”Наш први предбројник”

”Невен”, лист чика Јове Змаја, заиста је - у оној форми и концепцији коју је осмислио чика Јова - лист који може послужити и данашњим часописима за децу као узор и водиља, јер Невен превазилази своју намену и нама је, када гледамо прве бројеве, пред очима цео програм васпитавања будућих нараштаја.



Због тога смо и ми почетак једног новог пупољка - нашег ”Божура”, обележили управо песмом-поздравом деци, којом је чика Јова поздравио српску децу у првом броју ”Невена”.



Међутим, још једна необична околност нагнала нас је да пренесемо и следећи текст, такође из првог броја ”Невена”, а после ћемо објаснити и која је та необична околност. Дакле, прво текст:


Наш први предбројник

У тој намери, да се деца, вршњаци садашњега нараштаја, међу собом, још за рана што боље познаду, зарекосмо се ми, да ћемо у 1-вом броју ”Невена” донети салик онога детета, које се прво пријави, да ће овај лист држати.



Јер заиста, драга децо, ви треба један за другога да разбирате, један другога за рана да познате, ако мислите негда сложно и заједнички радити и вршити дужност човечанску и српску.



Што рекосмо, то ево сада и чинимо.



Ево вам салика првог предбројника нашег, не на један, него на педесет примерака ”Невена”.



Мали Александар се први пријавио на ”Невен” и то таки други дан, кад смо наговестили да лист издавати намеравамо. Да Бог да и од сада и целога свога века првачио у сваком и корисном делу.



А ко је и чији је наш мали првак?



Он је потомак онога Србина, који се, као и многи од вас родио у простој српској кућици, - ал су га дела његова подигла високо, чак на престо српски. Он је потомак пок. кнеза Милоша Обреновића, који је покренуо и повео Србадију да ишчупа Србију из турских ноката, - да је увелича са још шест нових округа, - који је предводио Србе кад су разбили турску силу на Дубљу и Љубићу, који је свакад умео Турке и надбити и надмудрити.



Он је потомак пок. кнеза Михаила, оног врсног Србина, који је ослободио српске вароши од Турака а доцније очистио све српке градове.



Мали Александар је син српскога кнеза Милана, који је заједно са српским, црногорским кнезом Николом устао на Турке, два велика рата са њима водио, - те се тако ослободио велики Старе Србије и присајединио слободној и независној Србији, а тиме се помогло и осталим народима на Балкану и браћа наша у Босни и Херцеговини коракнуше напред бољој будућности својој.



Он је син оне нежне мајке, кнегиње Наталије, која је за оба та рата, са осталим честитим Српкињама лебдела над српским рањеницима, бринула се за њих као права мајка спремајући им одело и сваку понуду.



Александар се родио у Београду 2. августа године 1876. Он је још мален, ал је здрав, бистар, мио и окретан. Он ће слушати своје родитеље, као што и ви сви треба ваше да слушате. Он ће бранити правду и истину, слободу и част српску, - то ћете и ви чинити. Он ће се трудити и учити да осветла образ родитељима својим - то је задатак свију вас. Он ће љубити вас као што и ви, знам, њега љубите. Бог му је дао положај да може чинити многа добра, - али нема тога положаја у коме човек, само кад хоће, не би могао бити од користи својим ближњима и народу свом.



Да живи наш мали првак, - живили и ви сви, на којима свет остаје, који ћете стварати догађаје и ново време, који ћете сачувато што је за чување, допунити што је за допуњавање, поправити што је поправљање. - Нас онда бити неће, али ће нам се душе радовати, ако времена ваша буду времена среће и напретка, времена мира и братинске љубави, времена племенитости душе и срца.



Прионите сложно да то тако буде!

Сада дозволите да вам представимо прве ”предбројнике” наше, не на један, већ на педесет примерака ”Божура”.



То су наши другари, ђаци српске школе ”Свети Василије Острошки” при цркви Светог Архангела Михаила из Ванкувера, са својим наставницима и директорицом школе госпођом Биљаном Атанацковић.Шта још можемо да им пожелимо, њима и свима вама, осим онога што је чика Јова већ пожелео свој српској деци?


