Romanovi nisu zatrti

Nedavni tekst moskovskog dopisnika “Novosti” o definitivnoj identifikaciji posmrtnih ostataka carske familije Romanov, likvidirane pre 90 godina u noći između 16. i 17. jula, bio je povod za podsećanje na Mariju Romanovu, ženu koja je 1943. rođena u Madridu, gde i danas živi, i koja smatra da tron Rusije pripada njoj, naravno, pod uslovom da Rusija jednog dana ponovo bude carevina.
Marija je ćerka velikog vojvode Vladimira i princeze od Saksonije iz familije Gota, Viktorije Fjodorovne. Njen deda bio je veliki vojvoda Kirilo, jedan od retkih Romanova koji su preživeli pokolj carke porodice u Jekaterinburgu pre devet decenija, i to zato što se u februaru 1917. stavio na stranu boljševika i na svom dvorcu istakao crvenu zastavu pogazivši zakletvu na vernost caru Nikolaju Drugom. Ubrzo je morao da pobegne iz Rusije, u Francuskoj se 1924. proglasio “carem cele Rusije” ali ga niko nije previše ozbiljno shvatao.
Njegove pretenzije na “ruski tron” nasledio je sin princ Vladimir Kirilovič od Rusije, Marijin otac koji je umro 1991.
Ona je rođena je u izbeglištvu, u Madridu, školovala se u engleskim i francuskim školama, studirala politiku u Oksfordu, radila je u jednoj modnoj kući u Parizu, bila vaspitačica u jednom dečjem vrtiću i šef za štampu jedne firme za proizvode od kože, ali poslednjih 20 godina njeno jedino “zanimanje” je “pretendent na tron Rusije”.
Vaspitana sam da uvek budem spremna, kao skaut. Problem je što u današnjem svetu vlada mačizam. Ja sam žena, ali to ne znači da sam manje sposobna od muškaraca. U Evropi ima dosta kraljica koje ne obavljaju svoj posao ništa lošije od muškaraca - rekla je u jednom intervju 1997.
Nikada nije bila previše glasna u reklamiranju “svog prava na tron”, dovoljno je realistična da bude svesna činjenice da carske Rusije nema već više od 90 godina, ali joj očito prija da se pominje u tom kontekstu. O ulozikralja/cara ima vrlo jasan stav:
- Kralj je neka vrsta sudije, iznad svega i i iznad svih. U Rusiji je car smatran “ocem naroda”.
O onome što se dešavalo u domovini njenih predaka takođe ima jasnu viziju:
- Kada je u Rusiji došlo do revolucije, situacija nije bila ništa gora nego u drugim zemljama. Naši radnici nisu bili lošiji od francuskih ili nemačkih. Kada je počela revolucija bili smo u ratu, a Nemačka je davala ogroman novac komunistima kako bi ovi što više ocrnili cara i carsku porodicu. Bila je to klasična zavera. Ruski narod je mnogo voleo svog cara - tvrdi Marija Romanova.
Ona takođe tvrdi da ima naroda kojima “treba neka vrste čvrste ruke” jer u “pojedinim trenucima tranzicije valja imati moć”. Kaže da veruje u demokratiju ali ponavlja da je svaka zemlja slučaj za sebe. Kada je Rusija u pitanju, smatra da je religija veoma bitan faktor.
- Carevi ne odgovaraju svom naredu samo kao ljudska bića već i kao od Boga odabrani, zbog čega je odgovornost još veća, i pred narodom i pred sudom božjim.
Godine 1992, posle pada Berlinskoh zida, prvi put je posetila domovinu svojih predaka, došla je u Sankt Petersburg. Bila je razvedena, sa 10-togodišnjim sinom iz braka sa nemačkim princom Francom Vilijamom od Prusije. Kasnije se vraćala još nekoliko puta.
U skladu sa monarhističkim tradicijama želela je da njen sin Horhe dobije vojničko obrazovanje i uspela je da ga upiše na mornaričku akademiju u Sankt Petersburgu. Sličan put prešao je današnji španski kralj Huan Karlos, kome je Franko dozvolio upis na vojnu akademiju u Saragosi, iako je kraljevska familija Borbon napustila Španiju 1931. Hun Karlos je uspeo da ime Borbona vrati na tron, ali zasluge su Frankove koji je svojim političkim testamentom restaurisao monarhiju. U Rusiji tako nešto nema ko da uradi, ali Marija Romanova je, za svaki slučaj, spremna.


