Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 25. Okt 2014, 13:51:22
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 2 [Sve]
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Kralj bez prestola  (Pročitano 7166 puta)
24. Sep 2011, 19:37:49
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Srbija slavi naslednika


Za dinastiju Karađorđevića najvažnije je bilo da dobije naslednika prestola, koji će produžiti lozu dinastije, a time, verovalo se, i obezbediti stabilnost države. Zbog toga je rođenje prvog sina kralja Aleksandra i kraljice Marije smatran prvorazrednim događajem. Kad je došlo to vreme, kraljica je boravila i letnjoj rezidenciji na Bledu, u Sloveniji, pa su preduzete sve potrebne mere za očekivani porođaj. U poslednjem trenutku kralju Aleksandru je diskretno skrenuta pažnja da Srbi ne bi nikako prihvatili da se, eventualno, naslednik prestola rodi van Srbije. Kraljica je smesta upućena za Beograd a njeni porođajni bolovi otpočeli su već na putu.

Po dolasku u Beograd, lekarski konzilijum koji je vodio porođaj „potvrdio je“ svojim potpisima da je 6. septembra 1923. godine u 2 časa i 55 minuta, posle ponoći, „rođeno zdravo muško dete“. Prema dvorskom protokolu, porođaju kraljice morali su da prisustvuju i najviši predstavnici Vlade i Skupštine, koji su potpisali protokol da su se „uverili“ da je kraljica 6. septembra rodila muško dete... U zemlji je rođenje prestolonaslednika obeleženo topovskim salvama i veseljem. U Dvor su od naroda stizale čestitke i darovi.

Krštenje prestolonaslednika Petra obavljeno je 21. oktobra u Dvorskoj kapeli, uz prisustvo kuma, zastupnika britanskog kralja Džordža, princa Alberta, vojvode od Jorka. Po obredima Srpske pravoslavne crkve, krstio ga je patrijarh Dimitrije osvećenom vodom iz svih glavnih reka Jugoslavije.

Kraljica Marija, obrazovana po engleskim uzorima, opredelila se da i svoju decu odgaja na sličan način. Mladi prestolonaslednik bio je prepušten engleskim dadiljama i vaspitačima. Njegov otac, kralj Aleksandar, iako zauzet državnim poslovima, nalazio je vremena da usmerava svog naslednika. Želju da mu sin nasledi njegove vojničke sposobnosti simbolično je izrazio na taj način što ga je odmah po krštenju upisao za redova 5. čete, 2. bataljona 6. pešadijskog puka, koji je nosio njegovo ime.

Kao simbol zajedničke države, prestolonaslednik Petar je postavljen za počasnog starešinu Jugoslovenskog sokolskog saveza. Kralj je zatim učinio još jedan sličan gest: povodom sedmog prestolonaslednikovog rođendana 6. septembra 1930. godine na vojnoj svečanosti na Banjici, dotadašnje proslavljene ratne srpske zastave pukova zamenjene su jugoslovenskim zastavama. Sve te manifestacije bile su okrenute više ondašnjim političkim potrebama zemlje, nego što su se mogle odraziti na vaspitanje mladog kraljevića.

U javnosti je razvoj prestolonaslednika Petra praćen sa velikom pažnjom i svakoj pojedinosti u njegovom životu pridavan je veliki publicitet. S obzirom na dužnosti i obaveze koje su ga u budućnosti očekivale, on se na to već od ranog detinjstva navikavao, učestvujući u protokolarnim počastima i uživajući poseban tretman i uvažavanje kako roditelja tako i javnosti. Iako je to bilo možda i preveliko opterećenje za njegov uzrast, proveo je srećno i ispunjeno detinjstvo imajući uvek vremena i za igru i za zabavu.

Školovanje je započeo sa šest godina, kada se sa roditeljima preselio u tek izgrađenu privatnu rezidenciju na Dedinju, u prvo vreme nazvan „Beli dvor“. Ovde je za njega pripremljena posebna učionica, a prvi učitelj mu je bio profesor Tihomir Kostić, koji je svakodnevno dolazio u Dvor da bi ga podučavao. Časovi su započinjali molitvom, a zatim nastavom iz oblasti nacionalnih i prirodnih nauka. Pored učenja osnovnih školskih predmeta, velika pažnja je posvećena prestolonaslednikovom fizičkom odgoju, sokolskim vežbama, planinarenju i jahanju. Veće interesovanje pokazivao je za praktične stvari, mehaniku, naročito za automobile i jedrilice.

Pri kraju osnovnog školovanja, časovima prestolonaslednika, u nekoliko navrata, prisusustvovao je i kralj Aleksandar. On je 24. juna 1933. godine, u prisustvu učitelja, sam propitivao svog sina iz pojedinih predmeta. Mesec dana kasnije, 29. jula, kralj je opet bio prisutan i tom prilikom izrazio zadovoljstvo uspehom svoga sina na završetku treće godine.

U jesen 1933. godine otpočela je nastava po programu za četvrti razred osnovne škole. Časovima prestonaslednika 19. marta 1934. godine prisustvovao je i načelnik Odenjenja za srednju nastavu, koji je, posle propitivanja gradiva iz pojednih predmeta, izjavio da je „potpuno zadovoljan“ postignutim uspehom, posebno u preciznosti pisanja i računanja. Petog aprila 1934. konstatovano je da je završen rad na osnovnom obrazovanju prestolonaslednika Petra i da mu predstoji nastava po programu za gimnaziju.

Kraljica Marija je želela da školovanje nastavi u nekom engleskom koledžu. Kralj Aleksandar je to nerado prihvatio, jer, kako je govorio, „ne želi da njegov sin postane Englez“ i pristao je da to školovanje traje samo godinu dana. Izbor je pao na jednu pripremnu Sendrojd školu u Kobemu, pa je prestolonaslednik 18. septembra 1934. krenuo sa svojim vaspitačem Sesilom Perotom u Englesku. Do austrijske granice automobilom ga je ispratio otac i na rastanku mu uputio uobičajene savete. Tog trenutka mladi Petar nije mogao ni naslutiti da će tada poslednji put videti svog roditelja živog.

Ubili su našeg kralja

U pripremnom koledžu Sendrojd, gde je bio razvrstan u odeljenje za inteligentnije učenike, proveo je svega dvanaest dana. Jednog jutra, tog tragičnog oktobarskog dana, probudio ga je vaspitač Perot. Rekao mu je da mora hitno da se vrati u zemlju. Tek u Londonu, tadašnji jugoslovenski poslanik, Đurić skupio je hrabrost da mu saopšti istinu: „Desila se užasna stvar! Ubili su našeg kralja! Vi ste sada naša nova nada“.



Princ Petar prima raport


Izvor: Novosti


Obavestenje: Poruka je preseljena od strane moderatora RASMC (Vreme: 25. Sep 2011, 11:09:39)
« Poslednja izmena: 24. Sep 2011, 19:39:19 od RASMC »
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Zakletva novom kralju


Imao je samo jedanaest godina kada se dogodio veliki prelom u njegovom žovotu. Teško je mogao da shvati da je njegov otac, kralj Aleksandar, ubijen u Marseju, a još teže da razume da je on, prestolonaslednik Petar, sada kralj Jugoslavije. Da bi ga poštedela velikog bola, njegova majka kraljica Marija nije dozvolila da vidi mrtvog oca, niti da prisustvuje ispraćaju njegovih posmrtnih ostataka iz Marseja.

Za to vreme su u Beogradu preduzimane nužne, Ustavom propisane mere. Zajednička sednica Narodne skupštine i Senata održana je 11. oktobra 1934. na kojoj su se svi poslanici i senatori, članovi vlade i Namesništva, na čelu sa knezom Pavlom, zakleli na vernost novom kralju Petru Drugom. Sledećeg dana u prestonicu je doputovao i mladi kralj, u pratnji kraljice majke i kneza Arsena. Na železničkoj stanici dočekalo ih je mnogo sveta i ispratilo sve do Dvora na Dedinju. Zakletvu novom kralju već su polagali vojnici, oficiri i državni činovnici. U zemlji je proglašena šestomesečna državna žalost, koja ja trajala od 9. oktobra do 9. aprila sledeće godine, od toga šest nedelja, ili četrdeset dana, duboka žalost.

Ispraćaj posmrtnih ostataka kralja Aleksandra i pogrebni ceremonijal ostavili su na mladog kralja neizbrisive bolne utiske. Kraljev kovčeg bio je izložen u velikoj sali Starog dvora kako bi građani odali poslednju poštu svome kralju. Nekoliko dana, od jutra do ponoći, prolazila je pored kraljevog odra nepregledna reka ljudi u žalosti. U jednoj kratkoj pauzi bilo mu je dozvoljeno da poslednji put vidi svog mrtvog oca. S obe strane kovčega stajali su gardisti, pognutih glava i s oborenim puškama, nepomični kao kipovi, dok su se suze slivale niz njihove obraze.

Prvi deo pogrebnog ceremonijala počeo je ujutru 18. oktobra u Sabornoj crkvi, gde je patrijarh Dimitrije, u pratnji episkopa, održao opelo. Po završetku ovog obreda, povorka, na čelu s mladim kraljem i kraljicom Majkom, išla je iza kovčega na lafetu sat i po vremena ka železničkoj stanici, zaobilaznim putem i sporednim ulicama kako bi se što većem broju građana omogućilo da odaju poslednju poštu svome kralju. Na ulicama Beograda narod je ispratio kraljev kovčeg klečeći. To se ponovilo i od Mladenovca do Topole i Oplenca, gde se tiskalo oko pedeset hiljada ljudi, uglavnom seljaka, koji su stizali peške da bi odali poslednju poštu svome ratnom komandantu.

Do tada nije zabeleženo da su ljudi tako spontano i duboko iskazivali svoj bol. Ponavljale su se biblijske slike plača i ridanja: na kolenima, pod sugestijom nekog unutrašnjeg bola, ljudi su se udarali u grudi i naricali na iskonski način, bez stida i ustezanja. Stotine žena po selima povezale su crne šamije oko glave; seljaci su, po nekom prastarom običaju, išli gologlavi i nosili gunjeve naopako. To je trajalo i posle kraljeve sahrane sve do četrdesetodnevnog pomena...

Svi ti prizori iskazivanja velikog poštovanja njegovom ocu, kod kralja Petra, jedanestogodišnjeg dečaka, pobuđivali su, osim tuge, i osećaj velike odgovornosti. Pitao se, može li on odgovoriti nadama i očekivanjima naroda i vršiti vladarsku dužnost tako uspešno kao njegov otac? Da li je on dostojan tolike počasti, koja mu se na svakom koraku iskazuje? Bio je svestan svog teškog položaja. Svom mlađem bratu govorio je: ”Ja sam kralj jedne nesreće”.

Sve ga je podsećalo na umrlog oca, kralja Aleksandra: preselio se u njegovu sobu i spavao je u njegovom velikom krevetu, ulazio u njegov radni kabinet i sedao za njegov pisaći sto. Ljudi oko njega govorili su mu šta bi trebalo da čini da bi se pripremio za vršenje kraljevske dužnosti i krenuo stopama svoga velikog oca...

Gimnazijsko školovanje nastavio je po ubrzanom sistemu nastojeći da završava dva razreda za jednu godinu, a to nije bilo nimalo lako. Pri Dvoru na Dedinju, u posebnoj kućici, samo za njega otvorena je privatna škola. Direktor ove škole i u isto vreme njegov guverner bio je profesor Jeremija Živanović, koji je odredio i nastavnike za pojedine predmete.

Angažovani su najugledniji profesori: francuski jezik mu je predavao profesor Radoje Knežević, istoriju profesor Vladimir Ćorović, matematiku profesor Demetrović, nemački jezik profesori Brešnik i Janjić, vaspitač Perot ga je i dalje podučavao engleski, dok su mu ”narodni jezik” ili srpskohrvatsko-slovenački predavali guverner Živanović, zatim profesor Petrović itd.

Opterećivanje nastavom umnogome je lišavalo mladog kralja druženja sa vršnjacima i svih radosti dečaštva. To je moglo stvoriti kod njega otpor prema učenju, što je njegova okolina mogla tumačiti kao lenjost... Najveći otpor pokazivao je prema uključivanju novog predmeta kosmografije. Ipak, završio je malu maturu u leto 1937. godine. Svečanost povodom završetka školske godine kralja Petra održana je u Velikoj sali Starog dvora, 28. juna 1938. Prisustvovali su, pored uglednih ličnosti, i namesnici na čelu s knezom Pavlom. Upadljivo je bilo odsustvo kraljice Marije.

Ceo dan u školi

Radni dan kralja Petra počinjao je u 7 ujutru, a završavao se u 21 čas uveče. To vreme je prekidano redovnim odlaskom na Oplenac (najčećše na pomen svome ocu) ili kratkim posetama knezu Pavlu, na čaj ili ručak. U vreme raspusta odlazio bi na Bled ili na crnogorsko primorje, gde je kraljica Marija završavala letnjikovac u Miločeru.



Kralj Petar i kraljica Marija



Izvor: Novosti
« Poslednja izmena: 24. Sep 2011, 19:42:54 od RASMC »
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Bura oko testamenta


Dok se najmlađi suveren tadašnje Evrope pripremao za kraljevski poziv, vladarsku dužnost u njegovo ime vršilo je Namesništvo sa knezom Pavlom na čelu. Na osnovu člana 42 Ustava Kraljevine Jugoslavije, koji je predviđao da u slučaju kraljeve maloletnosti kraljevsku vlast vrši namesništvo, kralj Aleksandar je još 5. januara 1934. godine na Bledu sastavio svojeručno pisan testament, kojim je za namesnike odredio: kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, senatora, i Ivana Perovića, bana Savske banovine.

Tekst ovog testamenta objavljen je već 10. oktobra u ”Službenim novinama” zajedno sa protokolom sa sednice vlade o njegovom prihvatanju. Tek će se kasnije otkriti da je sastanak u Dvoru na kome se raspravljao o testamentu bio buran i da ovu Kraljevu oporuku neki od prisutnih nisu hteli da prihvate. U svakom slučaju, kad je otvoren testament i pročitan njegov sadržaj, među prisutnima bilo je dosta iznenađenja i neverice, jer su neki znali da je ranije postojao kraljev testament u kome su se spominjala imena sasvim drugih ličnosti.

Prema nekim dosta pouzdanim izvorima, kao najveći oponent spominjao se aktuelni predsednik vlade Nikola Uzunović, koji je predlagao da se testament poništi i da onda Skupština iz svoje sredine izabere tri kraljeva namesnika. Knez Pavle se tome usprotivio, a podržao ga je i đeneral Petar Živković, rekavši o pronađenom testamentu: ”To je poslednja volja kralja Aleksandra, koja se bezuslovno mora poštovati... Mi nismo ovde pozvani da dajemo savete, niti da kritikujemo poslednju volju kralja Aleksandra, nego smo se sastali da čujemo i saslušamo testament, koji moramo izvršiti”.

Kada se mnogo kasnije u raspravu o testamentu uključio i Slobodan Jovanović, oglasio se pismenom izjavom i sam knez Pavle, iznevši sve pojedinosti pri otvaranju testamenta, kao i sam sporni moment: ”... Uzunović je otvorio testament i pročitavši imena naznačenih namesnika, buknuo je, jer nije mogao progutati Stankovićevo naimenovanje... i predložio je kao bolje, da spalimo testament. Ja sam to energično odbio i rekao mu da postoji i druga kopija testamenta na adresu kraljice Marije” - napisao je u svojoj izjavi knez Pavle.

Knez Pavle je rođen u Petrogradu, u Rusiji, 27. aprila 1893. godine. Sin je kneza Arsena, brata kralja Petra, strica kralja Aleksandra. Majka mu se zvala Aurora Demidov di San Donato. Njegovi roditelji su se razveli kad mu je bilo jedva tri godine. Posle rastave sa ženom, koja se preudala za italijanskog grofa Nogera i živela kratko, knez Arsen je poslao svoga sina bratu sa molbom da se o njemu brine. Knez Petar, koji je tada živeo u Ženevi, prihvatio je svoga sinovca i nije ga odvajao od svoje dece.

Kad je 1903. godine knez Petar postao kralj Srbije, knežević Pavle je sa deset godina produžio školovanje u Drugoj beogradskoj gimnaziji, gde je i maturirao. Posle toga nastavio je školovanje na Oksfordskom univerzitetu, gde je studirao savremenu istoriju i umetnost. Studije na Oksfordu nastavio je posle rata i završio 1921. godine, sa diplomom ”master of arts”.

