Kratka Istorija Kube
Kada se 27. oktobra 1492. Kristofor Kolumbo iskrcao na Kubu i brodovima oplovio za četrdeset dana severoistočnu obalu Ostrva, pored očaravajuće raskošne prirode, zapazio je i prisustvo miroljubivih i bezazlenih stanovnika koji su mu nudili pamuk, predivo i grumenčiće zlata u zamenu za razne drangulije.

Dve godine kasnije, istraživajući prilikom svog drugog putovanja južnu obalu Kube, admiral je uvideo da postoje razlike medu indijanskim naseljenicima jer domoroci iz istočne oblasti koji su bili u njegovoj pratnji nisu mogli da se sporazumevaju sa domorocima iz zapadnog dela ostrva.

Naseljavanje Ostrva započelo je četiri hiljade godina ranije naviranjem raznih migracionih struja: prve, za koje se pretpostavlja da potiču sa severa kontinenta, pristigle su preko Floride, a druge, u uzastopnim naletima, sa ušća reke Orinoko a potom duž Antila.

Na početku španskog osvajanja, medu približno 100 000 urođenika nastanjenih na Ostrvu, postojale su grupe na različitim stupnjevima društveno-kulturnog razvoja. One najstarije i najzaostalije (skoro potpuno istrebljene u XV veku) živele su od ribolova i ubiranja plodova, a oruđa su pravile od školjki krupnijih mekušaca. Druga grupa je, osim školjki, koristila i oruđa od izglacanog kamena, bavila se ubiranjem plodova, lovom i ribolovom. Napredniji su bili oni narodi iz Južne Amerike (pripadnici ogranka Arvaka) koji su se bavili poljoprivredom. Najviše su uzgajali juku i od nje pravili kasavu, vrstu namirnice koja se mogla odmah konzumirati, ali i konzervirati. Izrađivali su predmete i posude od keramike, kao i razna oruđa od školjki i izglacanog kamena. Njihove kuće od drveta i listova palmi (bohíos), grupisane u manje naseobine domoradaca, predstavljaće tokom vekova osnovni element habitata kubanskog seljaka.

Kolonijalno društvo

Osvajanje Kube od strane Španije započinje dve decenije posle prvog Kolumbovog putovanja, kao deo procesa u osvajačkom pohodu na razne zemlje Kariba. Pokoravanje kubanske teritorije, započeto 1510. godine brojnim izvidničkim i osvajačkim operacijama praćene krvavim incidentima, izvršio je Dijego Velaskes, jedan od najbogatijih kolonista Espanjole (Haiti). Upozoreni nasiljima koja su počinili Španci na susednim ostrvima, Indijanci istočnog područja Kube oduprli su se hispanskoj invaziji pod vođstvom poglavice Jatuej (Yahatuey) ili Atuej (Hatuey), begunca iz Espanjole koji je na kraju zarobljen i živ spaljen za pouku ostalima.
Godine 1513. osnivanjem naselja Nuestra Seńora de la Asunción de Baracoa, Španci započinju izgradnju sedam naselja u cilju nadziranja osvojene teritorije - Bayamo (1513.), la Santísima Trinidad, Sancti Spíritus i San Cristóbal de La Habana (1514.), Puerto Príncipe (1515.), zaključno sa Santiago de Cuba (1515.) koja je određena za prestonicu kolonijalne vlasti. Iz ovih naseobina, čija je većina promenila svoj prvobitni položaj, konkistadori počinju eksploataciju prirodnog bogatstva ovog ostrva.

Privredna delatnost se zasnivala na radu urođenika koji su bili predati kolonistima od strane španske krune putem sistema "encomiendas", jedne vrste koncesije, opozive i neprenosive kojom se kolonista obavezivao da će oblaciti, hraniti i pokrštavati domoroca, a da zauzvrat ovaj mora da radi u njegovu korist. Glavni deo prihoda ovih prvih godina od stvaranja kolonije bilo je rudarstvo, a naročito radovi na vadenju zlata koji su obavljali Indijanci i poneki crni robovi, ubrzo integrisani u etnički konglomerat koji će vekovima kasnije sačinjavati kubanski narod.

Zbog ubrzanog iscrpljivanja nalazišta zlata i drastičnog smanjenja stanovništva - uključujući i Špance koji su u velikom broju pristupali neprestanim ekspedicijama za osvajanje kontinenta - stočarstvo se pretvorilo u glavni izvor bogatstva na Kubi. Zbog nedostatka zlata, usoljeno meso i koža postaće skoro ekskluzivna roba sa kojom su kolonisti na Ostrvu mogli da se uključe u trgovačke krugove novostvorene španske imperije.

Zasnovana na strogim trgovinskim principima, trgovina imperije će se razvijati u vidu zatvorenog monopola kojim je upravljala Trgovinska kuća u Sevilji, što će ubrzo probuditi zavidne apetite u drugim evropskim zemljama. Francuski, holandski i engleski gusari i razbojnici harali su Karibima, zarobljavali brodove i pustošili gradove i naselja. Kuba nije izbegla ove napade: imena kao što su Žak de Sor, Frensis Drejk i Henri Morgan naterali su stanovnike ovog ostrva da više od jednog veka budu u stanju ratne pripravnosti. Medutim, ratovi i razbojništva su imali i svojih prednosti. Da bi osigurala trgovinu, Španija je odlučila da organizuje velike flote sa obaveznim pristajanjem u luci Havane koja je bila strateški locirana na ulazu Golfskih struja. Povremeni priliv trgovaca i putnika kao i sredstava namenjenih finansiranju izgradnje i odbrane utvrđenja koja su, kao i tvrđava Castillo del Morro, štitila havanski zaliv, postaće veoma značajan izvor prihoda za Kubu. Stanovnici udaljenih mesta koji nisu imali te povlastice, priblegli su unosnom krijumčarenju sa samim gusarima i razbojnicima i na taj manje agresivan način izigrali trgovinski monopol Sevilje.

U svom nastojanju da uguše takvu razmenu robe, kolonijalne vlasti su se na kraju sukobile sa susedima, pre svega sa susedima iz naselja Bajamo, koji su svojim ustankom iz 1603.godine vrlo rano pokazali postojanje različitih interesa izmedu "ljudi sa kopna" i vlasti iz metropole. Jedan od slučajeva izazvan zbog krijumčarenja, ubrzo je postao inspiracija za poemu "Ogledalo strpljenja" ("Espejo de paciencia"), prvog dela istorije kubanske književnosti.

Početkom XVII veka, Ostrvo koje je u to vreme imalo 30.000 stanovnika bilo je podeljeno na dva upravna područja, jedno u Havani i drugo u Santijago de Kubi, mada je prestonica postala Havana. Iako sporo, privredna delatnost je rasla i granala se sa razvojem uzgajanja duvana i proizvodnjom šećerne trske. Postepeno su se osnivale nove naseobine, uglavnom udaljene od obala, a razvijala se prvobitna naselja u kojima je počeo da se ispoljava jedan udobniji način života i da se često održavaju zabave, počev od igara i plesova pa sve do korida sa bikovima .Od religioznih aktivnosti koje su imale dominantan značaj u društvenom životu, ostaće znameniti arhitektonski tragovi medu kojima se ističe kao vredan dokaz manastir iz Santa Klare.

Početkom XVIII veka, dolaskom dinastije Burbon na španski presto, unete su odgovarajuće novine u trgovinske principe koji su vladali u kolonijalnoj trgovini. Umesto da oslabi, monopol se razgranao i postao prisutan na razlicit način u privrednom životu kolonija. U slučaju Kube, ovo je dovelo do uvođenja zabrane slobodne prodaje duvana sa ciljem da se monopolizuje, u korist Krune, proizvodnja i trgovina ovog aromatičnog lista koji je vec postao najunosnija ekonomska stavka na Ostrvu. Trgovci i uzgajivači duvana usprotivili su se ovoj meri što je prouzrokovalo proteste i pobune od kojih je treća bila nasilno ugušena pogubljenjem 11 uzgajivača duvana u Santijagu de las Vegas, naselje u blizini prestonice. Nemoćni da pobede monopol, najbogatiji stanovnici Havane odlučili su da i oni imaju udela od njihovih prihoda. Udruživši se sa trgovcima sa poluostrva uspeli su da zainteresuju kralja i pridobiju njegovu naklonost za osnivanje Kraljevske trgovinske kompanije u Havani (1740.) koja je imala monopol na trgovinsku delatnost Kube u trajanju dužem od dve decenije.

XVIII vek je bio poprište uzastopnih ratova izmedu najvećih evropskih sila koje su u američkoj sredini sledili odredeni trgovinski interes. Svi ovi ratovi pogodili su Kubu na neki način, ali je nesumnjivo najviše posledica ostavio sedmogodišnji rat (1756 - 1763.) tokom koga je Havanu zaposeo engleski istraživacki korpus. Neefikasnost najviših španskih vlasti u odbrani grada odskakala je od borbene gotovosti kreolaca, izražena u liku Hose Antonija Gomesa, hrabrog kapetana milicije iz obližnjeg naselja Guanabakoa koji je izgubio život u borbama. Tokom jedanaest meseci koliko je trajala engleska okupacija - od avgusta 1762. do jula 1763 - Havana je bila pozornica intenzivne trgovinske aktivnosti koja ce istaći mogućnosti kubanske privrede, sputavane do tada od španskog kolonijalnog režima.

Ponovnim uspostavljanjem španske dominacije nad zapadnim delom Ostrva, kralj Karlos III i njegovi "prosvećeni" ministri usvojili su brojne mere koje su favorizovale napredak zemlje. Prva od njih bila je jačanje odbrane, a najbolji primer za to je izgradnja impozantne i veoma skupe tvrdave San Karlos de la Kabanja u Havani. Tome treba dodati i mnogobrojne civilne građevine kao što je Palata vrhovnih vojnih zapovednika (vlade) i verske građevine kao što je Katedrala koje su postale simboli havanskog pejzaža. Spoljna trgovina Ostrva se proširila, dok su se unutrašnje komunikacije poboljšale, a razvila su se nova naselja kao što su Pinar del Rio i Haruko. Ostale mere bile su usmerene ka uvođenju novina u upravljanju, pre svega, osnivanje Intendature i Uprave prihoda. U tom kontekstu izvršen je prvi popis stanovništva (1774.) prema kojem je broj stanovnika na Kubi iznosio 171,620.

