Kraljeva omladina :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Проф. др Павле Николић, члан Крунског Савета
ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ И УСТАВНА МОНАРХИЈА
Полазећи од констатације да је парламентаризам настао под окриљем монархије и да је процес уобличавања парламентарног система истовремено представљао и процес преображавања (ограничавања) саме монархије, аутор износи две главне тезе. Прво, за разлику од ранијих времена, данас се питање републике, односно монархије не посматра као питање демократије или аутократије, јер оба облика постоје и у демократским и аутократским режимима. Друго, васпостављање уставне парламентарне монархије у Србији је данас израз историјског императива за успостављање истинске демократије и за враћање српској демократској традицији и уставности.
ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ И ДЕМОКРАТИЈА
Трагање за најбољим начином вршења власти у друштву је несумњиво вечни задатак који пред себе постављају мислиоци, научници и државници, почев од мислилаца из античке Грчке, преко великана из "века светлости", до данашњих научника и других. Свако доба је налазило своја решења овог проблема и заступнике пронађених система и принципа вршења власти. То трагање за најбољим моделом никада није било завршено, а оно то није ни данас. Тако се и дошло до сазнања и познате истине да нема најбољег и најсавршенијег модела, бар не оног који би одговарао свим временима, свим друштвима и свим приликама. Међутим, исто тако се дошло до истине да су неки облици вршења власти бољи, демократскији, а неки лошији, мање демократски, или сасвим недемократски, као и да неки одговарају више једним, а неким другим околностима.
1. Ако се у пракси показало да је непосредна демократија као целовит систем песпроводива, те да, у суштини, и није ништа друго него једина теоријска конструкција која је своје узоре имала у античким грчким градовима и у малим швајцарским кантонима и комунама, спровођење доследно замишљеног и изведеног представничког система је показало да се учешће народа у вршењу власти своди, практично, само на избор његових представника, Ако је, при томе, претерано рећи да је због тога представнички систем у свом доследно изведеном виду "апсурдан и недемократски", наивно би било и прихватити мишљење Џон Стјуарта Мила да је представнички систем "идеално најбољи облик владавине". Као и много пута у животу уопште, тако и у овом случају, истина о "најбољем" начину вршења власти је негде на средини, па се и решење налази у комбиновању непосредне и представпичке демократије, а то омогућава народу да један део своје суверености остварује непосредно, а други део посредством својих изабраних представника. Међутим, само по себи, то није значило нити је могло да значи уобличавање једног комплетног система власти. Остао је проблем који је, више него други, изазивао сталне политичке сукобе, али и жучне теоријске расправе. То је проблем конституисања одређеног механизма односа законодавне, извршне и судске власти. Решавање тог проблема је, међутим, зависило превасходно од политичких интереса и циљева, али су на конституисање једног или другог механизма утицали и други чиниоци - теоријска опредељења, ипострани извори, традиција и др. У том погледу, као што је познато, временом су се у демократским земљама, односно у земљама које су се као такве постепепо изграђивале, искристалисала два, у суштини, опречна решења која су, иако једно другом супротна, стремила истом циљу - влади народа. Тако, једно решење се огледало у успостављању равнотеже власти и тиме водило ограничењу власти, чиме се стварао основ за владу народа. То је било начело поделе власти које се остваривало у виду парламентарног или председничког система. Друго решење се испољавало у механизму у коме се власт концентрисала у демократском представничком телу и тиме директније обезбеђивао утицај народа на вршење власти. То је било начело демократског јединства власти спроведено у виду скупштинског система. Сваки од њих је на одговарајући начин и у конкретним околностима одговарао захтевима демократије и доприносио њеном остварењу.
