Sport i selo

Proko Dragosavljević “orunio” budžet RS i “srunio” ugled Vlade RS

“Žene bacaju kuglu tešku 4 kilograma”, navode ovi znalci SIS-a, iz čega je jasno da žene ne mogu bacati kamen ili metalnu kocku, kako ih ne bi “orunili”, jer je opštepoznata stvar da su “naše žene” prave veštice, pa bi kamen ili kocku mogli hitnuti u glavu mužu, koji se malo više zaneo (litar i po do dva) navijajući. Sportsku opremu nisu precizirali u ovom sportu, tako da je nepoznato da li muškarci moraju bacati u šalvarama, a žene u tergalkama ili plisirkama. (Lično smatram da tergalke ne dolaze u obzir, zbog mogućnosti nekorektnog dobacivanja iz publike tipa: “Nabr'o bi je k'o tergalku”, što bi moglo dovesti do nereda i upotrebe kamena, orunjenog i neorunjenog, kugle i metalne kocke u nesportske svrhe.)

I za kraj priče o ovoj disciplini, jedan intelektulani biser autora knjige.

“Bacanje se vrši na terenu gdje kamen (kugla) može ostaviti trag”, rečenica je za koju komentar nije potreban

piše: Slobodan Vasković



Komentarišući prvih sto dana treće vlade Milorada Dodika, primetio sam da je “za Proku Dragosavljevića, ministra za porodicu, omladinu i sport, svekolika javnost prvi i poslednji put čula na Skupštini kada je Dodik saopštio imena članova svog kabineta. Nakon toga je netragom nestao i najmanje što premijer može učiniti jeste da angažuje sigurnosne službe da ga nađu”.
Danas, mesec i po dana nakon tog teksta, ekskluzivno objavljujem da je Proko Dragosavljević pronađen zdrav i čitav, te da je njegov izostanak prvih meseci sasvim opravdan, jer je po selima, zaseocima, jarugama, šamcima, šumama, prašumama, njivama i livadama, rosnom cveću, među bulbulima... istraživao (i istražio) sportske igre sela (SIS), nakon čega je ministarstvo na čijem je čelu izdalo prigodnu knjižicu imenom Narodni višeboj . Autor veledela je njegov rođeni brat Predrag Dragosavljević, a Proko je član Redakcijskog odbora, zajedno sa još nekolicinom sebi podređenih iz resora na čijem je čelu. Knjiga je zaista biserna, jer nas uči svemu i svačemu, a posebno istoriji našeg naroda. Iako braća Dragosavljević eksplicitno ne kazuju kako se zove “naš narod”, možemo pretpostaviti da je reč o srpskom, kojem je njihova knjiga na ponos i diku.

Enciklopedija kretenizma

“Naš narod je upražnjavao razna fizička vježbanja i oblike nadmetanja, a dokumenti iz prošlosti nam govore o mnogim oblicima ove kulture”, navode Dragosavljevići u uvodu, pri tom ne precizirajući dokumente koje su istraživali i na osnovu kojih su došli do ovakvog ingenioznog zaključka.

Kako je to, nema sumnje, obimna istorijska građa, braća su obradila samo neke od raznih “fizičkih vježbanja” i uticaj najboljih vežbača na svoju okolinu.

“Istaknuti bacači kamena, skakači ili trkači nisu ostali poznati i popularni samo u svojim selima, već i široj okolini”, umno zaključuju burazeri, smatrajući da je “naš narod” gomila idiota kojoj se bez ikakvih posledica mogu prodavati ovakve baljezgarije. Ali, to je samo početak užasa.

Ova “poučna” enciklopedija, napisana na neverovatne 32 strane, zorno nam pokazuje da je Proko protiv izgradnje sportskih dvorana i ostalih nepotrebnih objekata takve vrste, jer, zaboga, imamo tolike neiskorištene livade u Republici Srpskoj na kojima možemo postaviti raznorazne sportske rekvizite: balvane, klipove kukuruza, konope, kamenje, pa čak i metalne kocke. Tako je on sa burazerom Predragom osmislio “Program narodnog višeboja”, koji se sastoji od pet pojedinačnih disciplina (“skok iz mjesta, bacanje kamena sa ramena, gađanje u metu, bacanje potkovice i trčanje preko prepreka“) i jedne ekipne – “Nadvlačenje (potezanje) konopa“.

Interesantno je da su i one “pojedinačne discipline” u stvari timske, jer, kako autori navode, ekipu čine tri takmičara, ali valjda braća pretpostavljaju da će biti “svi kao jedan”, što ih s pravom čini pojedinačnim, za razliku od “nadvlačenja konopca”, gdje je u postavi čak osam takmičara. Krenimo redom.

Skok udalj iz mesta

“To je uobičajen način nadmetanja u narodu, tzv. skok “trupačke”, opisuju Dragosavljevići ovu sportsku disciplinu. Ne objašnjavaju zašto je to “trupačke”, ali koga je briga, jer ionako je sve “glupačke”. Ipak, detaljni su u opisima načina skoka.

“Takmičar stane objema nogama iza linije, koristeći zamah obje ruke, uz sunožni odraz nogama, skače naprijed”, kažu Dragosavljevići, iz čega je jasno da skakači ne skaču natrag, niti postrance, niti na glavu. Samo napred, u duhu “našeg naroda”. Ali, kako “naš narod” nije baš najpametniji, pa može okrenuti naopako i protiv pravila, oni još jednom pojašnjavaju skok, da bi im utuvili u glavu da nema zajebancije i da mogu biti diskvalifikovani.