Niz drugih međunarodnih događaja doprineli su napretku Ostrva. Prvi od njih je Rat za nezavisnost trinaest engleskih kolonija u Severnoj Americi za čije vreme je Španija - učesnik sukoba - dozvolila trgovinu izmedu Kube i pobunjenih kolonista. Značaj ovog bliskog tržišta doći će do izražaja nekoliko godina kasnije, za vreme Francuske revolucije i ratova Napoleonskog carstva u kojima je i Španija bila umešana uz velike štete po njene veze sa kolonijama. Pod tim okolnostima odobrena je trgovina sa "neutralnima" - sa Sjedinjenim Državama - tako da je privreda Ostrva vrtoglavo porasla zahvaljujući povoljno utvrđenim cenama za šećer i kafu, što je izazvalo revoluciju robova na susednim Haitima. Kreolski zemljoposednici su se obogatili, a njihova moć se materijalizovala u ustanove koje su, kao Privredno udruženje prijatelja zemlje i Kraljevski konzulat, usmerile svoj uticaj ka kolonijalnoj vlasti. Pod vođstvom Franciska de Aranga i Parenja ovi moćni kreolci dobro su iskoristili nestabilnu političku situaciju, a nakon ponovnog uspostavljanja dinastije Burbona 1814, dobili su značajne povlastice kao što su sloboda trgovine, ukidanje monopola na duvan i mogućnost da legalno osiguraju svoja poljoprivredna dobra.

Međutim, tako značajan materijalni napredak zasnivao se na znatnom povećanju broja robova. Počev od 1790. godine, za samo trideset godina, na Kubu je dovedeno više afričkih robova nego u prethodnih sto pedeset godina. Sa više od milion i po stanovnika, koliko ih je imala 1841, na Kubi je postojalo krajnje polarizovano društvo, izmedu oligarhije kreolskih zemljoposednika i velikih španskih trgovaca sa jedne strane i ogromnog broja robova sa druge, postojali su različiti srednji slojevi kojima su pripadali slobodni crnci i mulati i siromašni belci sa sela i gradova. Ovi siromašni belci su sve manje bili raspoloženi da obavljaju fizičke radove koji su smatrani ponižavajućim i svojstveni robovima. Ropstvo će predstavljati važan izvor društvene nestabilnosti, ne samo zbog učestalih pobuna robova - pojedinačnih i grupnih - već i zbog toga što je odbijanje pomenute institucije dalo povoda raznim zaverama sa abolicionističkim ciljevima. Jedna od njih je i ona pod vođstvom slobodnog crnca Hose Antonija Apontea, ugušena u Havani 1812, kao i čuvena zavera La Eskalera (1844.) koja je krvavo suzbijena i u kojoj su izgubili živote mnogobrojni robovi, slobodni crnci i mulati, medu kojima je bio i pesnik Gabrijel de la Konsepsion Valdes (Plasido).

Razvoj kolonije istakao je razlike interesa sa metropolom. Posle vidne težnje da se kubanska nacionalna pripadnost u trenutku radanja unese u književnost i u druge kulturne izraze krajem XVIII veka, usledice određene političke tendencije koje su imale različita i oprečna rešenja za probleme na Ostrvu. Predostrožan reformizam koji su pokrenuli Arango i imućni kreolci pronašao je kontinuitet u liberalizmu istog reformatorskog "kroja", otelotvoren od strane Hose Antonija Saka, Hosea de la Lus i Kabaljera i drugih priznatih intelektualaca povezanih sa velikim kubanskim zemljoposednicima. Pohlepna i diskriminaciona kolonijalna politika Španije na Kubi, izgubivši svoje posede na kontinentu, izneveriće u više navrata reformatorska ocekivanja.

Ovo je povoljno uticalo na razvoj druge političke struje koja je polagala nade u rešavanje kubanskih problema pripajanjem Sjedinjenim Državama. Tom stavu je težio jedan deo robovlasnika koji su u pripajanju Kube Severnoameričkoj uniji videli garanciju za opstanak ropstva - imajući u vidu podršku koju bi dobili od južnih država, i pojedinci podstaknuti mogućnostima koje je nudila demokratija Sjedinjenih Država u poređenju sa španskim despotizmom. Ovi prvi, okupljeni u klubu "Havana" podržavali su vladu u Vašingtonu u njenom nastojanju da kupi Ostrvo, kao i mogućnosti "oslobodilačke" invazije na čelu sa nekim američkim generalom.

U tom pravcu usmerio je svoje napore Narsiso Lopes, general venecuelanskog porekla koji se, posle dugogodišnje službe u španskoj vojsci, priključio zaverenickom radu pristalica aneksije. Lopes je poveo na Kubu dve ekspedicije koje su poražene, a u poslednjoj je i sam bio uhvaćen i pogubljen od strane kolonijalnih vlasti 1851. godine.

Druga još radikalnija separatistička struja težila je nezavisnosti Kube. Njeno nastajanje se vezuje za daleku 1810. godinu kada je otkrivena prva separatistička zavera koju je predvodio Roman de la Lus, a najveći uspeh dostiže oko 1820. godine. U vreme oslobodilačkih borbi na kontinentu koje se podudara sa ustavnim trienijom u Španiji, na Ostrvu su se razmnožile mnogobrojne masonske lože i tajna društva. U tom periodu propale su dve važne zavere - "Soles y rayos de Bolívar" (Sunca i zraci Bolivara) (1823.) u kojoj je učestvovao Hose Marija Eredija - najveći pesnik u književnosti kubanskog romantizma - i zavera " La Gran Legión del Aguila Negra" (Slavna legija crnog orla) podržavana iz Meksika. U ovim godinama ideje o nezavisnosti takođe su pronašle potpuno ideološko utemeljenje u delu sveštenika Feliksa Varele. On je bio profesor filozofije u Seminaru "San Karlos" u Havani, a izabran je za poslanika Kongresa 1821. zbog čega je morao da pobegne u Španiju kada je invazijom "cien mil hijos de San Luis" ("sto hiljada sinova Sv.Luja") ponovo uspostavljen absolutizam. Nastanjen u Sjedinjenim Americkim Državama, izdaje list "El Habanero" namenjen širenju ideja o nezavisnosti. Trebalo je da prođe dosta godina da bi njegovi napori urodili plodom pošto okolnosti, unutrašnje i spoljne, nisu bile naklonjene kubanskoj nezavisnosti.

U godinama koje slede, kubanska ekonomska situacija doživela je značajne promene. Proizvodnja kafe je propala, nemoćna pred neveštom španskom carinskom politikom, zbog konkurencije brazilske kafe i vecih prihoda šećerne trske. Kada je reč o proizvodnji šećera, zbog prodora evropske šećerne repe na tržište, bila je primorana da modernizuje svoje pogone. Sve više zavisna od jednog proizvoda - šećera - i od američkog tržišta, Kuba je vapila za dubokim društveno-ekonomskim promenama kojima su se isprečili ropstvo i otimačina španskih kolonista. Propast Informativne hunte koju su sazvale 1867. vlasti u metropoli radi provere kolonijalne politike na Kubi, predstavljala je veliki udarac za reformatorske nade osujećene u više navrata. Ove okolnosti su pogodovale najnaprednijim krugovima kubanskog društva koji su potajno gajili nadu o nezavisnosti, i doprinele su stvaranju jednog proširenog zavereničkog pokreta u centralnoistočnim oblastima zemlje.




Mambise, borci protiv Španske okupacije

Borbe za nacionalnu nezavisnost

Pokret je buknuo 10. oktobra 1868. kada se digao na oružje advokat iz Bajama Karlos Manuel de Sespedes, jedan od glavnih zaverenika koji u svojoj šećerani "La Demahagua" proglašava nezavisnost i pušta na slobodu svoje robove. Bez obzira na nemilosrdnu reakciju Španaca, na ustanak su se digli i ostali zaverenici iz Kamagveja i Las Viljas. Dok su Španci u gradovima, okupljeni u dobrovoljačke jedinice, sejali strah medu kubanskim porodicama, postajući tako uticajan faktor u političkim odlukama, kolonijalna vojska napredovala je ka Bajamu - ustaničkoj prestonici - koju su Kubanci morali da napuste, pretvarajući je prethodno u pepeo kao izraz svoje nepokolebljive revolucionarne volje. U ovim teškim uslovima, pokret za nezavisnost je ipak uspeo da se ujedini i da donese u Guajmaru ustav kojim se Kuba proglašava Republikom u ratu.

Oslobodilačka kubanska vojska posle naporne dugomesečne vojne obuke, postigla je borbenu spremnost koja dolazi do izražaja u invaziji na bogatu oblast Gvantanama na čijem čelu se nalazio general Maksimo Gomes, kao i u bitkama koje je vodio konjički odred pod zapovedništvom Ignasija Agramontea u savanama Kamagveja. Medutim, dalje napredovanje vojske je onemogućeno zbog političkih neslaganja na revolucionarnom planu koja su dovela do svrgnuća Sespedesa sa mesta predsednika Republike (1873.) i sprečila da rodoljubi u emigraciji dostave neophodnu pomoć u oružju i sredstvima. Negativno je uticala i neprijateljska politika koju je vodila vlada SAD-a protiv kubanskih revolucionara. Ona je odlučila da se drži svoje stare politike, uverena da je sudbina Kube nesumnjivo išla ka severnoamerickoj dominaciji.

Kubanska vojska postigla je najveću borbenu gotovost od 1874 - 1875, prvo sa vojnim pohodom Maksima Gomesa u Kamagveju, nižuci pobede u bitkama kod Sakre, u Palu Seku i u Las Guasimas (tu je kubanska vojska porazila španske snage koje su brojale više od 4.000 ljudi), i na kraju, invazija na Las Viljas koju su izvršile trupe pobunjenika "mambisa" pod zapovedništvom slavnog dominikanskog generala. Međutim, ovo strateško prodiranje ponovo je osuđeno na propast zbog unutrašnje nesloge koja je otežala dolazak pojačanja i na taj način uspela da zaustavi invaziju bez ostvarenog cilja - da se borbe prošire do bogate zapadne teritorije Ostrva.