Boraveći neko vreme u Italiji, knez Pavle se zagledao u jednu italijansku princezu i imao je nameru da se njome i oženi. Kralj Aleksandar ga je odvraćao od toga navodeći kao razlog dosta loše odnose sa svojim zapadnim susedom, kao i činjenicu da je princeza katolikinja. Srećom, knez se ubrzo zaljubio i isprosio grčku princezu Olgu, ćerku princa Nikole od Grčke i Danske i velike kneginje Jelene Vladimirovne, koja je vodila poreklo od ruske carske porodice Romanov. Svečanost sklapanja braka održana je neposredno posle krštenje prestolonaslednika Petra, 21. oktobra 1923. godine.

Moglo se samo postaviti pitanje zašto za jednog od namesnika nije uzimana u obzir kraljica Marija, za koju se tvrdilo da je ranije bila u kombinaciji. Kralj Aleksandar je bio svestan nedostatka nezavisne volje svoje supruge i zato je starateljstvo nad svojom decom poverio Namesništvu, iz kojeg je ona bila isključena. Jovan Dučić je pisao kako mu je kralj Aleksandar govorio da je najviše voleo da razgovara sa svojim rođakom knezom Pavlom, Meštrovićem i sa njim, Dučićem, upravo zato što je u njima video, pre svega, intelektualce. Njegov izbor kneza Pavla motivisan je ne samo rođačkim vezama i prisnim odnosima već i uverenjem da knez, kao nezavisan i prefinjen duh, svojom ljubaznošću i ličnom privlačnošću, poznavanjem svih modernih jezika, uz to dobro upoznat sa njegovim mislima i nastojanjima, može najbolje odigrati ulogu zastupnika državnih interesa, a istovremeno biti i staratelj i vaspitač maloletnog kralja.

Testament je napisao posle Orebovog pokušaja atentata na njega u Zagrebu, u decembru 1933, o čemu je s ogorčenjem pisao svome rođaku. Poslednje trenutke pred odlazak za Francusku kralj Aleksandar proveo je sa knezom Pavlom. Putovali su zajedno automobilom kroz Crnu Goru i razgovarali sve do ispraćaja pred polazak broda ”Dubrovnik” za Marselj. Izgledalo je kao da je kralj pred taj važan put želeo, u poslednjem momentu, da uputi kneza Pavla u sve tajne državne politike i da mu pruži potrebna uputstva ako bi se nešto desilo u njegovom odsustvu. U testamentu od 5. januara 1934, kao da je nešto naslućivao, Aleksandar ispisuje ovu poslednju rečenicu: Moj sprovod da bude skroman - čisto vojnički - bez stranaca.

Pavle najbliži

Položaj kneza Pavla, kao kraljevog namesnika, bio je neosporan. Od svih živih Karađorđevića, on je jedino bio sposoban da dođe na kormilo države imajući u vidu da se Aleksandrov brat, princ Đorđe, još nalazio u duševnoj bolnici, a Pavlov otac, knez Arsen, bio je već prestar.



Kralj Petar i knez Pavle



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Regent po izboru brata


Aleksandar dinamičan, Pavle stidljiv i zatvoren. Knez Pavle nije znao prilike u zemlji, niti ga je to zanimalo

Po mišljenju Milana Antića, ministra dvora, koji će taj položaj zadržati i u vreme namesništva, Aleksandar je kneza Pavla, kao mogućeg namesnika do punoletstva svog sina, uvek držao na pameti, ali je propustio stvaranje njegovog autoriteta za vršenje te odgovorne funkcije. Međutim, teško je stvarati nekome autoritet, ako on sam ne poseduje kvalitete da se nametne svojom ličnošću, sposobnostima i radom. U istoriji su poznati slučajevi, koje neki smatraju pravilom, da posle nestanka s javne scene jednog vladara, jake i snažne ličnosti, nastaje velika praznina koja se oseća decenijama.

Knez Pavle posle rata nije stalno živeo u zemlji, niti je imao kakav važniji položaj u javnom životu: bio je predsednik Crvenog krsta, Aerokluba, Džokej-kluba, a nešto kasnije unapređen je u čin gardijskog potpukovnika. Politika mu je bila potpuno strana. Kada je preuzeo položaj namesnika, knez Pavle je površno poznavao prilike u zemlji. Nije ni pokazivao interes za to, jer su ga više zanimali umetnost i ljudi koji nisu imali neke veze sa politikom.

Po mnogim svojim odlikama, knez je bio sušta suprotnost pokojnom kralju. Za razliku od Aleksandra, koji je bio dinamična ličnost, Pavle je bio povučen, stidljiv po prirodi, zatvoren u sebe, nespreman da se bilo kome suprotstavi ili približi, više sklon zakulisnim radnjama nego da otvoreno izloži svoje stavove. Prema opažanjima ministra dvora Antića, kralj Aleksandar je bio ”borac za ideju, za vlast i veličinu. Otvoren prijatelj, otvoren neprijatelj. Knez Pavle je bio špica i prznica. Pamtio je i zlo i dobro, ali nikad nije naglo reagovao”.

Za razliku od Aleksandra, koji je u svojim javnim istupanjima imao političkog dara da privuče svoje sagovornike, Pavle nije imao ni takvog dara ni stila, njegov govor često je bio isprekidan, delovao je umorno ili nesigurno. Hladnog držanja i zvaničan u odnosima sa ljudima, odavao je pravog aristokratu iz vremena poslednjih ruskih kneževa. Takvim svojim držanjem knez Pavle je, prema mišljenju ministra dvora Antića (koji mu je, inače, bio veoma naklonjen), stvarao utisak ”da nema nikakvih demokratskih tradicija i da je bio veći autokrata od kralja Aleksandra”.

Ali ono što je možda najvažnije, knezu su nedostajale stvaralačka snaga, volja i odlučnost za obavljanje poslova, kojih se prihvatio. Iz toga je proisticala njegova nesigurnost, koju su i drugi primećivali. Kada ga je vajar Meštrović posetio, neposredno posle kraljeve pogibije, knez Pavle mu se žalio da ”nije dorastao svojoj ulozi”. Rekao mu je da ga politika nikad nije zanimala, a da ga kralj ni u šta nije upućivao. Ispovedao se kako bi najviše voleo pobeći i sve ostaviti, kako ga u Beogradu svi mrze, kako su neiskreni, prosto mu se zgadilo. Žalio se i na druge namesnike, koje nije trpeo. Kada bi se našao u teškoj situaciji da rešava složene međunarodne probleme, padao bi u depresiju i govorio kako bi voleo da nije živ.

Knez Pavle je bio, očigledno, drugačije prirode i mentaliteta, a njegova nevolja je bila u tome što su ga u narodu upoređivali s kraljem Aleksandrom, koji je bio harizmatična ličnost, stekavši tu harizmu još u pobedonosnim ratovima koje je vodio. Svojom pojavom Pavle je, još od mladosti, davao utisak zamišljenog, više žalosnog nego veselog princa. U stanju je bio da satima sedi sa svojim mislima, a da nikakvu odluku ne donese. Melanholija je svakako proizvod njegovog duševnog stanja usamljenosti: ostao je rano bez majke, napušten od oca.

S druge strane, bio je svestan svog aristokratskog porekla, ponosan više nego drugi na svoju ”plavu krv”. Još u vreme gimnazijskog školovanja u Beogradu, njegov profesor Milorad Pavlović zapazio je neke karakteristične osobine mladog kneza. Skrenuo je pažnju kralju Petru, njegovom staratelju, na neke kneževe odlike, koje ukazuju da nije isključeno da se zanese uobraženjem: ”Kod njega, zasad, preovlađuje osećaj nad razumom - što nije dobro. U crtama njegovog lika ima ženske mekoće i ženske lepote. Možda je to odlika porodična, ali i kad bi to bilo, trebalo bi da se u duhu ispoljava i muška energija predaka.”

Docnije, za vreme studija na Oksfordu, provodio je dane po engleskim i škotskim dvorovima. Sprijateljio se sa princom od Velsa, vojvodom od Jorka, budućim kraljem Džordžom VI, vojvodom od Glostera i vojvodom od Kenta. Vremenom je stekao više manire engleskog princa, navikavši da obavezno nosi polucilinder i kišobran. Međutim, u svojoj zemlji knez Pavle se vratio rođacima, koji su ga smatrali jednakim, ali su se ipak rangirali uvek više i zauzimali najviše državne položaje, što je kod njega, obuzetog kompleksom više vrednosti, stvaralo osećanje potiskivanja.

Posle pogibije kralja Aleksandra, knez Pavle je imenovan za namesnika. Prvi put je dobio mogućnost da vlada, istina u ime jednog maloletnog kralja, ali sa svim prinadležnostima i privilegijama koje jednom vladaru u državi pripadaju. Njegovu ambiciju podsticala je supruga, grčka princeza Olga. Za razliku od svog supruga, važila je za energičnu ženu, spremnu da raspravlja i o problemima iz političkog života. Insistirala je još 1930. godine da se u Porodičnom pravilniku za članove Kraljevskog doma Karađorđevića utvrdi i za kneza Pavla i za nju titula ”kraljevskog visočanstva”.

U društvu prinčeva

Knez Pavle je živeo sa svojom porodicom dosta skromno u jednoj vili na Topčideru, od apanaže koju je dobijao od dvora. Možda je i zbog toga boravio često u inostranstvu i bio gost na dvorovima s kojima je bio povezan rodbinskim vezama. Družeći se i živeći sa prinčevima i kraljevima, kod njega se prirodno jaljala težnja da u svemu dostigne njihov nivo i živi njihovim životima.



Knez Pavle



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Uzimam kraljevsku vlast


Znalo se u jednom delu javnosti da se nešto sprema u vojsci ako Jugoslavija potpiše Pakt, a vođa pučista đeneral Simović upozorio je i vladu i kneza Pavla. On je 23. marta u razgovoru s predsednikom Cvetkovićem, a zatim i u audijenciji kod kneza Pavla pretio ”narodnom revolucijom”. Da vladu odvrati od potpisivanja Trojnog pakta pokušao je i patrijarh Gavrilo u razgovoru sa knezom Pavlom predočavajući mu da bi to izazvalo revolt u narodu.

Vlada na sve to nije reagovala i knez Pavle je 26. marta, uveče, krenuo vozom na svoj uobičajeni boravak na Brdo kod Kranja. Išao je sam, bez kneginje Olge i dece, što navodi na misao da nije slutio šta se može dogoditi u Beogradu.

Tehnika vojnog udara izvršena je perfektno bez posledica po ljudske živote. Sve je započelo 27. marta u 2.20 rano ujutru: pučisti su za samo jedan sat zauzeli najvažnije državne institucije (zgradu Ćeneralštaba, Radio-stanicu, Glavnu poštu) i uhapsili Cvetkovića i članove njegove vlade. Pri tom nisu nailazili ni na kakav otpor, a bila je samo jedna slučajna žrtva (jedan policajac). Ono na šta nisu računali bilo je kako dospeti na Dedinje, do Belog dvora i kraljeve palate.

Glavni akteri puča đenerali Borivoje Mirković, Dušan Simović i major Živan Knežević računali su na kralja Petra kao glavnu polugu prevrata, a da ga nijednom rečju nisu obavestili šta pripremaju, kada planiraju da izvrše akciju i kakvu su mu ulogu u tome namenili. Očigledno, računajući unapred na njegovo raspoloženje, doveli su ga u nezgodan položaj i sve se moglo katastrofalno završiti. Od trenutka kada ga je 27. marta rano ujutru (u 6 sati) probudio sobar i obavestio da se nešto događa u gradu, iznenađen svim tim, kralj Petar se našao zarobljen u Dvoru pod snažnim pritiskom đenerala Kosića da se pučistima pruži otpor. Na đeneralov zahtev, otišao je u Štab Garde na Banjicu i izvršio smotru gardista da bi se proverila njihova spremnost da brane kralja. Naređeno je i komandi artiljerijskog puka Garde da topovi budu upereni prema gradu.

Za to vreme u zgradi Ministarstva vojske razgovaralo se o sastavu nove vlade. Okupljenim liderima opozicionih stranaka obratio se đeneral Simović ovim rečima: Gospodo, dajem vam pola sata vremena da se dogovorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite, ja ću vam pročitati. Pošto se dogovor tako brzo nije mogao postići, Simović je jednostavno pročitao spisak članova vlade, rezervišući za sebe mesto predsednika.

Prvi dokument te vlade bio je Kraljev proglas o stupanju na presto. Tekst proglasa, po svemu sudeći, izdiktirao je Slobodan Jovanović, mada se o njegovo autorstvo otimaju Radoje Knežević, koji će kasnije biti imenovan za ministra Dvora, i đeneral Simović. Spremljenu proklamaciju odneli su na Dedinje majori Živan Knežević i Lazar Janjić sa namerom da je kralj potpiše i pročita preko Radio Beograda. Na dvorskoj kapiji kapetan Delibašić je odbio da ih propusti, a nije hteo ni da primi proklamaciju i odnese je kralju na potpis. Prolaz se mogao probiti samo tenkovima, a major Knežević nije hteo pucnjavu i krvoproliće u neposrednoj blizini kraljevog dvora. Bilo kako bilo, tek kraljeva proklamacija ostala je nepotpisana, a vlada je, ipak, odlučila da je obznani.

Oko 9 sati pre podne kapetan Jakov Jovović tekst kraljevog proglasa o stupanju na presto pročitao je na Radio Beogradu: U ovom teškom trenutku za naš narod odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici, koji su razumeli opravdanost mojih pobuda, odmah su sami podneli ostavke. Moja verna vojska i mornarica stavili su mi se odmah na raspoloženje i već izvršavaju moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. To je najsigurniji način da se u ovim teškim prilikama održi red unutra i mir spolja. Mandat za sastav vlade poverio sam armijskom đeneralu Dušanu T. Simoviću.

U tom trenutku, najvažnije stvari iz kraljevog proglasa nisu bile ostvarene: niti je kralj Petar bio u mogućnosti da odlučuje o preuzimanju prestola, niti je mogao da poveri mandat Simoviću, niti su namesnici podneli ostavke.

Posle objavljivanja ovog proglasa, a i pre toga, kad se saznalo za izvršenje prevrata, narod je spontano izašao na ulice da manifestuje podršku promenama. Kao da je nezadovoljstvo u narodu dugo tinjalo i odjednom provalilo i izlilo se u masovne demonstracije, koje su se valjale ne samo u Beogradu, već i u nekim većim gradovima Srbije. U velikim povorkama ljudi su emotivno izražavali proteste uzvicima i transparentima protiv potpisivanja Pakta i svrgnutog režima i, istovremeno, sa nacionalnim i zastavama Engleske i Grčke klicali su mladom kralju Petru, noseći njegove slike, kao i slike patrijarha Gavrila.

Narodu se prvi obratio patrijarh Gavrilo ispred Patrijaršije, a govorio je i preko radija ističući kralja Petra II kao glavnog nosioca ”narodnog ideala”. Vođstvo Komunističke partije bilo je zatečeno, jer nije znalo za pripremanje puča. Štaviše, tog dana, 27. marta, Pokrajinski komitet za Srbiju izdao je proglas u kome je osudio imperijalističku i ratnohuškačku politiku Engleske.

Komunisti zatečeni

Prema svedočenju Milovana Đilasa i Svetozara Vukmanovića Tempa, demonstracije su predvodili predstavnici nacionalnih udruženja ”Narodne odbrane” i ”Sokola”, koji su nosili slike mladog kralja, uzvikujući njegovo ime. Tek od njih su saznali da je svrgnuo Namesništvo kneza Pavla i da je kralj Petar stupio na presto. Oni dalje tvrde da su to iskoristili da organizuju svoje pristalice i pridruže se demonstracijama sa glavnim zahtevima za podršku Sovjetskom Savezu. Sa tim parolama komunistički aktivisti su istupali u svojim govorima na Slaviji, kod Vukovog spomenika i na raskršću kod ”Londona”.



General Dušan Simović



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Pavle pakuje kofere


Vlatko Maček savetovao regenta Pavla da se silom odupre pučistima. Oficiri dočekuju kneza, ali bez pozdrava

Dok se još plivalo na talasu narodnog oduševljenja, u vladi je rasla napetost. Do 3 sata po podne, tog dana, 27. marta još ništa nije bilo rešeno: kralj se nalazio u Dvoru na Dedinju, čuvala ga je jedna četa gardista; knez namesnik je još bio van Beograda na putu i zaustavio se u Zagrebu; druga dva namesnika nalazila su se u Belom dvoru. Neke vođe pučista razmišljale su da se ispali neki topovski hitac na Beli dvor; đeneral Mirković je čak predlagao da se knez Pavle, ako bude tvrdoglav, strelja, ali su se tome usprotivili Radoje Knežević i sam đeneral Simović.

