Izabela

Uvek sam joj se divio. Njoj, Izabeli. Sve se kod nje slagalo i tacno znalo, sve je bilo tako proracunato, njena karijera, njen brak, planovi. Tresuci se od straha da me mejusobno zavadjene policije i vojske nebeskih i tek stvorenih tisucgodisnjih drzava ne bi uhvatile ili zadrzale, putovao sam razdrndanim autobusima, gurao se sa bucnom masom, prolazio kroz kontrolne punktove. Uvek se pitajuci sta li Izabela sada radi? sta bi ona u ovakvoj situaciji uradila? “Izabelaa, Izabela”, mastao sam, a policje svih svetih drzava su me propustale sa utiskom da propustaju jednu obicnu budalu, idiota. Smejali su mi se likovi pod svetlim oruzjem i podizali rampe, udarali pecet, stambilje i zigove, pustali me da idem dalje nesvesni da im zapravo bezim, da se sve u meni odlomilo i da nadamnom nemaju nikakve vlasti.

Zanimalo me potajno sve sto Izabela jeste. Kako zive svi ti dragi i inteligentni ljudi sa univerziteta, kako zivi ona, kako to da je njen muz tako uspesan ii siguran u sebe. Kako to da je njen brak tako savrsen. Kako njenom gospodinu uspeva da se izdigne iznad neobrazovane mase i posmatra ih kao stoku bez repa, gomilu bezvrednih glupaka, dok je mene uvek hvatalo neobicno sazaljenje nad ljudima. To je valjda znak slabih,. A izabela je sve kontrolisala, sve je bilo pod kontrolom. Ne, ona nije bila slaba, nije se dvoumila. Razmisljao sam kako njih dvoje vode ljubav, kako je On, ponesen idejom estetike i umetnosti, moli da zarzi cipele i carape, kako je dusmanski ili mozda sasvim polako, na notice, jebe, a njena picka se otvara kao slavina na komandu i ta sluz curi tak kada ona hoce i koliko i kako hoce kao da se ne radi o zeni nego o fabrici.

“Sve je pod kontrolom”, govorio sam sebi dok sam cekao na proveru, dok sam slusao kako iza mene odusevljena masa zedna krvi klice vodjama znajuci da se Izabela nebi uzbudila, sve bi posmatarla sa distance, hladna, nasmejana, proracunata. Izabela, koja bese uspela da spoji sve zivotne stilove i sve ideale – Zapadni, Istocni, moderni, patrijarhalni. I bila je uspesna na porodicnom, poslovno, erotskom i na mnogiom drugim meni nedokucivim i nepoznatim planovima, a autobusi su odmicali kroz noc. Neki su vodili ljude u nasmejano inostranstvo, drugi su vodili ljude na streljanje, a strazari su odbijali da zarobljenima daju vode jer su znali da im ubrzo voda nece trebati i sve to, sav taj cirkus smrti i ubijanja bese efikasan, proracunat, planiran kao masovna proizvodnja, izveden razbaruseno, raspevano, uz spotove najvecih zveza sa MTV-a kao i lokalne etno muzike.

To je bio nas svet. Izabelin i moj. Samo sam ja ipak bio na dnu, a ona na vrhu. Posecivala je pozorista, akademije, modne kreatore Rima, sedela na zabavama pored predstavnika americkih kompanija. Diskutovala. Svoju debelu ruku sa dugackim noktima spustala im je u krilo, a oni su se palili, jer im se svidjalo da budu manipulisani, ne dodirnuti, nego manipulisani u smeru jedne velike, masne lazi koju dobro poznaju. Ah kako su ti dragi ljudi bili uvereni u to da su najveci, najbolji na svetu, i da najsladji deo kolaca rodjenjem ili po nekom drugom pravilu upravo pripada njima.

I kada su me momci u crnim koznim jaknama konacno stigli, kada sam pod batinama jos jednom opsovao svete narodne simbole, kada mi je doktor Vrsni. za kaznu povadio skoro sve zube. Kada su mi rekli da ce me streljati, a ja se obardovao, a oni me ne behu streljali, a ja se razocarao. Kada se sve kao zavrsilo a ja ostao invalid. I sada, truleci iza zatvorenih prozora mislim o Izabeli. Ne osecam ni ljubav ni mrznju. Ponekad ih sretnem kad izadjem po hleb i mleko, kakav par – tako su sigurni u sebe, hodaju po sredini trotoara i uvek mi naprave mesto kada naidjem na stakama. Nasmejani su, uvek me pitaju kako mi ide, j anesto promrmljam tresuci se ali zato mi Izabela isprica ponesto o svojim najnovijim planovima i odrecituje beskrajnu listu svojih skorasnjih uspeha.

MC