Gagi, koji su, navodno, pripadali novobeogradskoj ekipi. U toj "priči" treba tražiti i Draškovića.
Tokom suđenja nekoliko svedoka, među kojima i Voja Jekić, u vreme krvave drame bio načelnik lozničke policije, tvrdili su da su posle bekstva iz hotela, Gagi i Miki viđeni u Loznici, a da im se uskoro pridružio i Drašković. Navodno, na sve načine pokušavali su iz bolnice da izvuku teško ranjenog Gavrića, jer je ubica, a samim tim i opasan svedok.

ČARŠIJSKE VERZIJE
PORODICA Željka Ražnatovića tvrdila je da je Drašković organizovao njegovo ubistvo, a po nalogu generala Radeta Markovića, tada šefa Državne bezbednosti Srbije. Iza svega je, po Ražnatovićima, stajao vrh države, odnosno Slobodan Milošević i Mirjana Marković. Ipak, niko nije izneo argumentaciju zašto je tadašnjoj vlasti smetao Arkan, osim ako nije bio očevidac i svedok, a možda i učesnik nekih događanja zbog kojih je bio odgovoran režim.
- Nemam nikakve veze sa smrću Željka Ražnatovića, niti sam te noći kad je Gavrić dopremljen u lozničku bolnicu bio u tom gradu - kategorički je na suđenju tvrdio Andrija Drašković, koji je tog momenta doveden iz pritvora. Neki mesec pre toga u beogradskom restoranu "Knez" ubio je Surčinca Zvonka Plećića Pleću. - Generala Radeta Markovića i ne poznajem.
Svoju umešanost u zločin demantovao je i Zoran Uskoković Skole, iako je nedugo posle ubistva napustio bio zemlju. Iz inostranstva je poručivao da nije organizovao Arkanovu likvidaciju i da je sve to "smislila policija". NJegovo ime, međutim, policija nikad zvanično nije ni spomenula.
Slično je reagovao i prozvani bivši šef tajne srpske policije. Kroz više javnih izjava Rade Marković je negirao da ima veze sa Arkanovom smrću, kao i da poznaje Andriju Draškovića. Prijatelji pokojnog predsednika SSJ i komandanta SDG, međutim, i dalje su insistirali na činjenici da se Arkan sukobio sa Markom Miloševićem (navodno čak mu je i lupio i nekoliko šamara) i da je tog trenutka potpisao sebi smrtnu presudu.
Zbog čega je izbio sukob (ako ga je uopšte bilo) između njih dvojice? Navodno, u pitanju su bili neki poslovi, na kojim su im se ukrstili interesi. Sa druge strane, ista argumentacija je upotrebljena i kada se govorilo o motivu nekih beogradskih biznismena i njihovoj ulozi u Arkanovoj smrti.
Pojedinci iz beogradskog podzemlja imali su svoje viđenje cele stvari. Tvrdilo se da neki od "viđenijih kriminalaca više nisu mogli da plaćaju reket i da im je prekipelo", da je Arkan "zasmetao krupnijem biznisu", da je počela beskompromisna i surova "borba za prostor" i mesto "srpskog kuma"...
Posle smrti Željka Ražnatovića Arkana - Beograd, ali i druge gradove potresli su do tada neviđeni sukobi, obračuni i likvidacije. Desilo se ono što su mnogi naslućivali. Bio je to samo logičan sled "namirivanja računa", ali i uklanjanja neugodnih svedoka i očevidaca.
Arkanovom smrću počela je druga faza u istoriji srpske mafije.

Ubistvo ministra vojnog

Piše: Zagorka Uskoković

MAFIJA ili teroristi, i danas se nagađa oko atentata na Pavla Bulatovića, saveznog ministra odbrane. Desilo se ono što ni najveći pesimisti nisu predviđali, ali na šta su, ipak, malobrojni upozoravali. Tog prohladnog popodneva, sedmog dana februara 2000. ubijen je visoki državni funkcioner. Da li je žrtva izabrana slučajno?
Pavle Bulatović ubijen je u prepunom restoranu "Rad", na istoimenom fudbalskom stadionu, u naselju Banjica, sedam kilometara od centra Beograda. Bio je u društvu Vuka Obradovića, direktora "JU garant banke", inače generala u rezervi, i Mirka Kneževića, upravnika pomenutog restorana.
Prelepom salom odjekivali su zvuci gusala i stihovi junačkih pesama. Dva sata je trajalo dobro raspoloženje. Nedaleko odatle, u drugoj sali, sedeo je momak iz obezbeđenja saveznog ministra i njegov vozač. Ništa nije nagoveštavalo da će se samo koji minut kasnije dogoditi zločin. Ko bi, uostalom, želeo zlo Pavlu Bulatoviću?!
Ipak, postojao je neko ko mu je poslao ubicu. Tužni jauk gusala presekao je rafal, pa još jedan, i još jedan. Svi su zalegli pod stolove. Osim Bulatovića. NJega su meci prikovali za stolicu. Bilo je 19 sati.