I na Dedinju je raslo uznemirenje. Kralj Petar je čuo proklamaciju, emitovanu u njegovo ime više puta preko radija, i shvatio da je prevrat već izveden i da je vojska uzela stvar u svoje ruke. Uskoro je video i trupe koje opkoljavaju Dvor. Đeneral Kosićje već je naredio gardistima da otvore vatru, a neki u Gardi insistirali su da se zatraži podrška Dunavske divizije, koja se još nije pridružila pučistima. Kralj je, međutim, to odbio i zahtevao da se pregovara sa predstavnicima vojske. Namesnik Stanković je razgovarao sa Simovićem i ministrom Ninčićem, dok je maršal Dvora Boško Čolak Antić imao sastanak sa Slobodanom Jovanovićem, od koga je saznao da se knez Pavle vraća u Beograd oko 19 časova. Kralj je tada zatražio da se izgura njegov blindirani auto, koji se nalazio u garaži. Na Dedinju je napetost počela da popušta: čekalo se samo naređenje kneza Pavla ili kralja Petra.

Dvorski voz je zaustavljen u Zagrebu u 7 sati ujutru. Knez Pavle je obavešten da je izvršen prevrat u Beogradu i da pučisti traže od njega da prihvati to stanje, podnošenjem ostavke. Maček i Šubašić, s kojima je razgovarao na Banskim dvorima, savetovali su mu da se odupre pučistima, pošto ima na raspolaganju vojsku IV armijske oblasti u Hrvatskoj, pod komandom đenerala Augusta Marića. Knez te sugestije nije mogao da prihvati shvatajući da bi to značilo građanski rat. Imao je i dva lična razloga više: prvo, zbog brige za svoju porodicu, koja se nalazila u Beogradu; drugo, što nije želeo da se stvori utisak da je protiv kralja Petra, koji je već stupio na presto.

U razgovoru sa britanskim konzulom u Zagrebu Rapom knez Pavle je delovao mirno, filozofski se mirio sa sudbinom, s jedinom željom da što pre napusti zemlju. Izjavio je da Simovićeva vlada i nije tako loša i savetovaće Mačeku da uđe u tu vladu, kako bi se sprečio raspad zemlje. Jedino strahuje od brze intervencije Nemačke, ali on nije strateg da prosuđuje vojnu situaciju.

Istog dana uveče stigao je dvorski voz u Beograd i knez Pavle je odmah doveden u zgradu Ministarstva vojske gde su se nalazili članovi vlade. Oficirima je naređeno da na stepenicama dočekaju kneza, ali da ga ne pozdrave. Simović ga je uveo u veliku dvoranu, gde je knez Pavle potpisao akt o svojoj ostavci, a zatim obavestio o tome i druga dva namesnika sa molbom da i oni to učine. Posle toga, došao je u Beli dvor da bi se spakovao za odlazak. Knez je odmah pozvao đenerala Leka, tada još upravnika Dvora, i zamolio ga da mu donese iz njegove kase i iz blagajne kneginje Olge svu gotovinu, kao i ugovore o kupovini imanja na Brdu kod Kranja.

Kralj Petar, koji se tada nalazio u Belom dvoru i pomagao svome stricu da se spakuje, primio je potom i đenerala Simovića. Već „imenovani“ predsednik vlade izvršenje prevrata mu je prikazao kao rezultat spontanog revolta naroda, koji su podržavale snage vazduhoplovstva i beogradski garnizon. Kralj je od Simovića tražio samo dve stvari: da se njegova majka, kraljica Marija, odmah vrati iz Londona i da se njegovom sricu, knezu Pavlu, ništa ne desi; štaviše, njemu će se i dalje isplaćivati iz državne kase neka vrsta apanaže. Pošto je Simović sve to prihvatio, kralj Petar je te večeri oko 10 sati potpisao već obznanjenu proklamaciju o stupanju na presto, o ostavci namesnika i imenovanju nove vlade.

Prilikom novih demonstracija 28. marta napadnut je nemački poslanik Heren i demoliran nemački informativni centar. U narodu se slavila pobeda sa različitim znamenjem: pod nacionalnim trobojkama i crvenim, komunističkim zastavama, sa parolama koje su nagoveštavale duboke podele u budućnosti.

Pred Simovićevom vladom stajalo je dosta problema. Pre svega, ona nije bila još kompletirana zbog neulaska predstavnika Hrvata, a od toga je zavisila i politička stabilnost zemlje. U pregovorima sa Mačekom brzo je prihvaćen njegov uslov da se položaj Banovine Hrvatske, postignut sporazumom prethodne vlade, ne menja. Ali vođa Hrvata tražio je i nešto više. Rekao je da ne može imati vere u mladog kralja, da on nije dovoljna garancija da, posle izvesnog vremena, druga grupa oficira neće napraviti novu revoluciju i odbaciti Sporazum Cvetkovć-Maček. Zahtevao je da se obrazuje Namesništvo, pod imenom Krunski savet, koje bi, u ime kralja, donosilo sve odluke. Svaki član Saveta, predstavnik Hrvata ili Srba, imao bi pravo veta, tako da bi Šubašić mogao to pravo da upotrebi kad god bi Maček to od njega zahtevao.

U pregovorima sa Mačekom Slobodan Jovanović je jedva uspeo da ga ubedi da odustane od tog zahteva, predočavajući mu da ne može vlada, koja je narod „oslobodila od jednog zakonitog Namesništva, da mu nametne jedno nezakonito Namesništvo, u obliku Krunskog saveta“. Kada je vlada, najzad, kompletirana 31. marta, već se našla u ozbiljnim spoljnopolitičkim teškoćama.

Narod kliče kralju

Sledećeg dana, 28. marta održano je blagodarenje u Sabornoj crkvi i obavljene su nužne formalnosti: po stupanju na presto kralj je položio zakletvu na Ustav, a novi ministri sa Simovićem na čelu položili su pred patrijarhom zakletvu kralju. Zatim je kralj obišao grad, ispunjen svetom: ljudi su ga, noseći zastave i parole, pozdravljali uzvikujući njegovo ime.



Knez Pavle sa porodicom



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Englezi iza prevrata


Britanska vlada pozdravlja puč u Beogradu, na kome je zdušno radila. Puč nije izvela vojska nego 29 zaverenika

Kao što se i očekivalo, britanska vlada je zdušno pozdravila vojni udar u Beogradu, koji je priželjkivala i na kom su radile njene tajne službe. Nije nikakva tajna i da je novčano pomagala ljude koji su propagirali puč kao jedino rešenje pružanja otpora. Čerčil je odmah pomišljao kako bi se mogla ostvariti stara ideja o uvlačenju Jugoslavije u rat protiv sila Osovine. O izvedenom puču izvestio je poslanike Donjeg doma ovim rečima:

„U Beogradu je izbila revolucija, i ministri, koji su juče prodali čast i slobodu svoje zemlje, nalaze se iza brave... Na osnovu svega, mi možemo očekivati da će jugoslovenska vlada uraditi šta treba radi odbrane slobode i integriteta svoje zemlje... Britanska imperija i njeni saveznici povezaće svoju sudbinu s jugoslovenskom nacijom i nastaviti put i borbu, zajednički do potpune pobede“.

U Berlinu je Čerčilova izjava u parlamentu shvaćena kao objava rata na Balkanu. Hitleru je ona poslužila kao neposredan povod da, bez objave rata, napadne Jugoslaviju. Govoreći kasnije pred Rajhstagom, firer je to potvrdio ovim rečima: „Svi smo bili zaprepašćeni vešću o prevratu, koji je sprovela šačica plaćenih konspiratora. Oni su stvorili stanje koje je britanskom premijeru omogućilo da presrećan izjavi kako na kraju svega ima da saopšti nešto radosno. Kad sam ovo čuo, odmah sam naredio da se Jugoslavija napadne. Prema Hitlerovoj volji, taj napad je trebalo da bude munjevit i bezobziran, da se Beograd zbriše s lica zemlje, a Srbi urazume za večita vremena, dok bi se Hrvati poštedili...“

Čerčil je već 27. marta zatražio od državnog sekretara Idna i generala Dila da otputuju u Kairo, a odatle za Atinu i Beograd, i ambasadora Kembela ovlastio da obavesti novu vladu o potrebi da otkaže Pakt sa Nemačkom i pomogne odbranu Grčke. Kada je to saopšteno ministru Ninčiću, on je odgovorio Kembelu da ne može ništa definitivno da kaže o politici nove vlade. Dodao je da državni udar nije izveden samo zbog potpisivanja Pakta već i zbog nezadovoljstva radom prethodnog režima. Nešto konkretniji je bio ministar saobraćaja Boško Jevtić, obaveštavajući britanskog ambasadora da je obustavljen železnički saobraćaj između Jugoslavije i Nemačke, što bi moglo da znači i prekid ekonomskih odnosa i nagoveštaj vršenja pritiska iz Berlina. U takvim prilikama želi se izbeći svaka provokacija, pogotovu što Hrvati još nisu potvrdili svoj ulazak u vladu.

Po nalogu britanskog premijera Čerčila 31. marta u Beograd je došao general Dil, radi dogovora o vojnoj saradnji. Posle razgovora sa predsednikom Simovićem i ministrom odbrane đeneralom Bogoljubom Ilićem, pripremljen je tekst sporazuma u kome su dve glavne tačke: a) ako Jugoslavija bude napadnuta od Nemačke, britanska vlada će pomoći svim svojim snagama; b) ako Grčka bude napadnuta od Nemačke, izvan Jugoslavije, jugoslovenska vojska će se priključiti britanskoj vojsci u Grčkoj i ukazaće svu pomoć.

Međutim, kada je sutradan ovaj sporazum trebalo da se potpiše, jugoslovenska strana je tražila izvesne modifikacije, posebno kada se radi u slučaju nemačkog napada na Grčku. Kako je to razumeo general Dil, u položaju u kome se Jugoslavija nalazi, njeno eventualno vojno angažovanje u Grčkoj (zbog protivljenja Hrvata) izazvalo bi rascep zemlje, radi čega se traže garancije u formi čvršćih britanskih obaveza, na političkoj osnovi, koje on, kao vojnik ne može da potpiše. Dil nije mogao da nagovori Simovića da primi Idna, koji je radi toga čekao u Atini. Dobijajući takve izveštaje iz Beograda, i u britanskom Forin ofisu se realnije gledalo na situaciju u Jugoslaviji.

Pučisti su došli na vlast pod parolom „Bolje rat, nego pakt“, a onda su uvideli da im je jedina spasonosna politika pod sloganom „Bolje pakt, nego rat“. U Simovićevoj vladi bili su zastupljeni i predstavnici najznačajnijih političkih stranaka Srbije, koji su se ranije protivili Sporazumu Cvetković-Maček, a onda su bili prinuđeni da taj sporazum prihvate da bi zadržali Hrvate u vladi. I Simoviću nije ništa drugo preostajalo nego da pokuša uveriti Sile osovine da će poštovati Pakt, potpisan od vlade koju je on srušio.

U tom cilju ministar Ninčić posetio je Fon Herena i, uz izvinjenje za antinemačke ispade u vreme demonstracija, uveravao ga da će jugoslovenska vlada poštovati sve međunarodne ugovore uključujući i najnovije Trojni pakt, potpisani 25. marta u Beču. Nemački poslanik primo je ovo k znanju i učinio je sve da svoju zemlju odvrati od agresije na Jugoslaviju. Obaveštavajući Ribentropa da jugoslovenska vlada prihvata potpisani Pakt, Fon Heren je i puč od 27. marta prikazao u nešto drukčijem svetlu:

„Nije ga sprovela vojska, već samo 29 zaverenika, većinom mladih vazduhoplovaca... Stanovništvo Beograda nije uzelo učešća u prevratu u bilo kom obliku... Veselje prva dva dana bilo je izraz raspoloženja zbog stupanja mladog Kralja na presto i ulaska uglednih Srba u vladu... Ekscesi tokom prvog dana bili su organizovani od strane komunista i Jevreja, protiv volje vlade i naroda... U narodnim masama ima mržnje prema Italiji, a ne prema Nemačkoj. Pod ovim prilikama kaznenu ekspediciju protiv Beograda ne bi razumeli, već bi kao nepravdu shvatili i oni jugoslovenski krugovi koji su prema nama prijateljski raspoloženi... Ne bi se smelo desiti da Nemačku vode impulsi, već jedino odgovarajuće vojne potrebe.“

Opozvan Fon Heren

Dok je dobronamerni Fon Heren pokušavao da odvrati svoju vladu od rata sa Jugoslavijom, u Beogradu se još pokušavalo da se u Berlin pošalje ministar Ninčić, a u Rim potpredsednik vlade Slobodan Jovanović. Tražilo se i od britanske vlade da omogući povratak u zemlju Stojadinovića, pošto Nemci u njega imaju više poverenja. Sve je to palo u vodu kada je Nemačka opozvala svog ambasadora Fon Herena iz Beograda.



Demonstracije 27. marta



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Pakleni udar Hitlera


Mladi kralj sa Avale poslednji put posmatrao glavni grad u plamenu. Simović nije verovao da će Nemci napasti Jugoslaviju

Stupivši na presto kao sedamnaestogišnji mladić, kralj Petar je snažno osećao odgovornost, ali je uviđao i svu svoju nepripremljenost da je ponese na plećima. Nije bio dovoljno upoznat sa svim pojedinostima unutrašnje i spoljne politike, niti je bio u mogućnosti da broji tanane niti od kojih je satkan splet okolnosti, koji će odrediti sudbinu zemlje. Te okolnosti su mu nametnule ulogu da ne može raspolagati svojom ličnošću, niti sam odlučivati o svojim postupcima. Nije mogao da računa ni sa blizinom svoje majke i braće, iako je to žarko želeo.

U to vreme kraljica Marija živela je povučeno u vili u blizini Londona, gde se oporavljala od ozbiljne bolesti. Dopisniku jednog londonskog lista izjavila je: „Moji planovi zavise u prvom redu od buduće politike Jugoslavije i od stanja moga zdravlja.“ Iz Forin ofisa su predložili kraljici Mariji da se u Beograd pošalje Perot, koji je bio kraljev vaspitač, ali je ona odgovorila da to ne bilo ni od kakve pomoći njenom sinu: „U svakom slučaju, bar zasad, bilo bi mudro ništa ne preduzimati da g. Perot ode kralju Petru, jer bi svaki preterani pritisak u ovom trenutku, mislim, bio greška.“ Poslanik Subotić je i sam posetio kraljicu Mariju i uverio se da nije dobrog zdravlja i da je u nemogućnosti da putuje. Kraljica ne želi da izgleda kao da neće da se vrati, ovo tim pre što uviđa koliko bi njeno prisustvo u zemlji bilo od pomoći kralju Petru, ali to njeno zdravlje ne bi izdržalo.

Još po stupanju na presto, kralj Petar se najpre interesovao za to da li je već naređena mobilizacija. Đeneral Simović mu je odgovorio odrečno izgovarajući se kako ne bi trebalo da pokažemo da strahujemo od rata, niti da na taj način samo provociramo Nemce. U narodu se već govorilo da će biti rata i pojedine porodice počele su da napuštaju svoje domove. Vlada je na to reagovala tako što je zabranila svaki odlazak iz svog rodnog mesta. Kada je najzad, 4. aprila, otpočela tiha mobilizacija vojske, Simović je još izražavao nadu da će Nemci poštovati neutralnost i nije verovao u informacije, do kojih je došao i kralj, da će za dva dana uslediti njihov napad na Jugoslaviju. A kada je već otpočelo prvo bombardovanje Beograda 6. aprila, Simović je opet imao preča posla - prisustvovao je venčanju svoje ćerke u crkvi na Topčideru.

Situacija u zemlji bila je haotična: nije mogla biti završena mobilizacija, niti koncentracija trupa. Nemački avioni su već u prvom naletu uništili jedan deo aviona jugoslovenskog vazduhoplovstva i pre njihovog uzletanja, a oštećenjem zgrada Radio-stanice i Glavne pošte prekinute su glavne komunikacije. Članovi vlade su se tog prvog dana bombardovanja Beograda povukli na Avalu i odatle je kralj Petar poslednji put posmatrao prestonicu, koja je gorela, dok se iz gradskih ruševina dizao prema nebu visok stub dima. Računa se da je u prvim bombardovanjima poginulo oko 17.000 Beograđana. U tom neravnopravnom ratu bilo je primera velike hrabrosti i neustrašivosti s kojom su se borili jugoslovenski piloti u vaduhu ili vojnici na zemlji, često (zbog nedovoljne opremljenosti) i u okršajima „prsa u prsa“.