Izvor: Novosti

---

Život za - seriju

Rumunska kraljevska kuća osnovana je 1881. a prvi monarh na čijoj se glavi našla kruna bio je Karlo Prvi, izdanak nemačke loze Hohencolern. Nekih 40 godina kasnije kada je na tron trebalo da sedne Karlo Drugi, otac Mihaila Prvog o kome je ovde reč, odlučio se na neobičan korak. Umesto na tron seo je u voz i otišao u Pariz! U Bukureštu je ostavio sve, uključujući ženu, princezu Elenu od Grčke, i 6-godišnjeg sina Mihaila. Odrekao se dinastičkih prava zarad «boljeg života» u Parizu.
Bila je 1927, Mihail je imao samo 6 godina i morao je da «kraljuje» uz tutore. Međutim, tri godine kasnije tata se predomislio, vratio se u Bukurešt, najurio ženu, «smenio» sina i njegove regente, doveo ljubavnicu... Sve to jako je uticalo na malog Mihaila, jako vezanog za majku. Godine 1940, u predvečerje rata, ekstremna desnica, pod uticajem Hitlera, smenila je Karla Drugog i na tron postavila sina mu Mihaila Prvog koji je tada imao 19 godina.
Pred kraj rata, 1944, Mihail je pokušao da se prešaltuje na stranu pobednika, ali bilo je kasno. Ruska vojska ušla je u Rumuniju i Mihailo je formalno abdicirao 30. decembra 1947. Dan kasnije iz mestašca Sinaia, u kome je rođen, otišao je u višedecenijsko izgnanstvo. Krenuo je sa ženom, francuskom princezom Anom de Borbon-Parma, sa dva kofera i nekoliko hiljada švajcarskih franaka. Prva stanica bila je Engleska gde je brojna porodica (doguraće do pet kćeri!) na jednoj farmi uzgajala piliće.
Usledila je seoba u Švajcarsku gde je bivši kralj počeo da radi za jednu aeronautičku firmu kao mehaničar i probni pilot. Avioni su bili njegova strast, prvi put je pilotirao sa 15 godina. U ekonomski stabilnijoj situaciji familija je živela u velikoj kući u mestašcu Versoa pored Ženeve. U podrumu kuće instalirana je «kraljevska kancelarija» u kojoj radi samo jedna sekretarica koja obavlja svu «kraljevsku korespondenciju».
MIHAIL Prvi je, kao i mnogi drugi bivšikraljevi, dočekao da poseti domovinu posle pada Berlinskog zida. U aprilu 1992. prvi put je došao u Rumuniju gde mu je priređen skroman doček. Tadašnji rumunski predsednik Emil Konstantinesku sklopio je mir sa bivšim kraljem. Mihailo je tokom prve posete Rumuniji bio veoma obazriv, nije reklamirao nikakva prava, nije tražio ništa. Na pitanje da li je moguća restauracija monarhije u Rumuniji tada je rekao:
- Sada ima drugih prioriteta i neću biti ja taj koji će pred domovinu postaviti to pitanje.
Pet godina kasnije ponovo je posetio Rumuniju a na aerodromu mu je uručen rumunski pasoš. Bilo mu je vraćeno državljanstvo a dobio je i status bivšeg šefa države.
U decembru 2007, sa 86 godina i tačno na 60. godišnjicu abdikacije (30. decembar 1947), povukao je potez koji ipak govori da se nije sasvim odrekao monarhističkih ambicija, iako nije reč o njemu samom već o njegovoj najstarijoj kćeri Margariti rođenoj 1949. Odlučio je da «eventualno zatraži» izmenu zakona koji zabranjuje ženskim naslednicima preuzimanje trona. Taj zakon je na snazi od 1866. a predviđa da ukoliko kralj nema muške naslednike na tron sedne sin njegovog brata... Naravno, nema nikakav praktični značaj jer se odnosi na monarhističko uređenje, ali za svaki slučaj....
«Moja kćer će od danas biti naslednica rumunske krune», napisao je Mihailo Prvi. Njeno zvanično ime od tada je «Njeno kraljevsko visočanstvo, princeza naslednica Rumunije i princeza Hohencolern». Bivši kralj je takođe napisao da će «ukoliko rumunska nacija i Parlament budu smatrali monarhiju kao adekvatnu formu vladavine» on zatražiti ukidanje takozvanog Saličkog zakona, koji «ne odgovara današnjoj Evropi ni vrednostima rumunskog društva».
Mihail Prvi i njegova supruga proslavili su ove godine 60 godina braka a svečanost je okupila oko 700 gostiju. Bila je prisutna cela monarhistička elita Evrope.