RAFAL SA PROZORA

- PRVO se začula lomljava stakla od prozora, a zatim rafali - opisivali su događaj očevici. - Zvuk se gotovo stopio, pa se činilo da je u pitanju jedan rafal.
Oni koji poznaju automatsko oružje znali su da naprave razliku. Tri kratka rafala, najverovatnije iz "kalašnjikova",
završila su u grudima saveznog ministra odbrane. Obradović i Knežević bili su lakše povređeni, od rikošeta. Slučajnih žrtava nije bilo. Od zločinačke preciznosti ledila se krv.
Posle svega napravljena je i rekonstrukcija ubistva. Po svemu sudeći, ubica je do restorana došao sa zadnje strane, preko terena stadiona, čiji je sastavni deo i zgrada "Rada". Taj kraj Banjice je neosvetljen, a sportski kompleks opasan šibljem i drvećem. Zločinac se prišunjao do prozora kroz koji je nesmetano mogao da vidi gde sedi Bulatović, kao i celu unutrašnjost, okupanu svetlom. Atentatora je štitila tama.
Ispod jakne (veruje se da je bila maskirna uniforma) izvukao je automat. Zlokobnu cev naslonio je na šipku, nanišanio i povukao oroz. Sve je trajalo kratko, stručnjaci su izračunali - osam sekundi. Kad je utihnuo odjek poslednjeg hica - prizor je bio stravičan: srča na sve strane, ispreturane stolice, Bulatović obliven krvlju...
U teškom stanju ministar odbrane Jugoslavije prebačen je u Vojnomedicinsku akademiju (VMA), preko puta restorana. Meci su ga pogodili u vrat, grudi, stomak... Obilno je krvario. Nešto pre 21 sat saopšteno je da je Pavle Bulatović podlegao povrdama.
Za to vreme policija i službeni psi pretraživali su okolinu. Pronađeni su i tragovi, za koje se sumnjalo da pripadaju zločincu, ali su nekih 400 metara dalje naprosto nestali. Verovatno je kod Sportskog centra "Banjica" zločinac ušao u automobil.
U međuvremenu jake policijske snage, kojima su se uskoro pridružile i vojne kolege, blokirale su celu Banjicu, a uskoro i grad, u potrazi za ubicom. Tokom noći i narednih dana kontrolisana su gotovo sva vozila. Tragalo se za teget "fordom" sa ukradenim tablicama, jer su postojale indicije da je takvim automobilom atentator pobegao sa mesta zločina. Potera nije dala rezultate.
Obdukcija, takođe, nije pomogla u pronalaženju ubice. Utvrđeno je da je pucao sa razdaljine od najviše pet metara, oružjem koje koristi metke kalibra 7,62 milimetra. Došlo se i do saznanja da su upotrebljeni takozvani rasprskavajući meci, koji žrtvi praktično ne daju šansu da preživi. Bulatović je pogođen sa osam hitaca.

PUCANJ U JUGOSLAVIJU
SA druge strane, stručnjaci za oružje o atentatoru su mogli da kažu samo da se radi o izuzetno veštom i obučenom čoveku. Rukovati automatom i sa tom preciznošću (niko pored Bulatovića nije stradao, iako su mnogi bili u neposrednoj blizini) može samo neko ko ima bogato iskustvo, bilo ratno ili u streljani. Puca se kratkim rafalima, da bi hici bili precizniji. Reč je o zrnima koja mogu i pancir da probiju.
I organizatori zločina su se dobro pripremili. To i nije bilo teško. Savezni ministar odbrane nije menjao svoje navike. Bio je čest gost restorana, i uvek je sedeo u istoj sali, na istom mestu i istoj stolici, leđima okrenut zidu. Nije voleo telohranitelje i smatrao je da nemaju od čega i koga da ga čuvaju.
Pretpostavlja se, takođe, da je zločinac imao logističku podršku i da je bar jedan od saučesnika morao da bude te večeri u restoranu. Drugi ubičin kompanjon čekao ga je nedaleko odatle, u automobilu spremljenom za beg. Do danas je ostalo nepoznato ko je okrvavio ruke, iako su na istrazi radili najelitnije kriminalističke ekipe MUP Srbije u njihove kolege iz Vojske Jugoslavije. Obaveštajnu podršku su im davali Resor državne bezbednosti i Uprava bezbednosti Generalštaba VJ, ali su ubica i nalogodavac ostali nekažnjeni.
Prva reagovanja, tada aktuelnog režima Slobodana Miloševića, bila su da je reč o terorističkom aktu, atentatu na Jugoslaviju, nastavku agresije na SRJ, samo drugim sredstvima... Ubistvo Pavla Bulatovića bacilo je u zasenak likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana, koja se dogodila samo tri nedelje ranije. Između dva zločina niko nije video vezu. Nije je ni bilo.
Ministar odbrane Jugoslavije nije imao privatan biznis, nije učestvovao u sumnjivim radnjama, nije se, bar javno, nikome zamerio... Ipak, nekome je očigledno smetao. Kome?
Još za života o njemu se govorilo kao o dobričini, čoveku koji ni sa kim nije bio u sukobu, a sa svima je nalazio zajednički jezik. Bio je daleko od kriminala. Čak i u vreme najžešćih političkih rasprava nikad niko nije spomenuo njegovo ime vezano za neku aferu, niti je imao šta da potegne iz njegove biografije.
- Ubistvo Bulatovića je poruka upozorenja celoj državi i atentat na njega je atentat na državu - bile su reakcije funkcionera. Nije rečeno samo ko je poslao upozorenje.

REAKCIJE iz sveta na ubistvo Pavla Bulatovića bile su različite. Masimo Todisko, direktor Instituta za ispitivanje i informisanje javnog mnjenja iz Milana, tvrdio je da je to scenario Amerike "delo tajnih službi sa one strane Antlantika", kako bi se destabilizovala vlada u Beogradu. Rimski dnevnik "Rinašita" nazvao je ubistvo Pavla Bulatovića "skandaloznim", kao i smrt Željka Ražnatovića Arkana, i ti zločini "ne koriste ni vladi Jugoslavije, ni Srbiji, već nekom drugom".
Sa druge strane, zapadni mediji su pisali i da je Bulatović žrtva mafijaških obračuna, ali i da aktuelna jugoslovenska vlast na taj način se rešava neugodnih svedoka. Svako je pisao sa pozicija sa kojih mu odgovara.