Kralj, predsednik vlade i pojedini ministri prebacili su se u Banju Koviljaču, a ostali ministri stigli su vozom u Užice. U Sevojnu je Maček 7. aprila podneo ostavku na mesto potpredsednika i za svog zamenika u vladi odredio Jurija Krnjevića, koji je do tada boravio u inostranstvu. Vođa HSS jasno je procenio da Hrvati ne pružaju otpor nemačkom agresoru (više od 90 odsto hrvatskih oficira napustilo je borbu ili dezertiralo) i otišao u Zagreb, da bi 10. aprila pozvao hrvatski narod da prihvate novu ustašku vlast. Nemačke snage su 12. aprila po podne ušle u Beograd. Vlada je iz Sevojna stigla na Pale kod Sarajeva, gde je 13. aprila održala poslednju sednicu.

Prema izveštaju predsednika Simovića, situacija je teška, ali ne i kritična. Ipak, posle sednice podneo je kralju ostavku na položaj načelnika Vrhovne komande i za to mesto predložio armijskog đenerala Danila Kalafatovića. Njemu je naredio da zatraži primirje s Nemcima „kako bi se dobilo u vremenu i olakšala situacija vojske“. Nemci su, međutim, odbili da razgovaraju o primirju i đeneral Kalafatović je morao da pristane na ponuđene uslove primirja, odnosno kapitulacije. U zgradi bivšeg čehoslovačkog Poslanstva u Beogradu, 17. aprila, delegacija na čelu sa đeneralom Kalafatovićem potpisala je akt o bezuslovnoj kapitulaciji jugoslovenske vojske. Na osnovu ovog ponižavajućeg čina, 18. aprila obustavljene su vojne operacije između zaraćenih strana na svim frontovima u zemlji. Simović je to tumačio kao „kapitulaciju na bojnom polju, kao vojnički, a ne politički akt“.

Za sve to vreme kralj Petar nije imao nikakvu direktnu vezu sa Vrhovnom komandom, osim sa đeneralom Milanom Nedićem, komandantom Grupe armija na Jugu, koja je u dolini Strumice pružala snažan otpor Nemcima. U seljakanju sa vladom, iz mesta u mesto, pratila ga je četa Dvorske žandarmerije, pod komandom Jezdimira Dangića. Kralj se kratko zadržao u Han Pijesku, a odatle je, sa svojom pratnjom, 12. aprila, stigao u manastir Ostrog, gde je zatekao patrijarha Gavrila. Umoran i iznuren slabom hranom, zbog velikog uskršnjeg posta, zadržao se kratko u manastiru Ostrog. Ovde je ministar Dvora Knežević zamolio patrijarha Gavrila za dozvolu da kralj dobije za obrok mleko, što je on i odobrio.

Put u neizvesnost

Pošto je vlada već donela odluku da se ide u Grčku, Kralj je pitao patrijarha Gavrila za savet da li da napusti zemlju. Na brzu ruku pripremljena je služba Božja, na kojoj je patrijarh Gavrilo održao molitvu za život mladog kralja i blagoslovio ga pred put, pun neizvesnosti.



Beograd posle bombardovanja



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Podla izdaja Hrvata


Zbog neverstva Hrvata dalji otpor neprijatelju postao nemoguć. Čerčil izražava divljenje hrabroj borbi Srba

Kralj Petar napustio je zemlju 14. aprila 1941. godine, avionom, a sledećeg dana krenuli su za njim i članovi Vlade. U Atini, gde je bilo njihovo prvo pribežište, priređen im je svečan doček, uz najviše državne počasti, a kralja Petra primio je u kurtoaznu posetu grčki kralj Đorđe. Ovim gestom, prijateljska Grčka simbolično je manifestovala uverenje o opstanku jugoslovenske države i pored njenog očiglednog vojnog sloma. Izražavanje ovakve solidarnosti Grka proizilazilo je iz njihovog strahovanja da bi i oni mogli doživeti istu sudbinu.

Jugoslovenska vlada u izbeglištu, i posle odlaska iz zemlje i vojne kapitulacije, nastavila je da se ponaša kao jedini zakoniti organ Kraljevine Jugoslavije. Ovakav stav zasnivao se na nekoliko faktičkih i formalnih činjenica: i dalje je na snazi Ustav iz 1931. godine, koji dopušta mogućnost kralju i Vladi da se nalaze u inostranstvu; kralj i Vlada su se izjasnili za nastavak rata; međunarodna doktrina odbacuje da privremeni vojni pobednik komada državne teritorije.

Predsedniku vlade Simoviću i ministru Ninčiću prva briga je bila da opravdaju neočekivani i brzi vojni poraz upravo britanskoj vladi, od koje su očekivali podršku za održavanje državnog kotinuiteta svoje zemlje i pored vojne kapitulacije. Već 16. aprila posetili su britanskog ambasadora u Atini Palareta, kome je Ninčić objašnjavao da je dalji otpor vojske postao nemoguć usled "neverstva Hrvata" i da su kralj i članovi vlade napustili zemlju, pošto su ovlastili đenerala Kalafatovića da potpiše "primirje"; želja je jugoslovenske vlade da se, zajedno sa kraljem, što je pre moguće, nastani negde drugde. Pri prolasku kroz Kairo oni su nešto slično govorili i tamošnjem britanskom ambasadoru Lampsonu.

Na putu za Jerusalim kralj Petar i njegovi ministri zadržali su se u Aleksandriji. Kako je izvestio tamošnji britanski konzul Vilson, oni su razloge za poraz, na prvom mestu, nalazili u izdaji prethodne vlade, koja je ostavila Jugoslaviji samo nekoliko dana da se pripremi za nemački napad, a na drugom mestu u odmetanju hrvatskih pukova, koji su izdajnički otvorili put Nemcima i poubijali srpske oficire. Kralj Petar je još izjavio da pomišlja da ode u Kanadu i Sjedinjene Američke Države da bi prikupio jezgro slobodne jugoslovenske vojske.

Od 19. aprila 1941. godine kralj Petar i njegova vlada imali su svoje trajnije stanište na Srednjem istoku. Ovde su bi locirani i delovi jugoslovenske vojske, izbegle iz zemlje, posebno iz redova vazduhoplovstva i mornarice. U Jerusalimu je bio improvizovan kraljev dvor, dok su članovi Vlade bili smešteni u italijanskom manastiru malteškog reda, Tantuiru, desetak kilometara od Jerusalima.

Sa Srednjeg istoka uspostavljena je čvršća veza sa britanskom vladom od koje se očekivalo i zvanično međunarodno priznanje kao legitimne vlade Jugoslovena. Iz Londona su stizale ohrabrujuće poruke Jugoslovenima. Uputio ih je sam Čerčil, koji je izrazio svoje divljenje za njihiv "hrabri otpor" neprijatelju, pohvalivši, na prvom mestu, Srbe, koje zna kao saveznike iz Prvog svetskog rata. Idn je 23. aprila u Donjem domu zvanično izjavio da britanska vlada ima "čvrstu nameru da obnovi punu nezavisnost Jugoslavije. U međuvremenu, jugoslovenska vlada može računati u najvećoj mogućoj meri na pomoć Vlade Njegovog veličanstva radi nastavljanja borbe protiv zajednčkog neprijatelja.

Sličnu poruku u Jerusalim uputila je i američka administracija, koja je istovremeno osudila komadanje Jugoslavije. Posle ovoga, kralj Petar je u izjavi jednoj američkoj novinskoj agenciji izrazio uverenost u mogućnost obnove nezavisnosti i tertorijalnog integriteta svoje zemlje "uz pomoć saveznika".

Pod predsedništvom kralja Petra vlada u Jerusalimu donela je 17. maja važnu odluku o nasleđu prestola, pitanju koje nije bilo jasno definisano u postojećem ustavu. Prema pismenom predlogu samog kralja Petra, dok ne bude imao potomaka, pravo nasleđa prestola prelazi na njegovu braću, kraljevića Tomislava, odnosno kraljevića Andreju. Ministarski savet je prihvatio taj predlog na temelju člana 116 Ustava, kojim se menja dotadašnji član 38 tog Ustava. Na toj sednici Vlade doneta je i odluka kojom se knez Pavle isključuje iz Kraljevskog doma i otada prestaje biti njegov član.

U ovo vreme Sovjetski Savez je bila jedina velika sila koja je odlučila da jednostrano prekine diplomatske odnose sa Jugoslavijom, obrazlažući to da posle vojne kapitulacije, ona kao država više ne postoji. Na taj korak se odlučila pod pritiskom Berlina, a u želji da ne kvari dotadašnje odnose sa Nemačkom. Diplomatski odnos obnavljeni su tek u julu 1941, kada se Sovjetski Savez našao u ratnom stanju sa silama Osovine.

Moskva tada nije mogla da prenebregne činjenicu da izbeglička vlada već uživa međunarodni status legitimnog predstavnika ustavnog kontinuiteta Kraljevine Jugoslavije. Usledila je, zatim, i izjava sovjetskog ambasadora u Londonu Majskog da će se njegova vlada zauzeti za obnovu nezavisnosti Jugoslavije. Pri jugoslovenskom dvoru u Londonu imenovan je stalni ruski poslanik Bogomolov, a u Moskvu je poslat Stanoje Simić kao novi poslanik Kraljevine Jugoslavije.

Lideri u egzilu

U emigraciji su se našli, zajedno sa kraljem, predstavnici najvažnijih stranaka Srbije, Hrvatske i Slovenije. Bili su to uglavnom vremešni lideri. Bez države koju su predstavljali, bez uticaja svojih pristalica, a suočeni sa životom izbeglica, u rešavanju teških problema nastalih u ratu, držali su se dosta kruto, ukopani iza svojih stranačkih busija i nacionalnih doktrina.



Vojska Kraljevine Jugoslavije



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Nisam stranac u Londonu


Vinston Čerčil ostavio veoma povoljan utisak na mladog kralja. Dolazim među vas kao prijatelj, pa čak i rođak

Još dok se nalazio u Jerusalimu, kralj Petar se ponajviše zalagao da se on i njegova vlada trajno nastane u Kanadi imajući u vidu, pre svega, potrebu prikupljanja dobrovoljaca za vojsku. Onog trenutka kada je obavešten da se kralj Petar obratio kanadskoj vladi da ode u Kanadu i da mu je to odobreno, državni sekretar Idn čitavu je stvar brzo presekao: "Zašto Kanada? Svi ima da dođu ovamo". Za dolazak u London Vlade i kralja Petra urgirala je njegova majka, kraljica Marija.

Pošto je, najzad, iz Londona upućena poruka da kralj, u pratnji ministara, preko Kaira napusti Srednji istok, vlada u Jerusalimu je 25. maja donela odluku da sedište vlade bude u Londonu. Tamo će biti stalno deset ministara. Ostali članovi Vlade trebalo je da idu, delom u Kanadu, a delom u Ameriku sa zadatkom propagande za prikupljanje dobrovoljaca. Deo vojne sile ostaće na Srednjem istoku (jedna vazduhoplovna grupa sa oko 30 pilota i mornarički odred); drugi deo, oko 50 pilota i 150 oficira i podoficira suvozemne vojske odlaze u Kanadu kao instruktori za obuku dobrovoljaca. Kralj Petar sa jednim delom članova Vlade stigao je u London 21. juna, dok su preostali ministri krenuli za Ameriku i Kanadu.

Srdačan prijem i boravak prvih dana u Londonu učinili su da se mladi kralj osećao kao da je u prijateljskoj zemlji, u poseti rođacima. On je takav osećaj izrazio u obraćanju Britancima preko londonskog radija, 28. juna: Dolazim među vas ne kao stranac u izgnanstvu, već kao prijatelj, pa čak i rođak, jer je moja majka u srodstvu sa vašom kraljevskom porodicom. Za njega će britanski kralj Džordž uvek biti "Ujak Beti", kako mu se nezvanično i obraćao. I britanska kraljevska porodica učinila je sličan gest, kada je 6. septembra povodom Petrovog 18. rođendana, organizovala u katedrali Svetog Pavla veličanstvenu službu zahvalnosti, obeležavajući na taj način punoletstvo jugoslovenskog kralja.

Posle posete Bakingemskoj palati, kralj Petar je proveo vikend sa britanskom kraljevskom porodicom u njihovom zamku Vindzor. Zatim je britanski premijer Vinston Čerčil zvanično posetio jugoslovensku ambasadu, a kralj Petar uzvratio je posetu Čerčilu u Dauning stritu broj 10. Britanski premijer osetio je potrebu da izrazi žaljenje što nije bio u mogućnosti da više pomogne Jugoslovenima. Rekao je, čak, kako je ponosan što mu je saveznik tako hrabar narod.

Čerčilova elokvencija sa poetskim efektima u govoru i njegov dinamizam ostavili su veoma povoljan utisak na kralja Petra. U razgovorima u Dauning stritu 10 predsednik Simović i ministar Ninčić pravdali su se zbog nespremnosti jugoslovenske vojske da pruži ozbiljniji otpor agresoru, uglavnom svaljujući krivicu na prethodnu vladu. Čerčil je zatim govorio o potrebi da jugoslovenska vlada, "mada se nalazi izvan državne teritorije, ima sve atribute državne suverene nezavisne vlasti, a naročito da ima vojnu silu".

Pored ustavnih obaveza prema svojoj vladi, mladi kralj je imao ambicije da u Londonu nastavi svoje prekinuto obrazovanje. O tome su se predstavnici jugoslovenske i britanske vlade morali konsultovati i sa kraljicom Marijom. Ona se nastanila na svom imanju u Grandsdenu, u Bedforskoj grofoviji, gde je kupila kuću, jednostavnog spoljnog izgleda, ali iznutra uređena sa dosta umetničkog smisla i engleske udobnosti. Od kako je pre dve godine došla iz zemlje, pobolevala je posle teške operacije žuči. Teško je hodala bez štapa. O svojoj bolesti pričala je otvoreno supruzi poslanika Subotića: Teško mi je da koračam. Kad bi neko i najmanje lupio o pod, imala sam osećaj kao da me neko vrelom iglom bode u tabane, pa se taj bol produži kroz celo telo - do mozga. Pa sad ovaj rat. Lekar me je jednom zatekao skoro u komi.

Četrdesetogodšnja kraljica Marija prilagodila se stanju svoga zdravlja. Umesto lova u koji je nekada sa strašću odlazila, bavila se sada slikanjem minijatura, gajenjem povrća u svom vrtu i nadziranjem školovanja svoja dva sina Tomislava i Andreje u jednom britanskom koledžu. Jedino se nije odricala svoje ranije strasti: pušila je jednu cigaretu za drugom. Dolaskom najstarijeg sina kralja Petra otrgla se od svoje usamljenosti, kao da je živnula.

Kad se postavilo pitanje kraljevog daljeg školovanja, državni sekretar za Indiju Emeri, inače, prijatelj Srba još sa Solunskog fronta, izvestio je Idna da jugoslovenski ministri predlažu da kralj Petar provede jedno ili dva tromesečja na Vojnoj akademiji, a zatim da nastavi studije na Kembridžu, tim pre što je ovaj univerzitetski centar blizu Grandsdena. Posle dužeg razgovora sa kraljicom Marijom, ona se složila da kralj Petar posećuje privremeni tečaj na univerzitetu Kembridž, od kojeg njena kuća nije mnogo daleko.

Jugoslovenska vlada je odlučila da kralj već u školskoj 1941/1942. počne da studira ekonomiju i mećunarodno pravo u Kembridžu. U koledžu je živeo kao i drugi studenti: boravio je bez svojih ađutanata, a na raspolaganju mu je bio jedan bicikl. Istina, kralja je diskretno pratio jedan detektiv, a u pripravnosti je bio i automobil, u slučaju potrebe da iz Kembridža dođe u London, zbog sednice vlade, zakazanih audijencija ili drugih obaveza. O tome ga je redovno obaveštavao ministar Dvora Radoje Knežević, koji ga je posećivao jednom ili dva puta nedeljno.

Hteo u pilote

Kralj Petar je još imao ambicija da vežba za pilota u britanskom ratnom vazduhoplovstvu, s ciljem da se kasnije pridruži jugoslovenskim vazdušnim snagama. Ni jugoslovenska, ni britanska vlada nisu bile sklone toj ideji, uglavnom iz bezbednosnih razloga. Njega, ipak, stara ljubav prema pilotiranju nije napuštala, pa se, pri jednom studentskom klubu u Kembridžu, obučavao u letenju.



Kralj Petar i Vinston Čerčil



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Konak u Beloj kući


Predsednik Ruzvelt dočekao mladog kralja sa najvišim počastima. Nosim pozdrave ratnika iz dalekih gora, rekao je u Kongresu kralj Petar

U proleće 1942. jugoslovenska vlada je otpočela pripreme za kraljevu posetu Americi, u vreme kada su njeni odnosi sa britanskim zvaničnicima bili dosta zategnuti. Zbog podrške Britanaca pobunjenim oficirima u Kairskoj aferi i kampanje koju su oni vodili protiv Ninčića i njegove trenutne politike približavanja Rusima, među Jugoslovenima je ponovo oživela ideja da bi kralj i celokupna vlada mogli da se presele iz Londona u Vašington. Ninčićevo zvanično saopštenje da će kralj Petar u junu otputovati u Ameriku, uz dobijene informacije, s druge strane, da bi kralj tamo mogao da uspostavi svoju vladu, izazvalo je uznemirenje u Forin ofisu.

