umjereni Hrvat Salenadj je fino rekao da Hrvati i Slovenci se nikad nisu smatrali Jugoslovenima
ako ovi nisu htjeli od pocetka biti u njoj i djecu tako ucili ne vidim kako bi kasnije postali...
htjeli ste svoju drzavu i  prije milosevica i htjeli bi bez njega...

Ja se slazem da sa vama nismo ni trebali da ulazimo u istu drzavu. Tu drzavu ste samo vi i Slovenci hteli jer ste izgubili rat pa bi mogli da se spasete od autrougarske samo zahvaljujuci nama Srbima, tako sto bi zaboli noz u ledja.
Da niste sa nama usli u drzavu koju smo mi vec imali jos uvel biste bili pod necijom cizmom dok bi mi mnogo bolje prosli.

Nismo mi zabili noz u leđa... vi ste pripojenjem Vojvodine i Kosova srušili glasački sistem unutar Jugoslavije i stvorili srpsku dominaciju. To onda nebi bila Jugoslavija nego JugoSrbija ...

Kad su Hrvatska i Slovenija ponudile da se Jugoslavija pretvori u konfederaciju vi ste odbili ...

Vi ste rasturili Jugoslaviju.

Zaš je Makedonija izašla iz Yu 1991?
Ak je tak ljepo s vama zaš su vas braća i vojni saveznici Crnogorci napustili?

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Što se tiče vaših Ruskih "prijatelja" jel su to oni isti koji su toliko masovno silovali žene po Beogradu 1945 da je sam Tito piso Staljinu o tim događajima i iskoristio ih kao argument za zahlađivanje odnosa sa  SSSR-om ...
Izišlo je kod nas u novimama prepucavanje između njih dvojce...

Jel su to ti isti vaši Ruski  priijatelji koji su htjeli pridružit Bugarsku!!!!!!!!!!!!  Jugoslaviji?


 

Rusija će branit svoje interese  na balkanu do zadnjeg Srbina.

A vama je kao žao zbog toga u PM 

pripojili smo samo ono sto je nase...

Fijasko u Ženevi

Interesantno je kako su hrvatski i slovenački političari, čiji su narodi živeli pod austrougarskom čizmom, dočekali vesti o nameri sila Antante da sa političke karte Evrope izbrišu Habzburšku carevinu, čime su stvoreni uslovi za rađanje Jugoslavije. Doktor Ante Trumbić, predsednik Jugoslovenskog odbora u Londonu, jednog, inače, sasvim nelegitimnog političkog tela, koje nije izabrano voljom naroda, nego je inaugurisano odlukom predsednika srpske vlade Nikole Pašića - zahtevao je da se u novim okolnostima ovaj Odbor proglasi za “međunarodno priznati organ koji ima ovlašćenje da predstavlja Slovence, Hrvate i Srbe koji žive u Austrougarskoj.”
Očigledno da ovom dalmatinskom političkom prvaku, Kraljevina Srbija sada više nije bila potrebna kao na početku rata, kada je njegov zemljak i istomišljenik Frane Supilo izjavljivao pred Pašićem u maju 1915. godine u Nišu da “Srbija mora da bude onaj državotvorni faktor koji će sabirati i slijevati Južne Slovene, jer je ona dokazala da je dorasla ovakvoj misiji.”
Tri i po godine kasnije, odnosno 4. oktobra 1918, Trumbić je rekao predsedniku srpske vlade prilikom njegovog boravka u Parizu da nova međunarodna situacija više ne dozvoljava da Srbija posmatra jugoslovenske narode u Austrougarskoj kao objekat njenih ratnih ciljeva, već ih mora tretirati kao “ravnopravne činioce koji imaju izvor svoga prava bez obzira da li postoji Srbija”.
Što se tiče hrvatskih i slovenačkih političara u Zagrebu i Ljubljani, oni su poziv američkog predsednika Vilsona i britanskog premijera Lojda Džordža da se uništi i raskomada austrougarska država, shvatili kao povoljnu mogućnost da njihovi narodi pretrče iz tabora pobeđenih u tabor pobednika i da na taj način izbegnu sudbinu Habzburške monarhije u čijem su se okrilju, ne samo nalazili, nego su se u njenim vojnim jedinicama borili protiv članica Antante (Engleske, Francuske, Rusije, Italije i Srbije).