Dug spisak sumnjivih

Piše: Zagorka Uskoković

AKO je hteo da ubije najnevinijeg i najnedužnijeg, nišandžija je dobro nišanio. Ako je tražio najčestijega, nije mogao naći drugog... Pavle nije imao ni kad da se načudi, ali se čudimo mi u zemlji u kojoj je neprirodna smrt postala najprirodnija. Istina, za Pavla je lako znati zašto je ubijen u zemlji u kojoj ni mrava nije zgazio. Ubijen je zato što je bio jagnje, jagnje Božje, a svako jagnje umire svojom smrću, uvek umesto drugoga i svoju sudbinu ne može da promeni.
Reči velikog pesnika Matije Bećkovića, izgovorene kraj odra mučki i kukavički ubijenog saveznog ministra odbrane, kao da su nagovestile sve ono što će se kasnije događati - da se do danas ne zna ko je zločinac, da se ne zna koji je motiv, a još manje ko je naručilac likvidacije. Zašto baš Pavle i zašto tada?
Odgovor je trebalo da pronađu policija i vojni organi bezbednosti. Svi su očekivali da će na rasvetljavanju nezapamćenog zločina zajedno da rade, razmenjuju podatke, ubrzo uhvate ubicu... Saradnje, međutim, nije bilo. Zašto? Kome je tako odgovaralo?
Pripadnici MUP Srbije, zaduženi za rasvetljavanje ubistava, nisu mogli da provere podatke iz domena vojnog poslovanja, sklapanja ugovora, nabavke oružja... Vojska nije imala upliv u podzemlje, nije imala operativne podatke neophodne za sam početak istrage... Svako je radio, čini se, zasebno, krio saznanja od druge strane (kao da nisu na istom zadatku), pa su takvi bili i rezultati. Nikakvi. Zajednički tim do danas nije osnovan.

IZVIĐAČI TERENA
TOKOM prošle godine u Saveznoj skupštini formiran je Anketni odbor, koji je trebalo da ispita na koji način i do kojih saznanja je došla istraga o smrti Pavla Bulatovića. Saslušani su mnogobrojni svedoci, načelnici ključnih odeljenja, kako u vojsci, tako i u policiji. Došlo se do podataka koji su do tada bili nepoznati za širu javnost, čak je imenovan i glavni osumnjičeni, ali čvršćih dokaza (opet !) nije bilo!
Interesantnu izjavu pred Anketnim odborom je dao pukovnik Svetko Kovač, načelnik Odeljenja bezbednosti u Saveznom ministarstvu odbrane. On je izjavio da je utvrđeno da su dan pre ubistva u restoranu bile osobe, za koje se pretpostavlja da su izviđale teren pre zločina.
Na sam dan likvidacije oko "Rada" su primećena dvojica ljudi, koji su, verovatno, bili na istom zadatku. Začuđuje i činjenica da njihov opis postoji, ali da nikad nisu identifikovani. Čak je i zločinac (ili njegov neposredni saučesnik) viđen?! Jedan instruktor vožnje, koji je bio na poligonu autoškole kod Sportskog centra "Banjica" primetio je, posle rafala, pogurenu figuru koja pretrčava teren stadiona i beži u obližnju šumu.
Pukovnik Kovač upoznao je članove odbora i sa jednom neobičnom, i malo poznatom metodom rada policije. Reč je o analizi rada mobilne telefonije. Poseban uređaj automatski registruje razgovore, ali ne tonski, već samo koji su brojevi mobilnih telefona bili u kontaktu. Na ovaj način je utvrđeno da su u zoni ubistva, odnosno bližoj okolini, u tom trenutku bili mnogi ljudi iz beogradskog podzemlja.

SVEDOČENJE PUKOVNIKA KOVAČA
REGISTROVANO je 13 ljudi iz ekipe Zorana Uskokovića Skoleta, 12 iz klana Zorana Davidovića Ćande, kao i trojica iz grupe izvesnog Kavaje. Prva dvojica, kao što je poznato, ubijeni su neki mesec kasnije. NJihova smrt, koliko se danas zna, nije imala veze sa atentatom na Pavla Bulatovića.
Izveštaj Anketnog odbora obelodanio je i da postoji svojevrsni trag, odnosno otisak dlana na gelenderu na tribinama sa kojeg je pucano na saveznog ministra odbrane. Ipak, ispitani nisu znali da kažu da li se radi o otisku koji je ostavio ubica. Pukovnik Milenko Erčić, u vreme zločina, bio načelnik Uprave kriminalističke policije SUP Beograd, objasnio je da je reč, zapravo, o delu otiska dlana, koji bi mogao da se iskoristi samo ako bi se uporedio sa dlanom ubice. Moguće je čak i da ne pripada atentatoru. Otisak je upoređivan i sa otiscima viđenijih kriminalaca, pa i potencijalnih ubica, ali to nije dalo rezultate.
Do kakvih je podataka došao Anketni odbor o mogućim egzekutorima? Pukovnik Kovač je izneo podatak da je bilo nekoliko osumnjičenih, ali da se najviše sumnjalo na Ivana Delića iz Budve.
- Najviše podataka koje smo dobijali odnosilo se na Ivana Delića - naveo je pukovnik Kovač. - Neki čak tvrde da je 100 odsto on. Mi, međutim, ne možemo tako reći. Znači, njega smo imali u proceni i radili smo u tom pravcu. Međutim, mi nemamo te podatke da bismo kazali da je on.
Pukovnik Kovač je ispričao da se sumnjalo i da je neposredni počinilac Mirko Tomić Bosanac (ubijen sedam dana posle atentata), ali i da su u tom kontekstu spominjani i Vlado Japanac i Željko Crnogorac, tačnije Mihajlović. Ipak, najviše pažnje izazivali su, pre svega, Delić, a potom i Tomić.
Pokušano je i da se otisci ove dvojice uporede sa nađenim otiskom na gelenderu. Pokazalo se da ne pripada Tomiću, dok se za Delića to nije moglo da utvrdi, jer crnogorska policija nije dostavila otisak njegovog dlana, a u Srbiji nije bio evidentiran.
Sa druge strane nikakva veza nije nađena između smrti Pavla Bulatovića, i tri nedelje ranije ubijenog Arkana. NJih dvojica, kako je utvrđeno, nisu se ni družili. Ipak, policija je u pronalaženju mogućeg motiva u obzir uzela jednu drugu likvidaciju - ubistvo Darka Ašanina, Bulatovićevog bliskog rođaka.
- Darko Ašanin je bio u sudaru sa Acom Đukanovićem, bratom Mila Đukanovića, po pitanju biznisa, a verovatno i po političkoj opciji. Onda je likvidiran - ovako je, u najkraćem, rekao general Aleksandar Vasiljević, zamenik načelnika Službe vojne bezbednosti. - Taj elemenat je bio prisutan u procenjivanju iz kojih bi se struktura eventualno moglo nešto planirati prema pokojnom Pavlu, ako se zna da je Aco Đukanović čovek za koga se pretpostavlja da stoji iza likvidacije njegovog sestrića, odnosno Ašanina.
Sa druge strane, u pronalaženju motiva, za ubistvo saveznog ministra odbrane, krenulo se i od činjenice da je on u određenim političkim krugovima slovio kao protivnik aktuelne vlasti u Crnoj Gori. U treću grupu razloga za Bulatovićevu likvidaciju smešteni su poslovi koji su obavljani u Ministarstvu, tačnije, sklapanje ugovora za nabavku vojne opreme i naoružanja, ali i za njihovu prodaju u inostranstvo.
Motivi su nabrojani, kao i mogući atentatori. Ipak, niko nije priveden pravdi. Ili su ovde zločinci toliko savršeni, da ne prave ni najmanje greške, ili su naše vojne i policijske snage nesposobne. A, možda je nekome i odgovaralo da se ubistvo ministra vojnog nikad ne reši. Budućnost će pokazati ko je u pravu.