Kraljeva poseta Americi započeta je 24. juna prijemom u Beloj kući, koji mu je veoma toplo priredio predsednik Ruzvelt. Dočekan je sa najvišim državnim počastima, koje su čak prevazilazile zvaničan protokol. (Jedna od tih velikih počasti bila je i ta da je visokom gostu dodeljeno da prvog dana prenoći u Beloj kući u sobi u kojoj je spavao bivši predsednik Linkoln). Obraćajući se kralju Petru veoma dirljivim rečima, predsednik Ruzvelt je rekao kako je još kao mlad čovek sa velikim interesovanjem i dubokim osećanjem čitao o petstogodišnjoj borbi srpskog naroda za nacionalno oslobođenje i uspostavljanje svoje suverenosti. Sledeći tu časnu tradiciju Vaših predaka, Vi ste u kritičnom trenutku, zajedno sa Vašim narodom, izabrali put koji su oni uvek sledili, put pravde i odbrane slobode. I tako ste stupili na stranu onih koji se bore za iste krajnje ciljeve, i to u trenutku kada je ta strana bila u teškom položaju, prinuđena na povlačenje.

Kralj Petar se zahvalio predsedniku Ruzveltu i američkom narodu na razumevanju i moralnoj podršci, koji pokazuju prema borbi i stradanjima njegovog naroda. Štampa je dala ovoj poseti veliki publicitet pišući sa simpatijama i predstavljajući je kao centralni politički događaj. U razgovorima u četiri oka, koji je američki predsednik imao sa kraljem Petrom odao je priznanje "njegovim hrabrim borcima" i obećao pomoć četničkoj gerili.

Veoma nadahnuto, sa dubokim emocijama, kralj je govorio poslanicima američkog Kongresa, rekavši da to telo predstavlja ne samo volju američkog naroda nego i pobornika i zaštitnika ideja i principa "za koje se svi mi borimo". Nastavio je ovim rečima: Obrtom okrutne sudbine, ja nikada nisam bio u mogućnosti da se obratim predstavnicima moga naroda. Nekoliko dana od početka moje vladavine ceo moj narod i institucije bili su izloženi nemilosrdnom uništenju okrutnom invazijom. Stotine i hiljade naših ljudi već je ubijeno u borbi ili su hladnokrvno masakrirani. Mnogi od onih koji nisu ubijeni ili zarobljeni od Nemaca, Italijana, Bugara i Mađara, nastavili su da se bore pod nesavladivim vođstvom mog prvog vojnika i vernog prijatelja đenerala Draže Mihailovića... Od tih ćutljivih ratnika iz dalekih gora ja donosim drugarske pozdrave narodu Sjedinjenih Država.

Tokom posete kraljeva aktivnost je bila najviše usredsređena na obraćanje američkim zvaničnicima i javnosti u zahtevima za pružanje pomoći pokretu đenerala Mihailovića. U svim tim istupima, govoreći na engleskom, isticao je borbu četničkog pokreta, kao i svoje zalaganje za demokratsko uređenje zemlje posle rata. U posebnom pismu predsedniku Ruzveltu detaljno je izložio stradanja koja njegov narod u zemlji podnosi, spomenuvši i zločine Pavelićevih ustaša, apelujući još jednom za davanje veće pomoći četničkom pokretu. Sve ovo nisu dobro primili jedino hrvatski članovi jugoslovenske vlade, kao i hrvatski iseljenički krugovi u Americi.

Prema Fotićevom izveštaju, organizacija Hrvatske bratske zajednice nije odgovorila na poziv i njeni predstavnici nisu došli na prijem koji je kralj priredio. Svoje nezadovoljstvo izrazili su i ministri Krnjević i Šutej i, u tom smislu, uputili su iz Londona poruku Šubašiću. Ovaj je odmah promenio svoje raspoloženje žaleći se da je, kao predstavnik Hrvata, u vreme kraljeve posete "zapostavljen". Na konstataciju poslanika Fotića da je obavezno prisutan u jugoslovenskoj delegaciji pri svim prijemima koji se u Americi kralju priređuju, kao i na onim koje je kralj priredio za američke zvaničnike, Šubašić je priznao da je od Krnjevića i Šuteja primio poruku da nastoji da se u svim Kraljevim govorima uz Dražu pomene i Maček. O toj stvari kralj Petar se, u svom obraćanju američkom kongresu, izrazio na ovaj način: Mi ćemo suditi naše građane, ne po njihovim političkim pogledima, niti po rasnim i verskim vezama, već po njihovom držanju prema sadašnjoj borbi. Ko god se bude borio s nama, podeliće s nama blagoslove pobede.

Sa ovog skupa izostali su predstavnici grupe oko "Amerikanskog srbobrana", koji su posebno posetili kralja. Taj susret je bio nešto intimniji: pošto su mu uručili komplete izdanja svoga lista i zlatnu povelju, slikali su se se zajedno sa kraljem.

Veliki prijem, u hotelu "Valdorf Astorija", sa hiljadu zvanica, priredio je kralju gradonačelnik Njujorka La Gvardija. Obratio mu se na srpskom jeziku, pošto je kao američki konzul ranije službovao u Trstu i otuda upoznao Jugoslaviju. Usledio je zatim kraljev put u Kanadu, prijem kod predsednika kanadske vlade Makenzi Kinga, govor u Kongresu u Otavi, veliki prijem u guvernerskom dvorcu za dve hiljade zvanica.

Susret sa Teslom

Za vreme boravka u Njujorku, ostvarila se i kraljeva želja da vidi velikog naučnika srpskog porekla Nikolu Teslu: posetio ga je 8. jula u hotelu "Nenj Yorker", gde je Tesla provodio svoje poslednje dane života. Iz tog susreta sačuvana je i zajednička fotografija, koju je načinio kraljev fotograf. Predviđena je i kraljeva poseta Kolumbija univerzitetu, gde se nalazila soba Mihajla Pupina, pretvorena u muzej.



Kralj Petar i predsednik Ruzvelt



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Ženidba posle rata!


Čerčil savetovao mladom kralju da venčanje odgodi do povratka u zemlju. Spreman sam da idem u Jugoslaviju da se borim

Tokom 1942. i 1943. godine jedno lično pitanje kralja Petra zaokupljalo je pažnju srpskih ministara. Sve je počelo 21. aprila 1942. godine, kada je kralj na jednom prijemu upoznao grčku princezu Aleksandru, kćerku grčke princeze Aspazije. Devojka je bila prijatne spoljašnosti, veoma simpatičnog ponašanja, što je osvojilo jugoslovenskog kralja. Posle tog prvog susreta, nastavili su da se viđaju i vremenom se razvila ljubav između dvoje mladih. Princeza se zatim, preselila u Kembridž, navodno radi pohađanja jednog tečaja za bolničarke, a stvarno da bi bila bliža svom izabraniku, koji je već počeo da mašta o ženidbi.

Posle nešto više od mesec dana njihovog poznanstva, kralj Petar se, sa dozvolom svoje majke kraljice Marije, obratio odbeglom grčkom kralju Đorđu za dozvolu da stupi u brak sa princezom Aleksandrom, što je on sa zadovoljstvom prihvatio. Iznenađeni takvim obrtom, srpski ministri su bili mišljenja da se kralj ne sme ženiti usred rata, u vreme kada srpski narod preživljava najstrašnije dane u svojoj istoriji, kada je cela zemlja ogrezla u krvi i kada skoro da i nema srpske kuće koja nije zavijena u crno. Ako bi to učinio, smatraće se da kralj ne saoseća sa svojim narodom, a to može ozbiljno naškoditi njegovoj popularnosti. Kraljica Marija, koja je u početku odobravala vezu svoga sina sa grčkom princezom, i sama se kasnije usprotivila sklapanju braka.

Britanski zvaničnici nisu imali razumevanja za stav srpskih ministara. Rezonovali su da se čovek može ženiti i u ratu isto kao i u miru, a svadba se ne mora smatrati veseljem, koje ne bi trebalo priređivati usled žalosti. To nije pokolebalo Jovanovićevu vladu da 18. jula 1942. objavi saopštenje u kome se kaže da se pitanje braka kralja Petra neće postavljati do kraja rata, dokle god njegov narod, izložen surovim stradanjima, ne povrati slobodu i nezavisnost. Mislilo se da je time pitanje kraljeve ženidbe skinuto s dnevnog reda.

U proleĆe 1943. godine, pod uticajem devojčine majke, princeze Aspazije, ponovo se pokreće pitanje braka. Verujući da je položaj saveznika tada povoljniji na svim frontovima i da se, možda, bliži kraj rata, kralj Petar je pripremio memoar u kome je izložio argumente u korist svoje ženidbe. Oni su se, uglavnom, svodili na to da je, radi učvršćenja dinastije, u ovim burnim i teškim vremenima potrebno da on, kao kralj što pre dobije naslednika.

Kralj se lično 31. marta obratio premijeru Čerčilu podužim pismom u kome je izložio svoju želju da sklopi brak sa princezom Aleksandrom, s kojom je u vezi već godinu dana:... Osećam da moram, što je pre moguće, posle venčanja, da idem na Srednji istok, ili kuda i gde Vi nalazite da mogu doprineti ujedinjenju svog naroda, koji je rastrgan građanskim ratom... Spreman sam da idem u Jugoslaviju, ako se bude smatralo da je to najbolje, da bih bio sa svojim narodom i borio se rame iz rame s njim. Samo na taj način mogu uzeti učešća u njegovom oslobođenju.

Pre nego što je odgovorio, Čerčil se konsultovao u Forin ofisu i pošto je od njega dobio potvrdu da jugoslovenska vlada ne odobrava venčanje "zbog nekog starog srpskog običaja da ne može da bude venčanja dok je zemlja u ratu", on je zamolio kralja Petra da pričeka dok ne stigne odgovor od đenerala Mihailovića. A što se tiče Kraljeve želje da se borbeno angažuje na frontu, Čerčil se saglasio sa njegovim odlaskom na Srednji istok, jer smatra da bi to bio izvor ohrabrenja za njegovu vojsku i narod, ali nije odobrio predlog da ide u Jugoslaviju i bude sa svojim narodom: Učinićete mu (narodu) daleko veću uslugu čekajući povoljnu priliku da biste se vratili kada kucne čas slobođenja.

Dugo očekivani telegram od đenerala Mihailovića stigao je 13. avgusta i Kralj je bio ushićen njegovom sadržinom. Naime, ministar vojni javio je kako je, preko svojih komandanata, ispitao raspoloženje naroda u Istočnom Pomoravlju, u oblastima Kopaonika, Sandžaka, Hercegovine i Dalmacije, kao i mišljenje Crkve i beogradskih krugova i "svuda naišao na pozitivan odziv".

Ohrabren ovim telegramom Kralj se obratio britanskom premijeru, zatraživši podršku da se venčanje obavi u novembru po njegovom povratku sa planiranog puta na Srednji istok. Čerčil je i ovog puta konsultovao Idna, koji mu je bez dvoumljenja odgovorio da bi "za Kralja bilo mudrije da pričeka da se vrati u Jugoslaviju, no da bi venčanjem, na brzu ruku, stavio na kocku svoj ne mnogo siguran položaj". Osim toga, ne može se smatrati da je Mihailovićeva poruka, kojom se daje blagoslov venčanju, pouzdana jer on stvarno nije u mogućnosti da govori u ime vascele Srbije, kada se zna da je Nedićev stav prema venčanju negativan, a da se i ne govori o raspoloženju partizana prema kralju.

Čerčil se ovoga puta složio sa svojim državnim sekretarom i obavestio kralja Petra da bude strpljiv i sačeka oslobođenje zemlje.

Zlodela ustaša

Za razliku od britanskih državnika, američka administracija je dosta dugo izražavala sumnju u mogućnost zajedničkog života Srba i Hrvata u jednoj državi. Dva neprijatna događaja - napad Japana na Perl Harbor i objavljivanje rata Pavelićeve NDH Americi uzburkali su javno mnjenje u ovoj velikoj zemlji. U preispitivanju odnosa u bivšoj Jugoslaviji vesti o masovnim zločinima ustaša nad srpskim civilima imale su veliki značaj. Oni su uticali, pre svega, jače diferenciranje između srpskih i hrvatskih iseljenika u Americi i Kanadi, ali i na zauzimanje opreznog stava Bele kuće prema jugoslovenskom pitanju.



Kralj Petar polaže zakletvu



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Propao povratak kući


Britanska tajna služba sprečila povratak mladog kralja u Srbiju. Tragična sudbina pilota Slobodana Ninkovića

Pilotiranje je bilo jedna od strasti kralja Petra. Vežbao je najpre na svom avionu, dobijenom od predsednika Ruzvelta. Instruktori su mu bili major vazduhoplovstva Dimitrije Kneselac i jedan Englez. Kada je, najzad, završio obuku i dobio značku letača „krilca“, kralj je sa olakšanjem uzviknuo: „Sad mogu sam leteti... Mogu i u otadžbinu da odletim!“ Iako je plan o odlasku u zemlju čuvan u strogoj tajnosti, pre svega od Engleza, Kralj je o toj mogućnosti otvoreno govorio pred svojim ađutantima imajući u njih puno poverenje.

Prvi put je preda mnom spomenut odlazak u zemlju bez odobrenja Engleza - seća se ađutant Radojčić - kada mi je Kralj dao da pročitam telegram dobijen iz Lisabona od Radoja Kneževića. Ako se dobro sećam pisalo je: ’U ovim teškim danima, Vaše Veličanstvo, ne mislite na Vašu ženidbu, nego iskoristite prvu priliku, koja Vam se pruža i idite u zemlju. To je jedino što može doneti preokret u našu korist uz pomoć generala Mihailovića’. Kasnije, takođe u decembru, Kralj je spominjao da će uraditi nešto što niko od njegovih predaka nije učinio. A onda, pojavio se potporučnik Ninković, koji je naprosto postao Kraljev miljenik. Nešto su se sašaptavali, dogovarali...

Potporučnik Slobodan Ninković svojim fizičkim izgledom i odvažnošću predstavljao je neobičnu pojavu: visok preko dva metra i težak preko sto kilograma, razlikovao se od drugih pilota, obično nižih rastom i nežnije fizičke konstitucije. Vaspitan u oficirskoj porodici, školovan u Vojnoj akademiji, bio je veoma hrabar i preduzimljiv. Uspeo je da pobegne iz zarobljeničkog logora i otada je pokazivao veliku samouverenost. Tim svojim odlikama stekao je veliko poverenje kralja, kod koga je odlazio bez najave na razgovore „u četiri oka“, obično noću.

Tok izvođenja plana o odlasku u Jugoslaviju opisao je podrobno Kralj u memoarima: „Tajno smo prikupili onoliko oružja i materijala koliko je bilo mogućno, zajedno sa kompletnom radio-stanicom, i sve ostavili u mojoj kući u Kairu. Napravili smo plan da taj materijal odnesemo u Jugoslaviju u jednom ’ukradenom’ avionu. Bacili smo oko na jedan stari ’halifaks’, korišćen za obuku na aerodromu „La Maz“, s kojim smo nameravali da izvršimo sletanje ’na sreću’ u Srbiju. Da bih se spremao za ovaj podvig, trenirao sam koliko god sam češće mogao prinudno sletanje sa teškim bombarderima. Najzad, utvrđen je bio i datum. Odlučili smo da pođemo u tri časa ujutro, da bismo nadleteli Jugoslaviju posle zore. Ako vreme bude povoljno, sletanje po danu biće lakše. Bili smo se odlučili da rizikujemo mogućnost da nas napadnu nemački lovci“.

U poslednjem trenutku, pred sam polazak, plan se morao izmeniti, pošto je jednog od učesnika u letu saslušao komandant avijacije potpukovnik Škrivanić, koji je otkrio šta je bilo u toku izvođenja ove operacije. Shvativši da je učinjena neka indiskrecija - nastavlja Kralj - izvršili smo izmenu plana u poslednjem momentu: bilo je zaključeno da ja neću poleteti sa prvim avionom, koji će svakako otići kod Mihailovića, već ću ga slediti u drugoj ekspediciji sa članovima moje vlade.

Prvim avionom leteo je potporučnik Ninković, koji je sa dvojicom Engleza stigao ukradenim avionom u Bari, ali je ovde uhapšen. Na saslušanju, o cilju svoga leta izjavio je da ide u vrlo važnu misiju i da nosi lične poruke Nj. V. Kralja generalu Mihailoviću. Ta važna poruka bila je šifrovana.