“Skače se iz mjesta sunožnim odrazom, tako da se skok izveden suprotno ovim pravilima ne računa”, decidirano je rečeno. Naprosto genijalno. A tek opis merenja dužine skoka, na kojem bi im pozavideli i najveći svetski pisci.

“Dužina skoka se mjeri cantimetarskom pantljikom od linije starta (skoka) do zadnjeg traga kojeg ostavi takmičar”, precizni su Dragosavljevići. Njihova pravila su liberalna u jednom delu, jer kažu da se “skače u sportskoj obući (patikama), ili bos, što odlučuje sam takmičar”. Pri tom ne navode šta istorija kaže o skoku u patikama u 17. veku, niti preciziraju da li skakači mogu biti u pantalonama, šortsu, šalvarama, gologuzi..., da li na glavi moraju nositi šubaru ili ne... Stvar izbora.
Bacanje kamena sa ramena

“Bacanje se vrši iz kruga prečnika 2,5 metara ili iz obližnjeg prostora sa dvije linije rastojanja 2,5 metara”, tvrde Dragosavljevići, na osnovu “istorijskih” dokumenata, ne precizirajući da li ova vrsta takmičenja može biti dvoranska, ili se bore samo na otvorenom. Zanimljiv je njihov opis rekvizita koji se baca “iz obližnjeg prostora”.

“Baca se kamen težine 6 kilograma, ili kugla. S obzirom da se kamen u toku bacanja može oštetiti (oruniti), pa stoga takmičenje može biti neregularno, iz tog razloga se baca kugla ili metalna kocka te težine” pišu vrli pisci. Šta se dešava ako se “orune” kugla ili metalna kocka, ostalo je tajna, jer to pitanje Dragosavljevići nisu tretirali. Ali zato jesu “naše žene”.

“Žene bacaju kuglu tešku 4 kilograma”, navode ovi znalci SIS-a, iz čega je jasno da žene ne mogu bacati kamen ili metalnu kocku, kako ih ne bi “orunili”, jer je opštepoznata stvar da su “naše žene” prave veštice, pa bi kamen ili kocku mogli hitnuti u glavu mužu, koji se malo više zaneo (litar i po do dva) navijajući. Sportsku opremu nisu precizirali u ovom sportu, tako da je nepoznato da li muškarci moraju bacati u šalvarama, a žene u tergalkama ili plisirkama. (Lično smatram da tergalke ne dolaze u obzir, zbog mogućnosti nekorektnog dobacivanja iz publike tipa: “Nabr'o bi je k'o tergalku”, što bi moglo dovesti do nereda i upotrebe kamena, orunjenog i neorunjenog, kugle i metalne kocke u nesportske svrhe.)

I za kraj priče o ovoj disciplini, jedan intelektulani biser autora knjige.

“Bacanje se vrši na terenu gdje kamen (kugla) može ostaviti trag”, rečenica je za koju komentar nije potreban.

Bacanje potkovice

Opis discipline “streljaštvo” preskačem, jer sam ubeđeni pacifista i sa užitkom prelazim na bacanje potkovice, takozvanog grifa. U opisu ove discipline Dragosavljevići ne pojašnjavaju da li se i konj baca zajedno sa potkovicom, ali ukazuju na probleme seoskih mladića.

“Seoski mladići koriste različite predmete koje bacaju do određene mete. Zato ova disciplina ima simboličnu vezu sa selom, jer predmet koji se baca je potkovica, za mnoge skoro nepoznat, pa i u samom selu, jer su traktori već odavno potisnuli ulogu konja na selu”, pišu crni Dragosavljevići, ne ostavljajući ni trunke dileme o užasnoj sadašnjosti u Republici Srpskoj, koja kaže da nam ni seljaci ne znaju kako konj izgleda. Što će reći da bi nekog dorata, zekana, vranca ili pak šarca mogli doživeti kao prepotopno čudovište i preplašiti se do mere da im se mora doturati “voda preko mašica”. Dragosavljevići detaljno navode pravila ove “olimpijske” discipline.
“Ova disciplina se izvodi pojedinačno na pripremljenom terenu. Bacač (takmičar) stoji iza “biljega”, obično sa ispruženom jednom nogom naprijed. U rukama drži tri konjske potkovice. Na udaljenosti od 10 metara nalazi se u zemlju uboden štap. Štap je obično okruglog oblika, prečnika oko 5 cm, a iznad zemlje je 30 cm. Štap treba da je obojen ili na drugi način upadljiv”, preciziraju Dragosavljevići u svom udžbeniku za “naš narod”. Da ti pamet stane od bezobrazluka ovog dvojca, koji je za pisanje ovih kretenizama uzeo znatna sredstva iz budžeta RS. Ali ima još.

Trčanje preko prirodnih prepreka

“Ljudi su često u situaciji da trče uz savlađivanje raznih prepreka”, pišu Proko i Predrag Dragosavljević u opisu ove discipline, iz čega je jasno da ovaj dvojac zaslužuje Nobelovu nagradu za ovo otkriće. Zatim sledi navođenje mogućih prepreka preko kojih takmičari trče.