Nalog regenta

Radi toga su nekoliko meseci pre završetka rata, odnosno 19. oktobra 1918. godine izabrali jedno političko telo koje su nazvali Narodno vijeće, koje je odmah proglasilo otcepljenje Hrvatske i Slovenije od Beča i pristupilo formiranju Države Srba, Hrvata i Slovenaca koji žive na teritoriji Austrougarske. Pošto se proglasilo za nosioca vlasti na teritoriji Habzburške monarhije gde žive Slovenci, Hrvati i Srbi, Narodno vijeće je izrazilo želju za ujedinjenjem sa Kraljevinom Srbijom.
Predsednik srpske vlade Nikola Pašić, koji je na početku rata bio vatreni zagovornik zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, počeo je postepeno uviđati na kakve sve prepreke nailazi njegova “jugoslovenska ideja”. Da bi “zbližio”, kako je mislio, heterogene elemente buduće države - srpsku vladu, Narodno vijeće iz Zagreba, Jugoslovenski odbor iz Londona i srpsku opoziciju sa Krfa, Nikola Pašić je pristao da se od 6. do 9. novembra 1918. godine održi konferencija u Ženevi, na kojoj je trebalo “raspraviti sva sporna pitanja”.
Kada je došao u ženevski hotel “Kontinental”, gde se konferencija održavala, zatekao je 12 političara iz Zagreba, Ljubljane i Krfa. Srpsku vladu na ovoj konferenciji predstavljao je sam Pašić a srpsku opoziciju Milorad Drašković, bivši ministar, dok je u ime Narodnog vijeća iz Zagreba na ovom skupu uzeo učešće Anton Korošec a u ime Jugoslovenskog odbora iz Londona Ante Trumbić.
Dobivši nalog od regenta Aleksandra Karađorđevića da prizna Narodno vjeće, Pašić je predložio da se obrazuje koaliciona
vlada Kraljevine Srbije, u koju bi trebalo da uđu i predstavnici slovenačkog, hrvatskog i srpskog naroda iz Austrougarske. Trumbić je odbio taj predlog, izjavivši da srpska vlada može da predstavlja samo Srbe iz Srbije a ne i jugoslovenske narode (uključujući i Srbe) u Austrougarskoj.
Predsednik Jugoslovenskog odbora je zahtevao da se do saziva jugoslovenske ustavotvorne skupštine koja bi trebalo da donese konačnu odluku o “obliku zajedničke države”, Narodno vijeće iz Zagreba prizna kao suvereni i međunarodno priznat organ koji će na svojoj teritoriji vršiti vlast, kao što srpska vlada vrši vlast na teritoriji tek oslobođene Srbije.
Radi koordinacije zajedničkih poslova, Trumbić je predložio a konferencija u Ženevi usvojila zaključak, da se obrazuje zajedničko ministarstvo, odnosno jedna vrsta savezne vlade koja bi imala ingerencije u oblasti spoljne politike, vojske, finansija, saobraćaja i dr. Konferencija je, takođe, donela zaključak da predsednik zajedničkog ministarstva ne može da bude ni Pašić ni Korošec, jer su predsednici “lokalnih vlada”. Isto tako, usvojen je i predlog da ministri iz Srbije polažu zakletvu pred srpskim kraljem a ministri iz Hrvatske i Slovenije pred predsednikom Narodnog vijeća - Antonom Korošecom. Veoma nezadovoljan i kako očevici tvrde “vidno utučen”, Pašić je pod pritiskom kralja Aleksandra morao da prihvati zaključke konferencije, koji su precizirali način ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u buduću državu.
Stvar bi se na ovom završila da Pašiću sa Krfa nije stigao telegram od Stojana Protića, koji je zastupao odsutnog predsednika vlade, u kojem on na veoma oštar način protestuje protiv zaključaka Ženevske konferencije, i zbog toga podnosi ostavku celog ministarskog saveta. U Protićevom telegramu upućenom Pašiću se kaže: “Ono što gospoda sada ističu i žele to je jedna nakarada od Ministarstva (misli se na Zajedničko ministarstvo
- pr. aut.) kakvog nigde nikad nije bilo; to je izraz nepoverenja i Vama lično i Srbiji koja nije zaslužila takvo postupanje; to je nešto što nikad ne biva među ljudima koji istinski hoće narodno jedinstvo.”