Rafal u Bosanca

MIRKO Tomić Bosanac (30), iz Zemuna, čovek čije se ime na neki način vezivalo za smrt saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića i likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana, i sam se našao na meti nepoznatih ubica 13. februara 2000. On je važio za vođu “zemunskih momaka”, koji su u mnogim poslovima tesno sarađivali sa Surčincima, ali nikada nije dokazano da je učestvovao u smaknućima za koja su ga “prozivali”.
Tomić je ubijen po novom “receptu”, do tada ne viđenom u obračunima, ali mnogo puta korišćenom u kasnijim razračunavanjima. Vođa Zemunaca bio je u svom automobilu “golf”,koji se kretao novobeogradskim Bulevarom Nikole Tesle, iz pravca Zemuna. Bilo je oko 20.30 sati, kada mu se, iznenada, sa leve strane, lagano približavao nepoznati automobil. Pogledao je nakratko u retrovizor, i ne sluteći opasnost nastavio dalje da vozi.
U trenutku, kad su se dva automobila kretala uporedo, na vozilu u kojem je bio ubica, počeli su da se spuštaju prozori na zadnjem sedištu. Izvirila je zlokobna cev, a odmah zatim odjeknuo je i rafal. Smrtonosni hici probili su vrata i staklo “golfa” i pogodili Tomića u grudi. Iako smrtno ranjen Bosanac je nastavio da vozi, ali je ubrzo izgubio kontrolu i autom udario u banderu, nedaleko od nekadašnje zgrade CK.
Ubica i njegov saučesnik, koji je bio za volanom automobila, nastavili su mirno dalje, ka centru Beograda. Dosije o ovom zločinu, kao i mogući počinioci dobili su oznaku - NN.

SUSRET U “INTERKONTINENTALU”
UTVRĐENO je da ubica nije želeo ništa da prepusti slučaju. Na Tomića je ispaljeno oko 30 metaka iz automata. Očevidaca likvidacije nema, a nisu pronađene ni čaure. Ipak, nekoliko dana kasnije obelodanjen je i podatak
da je policija u blizini mesta zločina, u žbunju, pronašla “kalašnjikov” iz kojeg je, kako su ustanovili veštaci, pucano na Tomića.
To će biti od male koristi istražnim organima. Otisaka na njemu nije bilo, niti nekih drugih obeležja koja bi mogli da ukažu iz kog je okruženja zločinac, ili na neki drugi trag. Prilikom uviđaja u žrtvinom automobilu, ispod vozačkog i suvozačkog sedišta, nađena je veća količina novca - oko 20 hiljada nemačkih maraka.
Mirko Tomić Bosanac je bio dobro poznat beogradskoj policiji, ali nema podataka da je bio osuđivan. Bio je blizak sa pokojnim Aleksandrom Kneževićem Kneletom (likvidiran u “Hajatu), posle čijeg je ubistva, u besu, polupao nekoliko “mercedesa” ispred hotela. Zna se da je zbog nekih prekršaja oko dve i po godine proveo u nemačkom zatvoru.
Ovaj momak, za koga su neki tvrdili da pripada zemunskoj ekipi, a za neke je čak bio vođa, i pre smrti je bio na meti raznih napadača. Prvo su mu ispod automobila postavili eksploziv, a u sukobu sa jednim od veterana zemunskog asfalta Draganom Ugarkovićem Ugarom, ranjen je u nogu. Jedno vreme Bosanac je bio i suvlasnik splava “Pjer Karden” (danas “Prestiž”).
O njegovim poslovima gotovo se ništa ne zna, osim da su bili nelegalni. Bio je i strastven kockar. Za veče je znao da izgubi i po nekoliko stotina hiljada maraka. Na dobre i bogate partije išao je i u Novi Sad. I te noći kada je ubijen krenuo je u taj grad. Ipak, prvo je krenuo u Beograd da “pokupi” prijatelja. Na tom putu je i ubijen.
Sve ove podatke policija je uzimala u obzir prilikom traženja motiva za njegovu likvidaciju. Ali, tokom istrage na površinu su isplivali i drugi, možda čak i ozbiljniji, ali i zabrinjavajući podaci. Neki ljudi su tvrdili da on ima veze sa atentatom na saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, a viđen je i u hotelu “Interkontinental” sat vremena pre nego što je ubijen Željko Ražnatović Arkan. Njih dvojica su se čak i pozdravila.