Dok je u Bariju još vođena istraga i iz Kaira traženi podaci da li neko od jugoslovenske komande zna o putu potporučnika Ninkovića i da li mu je kralj Petar dao kakvu poruku za đenerala Mihailovića, Ninković je sa dvojicom britanskih oficira uspeo da pobegne iz zatvora i sa njima, ukradenim avionom, odleti preko Jadrana za Jugoslaviju. Šta se dogodilo sa njihovom sudbinom, istraga nije utvrdila.

Završetak te priče čitamo u kraljevim memoarima: Nikad ih više nisam video. /. Telegram koji sam poslao Mihailoviću ’via Istambul’ da bih mu najavio dolazak svojih prijatelja, morao je izazvati kod njega veliko razočaranje./. Posle misterioznog nestanka ovog aviona, odlučio sam se teška srca da napustim ovaj plan... Da i ne govorim o nadzoru koji je nada mnom vršilo odeljenje /engleske/ vojne policije, mereći svaki moj pokret i gest.

Očigledno, istraga koju je sprovela britanska agencija Intellegence Service o slučaju Ninković upućivala je na vezu sa kraljem Petrom, pa su ga stoga stavili pod prismotru i nadzor. Čitav slučaj morao je biti zataškan, jer bi bilo besmisleno optužiti jednog suverenog vladara „za krađu aviona“. Ali sam kraljev pokušaj da ode u zemlju bio je za Britance drastičan primer da on neće slediti njihovu politiku. Da bi se na kralja Petra mogao vršiti uticaj, u skladu sa tekućom britanskom politikom, trebalo ga je dovesti u London.

Tako se dogodilo da oni koji su kralja oterali na Srednji istok, sa namerom da tamo ostane do povratka u zemlju, sada su naprasno tražili njegov hitni povratak. Trebalo je za to naći neki nepolitički razlog, a rešenje pitanja Kraljeve ženidbe pokazalo se kao pogodan mamac.

Odanost kralju

Posle uspostavljanja direktnih veza za Dražom Mihailovićem, vlada u Kairu dobijala je povoljne vesti o monarhističkom raspoloženju naroda u zemlji. U izjavi četničkog Centralnog nacionalnog komiteta koju je 19. decembra 1943. godine Mihailović dostavio Kairu tvrdilo se: da su svi Srbi, svi jugoslovenski orijentisani Hrvati, koji čine većinu hrvatskog naroda i svi Slovenci odani narodnoj dinastiji Karađorđevića... Priznaju jedinog Vrhovnog Komandanta Nj.V. Kranja Petra II, i samo onu vladu koju on postavlja.



Kralj Petar



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Venčanje bez kraljice


Skromnoj svadbi svog sina Petra nije prisustvovala kraljica Marija. Genaral Živković tražio da se Kralj odrekne prestola

Pošto je iz Londona stigao neočekivani poziv da se vrati u Englesku, kralj Petar je, sa članovima Purićeve vlade, napusto Kairo i preko Gibraltara stigao u London 11. marta 1944. godine. Po dolasku, posetio je najpre majku, kraljicu Mariju, koja nije promenila svoj stav protivljenja ženidbi svoga sina. Pošto je već zakazan dan kraljevog venčanja, predsednik Purić obavestio je đenerala Mihailovića o uglednim gostima, koji će tom svečanom činu prisustvovati (izuzev kraljice Marije, „zbog bolesti“) i zatražio njegovu podršku:

„Molim Vas saopštite ovo jugoslovenskoj vojsci u zemlji i objavite narodu. Neka bi Bog dao da ovaj čin ojača još više našeg mladog Kralja u najstrašnijoj borbi kroz koju naš narod prolazi, a u kojoj Kralj pokazuje sve odlike hrabrosti i mudrosti svojih predaka.“

Venčanje kralja Petra i grčke princeze Aleksandre obavljeno je 20. marta 1944. godine. Bila je to skromna svečanost u dvorskoj rezidenciji u hotelu „Kleridž“ uz prisustvo dvadesetak vrlo uglednih zvanica, među kojima su bili engleski kralj Džordž, premijer Čerčil, državni sekretar Idn, kao i izaslanik đenerala Mihailovića, major Lukačević.

Kraljevi se obično žene vodeći računa, pre svega, o državnim i dinastičkim interesima. Brak sklopljen između kralja Petra i grčke princeze Aleksandre nije bio takav. Otkada su se upoznali, oni su žudeli da ozakone svoju vezu, ali su se, skoro pune dve godine, tome protivili političari smatrajući da u ratnim uslovima venčanje (čak i veridba) nije u duhu tradicije srpskog naroda, da može da naškodi kraljevom ugledu, a time i državnim interesima. A kralj Petar je povezivao svoju ženidbu upravo sa željom da ide na front.

Kada se tako dugo o nečemu stvara fama, ona vremenom postaje dogma o kojoj se ne sme ogrešiti. Kraljevo venčanje nepovoljno je primljeno, pre svega, u srpskoj zajednici u Kairu, naročito među starijim ficirima, koji su kritikovali svoga vrhovnog komandanta što je, ne vodeći računa savetima odgovornih ljudi iz svoje okoline i svoje majke, sledio zov srca. Jedan od najoštrijih kritičara bio je đeneral Petar Živković, koji je, čak, govorio da, u interesu zemlje, kralj Petar treba da se odrekne prestola.

S tim u vezu dovodio se i postupak kraljice Marije, koja se ogradila od nepopularnog koraka svoga sina odbijajući da prisustvuje njegovom venčanju. Smatralo se da je, na taj način, ostavila otvorena vrata „da se kroz njih popne na presto“ mlađi sin Tomislav. Izveštavajući o svemu tome, predstavnik britanske tajne slube išao je toliko daleko da je poručivao da se „radi njegove lične bezbednosti Kralj zasad ne vraća na Srednji Istok“.

Iako je svoje venčanje doživljavao kao dugo očekivani srećan događaj, kralj nije imao vremena da se tome raduje. Njegovo raspoloženje najviše su remetili kampanja koje je tada vođena protiv đenerala Mihailovića i pritisak britanske vlade da se odrekne tog svog jedinog oslonca u zemlji.

Neposredno posle razgovora sa Čerčilom, obratio se Ruzveltu podužim pismom moleći ga da utiče na britanskog premijera. Požalio se kako se od njega traži da ubuduće Jugoslavija nema vladu, nego samo savet od tri člana, koji bi započeo razgovore sa Titom, a potom, da se tom savetu prepusti uprava u zemlji. Detaljno mu je preneo svoj ragovor sa Čerčilom zadržavajući se posebno na spornim pitanjima. Kralj je izneo čvrsto uverenje da ni on, ni njegova vlada ne mogu napustiti Mihailovića, jer bi to značilo izneveriti narod, koji se već tri godine bori pod vrlo teškim uslovima, bez ikakve pomoći. On sam postao bi izdajnik prema svome narodu i vojsci, čiji je vrhovni komandant. Prihvatanje takve odgovornosti za njega lično bilo bi ravno političkom samoubistvu:

„Moj narod i moja vojska u zemlji očekuju od kralja, ili da dođem tamo i borim se sa njima, ili da ostanem u inostranstvu da bih branio narod, u najmanju ruku sa isto onoliko hrabrosti s koliko se narod bori u zemlji.“ Kralj je tražio od Ruzvelta da mu objasni savezničku politiku prema Jugoslaviji: „Mi ne možemo verovati da bi bilo ko, ni u Moskvi, ni u Teheranu, mogao odlučivati o budućnosti Jugoslavije bez konsultovanja sa nama. /. Zato vas molim, gospodine Predsedniče, da intervenišete u rešavanju pitanja Jugoslavije, ako ne celog Balkana, da to bude stvar zajedničke rasprave, između nas, Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Rusije, pod njihovom zajedničkom garancijom.“

Odgovor američkog predsednika došao je sa zakašnjenjem od mesec dana i predstavljao je ljubazno i biranim rečuma opravdavanje Čerčilovih zahteva. I Ruzvelt smatra da postojeća Purićeva vlada nije baš kvalifikovana da iznađe rešenja za sve izazove pred kojima se nalaze Jugosloveni. Upravo stoga, on misli da Mihailovića trebalo osloboditi svih političkih obaveza i omogućiti mu da se koncentriše na vojne probleme. I predsednik smatra da su partizani mnogo značajniji pokret otpora, koji uživa veću podršku naroda, nego šo je Kraljevska vlada spremna da prizna. Završio je svoj odgovor kralju Petru obeshrabrujućom porukom: „Molim Vas da prihvatite njegov /Čerčilov/ savet kao da je moj.“

Saveznici bombarduju

U međuvremenu, pritisak je pojačan i u samoj Srbiji: Beograd su bombardovali anglo-američki avioni 16. aprila, na dan Uskrsa, sutradan i još ukupno 13 puta do ulaska sovjetskih trupa u Srbiju; tokom aprila bombardovani su još: Nikšić, Podgorica, Niš, Leskovac, Knin. Naredbu da se bombarduju Beograd i drugi srpski gradovi mogao je izdati Čerčil, a on je to učinio, svakako, sa znanjem, a po nekima, i „na traženje maršala Tita“.



Kralj Petar i princeza Aleksandra



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Broz Čerčilov junak


Govor kralja Petra u kome poziva naciju da se pridruži Titu režirali Englezi. Osećam da izneveravam svoje najbolje prijatelje

PonaŠanje Tita prema britanskim državnicima bilo je potpuno u skladu sa njegovim ukorenjenim boljševičkim vaspitanjem. Već posle sporazuma sa Šubašićem na Visu, Tito je objašnjavao Molotovu, kao da se pravda, da nema štete ako se sa obrazovanjem neke zajedničke jugoslovenske vlade što više oteže, "jer ćemo mi dobiti samo na vremenu za učvršćenje naših pozicija u Srbiji". Uveravao je sovjetsku vladu da on ništa ne veruje zapadnim saveznicima, jer misli da im je sporazum koji je on sklopio sa Šubašićem na Visu potreban da ojačaju kraljeve pozicije, "da dovuku kralja u zemlju još pre svršetka rata i da, pomoću Ustava, zavlada u Jugoslaviji, odnosno barem u Srbiji". On to neće dozvoliti i zato pridaje veliku važnost približavanju Crvene armije Balkanu.

Sovjetsku pomoć Tito je zatražio na najmerodavnijem mestu obraćajući se pismom samom Staljinu: "Biće nam potrebna najveća Vaša pomoć da bismo mogli što prije rešiti problem Srbije, koji je za nas vrlo važan, jer od toga zavisi konačan uspjeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije. Po mome mišljenju - pisao je Tito Staljinu - najjača podrška u svakom pogledu bila bi u tome ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga. Takav plan osujetio bi mnoge planove na Balkanu od strane onih koji žele da pomoću razdora učvrste svoje pozicije."

Ostvarivanju Titovih zamisli umnogome su doprineli i sami britanski državnici time što su svu političku, materijalnu i pomoć u oružju pružili Titu. Štaviše, oni su bili svesni činjenice da će Tito britansko oružje koristiti da u građanskom ratu potuče svoje političke protivnike, posebno u Srbiji i da zavlada celom zemljom. Posle pregovora Tita i Šubašića na Visu, državni sekretar Idn, nezadovoljan što u tim pregovorima nije bilo reči o onom pokretu u kome se Srbi ponajvše bore, pisao je:

"Budući da u toj stvari ne postoji nikakav sporazum između Tita i Šubašića, izgleda da to nagoveštava gušenje četničkog pokreta silom oružja, a to je ono što mi mislimo sprečiti, ako budemo mogli." U tome se mogao uveriti i sam Čerčil posle razgovora sa Titom u Kazerti. Sa osećanjem griže savesti pisao je Idnu: "Bilo bi dobro da se setimo kolika će odgovornost ležati na nama kad se završi rat, kad Tito bude imao sve oružje i mogućnost da podjarmi ostali deo zemlje, oružjem koje je dobio od nas... On će imati oružje, a ostatak zemlje biće u njegovoj milosti i nemilosti."

I pored osvedočenja šta se sve može dogoditi sa Srbima kad Tito silom oružja bude uspostavio diktaturu u celoj zemlji, britanski zvaničnici držali su se svoje pragmatične "zajedničke" politike sa Sovjetima. Staljin, pri nadiranju prema Balkanu nije štedeo živote miliona svojih vojnika, dok je Čerčil, uz izdašnu materijalnu pomoć i pomoć u opremi i oružju, nastojao da izbegne veće žrtvovanje svojih vojnika.

Nastavljeni su i pritisci na kralja Petra. Pod izgovorom izbegavanja građanskog rata, tražilo se od njega da se na radiju obrati Srbima, Hrvatima i Slovencima sa apelom da se pridruže "narodnooslobodilačkoj vojsci". Šubašićeva vlada je 24. avgusta pripremila ukaz kralju na potpis, kojim se stavlja van snage ukaz od 10. juna 1942. o Vrhovnoj komandi u zemlji, čime se dezavuisalo postavljenje đenerala Mihailovića, kao načelnika te komande.

Kralj Petar je ubeđivan da će, ako ne prihvati da uputi ovakav poziv, Rusi koji se približavaju Beogradu napasti Dražu Mihailovića kao neprijatelja. Kralj navodi opasnost od razbuktavanja građanskog rata kao razlog koji ga je prisilio da preispita nastavak svoje podrške isključivo Mihailoviću i da prihvati neko kompromisno rešenje:

"Raspravljali smo o mnogim skicama govora, koji ću održati, i sve sam učinio da ga sastavim tako da moj apel bude u korist svih oslobodilačkih pokreta, ali su i britanska i jugoslovenska vlada insistirale da naglasak bude isključivo na Titu. Posle tri sastanka sa Čerčilom po ovom predmetu, jedino što sam mogao da učinim bilo je da snizim ton kojim ću predstaviti Tita kao usamljenog heroja, da ne kažem ni reč o Mihailoviću, kao i da skratim osnovnu verziju govora. Osećao sam se da izneveravam svoje najbolje prijatelje i da potpuno priznajem grupu koja je suprotstavljena monarhiji i svim demokratskim načelima. Seme diktature već je bilo posejano. Bio sam nemoćan da bilo šta učinim."

Uz sve to, najveći uticaj imao je razvoj događaja na frontu, zapravo napredovanje Crvene armije na Balkanu. Početkom septembra ruske trupe su izbile na bugarsko-rumunsku ranicu i za desetak dana već su doprle do jugoslovenske granice na Dunavu. Tu u blizini Kladova 12. septembra 1944. godine susrele su se ruska i partizanska jedinica. U svetlosti tih događaja, tog istog dana kralj Petar je u svom obraćanju na londonskom radiju pozvao Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pridruže naronooslobodilačkoj vojsci pod vođstvom maršala Tita.

Iako je Čerčil tražio osudu đenerala Mihailovća, što bi navodno, uticalo na četnike da priđu Titu, kralj je odlučno odbio da se u govoru to i spomene. Samo je u jednoj rečenici osudio sve one koji, zloupotrebljavajući njegovo ime i ovlašćenje krune, pokušavaju da ostvare saradnju sa neprijateljem, što, u ovom teškom vremenu, izaziva neslogu u narodu i koristi jedino neprijatelju.

Tito umesto Draže

Odstranjivanje đenerala Mihailovića iz jugoslovenske vlade Čerčil je smatrao političkim prelomom koji će olakšati saradnju sa Titom. Obraćajući se, tim povodom, poslanicima Donjeg doma, on je ipak priznao da ne zna šta će se dogoditi sa delom Jugoslavije koji kontrolišu Srbi, pošto će Mihailović i bez oslonca na vladu zadržati uticaj na srpsko stanovništvo.



Kralj Petar i Nikola Tesla



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Narod zbunjen govorom


Najteži udar naneo nam je naš kralj u čije smo se ime zaklinjali. Mi za kralja, kralj za Tita, šta će biti Bog te pita

Kraljev govor na radiju izazvao je različite reakcije među srpskim političarima u emigraciji, kao i u zemlji. Grol je samo prokomentarisao da je moralo tako biti, ali da je samo trebalo objasniti okolnosti pod kojima je taj govor održan. Grupa srpskih političara oko Slobodana Jovanovića setila se u poslednjem trenutku da uputi zakasnelu poruku Mihailoviću: da je kucnuo čas da se ceo narod ima dići na oružje. Morate da izjavite da ste spremni da obustavite bratoubilačku borbu i da ostavljate sve rasprave za posle rata. Jovanović je, zatim, posetio člana britanske vlade, Emerija i zatražio pomoć, ali je ovaj video jedinu mogućnost da bi Englezi, možda, mogli da Mihailovića izvuku iz zemlje i time mu spasu glavu.