Slabljenje revolucionarnih snaga podudarilo se sa španskim vojno-političkim oporavkom u trenutku kada je uspostavljena monarhija iz 1876. stavila tačku na žestoke pobune koje su obeležile život u Španiji posle Velikog rata (1868.) i posle proglašenja republike. Nepovoljan odnos snaga i gubici na bojnom polju doveli su do toga da jedan deo pokreta za nezavisnost prihvati ponudu španskog generala Arsenija Martinesa Kamposa. Mir bez stečene nezavisnosti, potpisan u Sanhonu (1878.), nisu prihvatile pobunjeničke snage ("mambises"), a posebno ga je odbio general Antonio Maseo, zapovednik trupa na krajnjem istoku Ostrva, koji je uprkos svom siromašnom poreklu, dosegao najviši rang u oslobodilačkoj vojsci zahvaljujući svom junaštvu i borbenoj sposobnosti.

Iako je dugo vremena bilo nemoguće organizovati pobune, Maseo i njegove trupe, sastavljene od najpoznatijih grupa revolucionarnog pokreta, iscenirali su protest "Protesta de Baragua" koji je predstavljao najbolji dokaz neopozive volje Kubanaca da nastave borbu za nezavisnost.

Osamdesetih godina XIX veka Ostrvo je prolazilo kroz proces velikih ekonomskih i socijalnih promena. Ropstvo, već oslabljeno Revolucijom iz 1868, bilo je konačno ukinuto od Španije 1886. Ovo ukidanje ispraćeno je znatnim promenama u organizaciji proizvodnje šećera koja je najzad ušla u industrijsku etapu. Trgovinska zavisnost Kube u odnosu na SAD postaće apsolutna, dok su se ulaganja američkog kapitala povećavala u različitim privrednim sektorima.

Buržoazija na Kubi koja se već udaljila od svojih težnji za nezavisnošću, osnovala je dve političke organizacije: Liberalnu partiju (kasnije Autonomma partija) koja je prihvatila ranije ciljeve da kroz reforme španskog kolonijalnog sistema dođe do obrazaca za samostalno upravljanje, i partiju Ustavni savez koju su činile grupe zainteresovane za potpunu integraciju Kube sa Španijom. Borba za nezavisnost koja je imala podršku u narodu, podsticana je pre svega od ljudi u emigraciji. Godine 1879. izbio je takozvani Mali rat koji je ponovo poveo Kubance na bojište prema istoku zemlje i provinciji Las Viljas, ali je posle nekoliko meseci ugušen zbog nedovoljne organizacije i slabih političkih veza. Tome će uslediti povremena iskrcavanja, zavere i pobune, na čijem celu su skoro uvek stajali vojni zapovednici iz Desetogodišnjeg rata, koje su španske vlasti suzbijale zbog nesposobnosti usaglašavanja načina delovanja sa širokim i ujedinjenim masovnim pokretom. To će ostvariti Hose Marti.


Hose Marti, Kubanski pesnik i revolucionar

Posvećen još u adolescenciji idealima nezavisnosti, Hose Marti i Peres (Havana, 1853.) zatvaran je i proganjan za vreme Desetogodišnjeg rata. Njegove veze sa zavereničkim pokretima pomogle su mu da shvati da kubanska revolucija treba da se temelji na novim programskim i organizacionim osnovama, i tom zadatku se u potpunosti predao. Posedovao je izvanrednu pesničku senzibilnost, sjajne govorničke sposobnosti i duboku političku misao obogaćenu iskustvom njegovog boravka u Španiji, SAD-u i raznim latinoameričkim zemljama. Godine 1892. osniva Kubansku revolucionarnu partiju koja je okupila sve kubanske rodoljube na Ostrvu i u emigraciji.
Zamišljena kao jedinstvena organizacija svih Kubanaca koji se bore za nezavisnost , partija je imala zadatak da pribavi materijalna i ljudska sredstva za novi oslobodilački poduhvat i da poveri vojnim zapovednicima neophodni politički autoritet da bi se poveo "neophodni rat".

Rat izbija 24. februara 1895. Marti se iskrcava na obalu Kube zajedno sa Maksimom Gomesom, vojnim zapovednikom oslobodilačke vojske, i potom gine u borbi kod mesta Dos Rios. Uprkos ovom nenadoknadivom gubitku, revolucija se učvrstila u provinciji Orijente gde je Maseo - koji je došao iz Kostarike u jednoj ekspediciji - preuzeo komandu nad trupama pobunjenika ("mambises"), a ubrzo se proširila na Kamagvej i Las Viljas. Delegati oslobodilačke vojske, okupljeni u Himagvaju, izradili su ustav koji će upravljati sudbinom Republike u ratu. Skupština je izabrala za predsednika kamagvejanskog plemica Salvadora Sisnerosa Betankura, a za vrhovnog komandanta oslobodilačke vojske Maksima Gomesa, i kao njegovog zamenika Antonija Masea. Maseo ubrzo odlazi iz Baragve na čelu osvajačke kolone koja je, zajedno sa Gomesovim trupama, trebalo da napreduje prema zapadnom delu Ostrva. Posle uspešnih borbi vodenih u mestima Mal Tiempo, Koliseu i Kalimeteu, osvajački kontingent je ušao u provinciju Havana šireći paniku medu španskim vlastima u prestonici. Dolaskom Maseovih trupa u mesto Mantua - na krajnjem zapadu Kube - invazija je uspešno ispunila svoj cilj: posledice ratnog pustošenja osećale su se na celom Ostrvu, čije su osnovne proizvodne stavke beležile nagli pad. Pod takvim okolnostima Španija ne bi mogla da izvuče sa Kube potrebna sredstva za suzbijanje njene nezavisnosti.

Da bi se suprotstavila sveopštim pobunama, na Kubu je stigao Valerijan Vajler koga je metropola imenovala za glavnog vrhovnog zapovednika Ostrva. Dobio je veliko pojačanje kako bi vodio rat za istrebljenje. I pored visokih izdataka za ljudstvo koje izazivaju ovakve vrste sukoba - naročito zbog koncentrisanja seoskog stanovništva u gradove, Vajler nije uspeo da zaustavi pobunu; Gomesov vojni pohod na Havanu i Maseov na Pinar del Rio držao je u šahu kolonijalnu vojsku. Iako su dejstvovali pod teškim uslovima, pobunjeničke trupe "mambises" povremeno su dobijale vojna sredstva od Kubanske revolucionarne partije u emigraciji što je, zajedno sa oružjem otetim od neprijatelja, omogućavalo održavanje njihove borbene gotovosti.

Decembra 1896. gine Antonio Maseo u bici u San Pedru. Na njegovo mesto zamenika glavnokomandujućeg dolazi Kaliksto Garsija, još jedan slavni general iz Desetogodišnjeg rata. Gomes tada odlučuje da preuzme na sebe vođenje bitaka sa najvećim delom španskih snaga, izlažući ih rušilačkim vojnim pohodima u centralnom delu Ostrva. Na taj način ostavlja Garsiji slobodne ruke da može da vodi odlučujuće bitke u Orijenteu i osvoji važna utvrdenja u Las Tunas i Gisi. Za to vreme u zapadnom delu se odvijaju na hiljade operacija srednjeg i manjeg stepena. A što se tiče španskog kolonijalizma, odluka je pala.

Američki narod je posmatrao sa simpatijom razvoj revolucije na Kubi što je dovelo do toga da vlada Vašingtona odluci da se umeša u sukob na najpovoljniji način za svoje interese. Pod pritiskom Amerikanaca, Španija dodeljuje autonomiju Kubi, zakasneli potez koji nije dao željene rezultate. Februara 1898. u havanskoj luci dolazi do eksplozije bojnog broda Main, događaj koji je Vašington uzeo kao izgovor da bi uzburkao javno mnjenje i direktno se umešao u rat. Iako formalno prihvata nezavisnost Kube, bez priznavanja njihovih institucija, Sjedinjene Američke Države ulaze u rat sa Španijom i u saradnji sa pobunjenicima ("mambises") iskrcava svoje trupe na južnu obalu kubanske provincije Orijente. Dejstvuje se oko Santijaga de Kube. Španska flota koja je ostala blokirana u luci ovog grada pokušava da izade i tom prilikom je uništena od strane mnogo superiornijih američkih pomorskih snaga. Posle napada koji su izvele kubansko-američke snage na trupe za spoljašnju odbranu grada, španska komanda odlučuje da se preda. Simptomatičan čin: kubanski vojni zapovednici koje je predvodio Kaliksto Garsija isključeni su iz čina predaje, a njihovim trupama se zabranjuje ulazak u grad. Par meseci kasnije, na osnovu Pariskog sporazuma, Španija ce predati Kubu Sjedinjenim Američkim Državama, a da pri tom nije uzela u obzir predstavničke institucije kubanskog naroda.


Antonio Marseo - Protest u Bargvau

Neokolonijalna republika

Prvog januara 1899. godine SAD formalno je zauzela Kubu. Na taj način ostvarile su im se ambicije. Sada se radilo o odredivanju sudbine Kube, i ma kakva ona bila, vlada u Vašingtonu je smatrala korisnim nestanak prestavničkih institucija kubanskog oslobodilačkog pokreta. Tome su doprinele i postojeće slabosti i protivurečnosti medu samim Kubancima, a pre svega neslaganja nastala izmedu Maksima Gomesa, glavnokomandujućeg u Oslobodilačkoj vojsci i Predstavničke skupštine, najvišeg političkog organa Revolucije. Ova razilaženja odnosila su se na postupke raspuštanja Oslobodilačke vojske. Kao rezultat toga, nestale su obe institucije, raspustila se Revolucionarna kubanska partija (PRC) po odluci delegata Tomasa Estrade Palme, što je rasturilo i obezglavilo snage koje su se borile za nezavisnost.
Vojna okupacija, zakonski priznata Pariskim sporazumom od 10 decembra 1898, predstavljala je eksperimentalan okvir za primenjivanje politike prema Kubi. Za SAD ovo je bio period velikih unutrašnjih i spoljnih tenzija u kombinaciji sa internim pritiscima i pregovorima u vezi sa donošenjem vladinih odluka.