CRNA SERIJA OBRAČUNA
NIKO ne zna tačno danas da kaže na koji način je Tomić doveden u vezu sa mučkim zločinom u restoranu “Rad” i Bulatovićevom smrću. Ipak, tokom ispitivanja vojnih i policijskih čelnika pred Anketnim odborom Savezne skupštine, koji je formiran na inicijativu Srpske radikalne stranke, pukovnik Svetko Kovač, pripadnik Službe bezbednosti Vojske Jugoslavije, imenovao je pored Ivana Delića, i Tomića kao potencijalnog egzekutora.
Niko, međutim, nije rekao da li su i kakvi dokazi ili indicije koji ukazuju da je on počinilac zločina. NJegov otisak dlana upoređivan je sa onim nađenim na gelenderu tribina, sa kojeg je ubica pucao, ali se nisu “poklopili”. To, naravni ništa ne znači. Nađeni otisak i nije morao da pripada zločincu, bez obzira da li se radilo o Tomiću ili ne.
Upućeni u dešavanja u beogradskom podzemlju tvrdili su, takođe, bez dokaza, da je Mirko Tomić ubijen zbog Željka Ražnatovića Arkana. Jedni su tvrdili da je pripadao grupi koja je organizovala njegovu likvidaciju u “Interkontinentalu”, drugi da se Tomićevim smaknućem “uklanjaju tragovi” tog zločina, a pominjala se i osveta.
Posle Ražnatovićeve smrti i atentata na Bulatovića, usledila je čitava serija smaknuća na beogradskim ulicama. Jedan za drugim ubijeni su prvo Tomić, a odmah zatim i Radoslav Trlajić, poznatiji kao Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović Ćanda, Zoran Uskoković Skole... Policija je u svim ovim ubistvima prepoznala isti “rukopis”, pa možda čak i motiv.
- Prva veza između svih tih ubistava je što su “urađena” krajnje profesionalno - ispričao je pred članovima Anketnog odbora potpukovnik Mijodrag Gutić, tada načelnik odeljenja za rasvetljavanje ubistava SUP Beograd. Na pitanje lidera radikala koja je bila osnovana sumnja, ko ih ubija, s obzirom “da su oni već imali ruke umazane krvlju i bili sumnjivi za neke likvidacije, i da je reč o najgorim kriminalcima”, potpukovnik Gutić je rekao:
- Osnovana sumnja je da je to zbog Arkanovog ubistva.
Dr Vojislav Šešelj je naglasio da “to svi znamo” i insistirao na odgovoru da li je u pitanju osveta ili prikrivanje tragova. Nekad prvi čovek za ubistva beogradske policije doslovce je izgovorio:
- Pre ovo prvo, osveta.

Ubice bile brže

JEDAN za drugim, te zime 2000. godine, "padale" su vođe beogradskih gangova. Posle zemunskog, na red je došao i novobeogradski klan. Sa više hitaca iz automatskog oružja, naravno "kalašnjikova", ubijen je Radoslav Trlajić, zvani Bata Trlaja (37). "Sačekušu" su mu pripremila čak trojica zločinaca.
Trlajić je likvidiran ispred ulaza u zgradu broj 142, u Ulici dr Ivana Ribara u Novom Beogradu, na oko 500 metara od svog stana. Bilo je 22.30 sati kada su zapraštali smrtonosni hici. Pretpostavlja se da su ga ubice čekale u automobilu, na neosvetljenom parkingu.
Vođa Novobeograđana i vlasnik Fudbalskog kluba "Bežanija" neposredno pred pucnjavu bio je u svom BMNJ i vozio se ka broju 118 u Dr Ivana Ribara, ka stanu gde živi. Dok je prilazio zgradi, verovatno je primetio napadače, koji su ga čekali. Dao je gas i automobilom pokušao da umakne smrti bežeći ka drugom kraju naselja. Ubice su, međutim, zapucale.
Uspeli su da ga rane i on je u sledećem momentu, 200 metara dalje, izgubio kontrolu nad vozilom, skrenuo sa puta, sleteo u jarak i prevrnuo se. Teško ranjen Trlajić je, ipak, uspeo da se izvuče iz automobila i trčeći krene ka obližnjim zgradama da nađe spas. Pod pravom kišom metaka uspeo je da pretrči još stotinak metara, preko livade, ali su ubice bile brže.
Stigli su ga i izrešetali "kalašnjikovima". Trlajić je sav u krvi ostao da leži na pločniku, ispred broja 142. Napadači su pobegli kolima, a usput su se oslobodili i oružja. U širem krugu mesta zločina, tokom uviđaja, policija je pronašla dva "kalašnjikova", jedan pištolj, okvir za automat i mnogo čaura različitog kalibra.

SUMNJIVI POSLOVI
U PRVOM momentu se pretpostavljalo da je pištolj ispao Trlajiću, koji je po svemu sudeći, pokušao da uzvrati na napad. To se kasnije pokazalo tačnim. Još iste noći policija je pronašla i "audi" kojim su ubice pobegle sa mesta zločina. U njemu je bio ostavljen i treći "kalašnjikov", korišćen za Trlajićevu likvidaciju. Zločinci su se, međutim, potrudili da uklone sve druge tragove i otiske, koji bi mogli da pomognu pri istrazi.
U "audiju" je pronađena i stara policijska odeća. To je samo bio dokaz za istinitost priče jednog od očevidaca smaknuća, da su "pucali ljudi obučeni u uniformu". Bez obzira na sve to, do danas nisu prikupljeni dokazi koji bi zločince smestili na optuženičku klupu.
Za Trlajića se u beogradskom podzemlju odavno govorilo da je na "crnoj listi". Bilo je pitanje trenutka kad će se njegovi i putevi ubica ukrstiti. Bio je u zavadi sa nekim beogradskim ekipama, a i javno je govorio o tamnoj strani velegrada. Imajući sve to u vidu glavni odevni predmet bio mu je pancir. Ipak, te kobne večeri kad je ubijen, greškom ga nije obukao. Pitanje je, međutim, da li bi mu i to sačuvalo glavu.
O poslovima vođe novobeogradskog klana uglavnom se sve znalo. Pored fudbala policija ga je povezivala i sa trgovinom narkoticima. Pripadnici SUP Beograd uhapsili su ga marta 1998. godine sumnjičeći ga da je organizovao transport sa gotovo četiri kilograma kokaina. Uhapšen je u pošti na Bežanijskoj kosi sa još četvoricom prijatelja.
Policija je tvrdila da su došli da preuzmu paket sa 3,8 kilograma "koke", čija je ulična vrednost oko dva miliona maraka. U saopštenju SUP Beograd navedeno je bilo da je Trlajiću, preko izvesnog Karlosa iz Kolumbije, poštom iz Hondurasa stizala droga.
Posle toga Trlajić je, takođe, sazvao konferenciju za novinare i demantovao celu priču. Uprkos svemu priveden je istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, koji ga je posle saslušanja pustio da se brani sa slobode. Tokom suđenja je oslobođen.

