Sindrom pametnog deteta



Pretpostavljamo da je izuzetna inteligencija prednost u životu, ali sudbine neke veoma inteligentne dece pokazuju da nije uvek tako. „Sindrom pametnog deteta” označava dete koje je zahvaljujući svojoj izuzetnoj inteligenciji bilo veoma uspešno u prvoj fazi školovanja, iako nije razvilo radne navike. Uprkos uspehu tokom osnovnog i možda srednjoškolskog obrazovanja, ovakva deca često na studijama doživljavaju brodolom.

To su deca koja imaju dobre ocene iako ne uče kod kuće. Ako je pazilo na časovima i kulturno se ponašalo, ovakvo dete može da završi osnovnu školu kao odlično. Deca veruju da su glupost i učenje povezani: što je neko gluplji, to mora duže da uči. Iz ove jednačine proizlazi da što je dete manje glupo, to će manje da uči, a da najpametnija deca ništa ne uče. Nekada je ovaj stav toliko raširen među decom da kriju jedni pred drugima da su učila kod kuće da ne bi ispala nedovoljno pametna.

Sve dok gradivo nije obimno, pametno dete je u stanju da improvizujući dobije solidnu ocenu. Kako ne dobija loše ocene, roditelji nemaju signal da nešto nije u redu. Ali kasnije, u gimnaziji ili fakultetu, kada gradivo postaje obimno, ova deca postaju neuspešna. Precenjujući svoje sposobnosti, a potcenjujući obim gradiva, pametna deca se odlučuju za kampanjsko učenje. Što više sebe vide kao pametne, to sebi daju kraći rok za učenje. I kada ne dobiju visoku ocenu, potvrđuju vlastitu superiornost: „Samo da sam imao još jedan dan za učenje...” Tipično je da tokom studiranja „zaglave” na onim predmetima koji su toliko obimni, da kratkotrajne kampanje nisu dovoljne za uspešno polaganje.

Ovakva mlada osoba svoj akademski neuspeh shvata kao dokaz svoje gluposti. Lako gubi samopoštovanje: „Ranije sam mislio da sam pametan, a sada vidim da nisam. Svi ti koje sam potcenjivao su već završili fakultet, a ja ne mogu da dam ni drugu godinu”. Kod veoma ambicioznih mladih ljudi, neuspešnost zbog nedostatka radnih navika može da vodi u depresiju, samodestruktivnost i druge probleme.

Radeći sa ovakvim mladima učimo ih da nesposobnost i neuspešnost nisu isto. Da iako veoma sposobni, oni jesu i neuspešni zato što ne rade dovoljno. Da se uči zadnjicom. Dok osoba nema naviku učenja – a učenje je jedan od oblika rada – ona ima otpor prema učenju koje doživljava kao veoma neprijatno. Ova neprijatnost i otpor nestaju kada neko razvije radne navike. I zato roditelji koji ne pomišljaju da će uprkos odličnim ocenama njihovo pametno dete imati problem, treba da znaju da su radne navike nešto bez čega je teško biti uspešan i zadovoljan. Roditelji su ti koji treba dete da navikavaju na učenje kod kuće, jer navika učenja jedino tako nastaje.

Zoran Milivojević

Izvor

Osećanje krivice



Kada ne bi postojalo osećanje krivice, ljudsko društvo bi bilo nemoguće. Iako su dobri, ljudi svakodnevno čine raznorazne greške, a kada shvate da su pogrešili, uradili nešto loše, osećanje krivice je ono što ih motiviše da odbace pogrešna ponašanja i da ih ne ponavljaju u budućnosti. Zato su priznanje greške i osećanje krivice veoma korisni. Razumevanje ovog osećanja je veoma važno za našu kolektivnu emocionalnu pismenost.

