Бајке без насиља, за грађанско друштво

У „Златној јабуци и девет пауница” главни јунак заповеда да злу бабу вежу коњима за репове и растргну, док је у новој верзији ова суровост избачена

Деца 21. века заслужују и бајке за 21. век. Тиме се руководио Борислав Пантић, директор издавачке куће „Чаробна књига”, када је неколико писаца и илустратора позвао да адаптирају популарне бајке и прилагоде их савременом тренутку. Књига „Српске народне бајке за децу 21. века” садржи 19 бајки (Биберче, У цара Тројана козје уши, У лажи су кратке ноге...), а њих потписују писци Давид Албахари, Драган Великић, драматург Александра Гловацки, и аутори млађе генерације Ото Олтвањи и Дарко Тушевљаковић. Издање је проглашено за најбољу дечју књигу на овогодишњем Сајму књига у Београду.

– Са развојем савременог грађанског друштва, у последња два века све познате светске бајке су адаптиране. Ми нисмо тежили алтернативној адаптацији бајки, већ традиционалном облику који ће родитељи радо читати својој деци пред спавање, каже Борислав Пантић и додаје да наше бајке нису превише атрактивне новим генерацијама, јер су им поједини изрази тешко разумљиви, а одређене моралне норме несхватљиве...

Неко ће, међутим, питати зар нису универзалне вредности бајки свевремене и зашто све мора да буде ововремено, на шта Пантић одговара да одређене вредности могу да издрже тест времена, попут држања дате речи, или жртвовања за другог, али додаје да то никако не можемо рећи и за уговорене бракове, те је у адаптацијама промењено да вољену особу сада бира срце.

– Такође, у бајкама су позитивни јунаци понекад превише сурови, а женски ликови трпе насиље. У „Златној јабуци и девет пауница” главни јунак заповеда да злу бабу вежу коњима за репове и растргну, док је у новој верзији ова суровост избачена, јер је и мотивација поступака другачија него у оригиналу. Насиље се види у „Немуштом језику” када жена, због необуздане радозналости, доведе јунака на саму ивицу смрти, па се он досети и „опамети” је батинама. Ми смо поруку пренели без увођења насиља, каже Пантић.

Потписник 11 адаптација Дарко Тушевљаковић, добитник награде Друштва љубитеља научне фантастике „Лазар Комарчић”, говори о томе да ли ће читаоци бити изненађени новим верзијама:

– Ако неко мисли да ће уместо коња затећи ферари, или уместо чардака ни на небу ни на земљи – вилу на Дедињу, онда ћу морати да га разочарам. Ове приче врве од змајева, принцеза у невољи, часних јунака спремних на све, превејаних ниткова са чудесним моћима, мудрих животиња и скривених блага, набраја аутор додајући да и без архаизама, бајка неће изгубитиону „старинску” атмосферу коју су настојали да задрже.

Бајке су, објашњава, мењане само тамо где би понуђени савет био проблематичан за данашње дете.

– Наравно да ниједна бајка не пропагира насиље, али насиља у њима има, и то поприлично, а понекад је оно, чак и за данашње појмове, брутално као што је кување раскомаданих делова људског тела у казану или батинање трудне жене. Данашњи клинци су навикли на свакакве гадости, али народне бајке заиста не морају да употпуњују ту, већ пребогату, палету. Ако је потребно деци показати чиме су некада људи плашени, увек имају школу где ће читати оригинале, каже овај аутор.

Писац Ото Олтвањи истиче да адаптације није доживео као бласфемију, већ напротив, изазов да нову генерацију заинтересује за помало заборављене, али ни у ком случају и застареле садржаје.

– Послу сам приступио као рестаурацији, пазећи да ништа не поломим или покварим. Сматрам да су моје интервенције тек козметичке природе, мисли Олтвањи и објашњава да је само истакао узбудљиве делове, и инсистирао на доследности заплета, у чему „усмено предање уме понекад да закаже”.

– Моја највећа интервенција је у бајци „Ђаво и његов шегрт” где је измењен епилог зато што је крај дошао нагло, па је деловало као да је успут загубљен. Судбина ликова, или питање како ђаво контролише шегрта, у оригиналу су остали недоречени те сам се потрудио да понудим неке достојне одговоре, каже Ото Олтвањи.