Jedan od faktora koji je doprineo nestabilnosti Kube bio je način rešavanja problematike zemlje od strane sektora koji su na ovaj ili onaj način bili zainteresovani za njen ishod. Uprkos zalaganjima mirotvornih grupa SAD-a, tendencija za aneksijom u svim svojim varijantama sve više je zauzimala prostora u krugovima vlasti. Međutim, ono što treba naglasiti je da, u svakoj od navedenih varijanti aneksije, preovladavalo je mišljenje, manje-više pogrdno, o navodnoj "infantilnosti" Kubanaca, to jest, da dete kada počinje da pravi svoje prve korake, neophodna mu je čvrsta oceva ruka koja bi ga pridržavala, pomagala i štitila od mogućih padova.

Jedna od alternativa koja dostiže svoj najviši izraz u poslednjim mesecima vladavine Džona Bruka, prvog vojnog guvernera Ostrva, bila je prelazak suverenosti Kube u civilnu vladu pretvarajući jednim udarcem ovu zemlju u američku teritoriju. Ova ideja ohrabrila je krugove pobornika ekspanzivne politike.
Unutrašnje protivljenje ovoj varijanti, naročito kubanskog naroda, dovelo je do toga da novi guverner, Leonard Vud, odluči da "amerikanizuje" Ostrvo putem dugotrajne okupacije. Ovaj plan imao je dva pravca. Prvi se sastojao od jednog velikog reformatorskog projekta, centralizovanog "odozgo", koji je u osnovi obuhvatao transformaciju kubanskog društva (škola, zdravstvenog sistema, pravnog sistema, sistema vlade, skupštine itd.). Druga linija delovanja bila je usmerena na podršku imigracije, pre svega anglosaksonskog porekla, u cilju postepene kolonizacije koja bi "odozdo" unela mentalitet američkog društva.

Međutim, nijedan od ovih projekata nije imao za cilj transformaciju zastarelih struktura bivše španske kolonije na svom putu ka nezavisnosti, već stvaranje uslova za organizaciju "trgovine na kopnu" koja bi omogućila prelazak svojine u ruke političara, magnata i američkih veleposednika. Za to vreme, nedostatak kapitala i izvora kreditiranja dovela je kubanske zemljoposednike u veoma nezavidnu situaciju u pogledu obnavljanja svojih poslova, a posebno važnog sektora šećerne industrije koji je bio pogoden ratom.

Ipak, potreba za političkim promenama rasla je iz dana u dan i već 1899. počelo je da se raspravlja o mogućnosti pripremanja terena za aneksiju, ne putem direktne vojne okupacije, već uspostavljanjem republike pod određenim uslovima. Očigledna nesposobnost Kubanaca da vladaju sami sobom, ubrzo i prirodnim putem, dovešće do toga da oni sami zatraže aneksiju od svog moćnog suseda.

Prvi korak bi bio donošenje odredbi o sazivanju Ustavotvorne skupštine Kube, na osnovu vojnog zakona br. 301 od 25. jula 1900. U skladu sa utvrdenim, Ustavotvorna skupština bi izradila i usvojila ustav za kubanski narod, a takode bi odredila i ugovorila sa vladom Sjedinjenih Americkih Država sve što je vezano za odnose koje treba da postoje izmedu ovih vlada. Dok je kubanska Komisija zadužena za formulisanje budućih odnosa izmedu Kube i SAD-a izvršavala svoje obaveze, američki Kongres usvaja amandman Plat na osnovu kojeg se davalo pravo vladi SAD-a da interveniše u unutrašnjim poslovima Kube kad god bi smatrala da je to potrebno. Uprkos protivljenju delegata Ustavotvorne skupštine i pred američkim pritiskom kome su na kraju podlegli, a koji je postavljao Kubancima ultimatum da moraju da odluče izmedu republike sa amandmanom koji je ograničavao njihovu nezavisnost ili nastavka okupacije, ovaj amandman definitivno je usvojen 12. juna 1901. godine.

Prvi predsednik Republike, Tomas Estrada Palma, računao je na podršku američkih vlasti kao eventualnu kočnicu za dolazak na vlast najmilitantnijeg vodstva u političkom životu zemlje. Isto tako, pošto je uživao veliki ugled u revolucionarnim krugovima, ovaj zamenik Hosea Martija na mestu delegata Kubanske revolucionarne partije, postaće jedan od kandidata favorita na političkoj sceni u najširim krugovima kubanskog naroda. Postojeća razjedinjenost se još više produbila kada je propao predlog Maksima Gomesa da za predsednika bude izabran Estrada Palma, a na mesto potpredsednika Bartolome Maso, poslednji predsednik Republike u ratu. Ovaj raskol javlja se kao posledica formiranja koalicije Pro Maso koja predlaže svoju kandidaturu Predsedništvu Republike, a koju Maso na kraju povlači. Prisutna razjedinjenost jača pozicije najkonzervativnijih grupa, okupljene u pomenutu koaliciju.

Ovoj prvoj vladi pripao je težak, neprijatan i nezahvalan zadatak da formalizuje zavisnost Kube od SAD-a. U tu svrhu, potpisan je skup sporazuma kao što su Sporazum o trgovinskom reciprocitetu koji je obezbedivao SAD-u kontrolu nad kubanskim tržištem i konsolidaciju proizvođačke strukture kubanske privrede bazirane na samo jednom proizvodu i Trajni sporazum o stacioniranju americkih pomorskih baza koji je dao pravni oblik odredbama Amandmana Plat.

Nerešeni osnovni problemi koji su pogađali zemlju u obnovi kao i nastavak i zaoštravanje njenih strukturnih deformacija stvorili su klimu nezadovoljstva u različitim slojevima društva. Niske plate, produženo radno vreme i diskriminacija lokalnog radnika - premeštenog sa bolje plaćenih poslova - bili su osnovni razlozi za štrajkove organizovani od strane prvog radničkog pokreta, kao što je "Štrajk šegrta" 20. maja 1902, u vreme kada je tek uspostavljena Republika.

Strogost, svojstvena predsedniku Estradi Palmi, učinila je da stekne ugled časnog čoveka, mišljenje koje se još više utemeljilo pred bestidnošću onih koji su ga nasledili na položajima u vladi. S druge strane, stari predsednik nije uspeo da se oslobodi političkih ambicija i učinio je sve da bude ponovo izabran na nameštenim izborima, što je od tada postala stalna tradicija u istoriji Republike. Ovaj događaj izazvao je pobunu opozicione Liberalne partije, a događaji koji su usledili prouzrokovali su americku intervenciju. Skoro tri godine, od 1906. do 1909, Ostrvo se održalo pod američkom upravom i taj period će doprineti da se odrede karakteristike republikanskog sistema uz čudnu kombinaciju pravnih normi i korupcije u vladi.
Pod vladavinom amandmana Plat, političke partije, a posebno Liberalna i Konzervativna, borile su se za vlast putem izbornih krađa i protestnih demonstracija. "Ratni plen" pobednika bio je javni trezor, izvor bogaćenja za jednu "političku klasu" koja, imajući u vidu povećanu kontrolu kubanske privrede od strane američkog kapitala, nije nalazila drugu sredinu gde bi mogla bolje da iskoristi svoj talenat. Takvo upravljanje vlade često je davalo povoda za skandale.

Skandali nisu manjkali ni za vreme vladavine Hose Migela Gomesa (1909-1913) čiji će mandat ostati upamćen po surovom suzbijanju ustanka pokreta "Nezavisni od boje" čiji su pripadnici, crnci i mulati u većini, pokušali da se bore protiv rasne diskriminacije, ali bez jasne svesti o tome kako to uraditi. Stroga konzervativna načela Gomesovog naslednika, Maria Garsije Menokala (1913-1920), nisu bila dovoljna da prikriju brojne korupcije potpomognute ekonomskim procvatom koji je omogućio Prvi svetski rat. Menokal je ponovo izabran po već uobicajenim metodama što je izazvalo novu pobunu liberala, a potom i intervenciju SAD-a.

Vlada u Vašingtonu, zabrinuta zbog brojnih političkih nereda u svojoj neokoloniji, stvorila je politiku pravog tutorstva - čuvena preventivna diplomatija - koja je dostigla svoj vrhunac postavljanjem generala Enoka Kraudera na položaj virtuelnog prokonzula radi nadziranja i ispitivanja vlade Alfreda Sajasa (1921-1925), čija će administracija postati scenario značajnih neopolitičkih pokreta.

Sveopšti otpor prema američkom mešanju i korupcija vlade dale su povod različitim strujama za izražavanje nacionalističkih i demokratskih potraživanja. Studentski pokret koji je ispoljavao izraženi radikalizam, a čiji je cilj bio reforma univerziteta, ubrzo će prevazići okvire u kojima je nastao da bi prihvatio otvorene revolucionarne ideje pod vodstvom Hulio Antonija Melje. Radnički pokret, čiji koreni sežu do poslednje decenije XIX veka, takode je sledio kurs koji je bio praćen štrajkovima - među najznačajnijima, štrajk iz 1902.godine i 1907.godine, a kojih je kasnije bilo sve više zbog inflacije izazvane Prvim svetskim ratom. Ideološki i organizacioni napredak proletarijata kod kojeg su se osećali odjeci Oktobarske revolucije u Rusiji, učvrstiće se osnivanjem, 1925. godine, jedne Nacionalne radničke centrale. Istovremeno, kao izraz udruživanja najradikalnijih političkih struja u pokretu na čijem su čelu bili Melja i Karlos Balinjo, osnovaće se u Havani prva Komunistička partija.

Postojali su veoma jaki razlozi za lošu političku i društvenu situaciju. Kubanska privreda veoma brzo je rasla tokom prvih decenija veka /XX veka/, stimulisana trgovinskim reciprocitetom sa SAD-om, kao i povoljnom konjunkturom nastalom usled nedavnog svetskog rata.. Međutim, ovaj rast je bio krajnje unilateralan i skoro isključivo baziran na šećeru i trgovinskim odnosima sa SAD-om. S druge strane, američki kapital -čiji je priliv na Ostrvo rastao - bio je glavni korisnik tog porasta budući da je kontrolisao 70% proizvodnje šećera, a uz to i njene infrastrukture i kolateralne poslove. Ekonomsko blagostanje nastalo iz ovog procesa - o čemu svedoče raskošne kuće u Vedadu - osim što je bilo neravnopravno rasporedeno, otkrivao je i izuzetnu ranjivost. To se pokazalo 1920.godine kada je nagli pad cene šećera izazvao bankarski krah što je uništilo kubanske finansijske institucije. Nešto kasnije, kada je proizvodnja šećera u zemlji dostizala 5 miliona tona, ispostavilo se da je došlo do prezasićenja tržišta, što je jasan pokazatelj da kubanska privreda nije mogla da nastavi da raste isključivo na bazi šećera. Izlaz je bio u stagnaciji ili u diversifikaciji proizvodnje. Medutim, ova poslednja varijanta nije bila moguća jer to nisu dozvoljavali velikoposednici koji su imali monopol na zemlju, kao i trgovinska zavisnost od SAD-a.