2. Теоријски говорећи, чини се да није спорно да је скупштински систем, у поређењу са другим демократским системима власти ближи битним захтевима демократије. (а) С обзиром на немогућност да се читав процес вршења власти остварује путем инструмената непосредне демократије, логика намеће а пракса тражи излаз у успостављању органа са широком представничком основом као средствима остваривања суверености и воље народа. Наиме, ако сувереност и воља народа леже у основама демократије, онда је сасвим прихватљиво мишљење да је - уз резерву облика непосредне демократије - механизам у коме доминантну позицију има демократско представничко тело, изабрано непосредно од народа и под контролом народа и његових политичких странака, више прикладан демократији него систем у коме снажну позицију имају органи власти који нису у таквој блиској вези са народом. То утолико више, уколико се узме у обзир да су демократска представпичка тела, тј. њихови чланови у већој мери везани одговорношћу за народ него други органи, чак и када су ови други изборни. Осим тога, представничка тела су органи који се не могу бирократизовати, као што је то случај са другим органима. Такође, демократска представничка тела су по самој својој структури неупоредиво погоднија, уколико нису - у поређењу са другим органима - и једино погодна да буду представништво свих или, бар, различитих друштвених група (слојева, класа и сл.), тј. народа као целине, и тиме да буду инструмент њиховог утицаја на вршење власти. При томе, наведен став о доминантној позицији демократског представничког тела аутоматски значи и став о слабој и подређеној егзекутиви која, у поређењу са демократским представничким телом, како је горе речено, не може издржати конкуренцију у погледу демократског карактера. (б) Међутим, скупштински систем је у пракси доживео вишеструки неуспех, па се до данас, упркос својој демократској природи и прикладности за демократију, није могао афирмисати као употребљиво решење проблема односа законодавне, извршне и судске власти нити као механизам власти који доприноси учвршћењу и развоју демократије. Неуспех скупштинског система огледа се, пре свега, у изузетно малом броју земаља у којима се скупштински систем остварио. При томе, у земљама у којима је био успостављен није се (осим у Швајцарској) дуже одржао. Осим тога, забележени су и извесни неуспели покушаји организовања скупштинског система. У оквиру тих неуспелих покушаја посебну пажњу привлаче бивше и садашње социјалистичке државе које су се формално определиле за идеју доминантне позиције представничког тела, али су целокупним системом, уставом успостављеним, а поготово у пракси, од те идеје одступиле, што је и довело до дебакла скупштинског система у овим земљама. Разлози вишеструког неуспеха скупштинског система су несумњиво бројни и различити (често везани и за конкретне околности у дотичној земљи), али основни узрок лежи у неуспеху саме демократије у земљама у којима је покушано или дошло до успостављања скупштинског система. Читавом својом конструкцијом скупштински систем, међутим, претпоставља демократију, а у низу земаља о којима је реч праве демократије и није било (одсуство слободних избора и вишепартијског система и др.).
3. Далеко већи број земаља определио се за друкчији начин функционисања и обезбеђења демократије. (а) Он се састојао, као што је поменуто, у успостављању равнотеже власти, па тиме и ограничења власти. У томе и јесте, као што је познато, суштина начела поделе власти које парламентарни систем спроводи на начин који је, уз мања одступања и разлике, прихватио највећи број демократских држава у свету. Велика идеја Монтескјеа "да власт не би могла да се злоупотреби, треба да се ствари тако уреде да једна власт кочи другу власт", у савременој правној теорији није изгубила у својој актуелности. Она се формулише као забрана "непосредног или посредног сједињавања збира компетенција привезаних за сувереност у рукама истог органа". Инспирисана тежњом разбијања и онемогућавања монопола власти у рукама ранијих апсолутистичких монарха, а касније разноразних диктатора у републикама, ова идеја налази свој израз у равнотежи власти. Ова равнотежа власти је своју најраспрострањенију примену доживела у парламентарном систему, а неупоредиво мање у председничком систему. Осим у земљи свог порекла (Сједињене Америчке Државе), председнички систем није доживео успех у пракси. (б) Механизам парламентарног система обезбеђује равнотежу власти путем сарадње и узајамне зависности једне власти од друге. Тако се постиже ограничавање власти, те нико и не поседује монопол власти. Већ је тиме створен основ уз, разуме се, многе друге факторе, за један демократски процес вршења власти и политичког одлучивања. Главне полуге, као што је познато, успостављања и одржавања равнотеже власти и њихове сарадње, односно узајамне зависности, су министарска одговорност владе пред парламентом и поверење владе у парламенту, а затим и право егзекутиве да распушта парламент (у монархијама и право законодавне санкције), премапотпис министара, солидарна одговорност министара и сл. То су главне полуге парламентарног система којима се, уз извесне друге инструменте (посланичка питаља и интерпелације, законодавна иницијатива владе, право владе да постави питање поверења, односно да поднесе колективну оставку, могућност да министри буду регрутовани из редова посланика итд.), обезбеђује тзв. тежа и противтежа (checks & balances). Поремећај ове равнотеже значи извитоперавање парламентарног система. Томе може, између осталог, нарочито да допринесе партијски систем, а у зависности од тога да ли странка има јаку већину у парламенту и дисциплиновано чланство или обрнуто, једна странка има слабу већину, односно образује се коалиција странака ради формирања већине у парламенту.
ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ И УСТАВНА МОНАРХИЈА
Историјски гледано, парламентаризам је настао у окриљу монархије, да би се знатно касније појавио и као облик система власти у републици. То је, несумњиво, последица суштинске улоге парламентарног система као механизма који, како је већ речено, кроз успостављање равнотеже између законодавне и извршне власти, ограничава власт и спречава њену монополизацију у рукама једпог органа. Тиме парламентарни систем управо и остварује своју демократску функцију.
1. Историјски корени парламентаризма сежу у рани средњи век и они јасно указују на зачетак његове функције која ће временом постати срж парламентарног система - ограничење свемоћне власти, као што је већ напоменуто, најпре монарха, а много касније, у републикама, и других носилаца извршне власти. У Енглеској, колевци парламентаризма, из феудалне скупштине барона и прелата (Magnum Concilium) развио се тзв. The Great and model Parliament (у Вестминстеру) године 1265., као институција која је била инструмепт ограничавања краљеве моћи. Ако то још није значило рађање правог парламентарног система, несумњиво је водило претварању феудалпе монархије у ограничену монархију, а одатле до парламентарне монархије био је само један корак. Јачање, најпре финансијске моћи парламента, а затим и стицање других права (законодавних), с једне стране, и ширење његове представничке основе, с друге стране, уз појаву политичке одговорности министара који су временом престајали да буду "commis" монарха, будући да се формирао обичај да их краљ узима из парламентарне већине (крајем XVII века), представљало је, истовремено, слабљење монархове моћи, ограничавање његове власти. Тако се и отворио пут успостављању равнотеже између парламента и краља који је био на челу извршне власти. Процес настајања и уобличавања парламентарног система је, тако, представљао истовремено и процес преображавања саме монархије (и не само у Енглеској). Од феудалне и апсолутистичке дошло се временом до уставне монархије. Клице уставне монархије налазе се још у ранијем периоду у коме монарх под притиском одређених феудалних структура доноси поједине правне акте (у Енглеској почев од Велике повеље о слободама), али се тек са доношењем првих устава може говорити о настајању праве уставне монархије (после Француске револуције).
2. Водећи своје порекло из давних античких времена, и монархија и република (обе су "подједнако старе") су током своје дуге историје имале различита значења. Међутим, док је република облик владавине који се током историје јављао и у аутократским и у демократским режимима (нпр. аристократске и демократске републике у античкој Грчкој итд.), дотле је монархија столећима била део аутократског режима, мењајући различите видове - почев од робовласничких, апсолутистичких, сталешких и др. У време стварања модерне државе, идеали великих револуција с краја XVIII века везивали су се за републику, па је република и постала симбол слободе, као што је монархија (апсолутистичка) била симбол омраженог аутократског режима. Међутим, данас се питање републике и монархије, насупрот распрострањеном мишљењу које је превасходно израз инерције у гледању на ове облике владавине, уопште не може посматрати као питање демократије, односно аутократије. Критеријуми разликовања између демократског и аутократског политичког режима данас су друкчији и не везују се за облик владавине. Наиме, ноторна је чињеница да у модерној држави, посебно у данашње време, републике постоје како у демократским, тако и у земљама са изразито недемократским, тј. аутократским па и тоталитарним режимом. Уосталом, све бивше (и садашње) социјалистичке државе биле су искључиво републике, а републике су биле и поједине фашистичке државе. То, с једне, а с друге стране, монархија, која је данас много мање распрострањена, јавља се у земљама са аутократским режимом, али и са изразито демократским политичким системом. У овим другим, монархија се обликовала као уставна парламентарна монархија и то је данас преовлађујући облик монархије. Јављајући се искључиво у демократским земљама, уставна парламентарна монархија, по природи ствари, и има демократско значење.