“Brvno u dužini 4 m i visine 30 cm, hodajuća površina mora biti ravna, širine 15-20 cm. Preko ove prepreke takmičar prelazi i prenosi određen predmet (vreća sa kukuruzima 20 kg muški i 10 kg žene). Startujemo iz sjedećeg položaja; leđima okrenuti smjeru trčanja sjednemo iza linije starta. Na znak sudije trčimo...”, kažu pisci, ne navodeći da li takmičari pre trčanja ustanu iz sedećeg položaja ili pak trče “naguzičke”.

Vrhunac idiotluka u ovoj knjizi je sledeće upozorenje: “Moramo upozoriti takmičare da se vreća ne smije bacati, a ako se i desi da pukne, moramo imati i žita i vreće u rezervi.” Tragično. Za ove budalaštine i debilizme Proko i Predrag Dragosavljević su potrošili znatna budžetska sredstva, koja su završila u njihovim džepovima. To je klasična zloupotreba funkcije i ismijavanje Vlade RS, jer je jasno da Proko Dragosavljević svoje mesto u njoj koristi kako bi sopstvenoj familiji namako unosne poslove. Objavljivanje ove brošure je, najblaže rečeno, sramno i ponižavajuće za sve građane RS, kao i za institucije ovog entiteta. Činjenica da je ova enciklopedija debilizma najvažniji i najznačajniji projekat Ministarstva sporta u poslednjih šest meseci, više nego dovoljno ukazuje kakav javašluk, nerad i nepotizam vladaju u tom resoru. Tvrdnje Proke Dragosavljevića da je publikacija koštala nepunih hiljadu maraka, te da je njegov brat sve to uradio badava, stupidnije su i od samog sadržaja ove sramne knjižice. Čak i da jeste tako, šteta koja je nanesena ovom tragikomičnom pisanijom je ogromna. To je neviđena blamaža za koju će, valjda, neko da odgovara. U suprotnom...


--------------------------------------------------------------------------------

Puni “angažman” svih iz ministarstva

Izdavač publikacije je Ministarstvo za porodicu, omladinu i sport, a u ime izdavača potpisan je ministar Proko Dragosavljević, dok je autor njegov brat Predrag. Svi članovi Redakcijskog odbora su iz tog ministarstva. Redakcijski odbor čine: prof. dr Proko Dragosavljević, njegov brat doc. dr Predrag Dragosavljević, te Dario Sandić, Dejan Travar i Dragan Kuprešanin. Publikaciju su pripremili Dario Sandić, Dragan Kuprešanin i Dejan Travar. Tehnički urednik je Predrag Dragosavljević, a za tehničku obradu teksta bio je zadužen Dejan Travar. Fotografije objavljene u publikaciji obezbedio je foto “Spektar”.

U publikaciji nigde nije navedeno gde je štampana i u koliko primeraka, a stoji da je štampana u martu ove godine.


--------------------------------------------------------------------------------

Proko Dragosavljević: Nema sukoba interesa

“Patriot“: K oliko je novaca izdvojilo Ministarstvo za porodicu, omladinu i sport za izdavanje navedene publikacije?

Proko Dragosavljević: Za navedenu publikaciju Narodni višeboj – sportske igre sela izdvojeno je 994,00 KM sa PDV-om.



“Patriot“: U koliko je primjeraka štampana navedena publikacija?

Proko Dragosavljević: Publikacija se štampana u 500 primjeraka.



“Patriot“: S obzirom na to da je autor publikacije vaš brat Predrag Dragosavljević, da li je u ovom slučaju došlo do sukoba interesa?

Proko Dragosavljević: Doc. dr Predrag Dragosavljević predaje rekreaciju na Fakultetu fizičkog vaspitanja i sporta i dao je ideju o ovim igrama. Zamolili smo ga da osmisli i napiše navedenu publikaciju, što je uradio bez naknade. Ne vidim sukob interesa.

NSRS: Usvojen budžet, nastavak sjednice u subotu
narodna skupština republike srpske

BANJALUKA, 18. DECEMBRA (SRNA) - Usvajanjem Zakona o budžetskom sistemu Republike Srpske (RS) po hitnom postupku kasno sinoć u Banjaluci je prekinuta Šesta posebna sjednica Narodne skupštine RS, a njen nastavak zakazan je za subotu, 22. decembra, u 10.00 časova.

Prije toga, narodni poslanici su, takođe po hitnom postupku, usvojili Budžet RS za 2008. godinu od 1,5 milijardi KM, te Zakon o izvršenju budžeta RS za 2008.godinu.

Prijedlog dokumenta Ekonomske politike za 2008. godinu, kao jedina preostala tačka Šeste posebne sjednice parlamenta RS, biće razmatrana tokom nastavka zasjedanja. Za Budžet RS glasalo je 59 poslanika, 15 je bilo protiv, dok su dva bila uzdržana.

Nakon cjelodnevne skupštinske rasprave o Prijedlogu budžeta RS za 2008. godinu, ministar finansija RS Aleksandar DŽombić je, odgovarajući na primjedbe narodnih poslanika, u završnoj riječi izrazio očekivanje da će RS uskoro usvojiti zakon o platama i biti prva u okruženju koja ima jedan takav zakon.

Od ukupno 129 amandmana na Prijedlog budžeta RS za 2008. godinu, Vlada je prihvatila oko pola, od čega najveći dio iz poslaničkog kluba SNSD-a.

DŽombić je rekao da je za Vladu prihvatljiv amandman kluba poslanika SNSD-a koji se odnosi na povećanje izdvajanja za borački dodatak sa 10 na 12 miliona KM.