PROTIVNIK OPOZICIJE
TRLAJIĆ je samo jednom bio u zatvoru i to zbog oružane pljačke jedne zlatare u Bijeljini. Plen je bio težak nekoliko kilograma skupocenog nakita. Nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem. Bio je nerazdvojan prijatelj sa Mihajlom Divcem, tadašnjim vođom Novobeograđana (ubijen 1995. ) i Slavišom Pavićem Pirketom (ubijen 1993.), a bio je blizak i sa voždovačkim klanom i Goranom Vukovićem.
Nekoliko meseci pred smrt, kako je zabeleženo u crnim hronikama, posvađao se sa Zoranom Uskokovićem Skoletom i razišao sa miljakovačkom ekipom. Ostalo je nejasno da li su se sukobili oko "poslova" ili je nešto drugo u pitanju. Trlajić će ostati upamćen i kao čovek koji je na leđima nosio Kristijana Golubovića, kada je ovaj pobegao iz Petog opštinskog suda u Beogradu, skačući kroz prozor sa trećeg sprata. Golubović je tada bio povredio nogu. Posle svega i njih dvojica će se posvađati.
Ime Bate Trlaje vezivalo se za mnoge toples-barove po Beogradu, Batajnici, Staroj Pazovi, Inđiji i drugim mestima u Vojvodini. Navodno, mnogim noćnim klubovima pozajmljivao je igračice iz Rusije, Ukrajine, Rumunije... Tvrdilo se da je bio veliki protivnik droge i alkohola, ali da na kraju nije "odoleo" ovim porocima. Za neke je on jednostavno bio narko-diler, kome je taj "crni biznis" i uzeo život.
Pričalo se i da je za vreme demonstracija Koalicije "Zajedno" (1996. i 1997.) viđen kako sa momcima "naoružanim" bejzbol palicama presreće pristalice opozicije ispred bioskopa "Jugoslavija". Očevici tvrde i da je oktobra 1999. godine bio ispred benzinske pumpe "Dejton" u Novom Beogradu, kada je napadnuta kolona pristalica Saveza za promene. Nekoliko osoba je tada povređeno udarcima bejzbol palica. Neprijatelji su mu pripisivali da poseduje člansku kartu Jugoslovenske levice i da je uvek spreman da "bije opoziciju".
Ipak, Radoslav Trlajić će u istoriji beogradskog podzemlja ostati upamćen kao čovek koji je sa četiri reči opisao ono šta se dešavalo tih godina - "mala bara, puno krokodila". Borba za raspodelu profita i "mesto pod suncem" svakodnevno su uzimali danak. Krvavi obračuni i surove likvidacije obeležili su devedesete godine prošlog veka. Mnogo se kriminalaca iz inostranstva vratilo u zemlju, a poslova je bilo sve manje.
Za mnoge kriminalce to je bilo pitanje opstanka. Nije se gledalo da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Praštalo je na sve strane. Krv se prosipala nemilice. U istom smeru se nastavilo do danas.

I Dugi na nišanu

Piše: Zagorka Uskoković

U POSLEPODNEVNIM satima 20. marta 2000. godine sa dva hica iz revolvera ubijen je kontroverzni novosadski biznismen, bivši komandant Srpske garde i panonski "don" - Branislav Lainović Dugi (45). Ubica mu je iz neposredne blizine pucao u slepočnicu, a potom ga već mrtvog "overio".
U gradu naviklom na svakodnevna smaknuća, likvidacija Lainovića izazvala je dosta čuđenja. Ubijen je gotovo ispred samog Hotela "Srbija", nedaleko od centra Beograda, pred prolaznicima, oko 16.15 sati, dok još mrak nije počeo da pada. Tolika sigurnost, drskost i bezobzirnost ubice nije iznenadila samo policiju, već i njegove bliske prijatelje, čitavo podzemlje..
Uprkos svemu tome, ni ovaj zločin nije rasvetljen. Prema onome što je do sada utvrđeno zna se da je Lainović ispred hotela nekog čekao. Neposredno pred smrt žučno je mobilnim telefonom razgovarao, često povišavajući ton. Kao da ga je sagovornik sa druge strane žice namerno nervirao ne bi li mu odvukao pažnju od okoline. Ta neopreznost će za Dugog biti kobna.
I danas postoje dve verzije onoga što se dogodilo. Prema prvoj, kraj Lainovića su, dok je razgovarao, prošla dvojica mladića. Iznenada, jedan od njih se okrenuo i gotovo mu prislonio cev revolvera uz glavu. Povukao je oroz. Kad je već mrtav Dugi pao na pločnik, zločinac je ponovo zapucao. Opet u glavu.
Slična je i druga verzija. Ovde se, međutim, spominje samo jedan napadač, koji mu je prišao s leđa i ubio ga. Obe varijante se, međutim, slažu u jednom - zločinac se, posle likvidacije, sagnuo i iz ruke mrtvog Lainovića uzeo mobilni telefon, kojim je neki sekund pre toga razgovarao. U njemu je verovatno bio ukucan i broj naručioca smaknuća.

