sto mi je gotov godisnji odmor

Што нисам више учио.. 

Безвезе сјебах то...

Није ми криво.. 

Данас сам претурао по старим стварима и налетео на стари албум из основе... и видим њу и станем размислим... криво ми је што сам био толика пичка, да нисам просто смео да је питам. Само да питам и то је све. Ништа више није било потребно.

Толико прилика, јеботе колико прилика... и ништа. Ваљда сам мислио да је једноставно суђено и да не морам да бринем... да ће се то кад тад десити... да мора да се деси. Па и када смо кренули у средњу, различитим путевима, било је то ту, лебдело негде у ваздуху... и сви су мислили да је просто неизбежно. Она тако нормална као што јесте се, нормално, стидела, како је јелте и ред. Никад јој на томе нисам ни замерао, нити би смео ико да јој замера.

10 година касније, ето она се удала. Испоставиће се једина девојка, за сада, о којој сам фантазирао, па чак и жвалавио јастук мислећи да је она. Није то била љубав, нити је у тим годинама могла бити... али шта ако је имала потенцијал да постане. Не идеализујем је, можда би то пукло брже него цигански снови о освајању титуле у баскету, а опет можда.... сад не могу сазнати, нити ћу по свој прилици.

И криво ми је јебига.

zbog moje neorganizovanosti i mentalne rasutosti..

sto pravdu dele nepravedni

zato sto sam svoje zdravlje unistila od nervoze  :cry:

Што нема организације..