Драги читаоци, драга наша децо,



велика нам је радост да вас обавестимо да смо добили благослов преосвећеног Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Артемија да за први школски дан у септембру припремимо први број ”Косовског божура”, новог часописа за децу.
Какав ће бити часопис који покрећемо, и у чему ће се разликовати овај часопис од постојећих, питаће се многи.
Пре свега, ”Косовски божур” ће бити потпуно ваш часопис, децо, без обзира што ће га издавати ”Дуга Књига” из Сремских Карловаца. Ви ћете га уређивати, ви ћете га писати и ви ћете га читати једном месечно.
А шта ћемо радити ми, такође ће се запитати многи.
Ми ћемо вам, користећи наше искуство у издавању књига за децу, заједно са нашим пријатељима писцима и новинарима и сликарима, само мало помагати.
Позивамо вас, зато, да нам пишете, да нам припремате и шаљете цртеже, да нас без страха, искрено саветујете како бисмо разумели вас и ваше идеје, и како бисмо их на најбољи начин представили вама, вашим знаним и незнаним друговима не само из ове наше лепе Србије, него и из свих земаља у којима се говори српским језиком.
Међутим, то није све...
Упоредо са часописом, покренут је и овај истоимени сајт. На сајту ћете моћи већ сада да се поближе упознате са садржином часописа. Свакако, и на сајту и у часопису пронаћи ћете разноврсне рубрике. Буће ту од бајки, песмица, игрица, питалица, преко постера и награда, до вести које интересују сву децу без обзира где живе.
Часопис ће имати одређени број страна. То значи да ћемо морати да правимо избор прилога које ћемо у часопису штампати. Зато нам је добродошао овај сајт који нема ограничења у простору. На сајту ћете пронаћи и текстове из ”Косовског божура” и све друге прилоге који нам буду стизали од вас, речју, дружићемо се. Дружићемо се без обзира да ли смо расположени или не, да ли нас нешто брине или не, да ли смо усамљени или не, да ли живимо у граду или селу, на Косову и Метохији или у Шумадији, на планини или у Војводини. На нашем сајту ми ћемо ширити праву правцијату, хришћанску Љубав, Љубав према ближњем и праштаћемо...
Откуд сада праштање, неко ће се упитати!
А ми одговарамо да је Праштање снага која је у Лику Господа нашег Исуса Христа победила свет.
Победимо свет, Вером, Љубављу, Праштањем и Надом!



Христос између нас!
Јесте и биће!



Љиљана Дугалић

Nadam se da će država malo obratiti pažnju na to šta se radi sa decom koja čitaju kosovski božur. Koliko sam razumeo iz ova dva post-a opet se ponavljaju te priče iz slobinog vremena  - idoli su generali i ratnici, omladina se uči da bude poslušna, dele se majce sa političkom parolom, najznačajniji dogadjaji su bitke...

posebno je zanimljiva rečenica o "čišćenju":

А ко да буде идол...И немој молим те да квариш тему...Ако немаш ништа паметно да кажеш боље немој...Од толико ствари овде ти се ухватио за ту једну.Иди брате лепо на историју па после да причамо....Научи историју прво па да можемо ко људи да разговарамо а не овде да те учим историји....

Dobro nisam ja tražio da mi držiš lekcije o pametnom kazivanju nego sam samo primetio neke stvari, a voleo bi da mi na to odgovoriš. Ovo nije tabu tema i mnogo je ozbiljna. Baš bih voleo da čujem odgovor za tu "jednu stvar" - ako ne na ovoj stranici onda može i ovde

http://forum.burek.com/kosovo-i-metohija-sve-ili-nista-reagovanja-u-svetu-vase-misljenje-2-t371127.new.html#new

lopta dole 

Вероватно већини мојих вршњака није позната ова реч „енклава", вероватно he им зазвонити у ушима и биhе им онако звучно, и деловаhе им као нешто лепо. Они, у ствари, и не знају каква се нecpeћa крије ту, иза такве речи.
По мени, енклава је улепшан назив за гето, затворен круг у коме је луксуз возити бицикл, шетати улицом, поред реке ходати, иhи сам у школу. А не знамо зашто је то тако? Зашто ја не могу да радим оно што раде сви моји вршњаци? Зашто се морам бојати сваког аутомобила, зашто се морам освртати после сваког корака? Све ми је то нејасно али, једноставно, осећам да морам тако.
Ипак, ту је моја кyћa, ту су моји другови, школа и, коначно, ту је моја улица, ту сам cpeћан и - било шта да ми понуде за ово што сам набројао, никад ме не би толико усрећили.