Prema njegovim riječima, za Vladu je prihvatljivo da se izdvajanja za vojne invalidnine sa 123 miliona ukupno povećaju za četiri miliona KM.

On je rekao da Vlada prihvata i amandman ove stranke koji se odnosi na pomoć omladinskim organizacijama u ruralnim područjima, kojim je predviđeno povećanje za 200.000 KM, te amandman koji se odnosi na stambeno zbrinjavanje mladih - povećanje sa 400.000 na 600.000 KM.

DŽombić je naveo da Vlada usvaja i amandman koji se odnosi na povećanje pomoći studentskim organizacijama sa 100.000 na 150.000 KM.

On je rekao da je Vlada prihvatila i amandman SNSD-a za povećanje izdvajanja za Fond PIO sa 155 na 160 miliona KM, a prihvaćen je i amandman ove stranke za povećanje podsticaja poljoprivrede sa 77 na 80 miliona KM.

DŽombić je pojasnio da za Vladu nisu prihvatljivi amandmani SDS-a, jer podrazumijevaju povećanje okvira budžeta.

On je rekao da za Vladu nisu prihvatljivi ni amandmani Srpske radikalne stranke i Stranke za BiH.

RTRS 18.12.2007.

Budzet se znacajno povecao.

Verifikvano pet rješenja za grb RS i odabrana dva rješenja za himnu
Igor Radojičić

BANJALUKA, 18.decembar - Komisija za simbole Republike Srpske danas je verifikovala pet rješenja za budući izgled grba RS i odabrala dva rješenja himne, rekao je predsjednik Komisije Igor Radojičić.

On je dodao da su verifikovana rješenja grba RS u skladu sa heraldičkim pravilima.

"Ovih pet rješenja za grb RS naći će se u formi nacrta zakona na narednoj redovnoj sjednici parlamenta Srpske", rekao je Radojičić novinarima u Banjaluci, dodajući da je na današnjoj sjednici zaključena rasprava o grbu RS.

On je naveo da je Komisija za simbole utvrdila da dva rješenja od pet pristiglih za himnu RS zaslužuju dosta pažnje i da će Komisija na narednoj sjednici nastaviti raspravu o muzici i tekstu.

Radojičić je rekao da postoji mogućnost da se od autora za himnu zatraže i određene korekcije, kako je propisano konkursom, te da oba rješenja budu upućena u parlament RS ili da Komisija zaključi da nijedno od rješenja ne zadovoljava uslove da bude predloženo za himnu RS.

Radojičić je rekao da će Komisija od Narodne skupštine RS tražiti produženje mandata s obzirom da rok ovoj komisiji ističe 31. decembra.

RTRS 18.12.2007.

ako neko zna link na you tube neka stavi

sto, jel' to bitno?

koga briga za radojicica, skupstinu i kommisiju koja misli da nametne neke skrabotine i govnjave pjesmice?

mi imamo grb i himnu.

a propasce i ovaj stadijum komunizma..

Čisto me zanima kao kuriozitet. Kopka me da li je računajte na nas ili se spremte se za milu mati. 

politika i perverzija


Rezultati predsedničkih izbora su očekivani: pobedio je Čiča Gliša, kojeg je Milorad Dodik, lider Saveza nezavisnih socijaldemokrata, ovaj put isturio u liku Rajka Kuzmanovića, čoveka koji nema nijedne mrlje u prošlosti, ali ni grama političke težine, preko potrebnog kako bi instituciji predsednika RS dao snagu koju ona zaslužuje. Kuzmanovićeva pobeda znači da će institucija predsednika RS biti isključivo protokolarna i nikako politička, što dalje implicira da će vlast u ovom entitetu i u narednom periodu biti stoprocentno koncentrisana u rukama jednog čoveka – Milorada Dodika. Dosadašnja iskustva jednoumlja u proteklih 20 meseci, koliko je Dodik na vlasti, pokazuju da je takav red stvari veoma štetan po RS, pa je lako zaključiti da ono što sledi neće dobra doneti nikome. Suštinski, Kuzmanovićeva politička uloga počela je njegovim kandidovanjem i okončala se pobedom na izborima, a nakon inauguracije mu sledi pozicija statiste na fotografijama „svesrpskog jedinstva“ jedinstvenih po tome da izblede netom nakon što izađu iz aparata.

Sasvim je drugo pitanje što je Kuzmanoviću trebalo da se u „dobu Metuzalema“ prihvati uloge „stogodišnjeg fikusa“, a jedini odgovor na to je da je ambicija čudo i u situaciji kada siva masa ne uspeva redovno iskontrolisati ni fiziološke potrebe. Na ovom mestu priča o biljci u predsedničkim dvorima završava, kako bi se vratili prečim stvarima-izbornim rezultatima, koji su pokazali da homogenizacija srpskog biračkog tkiva postoji samo u glavama vlastodržaca i nigde drugde. Mala izlaznost i relativno loš izborni rezultat težak su udarac Dodiku, koji je očekivao plebiscitarno izglasavanje njegovog kandidata. Notorna činjenica da je SNSD imao slabog kandidata, te da im je članstvo otromilo zbog užitaka vlasti, koje nemilosrdno i halapljivo konzumiraju, slab su argument za opravdanje pada od najmanje deset procenata u odnosu na lanjske izbore. Dodik, rezultatom koji je ostvario, nije dobio bjanko ček za politiku koju vodi, a njegova lako uočljiva nervoza u izbornoj noći direktna je potvrda da je svestan poruke građana. Problem sa Dodikom je što sopstvenu svesnost i racionalnost doživljava kao prolaznu vrlo neprijatnu tegobu i što od njih beži kao od kuge. Epilog takvih „izlečenja“ u pravilu su teške, nepopravljive greške u svim sferama života, kojima suvereno vlada u ovom entitetu.