Dolazak Herarda Macada 1925.godine na mesto predsednika, predstavlja alternativu za oligarhiju pred latentnom krizom. Novi režim pokušava da u svom ekonomskom programu pomiri interese različitih sektora buržoazije i američkog kapitala. Srednjim slojevima nudi garancije za stabilnost, a narodnim masama nova radna mesta, sve to kombinovano sa selektivnom, ali surovom represijom protiv političkih protivnika i opozicionih pokreta. Pod aureolom administrativne efikasnosti, vlada je pokušala da okonča razmirice između tradicionalnih partija garantujući im korišćenje državnog budžeta kroz saradnju. Dobivši pristanak, Macado je odlučio da izvrši reformu ustava kako bi se ovekovečio na vlasti.

I pored postignutih delimičnih uspeha tokom prvih godina mandata, Macadova diktatura nije uspela da ućutka neposlušnost isključenih politicara, a još manje da uguši narodni pokret. Podstaknut zloupotrebama režima i ubrzanim pogoršanjem ekonomske situacije, kao posledica svetske krize iz 1929.godine, ove snage su ispoljavale povećanu ratobornost. Opozicija uz podršku studenata i proletarijata organizovala je neprekidne štrajkove, pokušaje pobune, atentate i sabotaže. Diktatura je odgovorila povećanjem represije do nepodnošljivih granica. Godine 1933. uzdrmani Macadov režim stvorio je uslove za izbijanje revolucije.

Novopostavljena vlada Frenklina Ruzvelta, uznemirena situacijom na Kubi, imenovala je za ambasadora u Havani B.Samera Velsa sa zadatkom da pronade rešenje za krizu unutar tradicionalnih mehanizama neokolonijalne dominacije. Međutim, događaji su pretekli Velsovo posredovanje: zbačen sa vlasti generalnim štrajkom, Macado beži iz zemlje 12. avgusta.

Desničarske opozicione grupe pod pokroviteljstvom američkog ambasadora formirale su privremenu vladu koja je potrajala jedva mesec dana. Vojnici, uprava Univerzitetskih studenata i druge pobunjeničke grupe digli su se na ustanak i doveli su na vlast revolucionarnu vladu predvođenu Ramonom Grau San Martinom. Ova vlada je na inicijativu Antonija Giterasa, Sekretara vlade, usvojila i sprovela razne mere u korist naroda. Napadana od SAD-a i opozicije i u velikoj meri žrtva sopstvenih internih protivurečnosti, uspela je da se održi na vlasti samo nekoliko meseci. Osnovni faktor pada ove vlade bio je bivši narednik Fulhensio Batista koji se, unapređen u generala vojske preko noći, pojavljuje kao arbitar političkog procesa.

Oligarhijske partije koje ponovo dolaze na vlast, uprkos neograničenoj američkoj pomoći ispoljene ukidanjem amandmana Plat i ekonomskim merama za stabilizaciju - prvenstveno sistem kvota šecera i novi sporazum o trgovinskom reciprocitetu - pokazale su da nisu sposobne da upravljaju vladom. Stoga, sudbinu države će ustvari voditi Batista i njegova vojska. Međutim, ovaj autoritarni režim, koji je sputavao društveno-ekonomske reforme, pokazao se nesposobnim da pronade stabilno rešenje za kubansku situaciju. Ovo je dovelo do nagodbe sa revolucionarnim i demokratskim snagama (oslabljene unutrašnjim podelama) da će biti unete u Ustav iz 1940. Sa ovim novim Ustavom, koji je obuhvatao važna narodna potraživanja, počeo je novi period institucionalne zakonitosti.

Na čelu prve vlade u ovom periodu bio je Fulhensio Batista, čija je kandidatura bila potpomognuta od strane koalicije snaga u kojoj su učestvovali komunisti. I pored toga što je omogućio znacajne povlastice radničkom pokretu, ovaj savez nije bio prihvaćen od drugih grupa iz naroda i delovao je kao istorijski faktor podele među revolucionarnim snagama. Za vreme Batistine vladavine, ekonomska situacija je doživela poboljšanje zbog izbijanja Drugog svetskog rata, konjunktura koja će doneti još više koristi njegovom nasledniku, Ramonu Grau San Martinu, izabran 1944. zahvaljujući širokoj podršci u narodu koju je stekao zahvaljujući nacionalističkim i demokratskim merama donetim za vreme njegove prethodne vladavine.

Kako Grau, tako i Karlos Prio Sokaras (1948-1952) - obojica lideri Kubanske revolucionarne partije (autentične) - nisu umeli da iskoriste povoljne ekonomske uslove za vreme svojih mandata. Bojažljive i oskudne reformske mere jedva da su pogodile strukture poljoprivrednog vlasništva i trgovinske zavisnosti koje su blokirale razvoj zemlje. Naprotiv, iskoristili su ekonomski procvat, nastao oporavkom šecerne industrije, kako bi pljačku javnih fondova podigli na nivo neviđenih razmera. Korupcija u administraciji dopunjavala se pod okriljem mnogobrojnih gangsterskih bandi koje je vlada iskoristila da izbaci komuniste iz rukovodstva sindikata u odgovarajućoj atmosferi hladnog rata. Građanski politički pokret "ortodoxia" pobunio se zbog ponižavajuće situacijie koja je vladala u zemlji. Njihov harizmatični voda, Eduardo Civas, ce izvršiti samoubistvo 1951. godine usred jedne žestoke rasprave sa vladinim predstavnicima.

Iako je sve predskazivalo pobedu ortodoksa na izborima 1952, vojni udar će izneveriti nade. Nepoverenje u prethodnu vladu koja je upropastila reformske mere i institucije u zemlji, kao i naklonost Amerikanaca i nekih krugova kreolske buržoazije prema jednoj vladi "čvrste ruke", išlo je u korist ambicijama Fulhensija Batiste koji na čelu vojne pobune preuzima vlast 10. marta 1952.




Kasarna Monkada

Revolucionarni pokret (1953 - 1958)

Inertnost i nesposobnost buržoaskih političkih partija da se suprotstave vojnom režimu - kojem su se pridružile neke od ovih partija - odudarala je od borbenosti grupa iz naroda, a posebno od mlade generacije koja je tek zakoračila na političku scenu. Iz njihovih redova nastao je pokret novog tipa na čijem celu je bio Fidel Kastro (Biran, 1926), mladi advokat čije su se prve političke aktivnosti odigrale u univerzitetskoj sredini i u redovima "ortodoxia". Propagirajući novu strategiju oružane borbe protiv diktature, Fidel Kastro je prionuo na tajnu i istrajnu pripremu ove bitke. Operacije su planule 26. jula 1953. simultanim napadom na kasarne Monkada u Santijago de Kubi i Sespedes u Bajamu, zamišljene kao fitilj jedne široke narodne pobune. Operacija je propala, desetine napadaca je uhapšeno, a potom ubijeno. Preživeli, među kojima se našao i Fidel Kastro, bili su osuđeni na teške zatvorske kazne. Na suđenju koje je usledilo, mladi revolucionarni vođa spremio je briljantan govor u svoju odbranu, poznat kao "Istorija će me opravdati", u kojoj je obrazložio pravo naroda na ustanak protiv tiranije i gde objašnjava uzroke, puteve i ciljeve preduzete borbe. Njegova odbrana će se pretvoriti u program Revolucije.

Za to vreme, diktatura se suočavala sa kritičnom situacijom nastalom zbog pada cena šećera i sa prevaziđenom formulom ograničene proizvodnje. Da bi se oduprela propadanju, vlada prisilno stavlja u promet finansijska sredstva koja će u velikoj meri završiti u sefovima predstavnika režima. Bez obzira na jačanje novih proizvodnih stavki u prethodne dve decenije, kubanska privreda bazirana na šećeru nije zabeležila zadovoljavajući rast. Najveći dokaz za to je bio veliki broj nezaposlenih i minimalno plaćenih koji ce već sredinom pedesetih godina činiti treći deo radne snage u zemlji.

Pokušaj tiranije da ozakoni svoj status putem nelegalnih izbora održanih 1954, poslužiće da se bar malo ublaži njen represivni karakter. Priliku ce iskoristiti masovni pokret koji 1955. dostiže velike razmere i koji uspeva da izdejstvuje amnestiju za političke zatvorenike - među kojima su bili i borci Monkade - i da pripremi radničke štrajkove od velikog značaja, a posebno onaj u sektoru šećerne industrije. Ove iste godine Fidel Kastro sa svojim drugovima osniva Revolucionarni pokret 26. jul, a godinu dana kasnije i Revolucionarni direktorat koji okuplja najborbenije studente Univerziteta.

Pošto je dokazao da je nemoguće boriti se legalno protiv tiranije, Fidel Castro odlazi u Meksiko sa namerom da organizuje oslobodilačku ekspediciju i započne revolucionarnu borbu. Sa svoje strane, buržoaske opozicione partije pokušavaju da pregovaraju sa Batistom u potrazi za "političkim" rešenjem situacije. Neuspeh će izazvati gubitak njihovog ugleda.


Početak revolucije, iskrcavanje sa Granme

2. decembra 1956. Fidel Kastro se sa svojim pristalicama na jahti Granma, iskrcava u Koloradas u provinciji Orijente. Dva dana ranije, ilegalni borci pokreta "26. jul" pod vodstvom Franka Paisa, podigli su ustanak u Santiago de Kubi u znak podrške iskrcavanju. Pošto akcije nisu bile usaglašene, ustanak je okončan neuspehom. Posle poraza kod mesta Alegria de Pio koji je rasturio revolucionarne redove, Fidel Kastro sa nekolicinom boraca pokušava da se probije do planine Siera Maestra da bi tu sastavio početno gerilsko jezgro. Njihov povratak će se ostvariti mesec dana kasnije, osvajanjem male kasarne u la Plati, akcija koja će poslužiti da se opovrgnu glasine o potpunom uništenju gerilaca koje je širio diktatorski režim.