3. Опредељење за републику (демократску) или за уставну парламентарну монархију у данашње време, уосталом као и опредељење за друге облике уређења (федерализам, унитаризам, председнички систем, парламентарни систем и др., аутономију итд.), може да буде условљено и мотивисано како начелним, теоријским разлозима, тако и разлозима интереса и практичних потреба, односно и једних и других истовремено. Чини се да начелни (теоријски) разлози данас имају, унеколико, мању важност, с обзиром да и република (у својој демократској форми) и уставна парламентарна монархија погодују демократском политичком систему и свему ономе што демократија као политички систем значи (права и слободе, вишепартијски систем, слободни избори итд.). Према томе, опредељење за уставну парламентарну монархију никако не значи дисквалификацију (или деградацију) републике (у њеној демократској форми), али ни обрнуто. С обзиром да се у овом напису говори о уставној парламентарној монархији, ваља указати на извесне вредности овог облика владавине које привлаче посебну пажњу. Прво, за разлику од других облика монархије, уставну парламентарну монархију карактерише правна (уставна) ограниченост власти монарха утврђена у самом уставу (или у другим правним актима, путем традиције и сл., као што је то случај у Енглеској). Та правна ограниченост је нашла свој израз у следећој формули: "Краљ не делује према својој вољи, већ сагласно правном гравилу." У томе и леже гарантије против могућних злоупотреба моћи монарха, што несумњиво доприноси стабилности система и његовом континуираном функционисању. Друго, уставна парламентарна монархија није и не може да буде режим личне власти. Конструкција уставне парламентарне монархије није основ за персонализацију власти. У њој, према једној старој синтагми, "Краљ влада, али не управља" (Tier, 1829), што значи да највећи број својих уставних овлашћења власти (тзв. прерогативе круне) монарх врши преко владе, уз премапотпис председника владе и министара, који су, међутим, одговорни и парламенту. Треће, по природи ствари, монарх је у уставној парламентарној монархији надстраначка личност која се не приклања ниједној политичкој странци. Он је у односу на странке неутралан, као што је и изван страначких интереса. То му омогућава да у читавом механизму власти, иако је у одређепом смислу део, односно шеф бицефалне егзекутиве, има улогу арбитра, с обзиром на ангажованост политичких странака у влади и парламенту. Четврто, у уставној парламентарној монархији монарх је гарант уставом успостављених односа законодавне и извршне власти, смене нолитичких странака на власти и брана евентуалним негативним ефектима ове смене у изборним циклусима, нарочито у условима недовољно развијене политичке културе и одсуства демократске традиџије. У ствари, као симбол државе и нације, монарх је "чувар устава" (Keith), а тиме и континуираног остваривања уставног поретка и уставом успостављеног демократског политичког система. Иако су наведене вредности уставне парламентарне монархије очигледне, ипак је неумерен закључак који је извео један писац: "...Посматрана а приори и апстрактно, уставна монархија, далеко да буде прелазно стање ка једном савршенијем режиму, насупрот је једна вештија политичка комбинација, ингениознија него сама република" (О. Орбан). Међутим, наведене вредности, уз постојање одговарајућих конкретних околности, потреба и интереса, и те како могу бити ваљан разлог за опредељење за уставну парламентарну монархију. Пример Србије данас то на очигледан и уверљив начин показује.
СРБИЈА ДАНАС И УСТАВНА ПАРЛАМЕНТАРНА МОНАРХИЈА
Васпостављање уставне парламентарне монархије у Србији данас је израз историјског императива за успостављање истинске демократије и за враћање српској демократској традицији и демократској уставности.