Kako se deca ne rađaju sa idejom dobrog i lošeg, ona jednostavno nisu sposobna da dožive osećanje krivice. Ono je socijalno osećanje koje se razvija učenjem. Da bi dete postalo sposobno da oseti krivicu, potrebno je da ga roditelji nauče šta je dobro, a šta loše, da njegovo ponašanje ima posledice po druge ljude. Ne samo da roditelji objašnjavaju već zabranjuju loša ponašanja, a podstiču dobra.

Kako malo dete nije u stanju da stalno upravlja sobom, ono će, uprkos roditeljskim upozorenjima i zabranama, u nekim situacijama podleći iskušenju i učiniti nešto loše. Tada je potrebno da roditelji kazne dete kako bi u sledećem sličnom iskušenju osećanje straha od kazne pomoglo detetu da se suprotstavi želji za onim što je zabranjeno.

Ovakvo ponašanje roditelja je veoma važan deo vaspitanja, jer pomaže detetu da razvije onaj deo psihe koji će mu omogućiti samokontrolu. „Spoljašnji roditelji” i njihove poruke postaju neka vrsta „unutrašnjeg roditelja” koji pomaže mladoj osobi da upravlja sobom. Posledica izgradnje ovog „unutrašnjeg roditelja” je mogućnost osećanja krivice. Zato kada osoba proceni da je uradila nešto što je loše, nepošteno, što je izazvalo patnju druge osobe, ona će početi da oseća krivicu. Kao da se tada „unutrašnji roditelj” ljuti i kažnjava „unutrašnje dete”.

Mučno osećanje krivice snažno motiviše osobu da drugima prizna svoju grešku. To opisuju izrazi kao što su: „peče ga savest”, „grize ga krivica”, „grizodušje”. Pored toga, krivica motiviše osobu da popravi grešku, ispravi njene posledice ili nadoknadi štetu. Veoma važno je i to što osećanje krivice motiviše osobu da se izvini onome ko je zbog njenog pogrešnog postupka patio. Na taj način osoba pokazuje da su joj drugi ljudi važni i da joj je važno kako se oni osećaju. Ukoliko je pogrešan postupak osobe razlog za kaznu, spoljašnje kažnjavanje je oslobađa od unutrašnjeg kažnjavanja i donosi neku vrstu spokoja.

Priznavanje krivice pokazuje da je neka osoba dobra, da odbacuje svoje loše postupke, što za posledicu ima da su drugi ljudi prema njoj manje agresivni u stilu izreke: „Ko prizna, pola mu se prašta.” Priznanje poziva opraštanje, koje je nužno da bi se nastavio odnos sa osobom koja je pogrešila.

Zoran Milivojević

Izvor

Spoljašnji i unutrašnji roditelj



Malo dete nema sposobnost samokontrole. Ono nema ugrađene „kočnice”, koje ga štite od negativnih iskustava, ni ugrađene „pokretače”, koji ga teraju na korisne, a njemu neprijatne aktivnosti. Ove „kočnice” i „pokretači” su izvan malog deteta u liku odrasle osobe, najčešće roditelja, koji pazi na dete i kontroliše ga. U prve tri godine života dete sebe i roditelja, najčešće majku, doživljava kao jedno biće, čineći psihološku simbiozu.

Veoma razvijena sposobnost pamćenja malog deteta je osnova svakog učenja. Ono uči pamteći sve one situacije u kojima mu roditelj nešto poručuje. Pamti situaciju, lik roditelja, ali i njegovu poruku. Tako što ga dete iz situacije u situaciju memoriše, roditelj postaje deo detetove psihe – „unutrašnji roditelj”. Na taj način odnos roditelja prema detetu postaje detetov unutrašnji odnos prema sebi. Taj proces je neophodan deo socijalizacije i odrastanja. Kada kontrolu spoljašnjeg roditelja zameni kontrola unutrašnjeg roditelja, samokontrola, osoba je spremna za samostalni život u društvu.