1957. godine, dok su gerilci izvojevali pobede u planinama - među njima najvažnija, boj kod El Uvero gde je likvidiran garnizon od 59 vojnika - u gradovima se ilegalna borba širila velikom žestinom. 13. marta iste godine, jedan odred Revolucionarnog Direktorata izvršio je napad na Predsedničku palatu u Havani sa ciljem da pogube tiranina, ali pokušaj je propao. U ovoj akciji izgubio je život Hose Antonio Ečeveria, predsednik Saveza studenata Univerziteta. Na atentate i sabotaže diktatorski režim će odgovoriti pojačanom torturom i talasom nasilja. Ubistvo Franka Paisa u julu mesecu, izazvaće spontane štrajkove koji su paralisali veliki deo nacije. Nešto kasnije, u septembru, pobuna u pomorskoj bazi grada Sijenfuegos će otkriti da postoji veliki jaz unutar Batistinih oružanih snaga. Krajem godine vojska je poražena u napadu na Siera Maestru na kojoj su se već bile učvrstile dve gerilske kolone.

Pocetkom 1958. godine, revolucionarni pokret organizuje generalni štrajk ustaničkog tipa da bi ubrzao pad tiranina. Fidel Kastro obrazuje na Siera Maestri dve kolone pod zapovedništvom komandanata Raula Kastra i Huana Almejde čiji je zadatak da otvore dva gerilska fronta u drugim planinskim područjima provincije Orijente. Štrajk sazvan za 9. april propada uz velike gubitke u redovima revolucionarnih snaga. Batista smatra da je došao čas za ugušivanje ustanka i u leto preduzima ofanzivu na Siera Maestru sa 10.000 ljudi. U surovim borbama i bitkama - Santo Domingo, El Higue, Vegas de Hibakoa i dr. - gerilske trupe porazile su bataljone tiranije koji su uspeli da prodru u Siera Maestru i primorava ih da se povuku.

Dolazi do potpunog obrta. Buržoaske opozicione partije koje su se do tada okoristile od narodnih pobuna, sada žure da priznaju neosporno vodstvo Fidela Kastra.



Gerilske formacije kreću ka različitim krajevima nacionalne teritorije, među njima i kolone komandanata Če Gevare i Kamila Sijenfuegosa, koje napreduju prema provinciji Las Viljas. U ovoj zoni deluju razne grupe boraca pripadnika Revolucionarnog Direktorata, Socijalističke narodne partije (Komunistička) i drugi. 20. novembra Vrhovni komandant pobunjeničkih trupa, Fidel Kastro, lično vodi bitku kod Gise koja će obeležiti početak konačne revolucionarne ofanzive. Brojne kolone I i II istočnog fronta dejstvuju koordinirano i postepeno zauzimaju obližnja mesta zatvarajući krug oko grada Santiago de Kuba. U provinciji Las Viljas, Če Gevara zauzima jedno za drugim mesta duž centralnog puta i priprema se za napad na Santa Klaru, glavni grad provincije. Za to vreme, Kamilo Sijenfuegos u odlučnoj borbi primorava na predaju kasarnu u gradu Jagvahaj. Prvog januara 1959. Batista napušta zemlju. U zadnji čas, general Eulohio Kantiljo, uz podršku američke ambasade, obrazuje civilno-vojnu huntu. Fidel Kastro nareduje garnizonu da se preda, a narod poziva na generalni štrajk koji će uz masovnu podršku cele zemlje, obezbediti pobedu Revolucije.


Trijumfalna pobeda revolucije. Ulazak u Havanu

Kubanska revolucija ( od 1958 do danas )

Čim je došla na vlast, revolucionarna vlada započela je rušenje neokolonijalnog političkog sistema. Raspušteni su represivni organi i po prvi put posle niza godina, zagarantovano je građanima da u potpunosti koriste svoja prava. Sanirana je javna administracija i konfiskovana oteta imovina i na taj način iskorenjena je tako užasna praksa iz života Republike. Osuđeni su i kažnjeni Batistini ratni zločinci, izbačeno je korumpirano rukovodstvo radničkog pokreta i raspuštene su političke partije u službi tiranije.

Imenovanje komandanta Fidela Kastra za premijera u februaru mesecu, ubrzalo je donošenje mera u korist naroda. Odobreno je smanjenje cena kirija, privatne plaže ustupljene su narodu na uživanje i konfiskovane su kompanije koje su držale monopol na javne servise. Najznačajnija odlika ovog procesa je donošenje Zakona o agrarnoj reformi 17. maja, na osnovu kojeg su oduzeti veliki zemljišni posedi (latifundije) nacionalizacijom svih imovina većih od 420 hektara i predati desetinama hiljada seljaka i zakupaca.

Ova mera, kojom se ukinuo jedan od glavnih oslonaca neokolonijalne vlasti, izazvala je burnu reakciju pogodene interesne strane. Vlada Sjedinjenih Americkih Država nije krila svoje nezadovoljstvo prouzrokovano pobedom Revolucije. Pokrenuvši putem štampe zlonamernu kampanju, usvojila je politiku sistematskog kažnjavanja Kube, podsticajući i podržavajući kontrarevolucionarne pokrete u cilju destabilizacije zemlje. Pošto je predsednik Manuel Urutija sprečavao revolucionarne promene, Fidel Kastro je u julu dao ostavku na mesto premijera, funkcija na koju će se vratiti par dana kasnije usred mnogobrojnih manifestacija podrške, prekinutih ostavkom predsednika kojeg je zamenio Osvaldo Dortikos. U oktobru propada vojna pobuna u Kamagveju dirigovana od strane oblasnog upravnika, komandanta Uberta Matosa, u savezu sa veleposednicima (latifundistima) i drugim kontrarevolucionarima tog mesta. U meduvremenu, zbog povećanog broja sabotaža i terorističkih akcija pale su i prve nevine žrtve.

Da bi se suprotstavili kontrarevolucionarnom talasu, formirana je Revolucionarna narodna milicija i Komiteti za odbranu revolucije, organizacije koje su, zajedno sa Federacijom kubanskih žena, Udruženjem mladih revolucionara i drugim kasnije osnovanim organizacijama, omogućile masovnije učešće naroda u odbrani Revolucije. Stalno američko neprijateljsko delovanje ostvaruje se kroz niz mera koje imaju za cilj da destabilizuju kubansku privredu i da izoluju zemlju od ostalog dela međunarodne zajednice. Revolucija na ovo uzvraća dinamičnom spoljnom politikom kojom proširuje odnose i uspostavlja sporazume sa ostalim zemljama - uključujući socijalističke zemlje - kao dokaz svoje čvrste odluke da prekine tradicionalnu trgovinsku zavisnost. Jula 1960.godine, nakon saznanja da je vlada u Vašintonu ukinula kvote kubanskog šećera, Fidel Kastro objavljuje nacionalizaciju celokupne američke imovine na Ostrvu. Nekoliko meseci posle donošenja ove mere, usledice odluka o nacionalizaciji kompanija kubanske buržoazije koja se, definitivno svrstana uz SAD i oligarhijske sektore, posvetila sistematskom uništenju kapitala i ekonomskoj sabotaži.

Medutim, američka agresija nije se ograničila samo na polje ekonomije. Dok je podsticala stvaranje kontrarevolucionarnih organizacija i pobunjeničkih bandi u različitim delovima zemlje i pružala im pomoc u oružju i ostalim potrepštinama, Ajzenhauerova administracija - koja prekida odnose sa Kubom januara 1961 - započinje sa pripremama jedne brigade plaćenika sa ciljem da napadne Kubu. Invazija je počela 17. aprila iz zone Plaja Hiron nakon neočekivanog bombardovanja kubanskih vazdušnih baza. Na sahrani žrtava ovog napada, Fidel Kastro proglašava socijalistički karakter Revolucije, što se već dalo naslutiti posle mera donetih krajem 1960. Bilo je dovoljno manje od 72 časa da narod potuče placenicku brigadu za čije obučavanje je Obaveštajna služba - CIA utrošila nekoliko meseci. Uprkos ovom istorijskom porazu, SAD nisu odustale od svojih namera da unište kubansku Revoluciju. Planom Mangosta naloženo je da se sprovede čitav niz operativnih dejstava koja nisu isključivala ni direktnu vojnu intervenciju. To če u oktobru 1962. dovesti do teške medunarodne krize nakon saznanja o instaliranju sovjetskih raketa na Ostrvu. Kompromisi kojima se došlo do rešenja krize nisu stavili tačku na agresivno delovanje imperijalizma.


Odbrana revolucije - Fidel Kastro u borbama na plaži Hiron (Zaliv Svinja)

Isto tako, naš narod se u organizaciji Revolucionarne narodne milicije i Oružanih snaga, odlučnom borbom suprotstavio kontrarevolucionarnim naoružanim bandama. Razbojništvo je konačno likvidirano 4. jula 1965. kada je uhvaćena poslednja organizovana banda koja je delovala u zemlji, predvođena Huan Albertom Martinesom Andradesom. Tokom narednih meseci, uhvađeni su preostali banditi koji su pokušavali da pobegnu od revolucionarne pravde. Tako je okončan prljavi rat nametnut od strane imperijalizma i reakcionarnih klasa i oružani sukob u trajanju od sedam godina koji je pogodio sve provincije u zemlji.

U tom prljavom ratu nametnutom od SAD-a, od 1959 do 1965, delovale su na celoj nacionalnoj teritoriji 299 bandi sa ukupnim brojem od 3.995 clanova. U okršajima izmedu bandi i boraca redovne voljske i milicije, dodajući tome i žrtve razbojnickih zločina, život je izgubilo 549 osoba, a mnogi drugi ostali su invalidi. U ovim teškim vremenima, država je morala da potroši oko milijardu pesosa za nacionalnu ekonomiju.

Vojne akcije koordinirane sa akcijama politickog i ideološkog karaktera odigrale su odlučujuću ulogu u pobedi nad banditima. Poraz banditizma na Kubi pokazao je da je nemoguće izvojevati pobedu u gerilskom ratu nad naoružanim narodom ako taj narod igra glavnu ulogu u autentičnoj Revoluciji.