1. Разлози који леже у темељима поменутог императива су вишеструки. Њих треба тражити у погубним последицама скоро полувековног постојања комунистичког режима у тзв. другој Југославији, у карактеру постојећег политичког система у Србији и његовој неспособности да земљу извуче из катаклизме у коју она све више тоне, као и у нелегитимности укидања монархије по завршетку Другог светског рата, с једне, а с друге стране у српској традицији и, разуме се, у самим вредностима уставне парламентарне монархије и њеној прикладности за услове и прилике који владају у Србији. (а) Искуство Србије и српског народа са републиканским обликом владавине је апсолутно негативно. Насилно укидање монархије и прокламовање републике било је у склопу успостављања новог режима (1945), као што је даље постојање републике било везано за постојање тог истог режима и, после њега, новоуспостављеног посткомунистичког режима. Остављајући по страни економске, моралне и друге аспекте осиромашавања и пада Србије у протеклом периоду, деструкција Србије је нарочито изведена на националном и државноправном плану. У режиму који је владао близу педесет година Србија је изгубила своју дуговечну државност, своју демократску традицију и високо развијену уставност. Српски народ је у вештачки скројеним федералним јединицама и њиховим наметнутим границама разједињен те, практично, и изгубио своју националну целовитост. Оснивањем покрајина, а нарочито њиховом трансформацијом 1971-1974. Србија је у још већој мери разбијена и као федерална јединица доведена у потпуно неравноправан положај у односу на друге федералне јединице. (б) Нови режим у Србији, успостављен у процесу дезинтеграције Југославије током последњих неколико година, није, међутим, зауставио суноврат Србије и српског народа. Шта више, падање у све већу економску беду, жртве и пустош које су изазвали бесмислени и прљави међунационални ратови, тотална криза права, зазирање демократске Европе према Србији и др., само су увећали трагедију српског народа. Устав Републике Србије донет септембра 1990. године није послужио, нити је могао да послужи као основа за демократски преображај Србије. Усвојен од стране једностраначке Скупштине, овај Устав је, по свему, био израз тежње владајуће партије да у новонасталим околностима сачува власт. Србија и под овим уставом остаје република са институцијом изузетно моћног председника републике, чиме је био отворен пут успостављању личне власти, упркос негативном искуству персонализације власти изражене у дуготрајној неприкосновеној владавини бившег председника југословенске републике. (в) Усвајање Устава Савезне Републике Југославије априла 1992. који наставља континуитет са досадашњом, тзв. другом Југославијом, представља озакоњење раније извршене деструкције Србије на националном плану. Овај Устав поново даје уставноправну потврду постојећој подели и разједињености српског народа до које је дошло у току владавине бившег режима, а на основу коминтерновске политике тог режима о постојању два различита народа - српског и црногорског. Наиме, стварањем авнојевске Југославије ова политика је доживела своје државноправно отелотворење и афирмацију разједињавањем Србије и Црне Горе (уједињених још 1918.), тј. формирањем посебних држава Србије и Црне Горе, а утврђивањем вештачких граница бивших република велики делови српског парода су остали ван граница Србије и Црне Горе. Удруживање "државе Србије и државе Црне Горе" путем Устава од 1992. има значење њиховог дефинитивног раздвајања. То тим пре што се ово "удруживање" врши на једној федерално-конфедералној основи, која је свој узор нашла у ненаучној и погубпој конструкцији тзв. новог вида југословенског федерализма, инаугурисаној Уставом од 1974. године. При томе су држави српског народа, тј. Србији и Црној Гори наметнути туђи назив, туђа химна и туђа застава, као што је наметнуто и даље задржавање републиканског облика владавине.
2. Излаз из понора и безнађа у које су Србија и српски народ запали могућан је једино предузимањем радикалних мера и вршењем радикалних промена у друштву и држави. Међутим, битан услов за такве радикалне промене је васпостављање уставне парламентарне монархије. Другим речима, васпостављање уставне парламентарне монархије је conditio sine qua non васкрса Србије и српског народа. Аргументи на којима се заснива ова тврдња су колико бројни, толико и очигледни и уверљиви. Прво, Србија је увек, током своје дуге историје, била монархија, па и спада у ред најстаријих европских монархија. Почев од династије Вишеслављевића (у IX веку) и великих жупана, Србија је као држава увек имала на свом челу владаре и то је створило једну дуговечну традицију која је била прекинута турским ропством, да би се од Карађорђа та традиција наставила, Србија (односно Југославија) била је република једино у комунистичком послератном режиму. Друго, Србија је досегла врхунце европске уставности управо под монархијом. Монархијски устави од 1888., односно 1903., сврставају се међу најдемократскије уставе тога доба. Васпостављањем уставне парламентарне монархије, Србија би обновила своју уставност и демократску традицију и стекла шансу да поново уђе у ред земаља са високо развијеном уставношћу. Треће, у условима затрвене традиције демократског политичког живота, недовољно развијене политичке културе и свести, неуходаног функционисања вишестраначког система, што је све последица вишедеценијске владавине комунистичког режима, васпостављање уставне парламентарне монархије је залога обнављања демократског политичког живота и демократских институција. Ограничена власт монарха у духу уставне парламентарне монархије, неспорни ауторитет монарха као симбола јединства нације и државе и његова надстраначка позиција, што му и омогућава улогу арбитра у читавом политичком процесу, леже у темељима ове залоге. Четврто, васпостављање уставне парламентарне монархије, као антипода тоталитарном комунистичком режиму, значило би тренутни раскид са бившим комунистичким и садашњим посткомунистичким режимом и дефинитивно затирање свих њихових трагова. Пето, васпостављање уставне парламентарне монархије неминовно би довело до враћања међународног угледа и престижа Србије које је она имала било као самостална држава, било у оквиру Краљевине Југославије којој је она и подарила своју државност. Са оваквим уређењем Србија би повратила и изгубљено пријатељство многих демократских земаља.