SNSD će u narednom periodu, tražeći krivce za loš izborni rezultat, rane zalizivati ekonomski katastrofalnim privatizacijama i privatnim neimarskim projektima, finansiranim državnim parama, a SDS će, osokoljen izbornim tendencijama koje ukazuju na oporavak stranke, za početak „slomiti vrat“ predsedniku Mladenu Bosiću. U SDS-u su, kao i SNSD-u, proglasili izbornu pobedu, iako su poraženi. Ovakav medijski istup bio im je neophodan kako bi stvorili ambijent za izgon Bosića, koji ne razmišlja da spakuje kofere, pa će doživeti situaciju da mu stvari izbace kroz prozor. Kandidat SDS-a Ognjen Tadić bio je predviđen za izbornu žrtvu, jer niko od čelnika stranke nije se usudio da se kandiduje. Tadić, koji je od prekjuče u SDS-u, ostvario je, bez sumnje, zapažen i kvalitetan rezultat, kojim je (konačno) učvrstio svoju poziciju i najavio najozbiljniju kandidaturu za mesto stranačkog prvaka. On je uspeo da procentualno (35 posto osvojenih glasova) prebaci lanjski rezultat Dragana Čavića (29,5 %), što je delu stranačkog establišmenta koji stoji iza njega bilo i više nego dovoljno da usred izbornog poraza proglasi pobedu.

Na ovaj način se pokazalo da su u SDS-u ove izbore doživeli kao trku sa Čavićem, a ne SNSD-om, što dovoljno govori o politici te stranke, koja se još uvek bavi isključivo unutarpartijskim neprijateljima, a tek marginalno aktuelnom vlasti. Nakon što su „apsolvirali Čavića“, poslušnici Dragana Kalinića mogu se okrenuti otvorenom obračunu sa Bosićem, koji je odavno počeo. Cela strategija „eliminisanja Bosića“ gradi se na Tadićevom rezultatu i činjenici da on nije posledica ozbiljnog rada stranke, već umešnosti predsedničkog kandidata. Objektivno rečeno, to je potpuno tačno: SDS je i dalje razbijena vojska (banda bi, po mnogima, bio primereniji izraz), ali je Tadić svežinom i lucidnošću uspeo (privremeno) prikriti trulež koji dominira tom partijom. (Njegov rezultat je pokazatelj i da građani žele nova, mlađa lica, te da su prezasićeni dežavi liderima.) SDS će dodatnu akceleraciju u narednim mesecima potražiti u izbacivanju Bosićevih stvari iz stranke, a ovaj kvazipolitičar je u vrlo kratkom periodu dobio priliku da se na ličnom primeru uveri kako je to kada te „izdaju“ najbliži, što je Čavić doživeo lani upravo od Bosića. Bosićevu neslavnu političku sudbinu smo u ovom listu već odavno najavili, a treba još samo reći da je napravio kobnu grešku kada je zahtevao od Alekse Buhe da se na izborima suprotstavi Čiča Gliši. Kalinić takve stvari ne oprašta, jer je on najurio Buhu iz stranke i doživljava ga kao din-dušmanina. Zato je i odlučio da „Bosić mora pasti“. Biće to brzi kraj jedne neslavne, jadne karijere, obeležene izdajama, podvalama, bolesnim konstrukcijama, nesposobnošću, impotentnošću... Rečju, opštom amoralnošću.

Zvuči neverovatno, ali, osim SNSD-a i SDS-a, postoji i treći izborni „pobednik“: to je Partija demokratskog progresa, koja je, takođe, izrazila veliko zadovoljstvo rezultatima. Njihov kandidat Mladen Ivanić, koji je osvojio duplo više glasova nego stranka na prošlim izborima, sa tog aspekta može biti zadovoljan. Poseban začin u toj pozitivnoj priči je njegov izborni rezultat u Banjaluci, koji je delo novog šefa Gradskog odbora Branislava Borenovića, što je još jedan dokaz da građani traže nova lica. Na ovom mestu Ivanićevo zadovoljstvo prestaje i uzmiče pred teškim problemima koje su rigidno pokazali njegovi rezultati po izbornim regijama. PDP jednostavno ne poseduje infrastrukturu koja bi bila u stanju da iznese znatniji izborni rezultat. U pojedinim delovima RS (dobojska regija, Hercegovina) maltene da stranka i ne postoji. Dalje pristajanje na ovakvu situaciju, značilo bi da PDP sve nade polaže u projekat „jezičak na vagi“ i da ostaje dosledan „trgovačkoj političkoj školi“, koja im je u proteklom vremenu donela mnogo više štete nego koristi. Dalji potezi zavise isključivo od Ivanića, koji je mnogostruko značajniji i jači od stranke (što mu samo u unutarstranačkim odnosima ide u prilog), a njegovo insistiranje na Borenoviću ukazuje da će mnogi „politički mislioci“ iz PDP-a konačno biti oterani. Međutim, mnogo značajnija od Ivanićevog rezlutata jeste sama kandidatura, što je postupak koji označava određenu distancu od SNSD-a. Ta distanca će s vremenom biti sve veća, što iz PDP-a otvoreno najavljuju, a kada će uslediti konačan razlaz, teško je predvideti, jer Ivanić nije političar spreman, bez (pre)dugog razmišljanja, vući krupne poteze. Sve u svemu, fotografija „svesrpskog jedinstva“ veoma je izbledela, a Dodik na njoj deluje veoma usamljeno.