Na međunarodnom planu, SAD su uspele da izbace Kubu iz Organizacije Američkih Država (OAD). Takode su postigle da većina latinoamerickih zemalja, sa časnim izuzetkom Meksika, prekine veze sa Kubom. Uprkos tome, Kubanska revolucija jača svoje odnose sa socijalistickim zemljama i zemljama Treceg sveta, ucestvuje u osnivanju pokreta Nesvrstanih, razvija politiku solidarnosti prema pokretima za nacionalno osolobodenje i pruža im podršku.

Nacija koja se odlučno suprotstavila svim vrstama naoružanih agresija, trebalo je sad da preživi i gvozdeni ekonomski obruc. Sjedinjene Američke Države obustavile su svaku vrstu trgovine sa Ostrvom i nastojale su da im se pridruže i druge države u toj zločinackoj blokadi. Kuba je na taj način bila lišena nabavke od vitalnog značaja za njenu poljoprivredu i industriju. Ali zahvaljujući aktivnoj solidarnosti Sovjetskog Saveza i drugih socijalističkih zemalja i ustrajnom radu i dovitljivosti naroda, privreda zemlje je uspevala ne samo da funkcioniše, već i da bude u porastu.

Usred veoma teških ekonomskih problema, zemlja je uspela da eliminiše nezaposlenost i obezbedi zadovoljavanje osnovnih potreba stanovništva. Rasprostranjena kampanja opismenjavanja sprovedena 1961, iskorenila je staru boljku nepismenosti. I pored odliva stručnjaka i tehničkih lica podsticanih od SAD-a, a koji se posebno osetio u zdravstvu, zemlja je uspela da osnuje zdravstvenu seosku službu koja je pružala lekarsku pomoć u najzabacčenijim delovima zemlje. Obrazovni sistem takođe po prvi put uspeva da pokrije celu zemlju, a preko proširenog programa internatskog smeštaja, srednje i visoko obrazovanje postaje dostupno narodu. Život postaje duhovno bogatiji zahvaljujući obimnom radu na širenju kulture čiji se rezultat ogleda u redovnim i masovnim izdanjima književnih dela, stvaranju i izdržavanju mnogobrojnih umetničkih ansambala, promovisanju amaterskih grupa i u velikoj produkciji i prikazu filmova. Takođe se podstiče razvoj sporta što se i pokazalo učešćem velikog broja kubanskih sportista na međunarodnim sportskim takmičenjima.

Svi ti napori koje je narod ulagao ne bi bili ostvareni bez adekvatne politike upravljanja. Još od prve godine Revolucije, revolucionarne organizacije suočavaju se sa problemima vezanim za integraciju baza i rukovodstva. Marta 1962, odmah posle Fidelove objave da postoje sektaške deformacije prilikom formiranja revolucionarnih organizacija, počinje stvaranje Ujedinjene partije socijalističke revolucije. Ova partija usvaja ideju o selekciji svog članstva na osnovu biranja najprimerenijih radnika u okviru njihovih radnih kolektiva. Odlučujući događaj u ostvarivanju jedinstva biće osnivanje Centralnog komiteta komunističke partije Kube 1965, kao najviše instance upravljanja Revolucijom.

Imajući u vidu karakteristike kubanske privrede i trgovinske planove sa Sovjetskim Savezom i drugim socijalističkim zemljama, Kuba je 1963. usvojila strategiju privrednog razvoja kojom bi poljoprivreda postala njen glavni stožer i kojom se postavilo za cilj proizvodnja 10 miliona tona šećera u 1970.godini. Bio je to bez svake sumnje strašan izazov, ako se imaju u vidu organizativni, tehnički i materijalni uslovi zemlje. Suočavanje sa ovim problemom prouzrokovalo je ozbiljne poremećaje u vođenju ekonomskih procesa i u radu revolucionarnih organizacija, zauzetih oko mobilizacije radnika koju je bilo neophodno izvršiti zbog niskog tehničkog nivoa proizvodnje šećera i nesrazmerne demografske strukture. Neuspeh "žetve od 10 miliona" biće povod za temeljnu reviziju ove politike.

Počev od 1971. revitalizuju se revolucionarne organizacije i započinje institucionalizacija zemlje. Kao vrhunac jedne temeljne reorganizacije, Komunistička partija Kube, nakon podnošenja svojih glavnih dokumenata narodu na razmatranje, održava svoj prvi kongres.
24. februara 1976, proglašen je novi Ustav, usvojen na plebiscitu tajnim i direktnim glasanjem 95,7% stanovništva starijeg od 18 godina. Osnivaju se razne instance Narodne skupštine, postupkom na bazi izbora delegata po rejonima. U zavisnosti od zone boravka, predložene kandidate birali su građani na sastancima.

U tim godinama učvršćuje se međunarodni položaj Kube. Uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa Peruom, Panamom, Čileom i drugim latinoameričkim zemljama, kida se obruč koji su postavile Sjedinjene Američke države u prethodnoj deceniji. Posle potpisivanja trgovinskih sporazuma sa Sovjetskim Savezom, čiji su se povoljni uslovi razmene razlikovali od nestalnih uslova na međunarodnom tržištu, Kuba ulazi u Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć. Godine 1976, na zahtev vlade Angole, kubanske trupe koje su poslate u Afriku doprinele su oslabađanju ove zemlje od južnoafričke intervencije. Uskoro će drugi kubanski kontingent učestvovati u odbrani Etiopije od somalske agresije. Održavanje VI Samita nesvrstanih zemalja u Havani 1979, jasno dokazuje ugled Kube u svetu steknut zahvaljujući Revoluciji.

Nakon kraćeg perioda popuštanja napetosti u prvim godinama vladavine predsednika Džejmsa Kartera, na kraju njegovog mandata ipak se pogoršavaju kubansko-američki odnosi i pojačava se agresivnost američke politike.

Dolaskom Ronalda Regana na mesto predsednika SAD-a, aktivnosti protiv Revolucije dostigle su vrhunac. Američka vlada osniva, nesrećno nazvane, Radio i TV stanice Marti, pojačava špijunažu protiv Ostrva, izvodi vojne manevre, isprobava vazdušne napade i pokušava da kazni Kubu pri Komitetu za ljudska prava Ujedinjenih Nacija. Izneta je na diskusiju mogućnost direktne agresije.
Kuba na to odgovara usavršavanjem odbrambenog sistema zemlje i izraduje koncept "Rat celog naroda" čija se suština sastoji u tome da svaki Kubanac ima svoje mesto, način i sredstva u borbi protiv eventualne imperijalističke agresije. Sa obučavanjem naroda pri Miliciji teritorijalnih trupa, Brigadama za proizvodnju i odbranu i Zonama za odbranu, zaustavljene su imperijalističke namere da izvrše direktnu agresiju.

Sa revolucijom, Kuba je postigla svoju istinsku nezavisnost, povratila je nacionalni identitet, ukinula svaki oblik eksploatacije, iskorenila rasnu diskriminaciju, kao i diskriminaciju žena i mladih. Tome treba dodati i socijalna dostignuća i postignuti veliki ekonomski napredak u zemlji.

Uprkos sistematskom porastu imperijalističke agresivnosti i nepovoljnim klimatskim pojavama, period od 1980. do 1985. odlikuje se značajnim dostignućima i uspesima u društveno-ekonomskom razvoju. Međutim, od 1985. počinju da se ispoljavaju izvesni nedostaci i negativne tendencije, uglavnom vezane za primenu sistema za upravljanje i planiranje.

Aprila 1986. predsednik Državnog i ministarskog saveta, Fidel Kastro, postavio je pitanje nužnosti ispravljanja grešaka i negativnih tendencija čime bi se rešili problemi koji su kočili i kršili vitalne i prvobitne principe Kubanske revolucije kao što su: stalno učešće naroda u donošenju odluka i zadataka, usklađenost ekonomskog i socijalnog razvoja, formiranje novog čoveka o kome je govorio Če Gevara, povraćaj istorijskih vrednosti, prvenstveno martijanske misli (H.Marti) i kreativnija primena marksizma-lenjinizma. I pored grešaka i nedostataka i potrebe za usavršavanjem rada na izgradnji socijalizma, kubanski narod je izvojevao pobede dostojne divljenja.

U zdravstvu je izgrađen integralni sistem koji polazi od porodičnog lekara preko poliklinika pa do specijalizovanih bolnica i istraživačkih centara. Na taj način, besplatno zdravstvo obrazuje mrežu koja pruža pomoć celokupnom stanovništvu, od dečijih vrtića, škola i radnih organizacija pa do domaćinstava.

Što se tiče obrazovanja, naša zemlja beleži najveći stepen opismenjavanja u Latinskoj Americi, sa prosekom od 9 godina školovanja. Ne postoji nijedno neškolovano dete. Iz godine u godinu raste broj profesora, istraživača, učitelja, lekara i ostalih univerzitetskih stručnjaka. U najtežoj godini krize, 1993, budžet namenjen obrazovanju iznosio je 1.384 000 pesosa.

Što se sporta tiče, Kuba je uspela da se nađe među prvih deset zemalja u svetu.

Poseban osvrt zaslužuje naučno-tehnički razvoj koji je postao životni faktor za preživljavanje otadžbine i Revolucije. Osnovane su intitucije kao što su Centar za genetički inženjering i biotehnologiju, Nacionalni centar za naučna istraživanja, Kardiološki centar za dečju hirurgiju Vilijam Soler (najveći na svetu), Centar za imunološka ispitivanja, Centar za transplantaciju i regeneraciju nervnog sistema.

Rezultat ovog razvoja ogleda se u izradi uređaja za magnetnu rezonancu Evalimaž sistema za vizualizaciju i termografsku analizu slika, kao i kubanski laserski hirurški nož. Na Kubi se vrše presadivanja bubrega, jetre, mozga, srca i srca-pluca. Osim toga, dat je značajan doprinos medicini proizvodnjom vakcine protiv meningokoknog meningitisa, leukocitarnog alfa interferona, pronalaskom jedne supstance koja leči vitiligo, dobijanjem faktora rasta epiderma i drugo.