Izvor: Novosti

Premijer - car

Slično kao i porodica rumunskog kralja Mihaila Prvog, i familija bugarskog cara Simeona Drugog napustila je Bugarsku sa jedva 200 dolara. Bio je 15. septembar 1946, Bugarska je, pod evidentnim uticajem sovjetske vojske, na referendumu sa 97 odsto odlučila da definitivno ukine monarhiju. Simeon je “carevao” nepune tri godine, od 28. avgusta 1943, posle misteriozne smrti svog oca cara Borisa Trećeg, neposredno po povratku sa jednog sastanka sa Hitlerom, do pomenutog referenduma 1946, s tim što valja podsetiti da je SSSR u septembru 1944. objavio rat Bugarskoj, posle čega je Crvena armija ušla u zemlju. Simeon je u vreme dolaska na presto imao samo 6 godina (rođen je 16. juna 1937) tako da je imao tutore, ujaka princa Kirila i premijera Bogdana Filova i generala Mihova.
Bugarska kraljevska familija bila je u prisnim rodbinskim vezama sa mnogim evropskim monarhijama. Simeon Drugi, čije je puno ime Simeon-Saks-Koburgotski je u rođačkim vezama sa engleskom kraljicom Elizabetom kao i belgijskim kraljem Albertom. Njegova majka, italijanska princeza Đovana od Savoje potiče iz italijanske kraljevske loze Savoja i njene familijarne veze pomogle su da tročlana porodica (Simeon Drugi ima sestru Mariju Lujzu) preživi.
Prva stanica na dugom izgnaničkom putu bila je Aleksandrija, gde je otac njegove majke, bivši italijanski kralj Emanuel Treći, živeo u egzilu. Tamo je mladi Simeon završio Viktorija koledž, u kome mu je jedan od školskih drugova bio princ Leka, sin bivšeg albanskog kralja Ahmeta Zogua. U julu 1951. general Fransisko Franko odlučio je da pruži gostroprimstvo bugarskoj kraljevskoj familiji. Školovani Simeon (u Madridu je diplomirao pravo) brzo je pokazao mnoge sposobnosti. Postao je uspešanbiznismen, vešt pregovarač, čovek sa dobrim vezama u raznim delovima sveta. Strpljiv i tolerantan, kao svoju glavnu vrlinu uvek je isticao “sposobnost za dijalog”.
- Ne volim radikalne odluke. Sva mudrost pregovora bilo koje vrste je da sve strane budu zadovoljne, jer ako je jedna strana suviše zadovoljna, druga mora biti razočarana i to nije dobar posao - znao je da kaže.
Razboritost i strpljivost bili su verovatno ključni faktor za njegov neverovatni politički kambek, nezabeležen ni u istoriji monarhizma, ni u analima demokratije: Simeon Drugi, bivši bugarski car, vratio se na vlast kao premijer u demokratiji, posle parlamentarnih izbora! Njegova stranka iskoristila je kriznu situaciju u zemlji i 2001. pobedila na izborima. Car se vratio, doduše kao premijer, posle 55 godina u izgnanstvu! Na mestu prvog čoveka vlade ostao je do 2005. Nikada nije potpisao abdikaciju niti se odrekao prestola.
Kao zakleti realist, uzeo je ono što je mogao, a ne ono što je želeo. Ne zanosi se, ali ne isključuje mogućnost da se u budućnosti monarhija vrati u Bugarsku. U tom slučaju neko iz njegovog “porodičnog klana K” sešće na presto. Naime, Simeon Drugi ima petoro dece i svima imena počinju slovom K. Sinovi su Kardam, Kiril, Kubart i Konstantin, dok se jedina kćer zove Kalina. Svi imaju status prinčeva, dok je Kalina princeza.
Simeon Drugi je jedan od poslednjih živih “lidera” iz vremena Drugog svetskog rata, iako je “carevao” sa samo 6 godina. I danas preferira da mu se obraćaju sa “Vaša visosti”. Sebe definiše kao “dobro obaveštenog pesimistu”. Voli da citira nepoznatog pesnika:
- Ne očekujem ništa. Ne bojim se nikoga. Ja sam slobodan.