Kraljevo obraćanje narodu 12. septembra Mihailović je primio dosta bolno. Nije imao nerava da Kraljev govor sasluša, a kad su mu saopštili njegovu sadržinu, dugo je sedeo sam, nepomičan, bez ikakve reakcije. Više od mesec dana kasnije pisao je Konstantnu Fotiću kako je Kraljev govor predstavljao "strahovit udarac": Naročito se on odrazio na kolebljive vojne starešine u izvesnom broju, ali na narod Kraljev govor je ostavio obratno dejstvo. Narod je počeo da gunđa protiv Kralja i dinastije, protesti su padali na sve strane i to javno. Slično je pisao i Živku Topaloviću:

Najteži i najstrašniji udar naneo nam je Kralj, čijim smo se imenom zaklinjali. Bog i narod neka mu sude. Ove Mihailovićeve izjave nalazimo kod Topalovića u "Knjizi o Draži", objavljenoj posle rata. Kao vojnik, Mihailović je sve nedaće primio dosta smireno, sa nadom da sve ipak nije izgubljeno. Svakako mu je najteže bilo saznanje da su mu sin Branko i kćerka Gordana prišli partizanima i govore po selima protiv njega. Otuda je i za Kraljev postupak imao razumevanja, kada je saznao kakvim je sve pritiscima on bio izložen.

Javite Kralju da popravi svoje držanje - pisao je nešto kasnije - Mi činimo sve da se Kraljev položaj popravi, ali biće uzaludno, ako sam Kralj to ne učini odmah. U narodu je zbunjenost Kraljevim govorom izražena u polušaljivom tonu ovim stihovima: Mi za Kralja, Kralj za Tita, Šta će biti Bog te pita.

Efekti kraljevog govora brzo su relativizovani, jer ono što je rečeno nije zadovoljilo, onoga kome je namenjeno, Tita. U prethodnim dogovorima on je tražio da pisanje nacrta proklamacije bude stvar same jugoslovenske vlade, odnosno Šubašića; zatim je postavljao razne uslove u pogledu njenog sadržaja: da kralj naredi pripadnicima Kraljevske vojske da se pridruže partizanskoj vojsci, a ako to ne učine, biće demobilisani i poslati u izbegličke logore, štaviše, neće im se dozvoliti da se posle rata vrate u zemlju. Načelno, nema ništa protiv da oni koji se pridruže partizanima nose kraljevske oznake, kokarde, ali on smatra da bi se kokarda mogla smatrati provokacijom, koja bi mogla da izazove incidente.

Tito je, takođe, zahtevao da operacije snaga Kraljevske mornarice budu pod njegovom "direktnom komandom". Pošto ništa od svega toga nije ušlo u proklamaciju, Tito je, jednostavno, ignorisao kraljevo istupanje na radiju. Nedelju dana iza toga, on je tajno napustio Vis, ostavivši stražare ispred svog prebivališta, da bi, bar za neko vreme, prikrio svoj odlazak. Ruskim avionom odleteo je za Krajovu, gde je razgovarao sa tamošnjim predstavnicima komande sovjetskih trupa o uslovima zajedničkih operacija u Jugoslaviji, a zatim je, 21. septembra, otputovao u Moskvu.

Razgovori Staljin-Tito ticali su se operacija sovjetskih trupa u Jugoslaviji, pitanja odnosa prema jugoslovenskoj vladi i kralju. Staljin, s kojim se, inače, prvi put susreo, uveravao ga je da treba da vrati kralja Petra na presto: Ne morate ga primiti za sva vremena. Privremeno, pa mu posle udarite, u zgodnom trenutku, nož u leđa. Tito se tome protivio i zauzeo čvrst stav da su za njega svi buržoaski političari u Srbiji "izdajnici i podlaci", a dinastija Karađorđević "omražena u narodu". A za Engleze je rekao da bi im, ukoliko bi se silom iskrcali u Jugoslaviju, pružio "odlučan otpor", što se Staljinu najviše svidelo.

Britanske zvaničnike uznemirili su Titov potajni odlazak sa Visa i njegovi razgovori u Moskvi, o čemu su tek kasnije saznali. Sa osećanjem nemoći da utiču na takav tok događaja, koji se odvijaju bez njihove kontrole, našli su jedino rešenje da ispitaju kakav je stav Sovjeta. Glavna pitanja u raspravi na sastanku sovjetskih i britanskih državnika bila su podela interesnih sfera u Juoslaviji i na Balkanu.

U zvaničnom saopštenju o razgovorima najviših predstavnika Sovjetskog Saveza i Velike Britanije, u Moskvi od 8. do 18. oktobra 1944. godine, kaže se da su se dve vlade saglasile da u Jugoslaviji "sprovode zajedničku politiku u cilju okupljanja svih snaga protiv Nemaca, koji se povlače, i rešavanja unutrašnjih jugoslovenskih teškoća objedinjavanjem jugoslovenske Kraljevske vlade i narodnooslobodilačkog pokreta. Jugoslovenskom narodu, nakon rata, priznaće se neotuđivo pravo da odluči o svom budućem ustavnom uređenju.20

Po svom povratku iz Moskve, Čerčil je obavestio kralja Petra o rezultatima razgovora sa Staljinom, predstavljajući ih kao veoma povoljne za njegovu zemlju. Spomenuo je kao najvažnije da pitanje monarhije nije rešeno, već je predloženo da se odluka donese na referendumu posle rata.

Petar Mali

U raspravi o unutrašnjim jugoslovenskim pitanjima, Staljin je izjavio da on nema ništa protiv kralja Petra i stvarno bi mu želeo pomoći, mada Tito smatra da se kralj Petar toliko poistovećuje sa Srbima, da bi Hrvati i Slovenci odbili sarađivati. Staljin takođe ima utisak da je kralj Petar "nedelotvoran". Čerčil je onda primetio da je on mlad, tek ima 21. godinu, a kada je Staljin odvratio kako je Petar Veliki sa 17 godina vladao Rusijom, Idn je dobacio da se razgovara o "Petru Malom".



Kralj Petar sa članovima vlade



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Tron princu Tomislavu


U vreme crkvenog raskola bilo je ideja da se kralj primora na ostavku. Razdor kraljevske porodice izazvali komunisti

Služeči se autoritetom patrijarha Germana, komunističkom režimu uspelo je da izazove nesuglasice u Kraljevskom domu. U javnosti je pozornost izazvala aktivnost princa Tomislava Karađorđevića, koji se svrstao u pobornike održavanja jedinstva SPC i sa sobom povukao i prestolonaslednika Aleksandra. U jesen 1965. princ Tomislav je otvoreno pružio podršku episkopu Firmilijanu, prisustvujući na nekoliko crkvenih skupova. Iako na tim skupovima nigde nije bilo reči protiv kralja Petra, suprotan stav princa Tomislava od svoga brata, koji je tada podržavao raskol, otvaralo je pitanje jedinstva u Kraljevskom domu.

Na aktivnost princa Tomislava prvi su reagovali episkop Dionisije i predsednik Srpskog nacionalnog odbora, Stevan Trivunac, koji su mu skrenuli pažnju da svojim opredeljenjem na suprotnu stranu u crkvenom pitanju, "predstavlja javno i otvoreno cepanje dinastije". Zatim je objavljeno saopštenje iz Kraljeve kancelarije, koje je potpisao đeneral Todor Milićević. U njemu se konstatuje da su istupanja princa Tomislava za očuvanje jedinstva Crkve "u očiglednoj suprotnosti sa zvaničnim stavom i politikom inagurisanim od strane Njegovog Veličanstva Kralja" i upozorava da bi kralj na osnovu Porodičnog pravilnika Kraljevskog doma mogao odrediti odgovarajuće mere, "kako bi se ista istupanja u budućnosti otklonila".

Najzad, princu Tomislavu je 14. decembra 1965. upućeno pismo sa potpisom samog kralja Petra, u kome se, pored ostalog kaže: Tragične odluke Sv. Arhijerejskog Sabora od maja 1963. godine ozbiljno su poremetile, ako ne i potpuno prekinule našu bratsku saradnju na državnim i narodnim poslovima, koju sam Ja smatrao dragocenom /. I za Tebe, kao i za druge dobronamerne i neobaveštene emigrante, moglo je da smatra, da ste u toku prvih nekoliko meseci od napred spomenutih odluka bili u zabludi u tome: da li je ili ne u pitanju jedan novi manevar komunističkog režima u zemlji, da upotrebi Srpsku pravoslavnu crkvu za razbijanje nacionalne emigracije i uništenje monarhije i privrženost našega naroda za nju, jer su svi dosadašnji pokušaji sa amnestijama i drugim trikovima ostali bezuspešni. Od momenta kada se uvidelo da je to jedna sinhronizovana akcija komunističkog režima protiv naše SPC, nijedan emigrant, a pogotovo Ti, dragi Tomislave, kao član Kraljevskog doma, ne možeš da se pravdaš zabludom ili neznanjem, da posredi nije čista komunistička akcija.

Kralj dalje u pismu svome bratu, napominje da o tome postoji dokumentacija, brojni originalni dokumenti iz arhiva Patrijaršije u Beogradu, objavljeni u jednoj knjizi, kao i izveštaj Potkomiteta Senata SAD. Sadržina spomenutih dokumenata - stoji dalje u pismu kalja Petra - morala bi da uveri i najnevernijeg Tomu, da je posredi komunistički poduhvat, čiji je krajnji cilj, ne samo Srpska pravoslavna crkva, već i Moj i Tvoj Kraljevski dom Karađorđevića, upravo njihovo konačno uništenje.

Princ Tomislav ubrzo je uputio odgovor svome bratu, kralju Petru, zamerajući mu da ga neopravdano optužuje da nanosi štetu dinastiji Karađorđevića, što je za njega uvredljivo. On odbacuje uslove, koje mu je kralj postavio, ukazujući da je Pravilnik, "dok je Kralj u izgnanstvu neprimenljiv."

Princ Tomislav upućuje kritike svome bratu da je preuzeo ulogu i pojavljuje se kao "poglavar" jedne emigrantske crkvene organizacije, što je u suprotnosti važećem Ustavu. Na kraju princ Tomislav traži od svoga brata da ne objavljuje ovo njegovo pismo, jer ćeš onda "Ti otkriti da u Domu Karađorđevića postoji spor. Onda ćeš Ti, na likovanje današnjih komunističkih jugoslovenskih vlastodržaca, otežavati povraćaj monarhije u Jugoslaviji i pomoći produživanje komunističke vladavine."

Posle ovakvog prilično oštrog odgovora svome bratu, može se postaviti i pitanje da li tu ima još nečeg osim povređene sujete jednog princa. Na jednom mestu u svojim, memoarima, on priznaje kako je "vešto ubačena jabuka razdora u redove srpske emigracije u Americi", ali za to krivi episkopa Dionisija, koji je navodno išao naruku komunističkom režimu u Jugoslaviji. Međutim, još pri kraju 1944. godine u Londonu je bilo uticajnih ljudi, koji su razmatrali mogućnost da se kralj Petar prinudi na ostavku u korist prestolonaslednika Tomislava; o tome je upoznata i kraljica Marija i ona se toj zamisli nije protivila.

PoČetkom pedesetih godina, prema nekim podacima, vođena je "sistematska kampanja", s ciljem da se na presto dovede princ Tomislav. Kao organizator te kampanje spominje se Radoje Knežević (bivši ministar Dvora), inače urednik lista "Glas kanadskih

Srba". Taj list je, u vreme crkvenog raskola, o tome otvoreno pisao, ističući svog kandidata ovim rečima:

U žilama kraljevića Tomislava struji krv neustrašivog Karađorđa. To je onda, navelo i kralja Petra, podstaknutog verovatno od svojih pristalica, da u pismu svome bratu ukaže, koliko bi borba oko prestola bila štetna, navodeći za to primer iz srpske istorije: Ja iskreno verujem da te ne rukovode ambicije Vukana sina Nemanjina. Međutim, one koji Ti sleduješ, javno o tome govore, da su Ti tu ulogu odredili. Savetuje ga da izvuče pouku iz ovog razdoblja srpske istorije, da bi mogao sagledati kuda te vode, šta žele da sa Tobom postignu nesavesni i nevaljali, koji Ti se predstavljaju Tvojim i prijateljima našega Kraljevskog doma.

Bratski odnosi

U leto 1967, za vreme svog boravka u Njujorku, princ Tomislav se telefonom javio svome starijem bratu. Razgovor je bio prisan i iz toga se moglo zaključiti da i dalje gaje bratske odnose. Posle toga, on je izjavio jednom britanskom listu: Nema rascepa među nama...Rekao bih da ima ljudi, koji bi želeli da vide razdor među nama.



Braća Karađorđevići sa majkom




Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Kraljica krije muža!


Aleksandra javlja da je oboleli kralj u bolnici, a ona preuzima dužnost. Kralj napadao ideje o stvaranju nacionalnih država

Osim kratko vreme u detinjstvu, kralj Petar nikad nije imao zdravstvenih problema. Kada je napunio 17 godina, njegov lični lekar profesor Kosta Todorović izvršio je pregled svih telesnih organa i u svom opsežnom izveštaju konstatovao njegovo "veoma povoljno zdravstveno stanje", nešto jače izraženi polni nagon tumačio je normalnim u tadašnjem kraljevom uzrastu. Kralj je očuvao svoju vitalnost i u najtežim godinama rata, kada je, u uslovima građanskog rata u zemlji, i pritiska velikih sila, na svojim plećima nosio najveće breme odgovornosti.

I u tom najtežem životnom razdoblju ispoljavao je nesmanjenu brigu za položaj svoga naroda i bio aktivan u političkoj borbi protiv komunističkog režima u zemlji. Postao je nada i uzdanica svih Srba u emigraciji koji su težili uspostavljanju demokratije i povratku u svoju zemlju. I upravo, kada su mu, povodom njegovog 42. rođendana, stizali pozdravni telegrami, u kojima se izražavala vera da nije daleko dan, kada će "raskinuti komunističke lance, osvetiti Ravnu goru i đenerala Dražu, vaskrsnuti Srbiju, doneti slobodu srpskom narodu i sesti na presto svojih slavnih predaka", pojavili su se prvi znaci kraljeve bolesti.

Te 1965. godine, kada je trebalo da primi najveće priznanje "Veliku povelju slobode", objavljeno je da kralj neće prisustvovati toj svečanosti "zbog bolesti". Iz istih razloga, ni sledeće 1966. godine nije prisustvovao Crkvenom saboru u Libertvilu. Sabor je pozdravio kraljev izaslanik Dragoljub Vurdelja iz Trsta.

Međutim, već naredne, 1967. godine, zabeležena je značajna kraljeva aktivnost. Te godine 20. maja učestvovao je na završnoj svečanosti povodom 25-godišnjice ustanka na Ravnoj gori. Tom prilikom, u Udruženju koje je nosilo ime "Draža Mihailović", održao je duži govor sa kritičkim primedbama na velikodržavne ideje ponajviše hrvatske, ali i dela srpske emigracije sa zahtevima o stvaranju posebnih nacionalnih država na tlu Jugoslavije, o čemu bi, po kraljevom mišljenju, mogao odlučivati samo narod u zemlji.

Ispostavilo se da su preterana trošenja životne energije u političkoj aktivnosti, a možda još više u naporima za uspostavljanje jedinstva između razdrobljenih i suprotstavljenih političkih grupa i organizacija Srba u emigraciji, ostavili tragove na njegovo zdravlje. To se naročito ispoljilo u vreme crkvenog raskola, kada su ga neke političke grupe zdušno podržavale, a neke osuđivale. A kralj je bio takve prirode da nije osuđivao ni one koji su ga vređali, želeo je da ugodi svima, pa je potpadao pod uticaj, čas jednih, čas drugih. Od tih političkih trzavica, kojima je bio izložen, najpre su mu stradali nervi, počeo je da vodi neuredan život i sve je to postalo izvorište početnog oboljenja od dijabetesa. Akutna faza te bolesti iznenada i neočekivano se drastično ispoljila.

Podaci o nastanku, toku i prirodi kraljeve bolesti dosta su kontradiktorni, u zavisnosti od toga da li potiču od šefa njegove Kancelarije, đenerala Todora Milićevića, ili od supruge, kraljice Aleksandre. Početkom jula 1967. kralj Petar se vratio sa privatnog puta iz Njujorka i neko vreme normalno i redovno obavljao je svoje poslove. Ekipu televizije Bi-Bi-Si primio je 5. jula radi snimanja. Istog dana, popodne, kraljica Aleksandra je izvestila šefa njegove Kancelarije, da se njen suprug ne oseća dobro i da je stanje njegovog zdravlja "katastrofalno".