Način na koji roditelji vaspitavaju svoje dete je veoma važan između ostalog i zbog toga što od njega zavisi kakav će odnos prema sebi imati to dete kada odraste. Ako je roditelj veoma strog i zahtevan, ako detetu nikada ili veoma retko pokazuje ljubav, ono će izgraditi istog takvog unutrašnjeg roditelja, tako da će kada odraste, u odnosu prema sebi ponavljati isti takav odnos. Imaće izraženu samodisciplinu, ali neće sebe voleti i poštovati. Suprotno, ako je roditelj popustljiv i nemoćan, ako se plaši da ga dete neće voleti, ako odustaje od disciplinovanja čim primeti da je ono zbog toga nesrećno, dete će izgraditi popustljivog unutrašnjeg roditelja. Takva osoba će imati razvijenu samoljubav, ali neće imati samodisciplinu koja je potrebna da bi imala uspešan i zadovoljan odrasli život. Iako zna da bi to trebalo, ona jednostavno neće moći sebe da natera da radi one korisne stvari koje su joj neprijatne.

Između premoćnog roditelja (spoljašnjeg i unutrašnjeg) i nemoćnog roditelja je moćni roditelj. To je roditelj koji detetu pokazuje i ljubav i od njega zahteva disciplinu. Roditeljska moć je sposobnost roditelja da prinudi dete da radi korisne, a neprijatne aktivnosti. Zato što je primilo jasno iskazanu ljubav, dete moćnog roditelja ima razvijenu samoljubav, samopoštovanje i samopouzdanje. A zato što je primilo disciplinu, ono ima razvijenu samodisciplinu. Moćan unutrašnji roditelj je onaj deo ličnosti koji je u teškim životnim situacijama izvor unutrašnje moći. I zato, roditelji, ne budite nemoćni.

Zoran Milivojević

Izvor

Roditelji isti, deca različita



Polazeći od pretpostavke da su ih vaspitavali na isti način, roditelji se često pitaju zašto postoje razlike između starijeg i mlađeg deteta. Smatrajući da su i jednom i drugom detetu pružili istovetno vaspitanje, roditelji zaključuju da su razlike proizvod nekog drugog faktora koji nije povezan sa načinom vaspitavanja. Veruju da su razlike proizvod detetove prirode, urođenog temperamenta, genetike, horoskopskog znaka ili sličnosti sa nekim daljim članom porodice na koga je dete „povuklo”. Detetove neželjene osobine roditelji mogu da shvate kao rezultat delovanja faktora na koje su nemoćni, tako da ne veruju da mogu da ih promene vaspitanjem. Pretpostavljajući delovanje viših sila u nastanku detetovog neželjenog ponašanja, roditelji postaju nemoćni i pasivni.

Šta ako roditelji greše u proceni, pa je razlika između dece, neželjena osobina, rezultata vaspitanja, odnosno nevaspitanja? Tada postoji opasnost da roditelji propuste da isprave ono što može da bude ispravljeno. Zato je korisno da se ispita istinitost pretpostavke o istovetnom vaspitavanju starijeg i mlađeg deteta.

Svako dete živi u jednom komunikacijskom polju u kome dobija različite poruke od „značajnih drugih” ljudi, na osnovu čega izgrađuje predstave o sebi, drugima i svetu. Tu ne postoji odnos uzroka i posledice, u smislu da roditelji svojim vaspitnim porukama uzrokuju da dete bude ovakvo ili onakvo, već oni vrše uticaj na dete. Ono ne reaguje na poruke kao takve, već na značenje, tačno ili pogrešno, koje im je pripisalo. Roditelji zato više puta ponavljaju važne poruke u težnji da ih dete usvoji. Iako su roditelji veoma važni u detetovom komunikacijskom polju, oni su ipak samo jedan od uticaja. I zato uticaji u polju u kojem odrasta jedno dete ne mogu da se istovetno reprodukuju u polju drugog deteta.