Izvor: Novosti

Afere Leke I

U aprilu 1939. albanska kraljevska porodica na čelu sa kraljem Ahmetom Zoguom, koji se samoproglasio kraljem 1928, napustila je domovinu. Razlog je bio dolazak italijanske fašističke vojske u predvečerje Drugog svetskog rata. U rukama kraljevskog para bio je i princ Leka Prvi Zogu, star samo jedan dan...
Odlazak kralja bio je povod za kasniju višedecenijsku polemiku jer su antimonarhisti optuživali kralja da je pobegao dok su (malobrojni) monarhisti tvrdili da je otišao da bi “spasao monarhiju” ostavivši vojsku da brani zemlju. Familija Zogu vekovima je bila jedna od najuticajnijih u Albaniji, iz nje potiče i čuveni Skenderbeg.
Bilo kako bilo, Leka Prvi je rastao u egzilu, prvo u Egiptu gde je tamošnji kralj Faruk, prijatelj njegovog oca, pružio porodici gostoprimstvo.
Usledila je seoba u Englesku, pa u Ameriku, ali problem je nastao kada su američke imigracione vlasti dozvolile ulazak za samo 20 osoba dok je Zogu želeo čitavu svitu...
Na kraju je izbor pao na Francusku gde je familija sasvim lepo živela od uspešnih poslova u sektoru nekretnina.
Kada je Kralj Zogu 9. aprila 1961. umro, “kruna” je prešla na njegovog sina Leku Prvog koji je imao 22 godine. Na (nepostojeći) tron postavila ga je Skupština Albanaca u emigraciji.
Školovan u više zemalja, poliglota koji je govorio sedam jezika, student ekonomije na Sorboni i potporučnik engleske vojske posle završetka vojne akademije, Leka Prvi se dobro snalazio u biznisu.
U aprilu 1975. u Bijaricu (Francuska) oženio se australijskom učiteljicom Suzan Kulen Vard, a venčanju su prisustvovale gotovo sve evropske kraljevske familije.
Mladenci su izvesno vreme živeli u Madridu gde im je domaćin bio španskikralj Huan Karlos, bolećiv na “tragične sudbine kraljevskih familija”, jer je i sam rođen u egzilu i rastao van domovine ali je, za razliku od mnogih drugih dinastija, uspeo da se vrati na tron odlukom Franka.
Međutim, kada se pojavila sumnja da se korpulentni Albanac (visok dva metra) izgleda bavi i nekim ne baš legalnim poslovima, bio je zamoljen da napusti Španiju. Ubrzo se našao u Gabonu - njegov avion su presrele lokalne trupe što je on iskoristio da proda priču o “pokušaju atentanta koje su organizovale albanske vlasti”.
PreŠao je u Rodeziju, a kasnije se skrasio u Johanesburgu gde je uživao diplomatski status.
U Johanesburgu mu je rođen sin, princ Anvar Zogu Reza Baudoin Msizive. Francuska štampa ga je optužila da se bavi švercom oružja, ali je posle sudskog procesa koji je vodio i dobio protiv nekoliko uglednih francuskih listova ta priča utihnula, iako sumnja nikada nije do kraja otklonjena.
Leka Prvi je prvi put pokušao da se vrati u Albaniju 1993. ali je u Tirani proveo samo jedan dan.
Rečeno mu je da je prekršio zakon jer je ušao u zemlju s pasošem nepostojeće “Kraljevine Albanije”.
Vratio se 1997, posle socijalnih i političkih nemira u zemlji koje su malo popravile njegovu poziciju, jer je monarhistički pokret u međuvremenu ojačao.
Povratak mu je omogućen sporazumom svih političkih partija. Dočekao ga je predsednik Beriša iako je Leka samo koju nedelju ranije tražio njegovu ostavku.
Šanse da se monarhija vrati u Albaniju iste su, znači (skoro) nikakve, kao i u zemljama u okruženju, ali on ne gubi nadu.
Sedi u Tirani i čeka. U međuvremenu mu je, pre četiri godine, u Tirani umrla žena Suzan.