S. Vaskovic

intervju: Ranka Mišić, predsjednik Saveza sindikata Republike Srpske

Živimo u nesrećnoj zemlji

Hajde da malo uđemo i u Parlament. Znate li kolike su plate narodnih poslanika?! Oni imaju primanje zavisno od toga da li su profesionalci ili volonteri, pa su onda članovi komisija, odbora i za to imaju primanja. Kada to saberemo, dođe se do neke sume koja se vrti oko tri hiljade. Predviđeno je sada, čini mi se, da oni imaju plate od tri do 3,5 hiljade. Dakle, oni već imaju te plate, ali imali su mogućnost da naplaćuju i to što su u nekim odborima, komisijama. E to više neće moći. Kako sam ja razumjela, te se plate neće mijenjati do 2010. godine. Zakonom se predviđa da se te plate zamrzavaju i po meni to nije loše. Naravno, ako njihov rad ima rezultata, a ako nema – ne da im ne treba dati platu, treba ih poslati da rade neki drugi posao. Pitanje je da li im je do sada trebalo dati tolike plate

razgovarao: Miljan Kovač

Preko 150.000 zaposlenih u Republici Srpskoj od svojih primanja ne mogu pokriti ni potrošačku korpu, koja zvanično sadrži 65 artikala, iako neke od tih proizvoda više niko i ne kupuje. Položaj radnika je zaista loš – oni koji rade imaju mala primanja, a veliki broj onih koji se računaju u nezaposlene u stvari rade na crno i postali su obespravljeni robovi „moćnih“ gazda. Ima i onih koji imaju solidne plate i sigurna radna mjesta, ali njihov udio u radničkoj populaciji je gotovo pa zanemarljiv. Oči svih njih, a naročito onih koji svoje plate dobijaju iz entitetskog budžeta uprte su u vlast, od koje već decenijama sa zebnjom očekuju formulu za iole bolji život. Aktuelni vlastodršci, kao i oni koji su prije njih vladali, zauzvrat svojim podanicima obećavaju bolje dane, više plate, sigurniji posao, bolju zaštitu na radu... Radnici su u ovoj zemlji do sada toliko izvarani da više nikome ne vjeruju. Međutim, osim nade drugo im nije preostalo, a nada umire posljednja... Ovih dana se nadaju, ili (kako ko) strepe tzv. „budžetski korisnici“. Njihovu nadu/strepnju zamijenila je zbunjenost time što je Vlada najprije predložila, a odmah potom, prije nego su i došli pred poslanike, povukla prijedloge zakona o njihovim platama. Šta se iza „brda valja“, javnost naravno nije saznala, a pogotovo ono što je najviše interesuje – da li će ono što Vlada sprema poboljšati položaj zaposlenih. Predsjednik Saveza sindikata RS Ranka Mišić je optimista – očekuje, kaže, da će nova zakonska rješenja dok budu usaglašena i usvojena, ako „ništa drugo, ono uvesti red u ovoj oblasti“.

Naravno, Sindikat je, kako kaže Ranka Mišć u intervjuu za Patriot, po definiciji posla, tu da uvijek traži više i bolje uslove za radnike, svoje članove.

 

„ Patriot“: Gospođo Mišić, svjedoci smo velikih poskupljenja osnovnih životnih namirnica, čime su, logično, najviše pogođeni oni koje vi predstavljate. Da li je moglo biti drugačije i da li vlast, po vašem mišljenju, dovoljno radi na zaštiti svojih građana, ugroženih ovakvim poskupljenjima?

 

Ranka Mišić: Mora se priznati da smo mi bili prvi koji su žestoko reagovali na poskupljenja. Prirodno je da reaguje Sindikat, da se radnici bune, jer oni su ti koji, uslovno rečno, pune državni budžet, oni plaćaju poreze i zato traže da učestvuju u kreiranju tržišta. Međutim, ne treba zaboraviti da mi živimo u jednoj nesrećnoj zemlji u kojoj je teško naći krivce... Imamo različite nivoe vlasti – lokalna, entitetska, državna...

 

Ta vlast je sada politički monolitna...

Ja govorim o nivoima vlasti, a o njenoj efikasnosti procijenite sami.

 

Da li ste vi zadovoljni tom efikasnošću?

Najmanje je bitno da li sam ja zadovoljna. Najbolji odgovor na to pitanje možete dobiti od ljudi koji žive na ovim prostorima, koji rade ili ne rade... Zavisno od toga u kakvoj poziciji se oni nalaze, takav odgovor ćete i dobiti.

A u RS, prema podacima Svjetske banke, četvrtina stanovništva živi ispod linije siromaštva, što je pokazatelj sam za sebe. Ova zemlja je nesrećna zato što u njoj ne funkcioniše sistem odgovornosti. A ne funkcioniše zato što se loptica iz vlastitog dvorišta uvijek prebacuje u tuđe.

Dok trčimo za tom lopticom, stvari teku drugim smjerom, a onda se napravi i neka „velika politička priča“, pa sva pažnja bude usmjerena na to šta je rekao Lajčak, a šta ovaj ili onaj...