Филип Столић, 3. разред, Клоко

Освануо је још један дан у Видању, дан као и стотину претходних дана. Да ли ће данас бити лепше од јуче? Ко зна. Кроз прозор моје собе видим да поветарац вија осушено лишће по улици. Ускоро ће Божић. Тата и мама нас питају јесмо ли пожелели нешто што би нам Божић Бата донео на поклон. Мала сам, али ипак знам... И ове године ће опет тата донети пакетиће и оставити их испред врата. А шта ја да пожелим? Ролере, луткицу, бицикл... Шта?  Све је то остварљиво. Знам шта! Желим да будем поветарац. Да, баш то.
Тако бих могла све што не могу сада, да будем слободна, као ветар. Да ли бих онда могла да изађем из свог села без проблема, да ли би онда неко знако ко сам ја? Не. Онда бих била слободна, слободна да одем свуда, да свакога додирнем, да све видим... Ветру не могу да забране да се креће, за њега не постоје пунктови, барикаде, пушке или страх. Поветарцу нико не замера што је ту, што се креће. Њега сви разумеју, он говори све језике. Он може све што ја желим, да буде слободан, да нема границу села у коме живи. Ја имам десет година и питала сам маму и тату зашто нас неки људи не воле. Мислила сам да ће они знати то да ми одговоре, али нису знали. Зато бих волела да будем ветар, да одем и да их питам шта сам им ја урадила и зашто ме не воле, када сам ја само дете, као што су и њихова деца. Да их питам зашто су такви према мени, да их помилујем нежно, као поветарац и да се играмо, певамо и будемо срећни.
Ето Божић Бато, па ти ако можеш испуни ми жељу, а ако не, опет добро. Биће још Божића, славићемо још дуго са вером у Бога на нашем Косову, а они све могу да нам узму - живот, слободу, куће, али понос не, то им не дамо, то је оно што је у нашим грудима и душама.

Анђела Тот, Видање

Кад зажмурим и кад заспим

Једне ноћи сам седео на прагу куће и замишљено посматрао звезде. Имао сам питања о којима сам стално размишљао.
Размишљао сам: ”Овде сам сам са сестром. Сам сам као цветић на ливади који једва чека да израсту нови цветићи да више не буде сам. И зашто сам напустио другове са којима сам провео толико година? Овде је све пусто, улице су празне, на ливадама и њивама нико не ради. Не сећам се да је све овако било. Желео бих да све буде као пре. Да видим веселе сељаке како обрађују земљу, да не буду тужни што су се вратили”. Тада сам одједном угледао најбљештавију звезду. Она ми је дала кратак одговор: ”Овде си, јер си овде рођен”. Она ми је дала снагу да идем даље и да се увек надам бољем. Морам издржати и надати се да ће још мојих вршњака доћи. Од тада сваке ноћи гледам у ту звезду и она ми је од тог дана водиља.
Желео бих да још мојих вршњака дође да се играмо и заједно проводимо време.

Игор Караџић, село Дрсник

Моја отаџбина

Куд год да кренеш овом прелепом земљом наићи ћеш на величанствене пределе, од плодне војвођанске равнице на северу, па до Шар-планине на југу.
Срби су се вековима борили за своју отаџбину, имали су веру у Бога и успели да спасу српски народ од ропства. Странци су желели да узму оно што нам припада - наше светиње. Хвала Богу, нису успели у томе. Много крви је проливено на Косову Пољу. Наши преци су нам обезбедили светлу и лепу будућност. Захваљујући њима данас у Србији има толико дивних манастира и предела, који сијају лепотом. Данас у нашим срцима ничу косовски божури, који су обасјани зрацима православља из Хиландара и Жиче. И док нам други замерају српство као усуд, ми носимо наш крст и љубимо га истински, и кад смо срећни, кад имамо успеха, и када патимо и када страдамо - Бог је увек уз нас. Љубав, вера и нада нас покрећу и зато истрајавамо у свему. Плодна земља Косова и Метохије неће бити изнурена док рађа децу - чуваре ризнице српске. Упорно молимо у Божјем храму, да једини плач на Косову, буде плач новорођеног детета. Нећу се одрећу сећања на Косовку девојку и браћу Југовић, нити прича са наших фресака. Они истрајавају и одолевају, јер их штити наше исконско огњиште.
Безброј манастира, безброј равница и безброј планина красе моју отаџбину. Србија је прелепа земља и ма где да одем, ја желим поново да се вратим, јер нигде сунце тако не сија, тако жарко и нигде се не види толика љубав према Богу и отаџбини!

Милица Лазић, 8. разред, Лешак