Sutradan, međutim, kada ga je đeneral Milićević posetio, radi uobičajenog referisanja, zatekao ga je, prema njegovim rečima, "potpuno normalnog, veselog i vedrog". Tako je bilo i naredna dva dana. A 10. jula prilikom redovnog referisanja, kralj je saopštio šefu svoje Kancelarije da se pomirio sa kraljicom, ali je zato morao da potpiše obavezu da će joj dati 20 odsto od novca koji bi trebalo da primi od prodaje nekog patenta. Već ranije, upozorio je Milićevića da se pripazi kraljice, jer ona smatra, da on nastoji da njega, kralja, od nje odvoji. Kralj je 12. jula primio na uobičajeno referisanje šefa svoje Kancelarije i njegov razgovor sa đeneralom odvijao se normalno. Međutim, tog istog dana, oko 15 časova po podne, kraljica Aleksandra izvestila je telefonom đenerala Milićevića da je kralj iznenada oboleo i da je prihvatio da ga odvede i smesti u jednu kliniku.

Želeći da ga poseti, đeneral je pitao gde je smešten, ali je kraljica odbila da ga obavesti u kojoj je bolnici, dodavši: Ja sam kraljica i preuzimam sve poslove, koje je kralj vodio. Pošto je i sutradan 13. jula, kraljica odbila da kaže gde se kralj nalazi, đeneral Milićević je zapretio da će sazvati sednicu porodičnog saveta Kraljevskog doma: Ako je vaš suprug, on je i naš kralj i moram da znam, jer sam odgovoran pred narodom. U protivnom, ja ću sazvati Krunski savet, kako je to Ustavom utvrđeno. Kraljica se tome odlučno protivila.

Najzad, ipak se saznalo da je kralj smešten u privatnoj klinici za nervne bolesti "Sveti Luka" u Nici. Na uporne zahteve, šef ove klinike dr Pol Kosa izdao je četiri biltena o kraljevom zdravlju. U prvom izveštaju od 15. jula kaže se da je kralj primljen u bolnicu radi tretmana, koji će trajati nekoliko dana i za to vreme neće biti u mogućnosti da obavlja redovne poslove. Međutim, u biltenu od 19. jula tvrdi se da je stanje zdravlja Njegovog veličanstva bilo u početku krajnje ozbiljno. Izgleda da je sada opasnost po život prošla. Ali bolesnik i dalje nije sposoban da prima posete i apsolutno je potrebno da i dalje ostane izolovan.

Zabranjene posete

U trećem biltenu od 27. jula lekar konstatuje: Nj. V. kralj Petar II pre desetak dana izašao je iz kome. Od pre nedelju dana, izgleda, da mu se svest potpuno povratila. Pri svemu tome, zbog slabosti bolesnika, mora se paziti da ima potpuni mir i posete ostaju zabranjene, naravno sa izuzetkom najbliže porodice.



Kralj Petar II Karađorđević



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Šamari zbog arhive


Kraljica Aleksandra udarila dva šamara đeneralu Milićeviću. Molba knezu Pavlu da što pre izvuče kralja iz bolnice

Dva dana ranije, 25. jula, kada lekar tvrdi da bolesnik još nije na putu ozdravljenja, i da mu je potreban potpuni mir, kralj potpisuje dva pisma na francuskom jeziku, jedno upućuje šefu svoje Kancelarije đeneralu Milićeviću, a drugo svome savetniku dr Brašiću. U njima ih obaveštava da ih razrešava njihove dotadašnje službe, jer oni snose krivicu što su ga, u vreme crkvenog raskola, pogrešno obaveštavali da je SPC napustila svoj Svetosavski put. U ovom pismu se još zahteva da smenjeni đeneral Milićević odmah preda advokatu iz Monte Karla, Gordonu Bleru, sva dokumenta, dosijea i papire, koje se odnose na njegove i kraljičine poslove, kao i arhivu Kancelarije i svu dotadašnju prepisku.

Nastaju duga natezanja oko predaje arhive, pošto je đeneral Milićević, koji je istovremeno bio i kraljev ađutant, to odbijao, jer ne veruje ni u autentičnost kraljevog potpisa. U poslednjem trenutku, Milićević se obraća knezu Pavlu, kao, po godinama, najstarijem članu Kraljevskog doma, obaveštavajući ga detaljno o tome, kako je kraljica Aleksandra smestila kralja u jednu kliniku za nervne bolesnike, "što je porazno za ugled i prestiž našeg kralja"; on sam nije ubeđen da je kralj "nervno oboleo, već da je tamo smešten i zatvoren da bi kraljica mogla svršiti izvesne poslove korisne po nju, a štetne po nj. v. kralja". Na kraju, đeneral moli kneza Pavla da se zainteresuje za ovaj slučaj i preuzme shodne mere da se kralj što pre "izvuče iz ove klinike".

Kralj se za to vreme još nalazi u bolnici što potvrđuje i lekar u svom četvrtom biltenu, 1. avgusta: Nj. V. Kralj Petar II produžuje da se oporavlja. Svaka opasnost je sada prošla. Pri svemu tome, bolesnik mora sačuvati najveći mir i ja ne savetujem nikakve posete, osim bliske porodice. Živeći još u izolaciji kralj iz bolnice upućuje 6. avusta ono poznato pismo, kojim upoznaje javnost da opoziva svoju raniju podršku episkopu Dionisiju, "odmetniku od Srpske crkve", pošto je, "zahvaljujući nekim stranim prijateljima" stekao dovoljno dokaza da SPC "uspešno obavlja svoju misiju". Još iz bolnice, 10. avgusta, kralj upućuje i drugo pismo, u nameri da demantuje "neke zlonamerne i neosnovane glasove, koji se izgleda pronose", a želeći da potvrdi ove činjenice:

1) Po lekarskom savetu pristali smo 12. jula o. g. da za izvesno vreme stupimo na kliniku Sv. Luke radi lečenja šećerne bolesti od koje se podozrevalo da patim. 2) Početno lečenje, kome smo bili podvrgnuti proizvelo je stanje besvesnosti, koje je nastupilo u petak 14. jula, i iz koga smo se povratili idućeg ponedeljka, 17. jula. Posle toga, brigom dr Pola Kose, našeg lekara... Naše stanje se brzo popravilo, tako da je u sredu, 19. jula, naš lekar mogao da objavi... da je svaka ozbiljna opasnost otklonjena. U toku narednog perioda odmora i lečenja, odlučili smo da izvršimo izvesne odluke, koje smo bili doneli neko vreme pre početka naše bolesti... Mi želimo da potvrdimo da su te odluke donete tek posle duže ozbiljne procene svih činjenica i da je naša čvrsta namera da ih održimo u važnosti.

Uprkos svih tih demantija, kao i potvrda autentičnosti potpisa na pismima i porukama koje je kralj uputio svojim bivšim saradnicima i javnosti, njegov bivši ađutant, đeneral Milićević odbijao je da preda arhivu sve dok on ne vidi kralja i od njega lično ne dobije takav zahtev. Pošto je napustio bolnicu 19. avgusta, kralj je, najzad, preko advokata Blera 21. avgusta pozvao đenerala Milićevića da ga poseti istog dana popodne. Ali u tom kratkom susretu, koji je jedva trajao dva minuta, prethodio je incident. Kraljica Aleksandra na ulazu se isprečila i zatražila od đenerala da odmah preda arhivu. Kada je on to odbio pre nego što razgovara sa kraljem, kraljica ga je fizički napala, opalivši mu dva šamara. Intervenisao je advokat Bler i nekako je Milićević ušao kod kralja. Izgledao mu je potpuno odsutnim, ćutao je i samo mu se jednom, slabim glasom obratio rečima: Generale, predajte arhivu.

Teško je razumeti svu tu silnu borbu koja se vodila oko kraljeve bolesničke postelje. Postupci njegove supruge, kraljice Aleksandre, mogu se shvatiti u onom delu, kada je želela da zaštiti svoga muža od poseta kraljevih saradnika. Ali sva ta njena žestina, s kojom je insistirala na preuzimanju arhive Kraljeve kancelarije, upućuje na to da je kraljica, u materijalnoj nemaštini, nastojala, pre svega, da kontroliše finansijsko stanje svoga supruga. Što se tiče političke pozadine, kraljica je, kao ličnost, bila pogodna da se njome politički manipuliše, pošto je oduvek ispoljavala netrpeljivost prema političarima, a kojima je kralj održavao vezu.

Na kraljiČine postupke najveći uticaj imala je majka, princeza Aspazija, koju je, još u vreme rata, kritikovao tadašnji patrijarh srpski Gavrilo, zamerajući joj mešanje u političke odnose i nepovoljno izražavanje o srpskim političarima. Tako se kraljica Aleksandra našla na jednoj strani u sporu oko crkvenog raskola, a da i sama možda nije bila svesna.

Kralj Petar se nije mogao tako lako miriti da ga trajno prisvaja samo jedna strana. Oduvek je želeo da pripada svima, svom srpskom narodu. Zbog bolesti još neko vreme je ostao u Monte Karlu kao gost princa Renijea, vladara kneževine Monako.

Bođić u Londonu

Advokat Bler koji je, kraljičinom voljom, postao i kraljev portparol, obavestio je javnost, da kralj, zbog lečenja od ozbiljne bolesti, dijabetesa, prvi put neće moći učestvovati na proslavi svog 44. rođendana. Njegovi zemljaci moraju da se zadovolje kraljevim i kraljičinim fotografijama, koje će im biti poslate. Kada se malo oporavio kralj je došao u London i uoči božićnih praznika pozvao svu emigraciju na jedinstvo, moleći ih da sve svoje međusobne zađevice otklone praštanjem. Zatim je, početkom 1968. godine iznenada otputovao u Ameriku.



Kraljevski par sa tek rođenim Aleksandrom



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Krajnje beznadezan

I sometimes wish I'd never been born at all

Zodijak
Pol
Poruke 14560
OS
Windows Vista
Browser
Mozilla Firefox 6.0.2
Poslednja bitka kralja


Vladar u egzilu preminuo 3. novembra 1970. u opštoj bolnici u Denveru. Mici Lou do sudnjeg časa bila uz bolesnog Petra

Odlazak među Srbe u Čikagu, Los Anđelesu, Njujorku, gde je uvek rado dočekan i priman od tamošnjih iseljenika, izgledao je kralju kao obnavljanje onih prijatnih susreta koje je proveo s njima krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka. Ili je možda poželeo da svoje poslednje životne trenutke provede sa svojim najvernijim pristalicama. U svakom slučaju, značilo je to povratak srpskom nacionalnom korpusu, koji su predstavljali Srpski nacionalni odbor i organizacije Srpske narodne odbrane, širom Amerike i Kanade. Tako su to shvatili i protivnici crkvenog raskola, svrstavajući kralja u tabor „raskolnika“, iako se on više o tome nikad nije izjašnjavao, niti je bilo kakvim političkim gestom to pokazivao. A nije ni mogao, i da je hteo, jer mu se zdravlje neumitno pogoršavalo.

Oko bolesnog kralja starali su se, u početku, lekar Uroš Seferović, koji je bio i potpredsednik Srpskog nacionalnog odbora i Frenk Lou, čija je supruga Mici Lou, prihvatajući da neguje kralja, stekla njegovo posebno poverenje. U februaru 1970. predsednik Odbora, Milan Gavrilović, izvestio je kneza Pavla o toku kraljevog lečenja: Srpski nacionalni odbor, a naročito dr Seferović, činio je sve što je bilo u njegovoj moći. Nije uspeo. Zamolio je kneza, kao najstarijeg člana Kraljevskog doma, da se obrati princu Tomislavu, kako bi on stupio u vezu sa njujorškim lekarima, koji su lečili i još leče kralja.

Kasnije su kralja lečila dvojica italijanskih lekara. Obrazovan je i poseban Odbor za staranje o lečenju kralja Petra, na čijem je čelu stajala manje poznata ličnost, Petar Salata iz Los Anđelesa, inače predsednik crkveno-školske opštine u jednom delu ovog grada. Taj odbor je redovno izdavao biltene o stanju kraljevog zdravlja, a ono je bilo sve lošije.

Za vreme boravka u Los Anđelesu prinčevi Tomislav i Aleksandar izbegavali su svaki kontakt sa ljudima iz kraljevog okruženja, smatrajući ih „raskolnicima“. Nisu pristali da im se isplate ni putni troškovi niti troškovi boravka. Prinuđeni su, ipak, bili da se sastanu sa Petrom Salatom i Mici Lou da bi raspravljali o mučnoj temi, gde sahraniti kralja, u slučaju njegove smrti. Tom prilikom, došlo se do saglasnosti da bi kralj mogao da bude sahranjen pored svoje majke u Vindzoru, blizu Londona. Po povratku iz Amerike, princ Tomislav je pesimistički govorio o stanju zdravlja svog brata: „Može kroz dva sata, dva dana, dve nedelje, ili dva meseca da umre. Lekari se čude da je još živ.“

Nakon toga, bliski članovi kraljeve porodice nisu ga više posećivali. Očekivali su skori kraj i samo su se povremeno raspitivali o stanju zdravlja svoga bližnjega. Sve je prepušteno običnim ljudima koji su se neprestano starali da sačuvaju kraljev život. Jedna od tih osoba, koja je stalno bdela nad kraljevom posteljom, bila je Mici Lou. Radilo se, u stvari, o Srpkinji, Milici Anđelković, poreklom iz Vrnjačke Banje, koja se, došavši u Los Anđeles, udala za filipinskog lekara Frenka Lou. Otada je promenila svoje ime i prezime, prilagodivši ih bračnoj vezi. Nju je upoznao princ Tomislav prilikom posete Los Anđelesu, u aprilu mesecu, i shvatio koliko je ta osoba privržena njegovom bolesnom bratu. Po povratku u London, prisećajući se svog susreta sa Mici Lou, uputio joj je poduže pismo, odajući njoj i njenom mužu veliku zahvalnost i priznanje:

„U tih nekoliko trenutaka osetio sam duboku i odanu ljubav, koju pokazujete prema mome bratu u njegovim najtežim časovima života. Niko nije pružio toliko mnogo Petru, kao što vi pružate njemu u ovom trenutku, a takođe vaš suprug, pružajući mu svu svoju lekarsku pomoć. Vi koji ste učinili toliko dobro za Petra u ovo nekoliko poslednjih meseci, morate poznavati njega čak bolje od nas, porodice, koji smo tako daleko i bez dodira.“

Tražeći leka svojoj bolesti kralj se seljakao iz bolnice u bolnicu, očigledno, ne raspolažući dovoljno finansijskim sredstvima. Krajem juna 1970. godine on je tražio preko advokata Ostina Smita da se iz kraljevskog fonda isplate svi bolnički troškovi, ukupno 27.000 dolara. Međutim, u njegovom fondu toga novca nije bilo, jer je kraljica Aleksandra već podigla sav taj novac. U novom biltenu Odbora za staranje o kraljevom zdravlju, objavljenom krajem jula, prvi put se nešto više kaže o prirodi i ozbiljnosti kraljeve bolesti: „Kralj je teško oboleo od ciroze jetre i bubrega, telesno je veoma iscrpljen, ali nije duševno slomljen. Nj. v. kralj preko Odbora zahvaljuje svim organizacijama, listovima i pojedincima, koji prate tok njegovog lečenja i mole se Bogu za njegovo zdravlje.“

Kralj Petar je preminuo u 47. godini života, 3. novembra 1970. godine, u opštoj bolnici u Denveru, u koju je bio primljen 7. oktobra, pod pseudonimom „Petar Petrović“. Prema izdatoj umrlici od 12. novembra, uzrok smrti je kardio-respirativni zastoj, prouzrokovan pneumonijom. Uslovi koji su doveli do neposrednog uzroka smrti su: oštećenje mozga duže od tri meseca, hronična ciroza jetre duža od šest meseci. Kao drugi značajan i neposredan uzrok smrti navodi se neuspela transplantacija jetre. Smrt je nastupila u 9 časova i 50 minuta pre podne, deset minuta po prestanku rada srca. U umrlici još piše da je obavljena autopsija, ali se ne navode pojedinosti. Lekarsku analizu potpisao je lekar Džems Anderson.

Kralju sve lošije

Tokom proleća 1970. godine, kralj je bio smešten u bolnici „Džon Vosli“, u Los Anđelesu. Tada je Mici Lou obavestila princa Tomislava i prestolonaslednika Aleksandra da se kralj nalazi u teškom zdravstvenom stanju i oni su u aprilu došli da ga posete. Stigavši u Los Aneđles odseli su u hotelu i čekali više dana da kralj izađe iz kome.



Kralj Petar II Karađoršević



Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share
Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2 [Sve]
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 25. Okt 2014, 13:51:22
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: Cam.rs

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.272 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.