Ozbiljan sukob

U vezi sa ovakvim stavom Stojana Protića, treba reći da je on bio jedan od retkih političara u Srbiji, koji je još pre ujedinjenja i stvaranja jugoslovenske države uočio separatističke tendencije nekih hrvatskih političara. U telegramu koji je 12. novembra 1918. godine poslao Jovanu Jovanoviću, srpskom poslaniku u Londonu, Protić kaže da ako hrvatski političari odustanu od Krfske deklaracije, “to će biti velika šteta, koju ćemo duboko žaliti, ali onda ćemo ići svaki svojim putem: Srbi sa Srbima, a Hrvati i Slovenci sa Hrvatima i Slovencima. Istina, u Parizu i Ženevi pokušalo se da se srpski narod iz Bosne i Hercegovine, Srema i Slavonije, Dalmacije i Like, Bačke, Banata i Baranje odvoji od Srbije pa da se s njima napravi front prema Srbiji. Ali mi se nadamo da su ti pokušaji osuđeni na propast.”
Pod pritiskom Stojana Protića, Pašić je obavestio učesnike Ženevske konferencije da srpska vlada ne usvaja zaključke ovog skupa i da on kao predsednik te vlade, s obzirom na to da je potpisao ovaj dokument mora da podnese ostavku.
Ženevska konferencija je, kao što se vidi, propala, ali nije propao duh nesloge između srpskih, hrvatskih i slovenačkih političara koji se tako snažno ispoljio još pre zvaničnog proglašenja ujedinjenja “tri bratska naroda” - 1. decembra 1918. godine.


Izvor: Novosti

Југославија није могла опстати. Једино јој се могао мало продужити век трајања, одређеним реформама.

Да је од почетка била поствављена по другачијем моделу, питање је шта би било. Притом мислим на период након 2. светског рата.

Што се тиче прве Југе, данас је лако причати како смо погрешили, а јесмо и то нас је пуно коштало. Међутим тад је национализам изгледа подразумевао југословенство и помоћ онима који су под Аустроугарском. Већ сам на једној теми писао о подели која би овде, по мом мишљењу, дугорочно све задовољила, али је и и то све под условом да се од босанских Муслимана, не створи посебна нација, већ да се уклопе у већински народ.

Хрватима је требало дати западну Босну, Посавину, источни део Херцеговине и још неке делове (укупно око 35%-40%).

Уједињене Србија и Црна Гора би добиле остатак Босне и Херцеговине и јужни део Далмације (до Макарске).

Kratko vreme sloge

Jedan od istorijskih paradoksa koji je pratio proces jugoslovenskog ujedinjenja ogledao se u činjenici da najvatreniji zagovornici jugoslovenske ideje među srpskim političarima i intelektualcima nisu dovoljno poznavali civilizacijske, kulturne i verske osobenosti hrvatskog i slovenačkog naroda, sa kojima je Srbi trebalo da stupe u zajedničku državu. Mnoge od ličnosti u Srbiji koje su bile odlučujući faktor prilikom donošenja odluke o stvaranju jugoslovenske države nisu u svom životu ni nogom kročile na onaj deo teritorije Austrougarske gde su živeli Hrvati i Slovenci, pa prema tome nisu mogli steći realnu sliku o raspoloženju ta dva naroda da stupe u zajedničku državu sa Srbima.