Ne može se, na neki način, govoriti da je odgovorna vlast, jer ona na sebe još uvijek nije preuzela odgovornost. Još imamo visokog predstavnika sa njegovim ovlaštenjima...

Postoji neko ko na svaku odluku legalno izabranih predstavnika može odgovoriti svojom odlukom, što stvara nesigurnost u ljudima. Ja mislim, ovo govorim kao Ranka Mišić, da demokratija podrazumijeva da birate i da pozivate na odgovornost one koje ste izabrali i da ne treba niko drugi ili treći da se petlja u tu priču. Ne znam koliko je sve to uticalo na ekonomska kretanja, ali tamo gdje je politička nestabilnost, tamo se malo priča o onome od čega se živi.

 

Ne mislite li da vlast tu lopticu o kojoj govorite prečesto prebacuje u dvorište visokog predstavnika?

To je već pitanje za političare, ja to gledam iz svog ugla. Ne znam odgovoriti na takvo pitanje... Ali evo mogu odgovoriti na pitanje koje se samo nameće: Da li ova vlast nešto radi?

Ja moram reći da ova vlast ima najveću šansu da nešto uradi, ima dobar ulazni materijal, to je dobra privatizacija Telekoma. Te pare nisu potrošene, eno ih na računu, posebnom računu, i može ih dobiti onaj ko podnese dobar projekat. Problem je što mi nemamo dovoljno dobrih projekata, jer se naučilo uzimati posao prema simapatijama, antipatijama itd. Morate imati svu potrebnu dokumentaciju da biste dobili pare, ali da ih ne potrošite na automobil već na ono što je predviđeno projektom.

 

To je dosta hipotetički. Koliko ste sigurni da vlast taj novac neće zloupotrijebiti u neke druge svrhe?

Ja sam potpuno sigurna da postoje pare od Telekoma, ja o tim parama govorim.

 

Kako mislite da se taj novac može sačuvati od raznih malverzacija?

Transparentnim radom.

 

Vi smatrate da je sada rad vlasti transparentan?

Kada govorimo o ovom segmentu, o parama Telekoma, potpuno je transparentan.

 

Da li je izgradnja nove zgrade Vlade bila transparentna?

Nisam stručnjak za građevinu.

 

Da ne govorimo o tome šta je bilo po zakonu, a šta ne – recite nam da li kao predsjednik Sindikata smatrate da je u ovakvoj situaciji moralno uložiti toliki novac u zgradu Vlade?

Moral je teži pojam na ovim prostorima. Vlada i bilo koja druga institucija treba da imaju adekvatan prostor za rad. I tu moja priča prestaje. Da li je šta rađeno legalno ili ilegalno? Na tome neka rade institucije koje su za to jako dobro plaćene. Neka svako radi svoj posao.

 

Niste odgovorili na pitanje: Da li smatrate da je moralno uložiti toliki novac u zgradu Vlade?

Ja ne znam kojom sumom vi operišete.

 

Pa, evo, uzmimo onu najnižu sumu koju je aktuelna vlast pominjala – 185 miliona maraka, mada je potrošeno znatno više...

Ispričaću vam jednu priču.

Kada je ban gradio Banski dvor u Banjaluci, kružila je priča ista ovoj koju imamo danas za zgradu Vlade. Danas bana nema, ali imamo dvije najljepše zgrade u kojima su smještene mnoge institucije.

Ostaće i zgrada Vlade ovom narodu. Ona je tu, bolje da se gradi ovdje nego da je neko privatno tim novcem sebi gradio neke zgrade po inostranstvu, po nekim ostrvima...

 

Ili kupio vilu na Dedinju...

Ja sam za to da se gradi i ono što ne može neko staviti na svoje ime; to ostaje narodu na upotrebu. Da li je trebalo ovako ili nije trebalo, to nije moj posao. Mene jako zanima kolika će biti plata ljudi koji se finansiraju iz budžeta i kako zaposliti veliki broj. To je moj posao.

 

Da li biste podržali visokog predstavnika kada bi nametnuo zakon o porijeklu imovine?

Krasno, dobro je imati takav zakon i znati s čim neko ulazi u politiku a s čim iz nje izlazi.

 

Kako komentarišete to što je Vlada prošle sedmice, prije nego je i došao pred poslanike, povukla set zakona o platama budžetskih korisnika? O čemu se zapravo radi? Je li istina da su tim prijedlozima zakona predviđene astronomski visoke plate najviših funkcionera?

To kažu ovi iz opozicije što i sada zarađuju po 3,5 hiljade u skupštinskim klupama!? Radi se o jednom jako složenom projektu koji se zove Zakon o platama budžetskih korisnika. Ako vas sjećanje služi, onda ćete se sjetiti da je još u vrijeme Ivanićeve vlade išao prvi projekat zakona o platama i pao je. Pao je zato što ga je Sindikat oborio pa je dorađivan. Ljudi misle da se preko noći može donijeti zakon. Nije to lak projekat, Slovenija je na takvoj vrsti posla radila deset godina. Treba na neki način, ne mogu reći legalizovati, ali učiniti transparentnim trošenje narodnih para iz budžeta za državne službenike, zvali se oni policajci, profesori, radnici u zgradi vlade pa do političara najvišeg nivoa.

 

Kolike su predviđene plate najviših funkcionera?

Ja vas moram razočarati: članovi Sindikata nisu ni premijer ni članovi Parlamenta da bih ja to znala.

 

Jeste li vi vidjeli taj prijedlog zakona?