MOĆNI LALA
TOKOM uviđaja policija je za pojasom žrtve pronašla pištolj. Lainović nije stigao ni da se maši za njega i, eventualno, pokuša da se odbrani. Utvrđeno je i da je neposredno pre smrti taksijem došao do hotela, gde je trebalo da ga sačeka prijatelj. Prethodno je nekoliko sati proveo u poznatom lokalu na Dedinju, u društvu članice jedne beogradske muzičke grupe. U Beogradu je bio samo u prolazu, jer ga je put vodio za Bugarsku.
Neki tvrde da je kod "Srbije" trebao da se sastane sa Zoranom Davidovićem Ćandom, momkom sa Miljakovca, koji je tri dana kasnije i sam ubijen. Davidović je, navodno, pripadao klanu Zorana Uskokovića Skoleta, a javnosti je bio poznatiji kao tadašnji dečko poznate folk zvezde Jelene Karleuše. Drugi, međutim, kažu da je Lainović čekao "nekog ko mu duguje velike pare", da se telefonom sa njim raspravljao i da mu je taj poslao ubice.
Do danas se, međutim, ne zna zašto je Dugi morao da umre. Ipak, u podzemlju je tada važilo uverenje da su mnogi želeli da ga vide mrtvog. Nekima se zamerio zbog oštrog jezika ( zbog njega je i dobio nadimak Lajavi), drugi su u njemu videli poslovnu pretnju, mutan "biznis", ali se spominje i osveta zbog Arkanovog ubistva. Pojedinci su tvrdili da iza svega stoje, ipak, "politički interesi", jer je od srpskog nacionaliste i komandanta Srpske garde, pa i razlaza sa SPO, postao vatreni pristalica samostalne Vojvodine.
pak, policija se najviše bavila njegovom avanturističkom prošlošću i mutnim poslovima. "Karijeru" je, kao i mnogi momci sa beogradskog asfalta, započeo u inostranstvu. Bio je nerazdvojan sa LJubom Zemuncem, Radetom Ćaldovićem Ćentom, Đorđem Božovićem Giškom... Nijedan nije umro prirodnom smrću. Po povratku u Novi Sad "zarađeni" novac uložio je u nekretnine i lokale.
U njegovom vlasništvu bila je i jedna od najvećih diskoteka u Evropi - "Paradizo", ali i mnogi drugi novosadski kafići. Kupio je nekoliko hiljada kvadrata poslovnog prostora, a spremao se da otvori i privatnu televiziju "Lala", kao i radio stanicu i dnevni list. Ipak, tvrde upućeni, najviše para stizalo mu je od "zelenašenja". Pozajmljivao je velike svote, uz još veću kamatu.

PRIVOĐEN ZBOG ARKANA
DUGI se nije mnogo eksponirao u javnosti. Neposredno pred smrt, ipak, njegovo ime je dva puta osvanulo na novinskim stupcima. Prvo je bio kum na venčanju pevačice Lele Andrić i Srđana Axemovića Axima (momka sa Zvezdare), a onda ga je policija privela zbog ubistva Željka Ražnatovića Arkana. Za ovo drugo možda se ne bi ni znalo, da on sam o tome nije progovorio.
- Ispitivali su me tri sata, a ja o tome ne znam ništa i nije mi jasno otkud da za to pitaju mene - jadao se novinarima. - Nema nijednog razloga da u razgovoru sa mnom traže odgovor na pitanje ko je ubio Arkana.
Bio je ljut na novinare što toliko i na taj način pišu o Arkanu "jer je on mnoge porodice u Beogradu zavio u crno". Govorio je i da su posle politike, najveće zlo novine. Upućeni su, međutim, govorili da su mu u pisanju o ubistvu Ražnatovića, najviše zasmetala neka imena koja su dovođena u vezu sa tom likvidacijom. Navodno, bilo je reči o njegovim bliskim prijateljima.
Sa početka devedesetih godina prošlog veka, ime Branislava Lainovića često je bilo u javnosti. Tada popularni Jezdimir Vasiljević, gazda Jezda, optuživao ga je da je učestvovao u otmici njegove porodice u Italiji, posle propasti "Jugoskandika". Dugi je sve to demantovao,a Jezdine optužbe nikad nisu ni dokazane.
Kontroverzni novosadski biznismen nekoliko puta bio je na meti ubica. Ipak, svaki put bi se, za dlaku, izvukao. Sugrađani su o njemu samo imali reči hvale. Tvrdilo se da je "uveo red na novosadskim ulicama", ali su kroz šalu znali i da kažu da se "izborio za potpunu nezavisnost Vojvodine od Arkana".
- Mene Arkanovo ubistvo nije ni iznenadilo ni pogodilo - rekao je Dugi. Zbog ovih, ali i mnogih drugih, nimalo lepih reči na račun ubijenog Željka Ražnatovića, Lainović se mnogima zamerio. Ipak, nije se plašio. Nije nosio pancir, nije se okružio telohraniteljima. Verovao je da ima instančan instinkt za opasnost:
- Mene podsvest stalno tera na akciju, da se krećem, da ne bi imali šansu da me zveknu kao papka.
To mu, međutim, nije pomoglo. Ubijen je po svim mafijaškim pravilima. Ubice ga nisu gledale u oči. Pucali su mu s leđa. Likvidiran je u gradu, kojeg nije voleo:
- Uvek presrećan izlazim iz Beograda, jer mi je glava čitava. Nema bezbednosti u prestonici.
Tog 20. marta 2000. godine zauvek je ostao u Beogradu.

Smrt posle sahrane

ONO što je beogradsko podzemlje nedeljama unazad licitiralo, najavljivalo i slutilo - obistinilo se 23. marta 2000. godine oko 18.40 sati. Po novom, "beogradskom receptu" ubijeni su Zoran Davidović Ćanda (28) i njegov drug Ivan Stojanović (29). Ubice su na njih pucale iz kola u pokretu, iz "kalašnjikova", kao i na - mesec dana ranije - njihovog prijatelja Mirka Tomića Bosanca.
Beogradski točak smrti kretao se sve brže. Posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana gotovo svakodnevno padale su nove glave: Mirko Tomić, Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović, Ivan Stojanović... Mnogi su tražili vezu u ovim smaknućima. Upućeni su tvrdili da je samo jedna i da se zove Zoran Uskoković Skole. Zločinci će ubrzo zakucati i na njegova vrata. Gotovo na identičan način.
Te večeri kad su ubijeni, Davidović i Stojanović vraćali su se iz Novog Sada, sa sahrane prijatelja Branislava Lainovića. Krenuli su oko podneva, u blindiranom xipu. "Najviđeniji" članovi beogradskog podzemlja, tog dana bili su tamo, pa i miljakovački momci, predovođeni Uskokovićem.
Posle sahrane Ćanda je ostao još malo sa pokojnikovom porodicom. U povratku kući uzeo je svoj "audi A8" beogradske registracije (vodio se na ime Mirka Tomića Bosanca), koji je bio jedno vreme u voznom parku Branislava Lainovića. Stojanović je seo za volan, a do njega Davidović. Krenuli su za Beograd.