Ilirski pokret

Neki istoričari tvrde da je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, budući kralj Jugoslavije, samo jedanput pre Prvog svetskog rata prošao brodom pored Splita, pozdravljajući okupljene dalmatinske omladince na splitskoj rivi. To je, do tada, bio jedini njegov kontakt sa “hrvatskom stvarnošću”.
Među retkim srpskim intelektualcima koji su se odvažili da unesu malo više svetla u mračne prostore srpsko-hrvatskih odnosa i da bolje upoznaju domaću javnost sa istorijom Hrvata i sa političkim prilikama koje su vladale u toj austrougarskoj pokrajini, bio je dr Milovan Milovanović. On je u svoje vreme predstavljao, nesumnjivo, jednu od najkompetentnijih ličnosti u Srbiji koja je mogla da proceni “istorijsku validnost” ideje o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca, jer je posedovao ne samo solidno naučno znanje (bio je doktor Pariskog univerziteta i profesor državnog i međunarodnog prava na Velikoj školi u Beogradu), nego je imao i veliko političko iskustvo. Pre Prvog svetskog rata napisao je brošuru pod naslovom “Srbi i Hrvati”.
Iznoseći mnogobrojne istorijske činjenice, Milovanović je u ovoj maloj knjižici istakao da su: “Srbi i Hrvati kroz čitav srednji vek, sve dok tuđinska najezda nije uništila njihovu državnu samostalnost, imali svoje posebne države, koje među sobom nisu imale nikakvog bližeg dodira. Po samoj sili prilika... Srbi i Hrvati su se postepeno sve više razilazili i odeljivali jedni od drugih.”
Ukazujući na to da je do zbližavanja srpskog i hrvatskog naroda došlo tek polovinom XIX veka, kada se pojavio Ilirski pokret i kada je postignut dogovor o zajedničkom jeziku, Milovanović ističe da je taj “period nacionalne sloge” kratko trajno, jer se u srpsko-hrvatske odnose umešala Katolička crkva.
“Katolička je crkva stala razvijati svoju živu i dosta uspešnu propagandu na Balkanskome poluostrvu, naglašava Milovanović. Vršenje toga propagandnog posla moralo je u prvom redu pasti u deo hrvatskome sveštenstvu
koje je najbolje poznavalo balkanske Slovene i koje im je bilo najbliže i po svojem jeziku i po običajima. Pod takvim prilikama Hrvati koji su dobili ulogu vršilaca katoličkog misionarstva među Južnim Slovenima, poneli su se zamišlju da bi se svi Južni Sloveni mogli prikupiti u jednu političku i narodnu celinu, kojoj bi oni, Hrvati, bili centar. ”
Milovanović je u svojoj brošuri upozorio da hrvatske nacionalne ambicije sve više poprimaju šovinistički karakter, jer “Hrvati ne dozvoljavaju da se Srbi u Hrvatskoj smatraju sastavnim delom srpskog naroda... Po hrvatskoj zamisli, Srbi u Hrvatskoj imali bi zaboraviti na svoje krvne veze sa Srbima izvan granica Hrvatske... Od njih se traži... da kao hrvatski državljani ne gledaju ni na koju stranu preko granica svoje ’hrvatske’ Otadžbine, ili da gledaju tamo onako kako gleda hrvatska državna politika, da prema tome i sa srpskim državama i u opšte sa srpstvom održavaju onakve odnose, kakve bude utvrdila Hrvatska.”