Revolucija je bila zaokupljena razvojem i usavršavanjem svojih dostignuća kada dolazi do rušenja socijalističkog bloka i raspada Sovjetskog Saveza što se dramatično odrazilo na kubansko društvo, s obzirom na to da je privreda zemlje bila integrisana u ovu zajednicu. Ta integracija bila je još više uslovljena čvrstom, surovom i nezakonitom blokadom koju su SAD primenile, i još uvek primenjuju na Kubi, od prvih godina Revolucije, sve vreme ograničavajući mogucnost povezivanja sa kapitalističkim svetom. Godine 1989. Kuba je koncentrisala 85% svoje trgovine na SSSR i ostale zemlje socijalistickog bloka. U toj razmeni, uspostavljene su pravične cene sa kojima je izbegnuta neujednačena razmena, što je bilo karakterističcno za odnose sa kapitalističkim zemljama. Istovremeno je bila obezbedena isporuka tehnologije kao i dobijanje kredita pod zadovoljavajućim uslovima za rokove i kamate.

Kada je došlo do pada socijalizma u Evropi i raspada SSSR-a, za kratko vreme kupovna moć Kube opala je sa 8.139 000 pezosa u 1989. na 2 miliona u 1993. godini.

Pad socijalizma u istočnoj Evropi i SSSR-u izazvao je veliku euforiju kod američke vlade i kubanskih kontrarevolucionarnih grupa u Majamiju. Proricali su da je propast kubanske Revolucije pitanje dana ili nedelja. Čak su i preduzeli političke korake za organizovanje i integrisanje nove vlade. Medutim, prošli su meseci, kriza se produbljavala, ali Kuba se nije raspala.

Treba istaći da je još u julu 1989. Vrhovni komandant, Fidel Kastro, upozoravao na mogućnost nestanka socijalistickog bloka, pa čak i na raspad SSSR-a. Oktobra 1990. dao je direktive kako bi se izborili sa Specijalnim periodom u vreme mira. To je bio koncept vojne doktrine za "Rat celog naroda" koji se odnosio na preduzete mere za suočavanje sa totalnom blokadom, vazdušnim napadima i sistematskim iscrpljivanjem, kao i direktnim vojnim napadom.

Godine 1991. održan je IV Kongres komunisticke partije Kube na kojem se razmatra situacija i zaključuje se da je neophodno spašavati otadžbinu, revoluciju i socijalizam, to jest, spašavati delo koje je koštalo kubanski narod toliko prolivene krvi, žrtvovanja i truda u borbi koja je trajala više od sto godina. Na tom kongresu postignuti su značajni dogovori koji se odnose na izmene Ustava, na Statut partije i postavljene su osnove strategije kako da izdrže i da se oporave.

Sledeći ovu zacrtanu strategiju, u praksi je primenjen niz mera koje su imale za cilj povećanje ekonomske efikasnosti i konkurencije, interni finansijski oporavak, pronalaženje rešenja za interni dug, ponovno uključivanje u međunarodnu ekonomiju, stimulisanje ulaganja stranog kapitala, jačanje kubanskih državnih preduzeća, nužan uslov bez koga se ne može imati socijalizam. Takode je analizirana potreba da se izvrše promene u ekonomiji, ukoliko bi to bilo neophodno, njenim proširivanjem i usavršavanjem na postepen i uređen način.

Jednom rečju, trebalo je, bazirajući se na očuvanju osnovnih postulata socijalne pravde i tekovina, da se iskoriste mehanizmi u robno-novčanim odnosima i u kapitalističkom upravljanju da bi se kontrolisano izazvao pad ekonomije u zemlji, koju bi potom reaktivirali i pristupili njenom oporavku.

Kao što se moglo pretpostaviti, američkom imperijalizmu i grupama apatrida iz Majamija zasmetalo je što Kubanci odolevaju situaciji zbog čega su pojačali aktivnosti usmerene ka destabilizaciji Revolucije, njenom klevetanju i zaoštrili još više ekonomsku blokadu.

Tako je sredinom 1992. americka vlada odobrila "Zakon Toričeli" kojim se, izmedu ostalog, daje ovlašćenje predseniku SAD-a da primenjuje ekonomske sankcije prema onim zemljama koje budu održavale trgovinske odnose sa Kubom i da zabranjuje trgovinsku razmenu kompanijama sa američkim kapitalom u zemljama Trećeg sveta. Ovaj zakon je predstavljao korak više u pokušaju da se kubanski narod iscrpi glađu.

Uprkos Zakonu Toričeli, Kuba proširuje svoju trgovinu, dobija neke kredite za određene ekonomske delatnosti, a kompanije iz raznih zemalja počinju da investiraju i da uspostavljaju ekonomske veze sa njom.

U februaru 1993, u najtežoj godini krize, održavaju se izbori čiji su rezultati verodostojno pokazali koliko narod podržava Revoluciju: 99,7% birača daju joj svoj glas, a samo 7,3% vraća prazne listiće ili ih poništava.

Međutim, antikubanska klika u SAD-u ponovo pokušava da izazove subverzije u zemlji, terorističke akcije, provokacije, sabotaže, ubacivanja agenata CIA-e i pooštravaju propagandu protiv Kube. Više od hiljadu časova emitovanja na radiju usmereni su ka Kubi. Isto tako, daju prioritet podsticanju ilegalnih izlazaka iz zemlje, prvenstveno otimanjem plovnih objekata, pa čak i aviona.

Ovo je dovelo jula meseca 1994. do povećanja broja otmica plovnih objekata, uglavom od strane lica pritisnutih ekonomskom situacijom, a bilo je slučajeva koja su se završavala ubistvom. Pod takvim okolnostima izvršena je otmica tegljača "13 mart" na koji se ukrcalo 60 lica sa namerom da otplove prema SAD-u. I pored upozorenja da se tegljač nalazio u lošem stanju, dali su se u bekstvo, progonjeni drugim tegljačima, od kojih se jedan sudario sa progonjenim i došlo je do nesreće. Sva plovila koja su stigla do mesta nesreće, uložili su velike napore da spasu ljude, ali nisu uspeli da spreče smrt 32 lica. Digla se velika kampanja oko ove nesreće u kojoj se optužila kubanska vlada da je naredila da se potopi brod.

Pred ovim činom, kubanska vlada je odlučila da ne sprečava ilegalne odlaske, mera kojom je primorala američku administraciju da sedne za pregovarački sto i potpiše sa Kubom 9. septembra 1994. migracioni sporazum sa Kubom.

Posle 36 godina, SAD su uvidele potrebu za uvodenjem mera kojima bi se destimulisali ilegalni odlasci prema toj zemlji.

Jula 1995. kubanski narod je ubedljivo pokazao svoje jedinstvo i podršku Revoluciji na izborima delegata za Narodnu skupštinu. Uprkos kontrarevolucionarnoj kampanji kojom se pozivalo na bojkotovanje izbora, glasalo je 97,1% birača, 7% listića bili su nevažeći, a 4,3% prazni. To znači da je više od 87% biračkog tela dalo podršku Revoluciji.

Posle razocaranja izazvanog razbijenim iluzijama povodom pada socijalističkog bloka, kontrarevolucionarna klika Kubanaca u egzilu i pojedini sektori američke vlade ponovo su se dali u napad, ali sada projektom - Zakon Helms Barton - tipičnog za pećinskog coveka.

Ovaj zakon predvida totalnu ekonomsku međunarodnu blokadu. Takode pretenduje da spreči strana ulaganja i da prekine svaku vrstu finansiranja i isporuka koja dolaze spolja. Uvodi razne sankcije kompanijama i poslodavcima koji održavaju ekonomske odnose sa Kubom. Osim toga, legalizuje podršku SAD-a kontrarevolucionarnim grupama na Ostrvu i daje sebi pravo da određuje koji oblik vlade, društva i odnosa treba da ima Kuba posle pada Revolucije. Konačno, ovaj zakon pretenduje da kubanski narod slomi glađu i da pripoji zemlju SAD-u.

24. februara 1996. godine, nakon prihvatanja zakona na Kongresu SAD-a, kubanska vlada je bila primorana da sruši dva mala aviona koja su u nekoliko navrata narušila vazdušni prostor Kube. Ultradesničarske grupe iskoristile su taj incident koji je izazvala kontrarevolucionarna organizacija iz Majamija "Hermanos al Rescate" (Braća za oslobodenje) da bi izvršile pritisak na američku administraciju da potpiše navedeni zakon koji je stupio na snagu avgusta iste godine.

Ovaj zakon je izazvao negodovanje ne samo kubanskog naroda, već praktično svih naroda i vlada u svetu, kao i međunarodnih organizacija i institucija. Dokaz za to je glasanje u Ujedinjenim Nacijama protiv blokade, dogovor Organizacije američkih država (OAD) da se odbaci zakon Helms-Barton, stav Meksika i Kanade, Evropske Unije, organizacije "Grupo del Río", etc.

I pored negativnih posledica i stvaranja jedne složenije i teže situacije izazvane pomenutim Zakonom, Kuba je odlučno nastavila sa primenom svoje strategije i postepeno je uspela da u narednim godinama zaustavi pad privrede i postigne njeno oživljavanje.

S druge strane, održali su se sistemi zdravstva, obrazovanja i socijalnog osiguranja tako da nijedan Kubanac nije ostao bez zaštite. Prema statistici za 1997, stopa smrtnosti dece na 1000 živorodenih iznosila je 7,3 , a očekivani životni vek premašuje 75 godina starosti.

Izbori kandidata za poslanike u Narodnoj skupštini i delegata za Skupštine provincija održani su u januaru 1998. godine. Glasalo je 98,35% birača, 1,64% listića bili su nevažeći, a 3,36 prazni, što ukupno čini 95% važećih glasova. 94,39% birača glasali su za iste kandidate koje je predložila biračka Nacionalna komisija.

Tog istog meseca Papa Jovan Pavle II posetio je Kubu. Ceo narod - vernici i oni koji to nisu - izrazio je gostoprimstvo i poštovanje prilikom njegovog dolaska i za vreme održavanja bogosluženja i drugih njegovih aktivnosti. Ovim se dokazala neistinitost propagandnih kampanja u mas medijima kojima vlada imperijalizam, s obzirom da je ceo svet mogao da vidi opuštenost u ponašanju i ophodenju Njegove Svetosti Jovana Pavla II.

I na kraju, svo imperijalističko i kontrarevolucionarno delovanje previda nešto što je od životnog značaja za našu istoriju: sposobnost našeg naroda da se odupre, inteligencija i umešnost našeg revolucionarnog rukovodstva i pravednost borbe ove zemlje za svoju nezavisnost.


Deca na slobodnoj Kubi


Podaci Ambasade Republike Kube u Beogradu - http://www.kubabeograd.org.yu