3. Србија је све до стварања Југославије 1918. године била монархија, да би под тим обликом владавине и истом династијом најпре било извршено уједињење Србије и Црне Горе, а затим створена и заједничка држава у виду Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније назване Југославија). Тај облик владавине је био насилно укинут 1945. године. С обзиром на то, могло би се говорити само о могућности њеног васпостављања, а не о могућности њеног успостављања, тј. увођења. То тим пре, ако се има у виду начин на који је она престала да постоји. Укидање монархије и проглашење републике 1945. године извршено је, као што је познато, Декларацијом о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије коју је донела Уставотворна скупштипа, да би тај чин свој уставпоправни израз нашао у самом Уставу ФНРЈ од 1946. (односно и у Уставу Народне Републике Србије од 1947.). Ове акте је усвојила Уставотворна скупштина која је изабрана на основу одговарајућих изборних закона које је донела Привремена народна скупштина произишла из АВНОЈ-а. Другим речима, на завршетку грађанског рата и револуције у којима је била ликвидирана југословенска држава изграђена на Уставима од 1921. и 1931., а у уставима фактичке превласти снага предвођених Комунистичком партијом Југославије, образовани су органи нове државне власти који су, располажући монополом власти, својим актима почели да стварају нови правни поредак. Саставни део тог правног поретка су и Декларација о проглашењу ФНРЈ и устави који су донети 1946-1947. Утолико су ти акти легални и легално донети. Међутим, наведени акти (као и читав правни поредак који је почео да се ствара) нису били утемељени на легитимитету, као што ни органи нове државне власти нису уживали легитимитет. То се односи не само на АВНОЈ и Привремену народну скупштину, на Национални комитет ослобођења Југославије и друге органе који су се формирали као израз поменуте фактичке превласти снага предвођених Комунистичком партијом Југославије, већ и на саму Уставотворну скупштину. Наиме, у условима чистог монистичког система заснованог на монополу војних и полицијских снага, као и монополу штампе и радија, персоналној повезаности владајуће партије и државпог апарата и сличним факторима који су омогућили пуну власт Комунистичке партије Југославије, уз тоталну персонализацију те власти у личности која је била на челу те партије, формирани органи нису могли да стекну легитимитет. Пре свега, из наведених разлога, а и због ограничења права гласа тадашњим изборним законом, избори за Уставотворну скупштину нису могли да буду демократски нити веродостојан израз воље народа, па су и били формални и плебисцитарни. Осим тога, у таквим околностима није се уопште могло говорити о утицају народа на конституисање органа и њихово деловање, још мање о остваривању народне суверености. Према томе, нелегитимност органа, тј. Уставотворие скупштине, чини нелегитимним и њене акте, те је очигледно да проглашење републике и укидање монархије, као и лишавање свих права чланова династије Карађорђевића, представљају нелегитиман чин. (б) С обзиром, дакле, на нелегитимност укидања монархије, њено васпостављање представља, правно гледано, врло једноставан чин, мада он може бити извршен на више начина који, додуше, и нису суштински међу собом различити. Редовна Скупштина, предвиђена постојећим Уставом, изабрана на новим, потпуно слободним изборима, а у условима ослобођених масмедија и других гарантија које демократски избори претпостављају, могла би да донесе акт који би утврдио да одлука о укидању монархије није била заснована на легитимитету. То би аутоматски водило формалној промени одговарајућих одредаба Устава - укидању одредаба о републици и уношењу одредаба о уставној парламентарној монархији. Међутим, пошто васпостављање уставне парламентарне монархије претпоставља радикалније промене у читавом уставном систему, целисходније би било донети потпуно нови устав, а то би могла да учини редовна Скупштина или, евентуално, посебна Уставотворна скупштина. (в) При свему томе, питање династије и личности монарха у васпостављеној уставној парламентарној монархији у нашој земљи уопште није спорно. Династија Карађорђевића била је на трону Србије у тренутку стварања прве југословенске државе 1918. и на трону Југославије у тренутку нелегитимног укидања монархије 1945. Према томе, васпостављање монархије значи и повратак исте династије, а с обзиром на традиционални принцип примогенитуре, претендент на престо може да буде само син дотадашњег монарха.