Sudbinsko pitanje

Kao pravnik i političar Milovan Milovanović je lako mogao primetiti da Hrvati smatraju da je Bosna i Hercegovina “hrvatska zemlja”. “Kada su na Berlinskom kongresu obeležene granice do kojih se može proširiti vlast i neposredni uticaj austro-ugarski, Hrvati su... prionuli da dadu hrvatsko obeležje svim onim srpskim zemljama koje su ušle... u sferu austro-ugarske dominacije. To je nova faza ekskluzivnog Hrvatstva koje u službi katoličke propagande i austrougarske politike, nasrće na srpstvo, solidarišući svoje tesnogrude, separatističke, isključivo hrvatske prohteve sa tuđinskim otmičarima. I iz takvih pobuda i sa takvim umišljajima Hrvatstvo se stavilo u Bosni i Hercegovini u službu austrougarskoj okupaciji i katoličanstvu”, konstatuje Milovanović.
Mada je kao realan političar uviđao da bi i za Hrvate i za Srbe bilo korisnije da iz ekonomskih i drugih razloga stvore zajedničku državu, Milovanović je za razliku od vatrenih pobornika jugoslovenstva ukazivao na sve one probleme koji bi mogli biti fatalni, ne samo za buduću jugoslovensku zajednicu, nego i za srpski narod koji je već imao svoju matičnu državu.

Niška deklaracija

Mnogi srpski poslanici koji su na početku Prvog svetskog rata, odnosno 7. decembra 1914. godine izglasali takozvanu Nišku deklaraciju, kojom su ozvaničeni ratni ciljevi Srbije i saopšteno javnosti da je jedan od prioriteta srpskog naroda u ovom ratu: oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca - nisu nažalost, dobro poznavali, ne samo trenutne političke prilike u Hrvatskoj i Sloveniji, nego, kao što je rečeno nisu mnogo znali ni o kulturi, veri i mentalitetu ova dva naroda.


Izvor: Novosti

Fuliru,
većina Hrvata nikad ama baš nikad nebi postali Jugoslaveni.Ne znam odakle ti ta misao.

Dva lica Supila

U srpskim političkim krugovima nije uočena ni činjenica da se hrvatska i slovenačka politika u toku Prvog svetskog rata kretala na dva koloseka. Hrvatski i slovenački poslanici u Bečkom parlamentu zalagali su se, na primer, za stvaranje “jedne jugoslovenske državne tvorevine”, ali u okviru Austrougarske monarhije, dok su predstavnici Hrvata i Slovenaca u Jugoslovenskom odboru u Londonu, bili za stvaranje Jugoslavije, “čiji bi stožer bila Kraljevina Srbija”.
Nažalost, i neki predstavnici Hrvata i Slovenaca u Jugoslovenskom odboru nisu bili iskreni u svom jugoslovenskom opredeljenju. Oni su, na primer, iznosili i zagovarali tezu “da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod sa tri imena”, iako su znali da takvo uverenje nije preovlađujuće u njihovim nacionalnim sredinama. Jedan od najistaknutijih i najuticajnijih članova ovoga odbora - Frane Supilo, inače novinar iz Rijeke i bivši poslanik u Hrvatskom saboru, obratio se iz Londona predsedniku Srpske vlade Nikoli Pašiću jednim pismom u kojem je veličao tezu o “troimenom narodu”: “Gospodine predsjedniče! Moja vjera i vjera hiljada nas, koji stojimo na načelu narodnog jedinstva jest, da mi Hrvati, Srbi i Slovenci od Triglava do Timoka sačinjavamo jedan te isti narod sa jednim te istim jezikom, a samo sa tri narodna imena.”
Iznoseći uverenje članova Jugoslovenskog odbora da srpski narod koji je izašao kao pobednik iz balkanskih ratova i hrabro se suprotstavio nemačkom i austrougarskom hegemonizmu u Prvom svetskom ratu, treba da preuzme “odgovornu misiju oslobođenja i ujedinjenja tri naroda”, Supilo u pismu, osim toga naglašava da: “Ova Srbija, koja je tako lijepo u zadnjih 10 godina, a naročito kroz ove tri poslednje, dokazala da je dorasla ovakvoj misiji, mora da bude onaj državotvorni faktor, koji će sabirati i slijevati Južno Slavenstvo”.