------------------------------------------------

Процес адаптирања „Снежане”

– У првој, необјављеној верзији „Снежане и седам патуљака” браће Грим, главни негативац је њена љубоморна мајка, која лично одводи Снежану у шуму и ту је оставља. У првој штампаној верзији, браћа Грим ово мењају и одвођење девојчице препуштају ловцу, док у каснијим издањима сматрају да је примереније да улогу негативца добије маћеха. Бајка се код браће Грим завршава Снежаниним венчањем на којем маћеха игра у врелим гвозденим ципелама, а ову прилично окрутну сцену приређивачи су касније избацили, каже Борислав Пантић.

------------------------------------------------

Уз препреке до срећног краја

Нада Милошевић-Ђорђевић, академик и професор народне књижевности на Филолошком факултету у Београду, у пензији, каже за наш лист да подржава адаптације. – Таква пракса постоји у свету, и ту је реч о једној врсти ауторске бајке. У њима је важно сачувати: победу добра над злим, превладавање препрека, занимљивост авантуре и срећан крај.


Мирјана Сретеновић
објављено: 23.11.2012.


http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bajke-bez-nasilja-za-gradjansko-drustvo.sr.html

Sramotno je ovo što se radi...nemam reči. "Nemušti jezik" je jedno od najvažnijih književnih dela sa ovih prostora, u novoj verziji na kraju se sigurno muž izvinjava ženi što je ispao idiot. (nije ispao idiot, ali muškarci su uvek krivi po novom) "у бајкама су позитивни јунаци понекад превише сурови..." bajke imaju svoju funkciju, pripremaju decu za stvaran život - u stvarnom životu ljudi nisu prokleti PC holivudski junaci. Odavno me neka vest nije razbesnela kao ovo (preskačem politiku u novinama kad god mogu)

Немушти језик

У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном, идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: „Чобане, забога, избави ме из ове ватре!" Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: „Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих."

Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар." Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: „Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже." Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: „Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати." У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „Забога, синко, где си?"

А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: „Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?" Чобан одговори: „Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик." А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго шта год хоћеш, даћу ти." На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти збогом остај! Мени друго не треба ништа." Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини." Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста." Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик. Иди с Богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети."

Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата." Чобан кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола, па откопају врата од подрума и крену благо кући. Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: „Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао. Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с отим благом." Чобан узме благо, начини кућу и оженивши се стане живети, и малопомало изиђе он најбогатији човек не само у ономе селу него у свој околини није га било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство.

Једном, лицем на Божић, рече он својој жени: „Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе." Жена га послуша и уради све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима пастирима: „Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити код стоке сву ноћ." И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају. Курјаци говоре својим језиком: „Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама?" А пси одговарају својим језиком: „Дођите, да бисмо се и ми најели!" Али међу псима бијаше један матори пас, који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: „Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару." А то газда све слуша и разуме што они говоре.

Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: „Забога, господару, штета је!" А газда им одговори: „Што рекох, то да учините." Па се оправи са женом кући, и пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако, човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже. Коњ вели кобили: „Хајде брже! Што си остала!" А кобила одговара: „Е ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе." На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека, па га запита зашто се насмеја. Он јој одговори: „Низашто, само онако."

Али жени не буде то доста, него салети мужа да јој каже зашто се насмејао. Он се стане бранити: „Прођи ме се, жено, Бог с тобом! Што ти је? Не знам ни сам." Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле јој човек рече: „Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети." Она опет, ни за то не марећи, једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. Утом дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га пред кућу па каже жени: „Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети." И тако легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па плаче.

Човек, опазивши то, рече жени: „Донеси један комад хлеба те подај томе псу." Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад; онда пас рече петлу: „Несрећо незасита! Теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!" А петао му одговори: „Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да умири." Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: „Ходи, жено, да ти кажем." Па све батином по њој: „Ето то је, жено! Ето то је, жено!" И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.


http://www.umotvorine.net/articles/details/38/%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B8%20%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA

уметничка бајка је одвајкада имала адаптације, пре свега јер су на дворовима у Француској ове бајке имале мноооооооого сочних детаља. Тако је нпр Трнова ружица, у својој ооригиналној верзији имала разговор тек пробуђене принцезе и принца, где принцеза од њега тражи да се скине и он од ње јер има застарелу одећу (спавала је 100 година), или у њиховој Црвенкапи где вук и Црвенкапа воде јако необичан разговор о вуковим великим екстремитетима. Циљ тих бајки био је забављање дворских дама, убијање времена и распиривање сексуалних фантазија на мало невинији начин, а поука црвенкапе је била да даме не треба да носе црвене тоалете јер то распаљује страст код "вукова"

Braca Grim su pokrala gomilu prica i bajki sa naseg reona u preuzeli kao svoje, a sto se tice tih bajki Vanja, za to si u pravu, na primer Ivica i Marica su na kraju pojeli vesticu.