"KALAŠNJIKOV" U OLUPINI
KADA su već bili nadomak kuće, na uzbrdici isključenja, na autoputu Beograd-Zagreb, kod Kvantaške pijace, iznenada ih je obišao jedan auto i usporio im kretanje. Iza njih se kretao drugi automobil, takođe "audi" u kome su, sada se zna, bile ubice. Zločinci su dali gas i krenuli u preticanje. Stojanović je usporio i tog trenutka je zapraštalo.
Ispaljeno je gotovo 50 metaka iz automata. Pretpostavlja se da su pucala dvojica. Sve je trajalo nekoliko sekundi, a onda su se likvidatori dali u beg. Na lice mesta ostao je auto sa dva izrešetana tela. Hici su ih pogodili u glavu i grudi. Bili su na mestu mrtvi. Po svemu sudeći, meta je bio Davidović, dok je Stojanović stradao samo zato što je tog trenutka bio sa njim.
Zločinci su samo neki kilometar dalje, u Zemunu, zapalili automobil iz kojeg su pucali. Gotovo svi tragovi su uništeni, ali ne i "kalašnjikov" koji je nađen u olupini. To je bilo od male koristi za policijsku istragu. Jer, iz istog oružja je pucano i na Tomića, čak je i automat pronađen, ali to ništa nije vredelo. Ubice su i dalje nepoznate.
Davidovića je šira javnost upoznala kao mladića popularne pevačice Jelene Karleuše. O njegovim poslovima se nije mnogo znalo, mada nije bio nepoznat u podzemlju. Tvrdilo se da mu je biznis na samoj ivici zakona, ali i da često zna da zakorači na suprotnu stranu. Navodno, imao je nekoliko radnji, registrovanu firmu, lokal... Poneki su ga "prozivali" za reket, iznude i druge "mutne" poslove, ali nikad nije bio osuđivan.
Izvori iz beogradskog podzemlja tvrde i da su Ćanda i Lainovića, pored drugarstva, razvili i zajednički poslovni interes. Niko precizno ne govori o kakvom je "biznisu" reč, mada se spominju trgovina automobilima, lokalima, poslovnim prostorom...
Sa druge strane, često je bio viđen i u društvu Zorana Uskokovića Skoleta, a tvrdi se da je jedno vreme bio prijatelj i pokojnog Arkana. Zli jezici su Ćandi pripisivali trgovinu narkoticima i ukradenim vozilima, ali policija ga zbog toga nikad nije privodila.
Za razliku od njega, "siva" zona Beograda nikad nije čula za Ivana Stojanovića. Momak se nije bavio nikakvim sumnjivim poslovima i njegov jedini "greh" je, očigledno, bilo prijateljstvo sa Davidovićem. Zločinci ga zato i nisu ostavili u životu. Sahranjeni su jedan do drugoga, na Centralnom groblju.

DEMANTI KARLEUŠE
DO danas je ostalo nejasno zašto se Davidović našao na nišanu profesionalnih ubica. Jedni sada tvrde da ga je života koštalo druženje sa Skoletom, čovekom koje je bio jedan od glavnih osumnjičenih da je organizovao ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Iako policija nikad Skoletovo ime u tom smislu nije spomenula, podzemlje je u njega upiralo prst kao onog ko je "skupio ekipu" da odradi prljavi posao.
Gotovo svi koji se nisu "na vreme ogradili" od Uskokovića - bili su uklonjeni. Ipak, nejasno je da li je to zbog Arkana, ili nečeg drugog, pre svega, nelegalnih poslova. U tom smeru se gledalo i Davidovićevo druženje sa novosadskim biznismenom Lainovićem. Tvrdi se da je kobnog dana kada je Dugi ubijen, dobar deo dana proveo u društvu sa Ćandom, pa čak i da je do Hotela "Srbija", gde su ga sačekale ubice, došao sa njim.
Davidovićevi najbliži, rođaci i prijatelji, na njegovu i Stojanovićevu smrt, gledali su kao na politički obračun. Obojica su bili članovi Srpskog pokreta obnove i pripadnici Srpske garde. Finansijski su pomagali i podmlatku pomenute partije. Opraštajući se od njih na groblju, zajednički prijatelj je naglasio da su se njih dvojica "borila za Srbiju kojoj će mladi sahranjivati stare, a ne obrnuto".
Samo mesec dana pre nego što će Davidović surovo biti ubijen, gradom je prostrujalo da je izrešetan u revolveraškom obračunu. Na te priče prva je i munjevito reagovala njegova devojka Jelena Karleuša objavljujući da joj je dečko živ i zdrav. Kategorički je odbacila mogućnost da Ćanda ima neprijatelja:
- Moj dečko se ne bavi poslom koji nosi opasnost, da on ili neko s kim ima veze, bude ubijen. Zoran je mlad i uspešan biznismen, koji ima mladu i uspešnu devojku. Tako jeste i tako će ostati. Ne živimo u strahu da bi bilo šta ružno moglo da nam se dogodi. Bog čuva dobre, poštene i pametne ljude, a kažnjava one koji nisu takvi. Ko kako živi tako i prolazi. Znajući to, Zoran i ja smo spokojni i sigurni da ćemo dočekati duboku starost.
Nažalost, stvarnost je ubrzo demantovala mladu divu. Postojao je, ipak, neko ko je u Davidoviću video smetnju ostvarenja svojih interesa i okrvavio ruke. Ne treba, međutim, isključiti ni osvetu. Jer, o tome govore policijske indicije i pretpostavke.