Patetika

Treba reći da su i mnogi srpski politički prvaci, pa i sam Nikola Pašić, govorili da su Srbi, Hrvati i Slovenci “jedan narod sa tri imena”, pogrešio verujući da takvo mišljenje vlada i u njihovim sredinama. Upravo je bilo obrnuto: u Zagrebu je, na primer, preovlađivalo mišljenje da Hrvati imaju “svoju nacionalnu individualnost”, kao i “državotvornost”, koja se potvrđuje u “hrvatskom državnom pravu”, i manifestuje kroz pojam “Kraljevstvo Hrvatske, Slavonije i Dalmacije”. Osim toga, početkom XX veka pojavila se i teorija o iranskom poreklu Hrvata, čime je negirana njihova pripadnost
slovenskoj rasi, pa samim tim i etnička bliskost sa Srbima.
Uporno insistiranje Supila i nekih Slovenaca na tezi o “troimenom narodu”, proizlazila je, u stvari, iz njihove želje da svoje narode, čiji su se pripadnici borili na strani Austrougarske i mogli biti gubitnici u ovom ratu, etnički izjednače sa Srbima, čija je ratna perspektiva ukazivala na to da će se naći u “pobedničkom taboru”. Kao što su Frane Supilo i njegovi istomišljenici, iz taktičkih razloga na “domaćem terenu” upotrebljavali izraz “troimeni narod”, tako su u kontaktima sa diplomatskim predstavnicima i državnicima Rusije masovno koristili termine “slovenstvo”, “slovenska braća”, “ruska braća” i druge uvereni da ova velika zemlja sa svojim saveznicima u Antanti može biti odlučujući faktor prilikom rešavanja posleratnog statusa Hrvatske.
Frano Supilo i predsednik Jugoslovenskog odbora Ante Trumbić plašili su se, osim toga, da države Antante ne daju posle rata dalmatinsku obalu Italiji, kao nagradu za njeno pristupanje ovom savezu. Sa puno “slovenske patetike”, Supilo se obratio Anatoliju Nikolajeviču Krupenskom, ruskom poslaniku u Rimu, sa sledećom tvrdnjom: “Jedino slavensko pravo more jest Jadransko, sa izvrsno razvijenom obalom i sa najčešćim slavenskim življem. Dijeliti, ili čak izgubiti njegovu obalu, nakon ovolikih žrtava Srbije i Rusije u ovom ratu značio bi golem poraz cijelog Slavenstva, a za nas Primorce narodno ubojstvo.”
U nadi da će Rusi podržati ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, Supilo se u februaru 1915. godine našao u Petrovgradu. Tamo je bio lepo primljen, ali je primetio sumnju ruskih diplomata u pogledu stvaranja jugoslovenske države, jer njihove narode, kako su mu oni otvoreno rekli, “dele verske razlike”.

Nisu jedno

Kada je, isto tako, i kod ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Dimitrijeviča Sazonova uočio “nepoverenje u jugoslovenski projekat zbog konfesionalnih problema”, Supilo ga je pokušao uveriti “da je moguće da se katolici etapno približe pravoslavcima”. Sazonov je, prema Supilovim rečima, “prezrivo odmahnuo rukom i odgovorio da sve te kombinacije nisu ništa dok se god papa bude priznavao vrhovnom glavom crkve.”
Prevrtljivi Frane Supilo se od vatrenog Jugoslovena u vreme srpskih vojnih pobeda na Ceru i Kolubari, ubrzo posle upada austrougarskih i nemačkih armija u Srbiju, krajem 1915. godine preobrazio u hrvatskog nacionalistu.


Izvor: Novosti