Izvor: Novosti

Kralj - šampion

Za razliku od balkanskog okruženja, grčka monarhija nije pala za vreme Drugog svetskog rata ili neposredno posle njega. Desilo se to 1967, kada je višegodišnju krizu u zemlji “rešila” vojska tako što je izvela državni udar. Diktatura vojne hunte potrajala je do 1974, kada je ponovo uspostavljena demokratija.
Konstantin Drugi, “kralj Helena”, kako i danas traži da bude oslovljavan, rođen je 2. juna 1940. Zanimljivo je da nije bio sin kralja Jorgosa već sinovac, sin njegovog brata Pavlosa. Imao je samo godinu dana kada su Nemci okupirali Grčku a kraljevska familija izbegla u Egipat. Vratila se 1945, a mladi Konstatin počeo je školovanje i pripremu za krunisanje kad dođe vreme. Posle smrti kralja 1947, krunu je preuzeo Konstantinov otac Pavlos.
Kao mladić, bio je vrlo popularan u Grčkoj. Lep, elegantan, sportista, bio je oličenje mladog čoveka predodređenog da uspe. Kada je na Olimpijadi u Rimu 1960. osvojio zlatnu medalju u jedrenju u klasi “Dragon”, bio je na vrhuncu popularnosti. Godine 1964. oženio se danskom princezom An-Mari, a njegova rođena sestra Sofija ušla je u maju 1962, posle venčanja u Atini, u špansku kraljevsku porodicu udavši se za za španskog kraljevića prestolonaslednika u izgnanstvu Huana Karlosa. Njegova mlađa sestra Irena ući će u dansku kraljevsku porodicu.
Ubrzo posle venčanja postao je kralj, pošto je njegov otac umro.Imao je samo 24 godine i bio je neiskusan za državničke poslove,pod velikim uticajem majke, stroge i vrlo konzervativne žene. U narednim godinama došlo je do velike polarizacije na grčkoj političkoj sceni. Na jednoj strani bili su monarhisti koje je predvodio dugogodišnji premijer Konstantin Karamanlis, a na drugoj liberali čiji je lider bio Jorgos Papandreu, ubeđeni republikanac. Tenzije su rasle, Konstantin je smenjivao premijere, ali nije bilo rešenja. Za 28. maj 1967. bili su sazvani parlamentarni izbori, ali do njih nikada nije došlo jer je 21. aprila 1967. vojska izvršila državni udar. Konstantin i njegovaporodica bili su zatočeni u svojoj rezidenciji Tatoi, okruženi tenkovi čiji je prisustvo bilo objašnjeno “preventivnim razlozima”.
U decembru iste godine Konstantin je pokušao kontraudar, koji nije uspeo, posle čega je bio primoran da napusti Grčku. Destinacija je bio Rim. Hunta je narednih godina pokušavala da se sa Konstantinom dogovori o uslovima za njegov povratak, ali do dogovora nije došlo jer je bivši kralj insistirao na potpunom povratku demokratije i poštovanju ustava koji je bio na snazi u momentu udara. Hunta je 1968. donela novi ustav koji nije ukinio monarhiju, ali je suzio ovlašćenja monarha.
Što je vreme više prolazilo, hunta je bila sve nepopularnija. U julu 1973. nacija se na referendumu izjasnila za uvođenje republike. Godinu dana kasnije, posle događaja na Kipru koji su doveli do podele ostrva, vojna hunta je konačno pala, a Konstantin Karamanlis, vrativši se iz egzila, postao je prvi premijer u demokratskoj Grčkoj.
Konstantin Drugi nije izgubio građanska prava, ali su monarhisti bili u velikoj defanzivi, što je onemogućilo svaku pomisao na povratak.
Na tle Grčke kročio je ponovo 1981, kada je došao na sahranu svoje majke, kraljice Federike. Sa grčkim vlastima bio je u žestokom sukobu povodom neplaćanja poreza. Tokom 1992, vlada Andreasa Papandreua usvojila je zakon kojim je Konstantinu Drugom oduzela državljanstvo i posede u Grčkoj, zbog čega je on pred Sudom za ljudska prava u Strazburu pokrenuo spor protiv države. Zahtevao je odštetu od 550 miliona evra, ali je na kraju morao da se zadovolji sa četiri miliona koje je grčka vlada platila, ali je zato ostao bez ičega u Grčkoj.
Uprkos svemu, Konstantin je više puta ponovio da priznaje “Republiku Grčku ako je priznaje grčki narod”, ali Grčka ne priznaje njega, odnosno njegov grčki pasoš u kome piše da je on, Konstantin Drugi, “bivši kralj Helena”. Uobičajeno se potpisuje sa “Konstantin, kralj Grčke” ili “Konstantin, kralj Helena”.


Izvor: Novosti