Kako da ne, ja sam vidjela zakon za zaposlene u obrazovanju, za zaposlene u MUP-u, zakon za državne službenike i radni materijal zakona za imenovane, izabrane i postavljene.

 

I kakav je vaš utisak? Jeste li zadovoljni predloženim?

Što se tiče onog što je predloženo za zaposlene u obrazovanju, za policajce, inspektore, one stručne saradnike čiji rad nije tako vidljiv u javnost, mislim da se može uraditi još bolje i zato je i povučeno.

 

Koja je osnovna zamjerka?

Zakon o platama i kolektivni ugovor. To su dva elementa koji idu jedan sa drugim i Sindikat neće dozvoliti da se ukine kolektivni ugovor.

 

Hoćete da kažete da takva nastojanja postoje?

Ne, bar što se tiče Sindikata i predsjednika Vlade. Mi smo potpisali neko veče sporazum koji upravo te stvari definiše, ali sad je potrebno vrijeme da se sve uskladi. Da se zna šta je u zakonu. Tamo je samo koeficijent, a sve drugo–cijena rada i sva druga primanja regulišu se granskim kolektivnim ugovorima i predmet su kolektivnog dogovaranja.

 

Kada očekujete da će zakoni biti usvojeni?

Mjesecima se raspravlja o ovim zakonima i radi se na njima. Ja sam potpuno sigurna da će taj posao biti i završen.

 

Kada? Do Nove godine?

Ja sam potpuno sigurna da će se ovo završiti i uraditi dovoljno brzo. Bar što se tiče Sindikata i predsjednika Vlade.

 

A ako vas vlast iznevjeri? Šta će Sindikat preduzeti?

Ja ne znam šta će biti ako ja ne izađem iz ove prostorije. Ja ne umijem to tako gledati, nisam dalekovida, ja znam šta je danas i o tome govorim.

Zakon je povučen, nije dobro urađen, treba neke stvari zaista uskladiti, poredati, to su čisto tehničke stvari. Čitavo jedno poglavlje, recimo, jednog sektora u MUP-u je zagubljeno, to se treba ispraviti.

Hajde da malo uđemo i u Parlament. Znate li kolike su plate narodnih poslanika?! Oni imaju primanje zavisno od toga da li su profesionalci ili volonteri, pa su onda članovi komisija, odbora i za to imaju primanja. Kada to saberemo, dođe se do neke sume koja se vrti oko tri hiljade. Predviđeno je sada, čini mi se, da oni imaju plate od tri do 3,5 hiljade. Dakle, oni već imaju te plate, ali imali su mogućnost da naplaćuju i to što su u nekim odborima, komisijama. E to više neće moći. Kako sam ja razumjela, te se plate neće mijenjati do 2010. godine. Zakonom se predviđa da se te plate zamrzavaju i po meni to nije loše. Naravno, ako njihov rad ima rezultata, a ako nema – ne da im ne treba dati platu, treba ih poslati da rade neki drugi posao. Pitanje je da li im je do sada trebalo dati tolike plate.

 

Šta je sa radnicima u privredi, odnosno u privatnom sektoru?

Budžet nema nikakve veze sa privatnim sektorom.

 

Naravno da nema, ali ima Sindikat. Kako ćete zaštiti te ljude?

Treba ustanoviti sistem odgovornosti. Mi nemamo loše zakone i nemamo zakone koji se ne mogu sprovoditi, nego imamo ljude koji ne sprovode zakon.

Onda imamo ovakvu situaciju – oni koji ne sprovode zakon ne kažnjavaju se, a oni koji sprovode nisu ničim stimulisani da to čine.

Imamo privatna preduzeća u kojima poslodavci poštuju Zakon o radu, plaćaju doprinose, poštuju kolektivne ugovore, a nemaju nikakvu beneficiju da kod raspisivanja tendera dobiju nekakav posao. Onaj ko ne plaća doprinose državi, šikanira radnike, ne poštuje Zakon o radu – nikom ne odgovara. Imate pravosuđe, u kojem predmeti stoje po pet godina, a zamislite radnika koji nije dobio godinu dana platu i tužio poslodavca... Vrlo se teško zato ljudi i odlučuju da tuže poslodavce, jer moraju da plate sudsku taksu čim otvore vrata suda.

Ne postoje dva sindikat

U RS postoje dva sindikata. Kakvi su vaši međusobni odnosi u ovim pitanjima o kojima govorite?

To uopšte nije dobro, ali mi i nemamo dva sindikata. Imamo nešto što je ostalo od te Konfederacije, u kojoj su lične ambicije bile iznad svih, i imamo Savez sindikata, u kojem je 14 granskih sindikata sa 157.130 članova, koliko je bilo u avgustu.

Ono što je činjenica jeste da u sastavu Saveza sindikata RS nije Sindikat energetike. U toj oblasti radi oko 7.000 radnika, a da li su svi članovi Sindikata ili nisu – ne znam. Oni pripadaju tzv. Konfederaciji, koja u svom sastavu ima zanemarljiv broj radnika nekih preduzeća kao što su „Boksit“, dio radnika „Birča“, rudnik „Prijedor“ i „Koran“ Pale.

Kakve to veze ima sa RS!? Obrisao...  NAgradite i vi reprezentativce iz bivse SFRJ 

Ok nema veze, što joj ne pomogne niko iz RS-a .... šta treba da predje entitetsku granicu da bi je neko poštovao??Smiješan si, a uz to si joj "kolega" sportaš.