Za izgrađivanje detetove ličnosti važno je i nepostojanje ili postojanje brata ili sestre, kao i odnos koji međusobno uspostavljaju. Za starije dete koje se tokom jednog dela svog razvoja formiralo kao jedinac, tipično je da rođenje mlađeg deteta doživi kao gubitak roditeljske ljubavi zato što je prisiljeno da njihovu pažnju deli sa mlađim detetom. Ova promena u statusu je dovoljan razlog da se dete usmeri na razvoj onih ponašanja i osobina za koje se nada da će da mu povrate status ljubimca: od preterane poslušnosti pa do krajnje neposlušnosti. Međusobni odnos obeležava i mlađe dete koje kasnije otkriva da je u senci naprednijeg i sposobnijeg starijeg deteta, zbog čega može da zaključi da je ono nesposobno i manje vredno.

Iako je moć vaspitanja velika, očekivanje istovetnog rezultata zbog navodno istovetnog vaspitanja treba odbaciti kao pedagoški mit.

Zoran Milivojević

Izvor

Slika o sebi



Ono što neko za sebe misli da jeste, to je za njega – njegova stvarnost, njegovo pravo Ja. Nečiju predstavu o sebi popularno nazivamo „slika o sebi”. Često se dešava da nečija slika o sebi nije u skladu sa tim kakvu sliku o njemu imaju drugi ljudi. Neko sebi pripisuje takve kvalitete i takvu važnost koje drugi kod njega ne nalaze.

Često ljudi za koje drugi znaju da imaju važne kvalitete, te iste kvalitete ne vide kod sebe ili ih vide, ali ih ne cene. Njih otkriva to što kada ih pohvalimo, umesto da im bude prijatno, reaguju neprijatnošću i stidom. Time otkrivaju da ne misle tako dobro o sebi, kao što mi mislimo o njima. To pokazuje da je za kvalitetan život važno da ljudi imaju realističnu predstavu o sebi.

Funkcija slike o sebi nije da samo pasivno odslikava nečiju stvarnost. Kada jednom nastane, slika o sebi teži da se potvrdi, ma koliko bila nerealna. Ako je, na primer, osoba koja uopšte nije glupa, čvrsto uverena da jeste glupa, ona će u brojnim situacijama da se ponaša u skladu sa slikom koju ima o sebi. Za nju će ista ta ponašanja biti dokaz i potvrda da jeste glupa. Osoba će tako biti zarobljenik negativno iskrivljene slike o sebi koju će, na osnovu njenog ponašanja, potvrđivati i drugi ljudi.

Zato je važno da ljudi imaju realističnu sliku o sebi, jer im ona povećava šanse za kvalitetan život. A kako osnovna slika o sebi nastaje u detinjstvu, važno je kako roditelji i drugi koji su detetu značajni, utiču na njeno formiranje.

Dete ne zna ko je ono, već na osnovu ponašanja roditelja i ostalih zaključuje ko je i kakvo je. Važno je da roditelji pokazuju deci da ih vole, jer im time poručuju da su ona važna ljudska bića. Pored pokazivanja ljubavi važne su i reči koje koriste roditelji. Svoju poruku roditelj može da uputi detetu „na postupak” ili „na osobu”.

Kada dete, na primer, nešto prospe, roditelj može da mu kaže: „Ne prosipaj, pažljivije nosi!” ili „Pazi trapavko, upropastićeš mi parket”. Poruke koje roditelj upućuje detetu kao osobi u psihološkom smislu deluju kao etikete koje se lepe na detetovu sliku o sebi.

Znajući to, roditelj treba da detetu kao osobi upućuje pozitivne poruke, a da izbegava negativne. Kada roditelj u ljutnji kaže da je dete glupo, nesposobno, lenjo, sebično dete to pamti i upisuje u svoj identitet. Kada roditelji i druge osobe značajne za dete počnu da razlikuju poruke koje se upućuju „na osobu”, od poruka koje se upućuju „na ponašanje”, tada je formula vaspitne komunikacije jednostavna: uvek kritikujemo ponašanje, nikada osobu, ali pohvaljujemo i osobu i ponašanje. Kada naučimo da to primenjujemo na deci, možemo da nastavimo na odraslima. Tada će nam život biti lepši.

Zoran Milivojević

Izvor