Први светски рат :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Војне тактике од пре Првог светског рата нису држале корак са напретком у технологији. Изграђени су импресивни одбрамбени системи, које застарела тактика није могла да пробије током већег дела рата. Бодљикава жица је представљала значајну препреку за масовне пешадијске нападе. Артиљерија, много смртоноснија него током 1870их, у спрези са митраљезима, је учинила прелазак брисаног терена врло тешким. Немци су увели отровни гас, а убрзо су обе стране почеле да га користе, иако се никада није показао одлучујућим фактором у добијању битке. Ефекти гаса су били брутални, доводио је до споре и болне смрти, и отровног гаса су се највише плашиле обе стране, и представља један од најбоље упамћених ужаса рата. Стратези обе стране нису успели да развију тактике за пробијање ушанчених позиција без великих губитака. Међутим, у то време, технологија је почела да даје и нова офанзивна оружја, као што је тенк. Тенкове су највише користиле Британија и Француска; Немци су користили заробљене савезничке тенкове, као и малу количину из сопствене производње.

Након Прве битке на Марни, обе стране су започеле узајамну серију маневара којима су покушавале да заобиђу непријатељску линију фронта, што је довело до такозване трке ка мору (покушаји заобилажења су трајали све док се фронт није проширио до обале). Британске и француске снаге са једне стране, а немачке са друге, биле су ушанчене од Лорене до фламанске обале у Белгији. Британија и Француска су желеле да направе офанзиву, док је Немачка покушавала да одбрани освојене територије; због тога су немачки ровови начелно били много боље конструисани него савезнички. Енглеско-француски ровови су направљени као привремени, пре него што би њихове снаге продрле кроз непријатељску одбрану. Обе стране су покушавале да прекину пат позицију коришћењем научних и технолошких напредака. Априла 1915, Немци су први пут користили отровни гас (прекршивши Хашку конвенцију) и отворили 6 километара широку рупу у савезничким линијама када су се британске и француске колонијалне снаге повлачиле. Канадски војници су затворили рупу током Друге битке за Ипр. Током Треће битке за Ипр, канадске и аустралијско-новозеланђанске трупе су заузеле село Пашендејл
Дан 1. јул 1916, први дан битке на Соми, је за британску војску био најкрвавији дан у историји — 57.470 војника је избачено из строја, а 19.240 погинуло. Већина жртава је пала током првог сата напада. Цела офанзива је коштала британску војску скоро пола милиона људи[27].

Ниједна страна није била у стању да зада одлучујући ударац наредне две године, мада је немачка продужена акција код Вердена током 1916, уз неуспех Антанте на Соми, довела исцрпљену француску војску на руб колапса. Узалудни покушаји фронталних напада, тврдоглава упорност у употреби неефикасног метода, су пуно коштали француску и британску пешадију, и довели до ширења побуна, посебно током Нивелове офанзивеОд 1915. до 1917, Британија и Француска су претрпеле више губитака од Немачке, што је било узроковано и стратешким и тактичким одлукама обе стране. На стратешком нивоу, док су Немци спровели само једну главну офанзиву код Вердена, Савезници су начинили више покушаја пробоја кроз немачке линије. На тактичком нивоу, немачка дефанзивна доктрина је била добро прилагођена рововском ратовању, са релативно слабо брањеним жртвеним истуреним позицијама, и снажнијим главним положајем са кога би тренутно могао да се започне снажан контранапад.[28] Па ипак, губитак живота са обе стране је био запањујућ.

Лудендорф је о борбама 1917. написао: 25. август је закључио другу фазу битке за Фландрију. Скупо нас је коштала…. Скупе августовске битке у Фландрији и код Вердена су ставиле западне трупе под велики притисак. Упркос свој заштити коју су имале, изгледале су мање-више беспомоћно под енормним ударом непријатељске артиљерије. У неким тренуцима, војска више није испољавала чврстоћу којој сам се ја, заједно са осталим командантима, надао. Непријатељ је успео да се прилагоди нашој методи спровођења контранапада.… Ја сам сам био под страшним притиском. Стање на западу као да је спречавало спровођење наших планова другде.

О бици за избочину Менин је писао: Још један страшан напад на наше линије је начињен 20. септембра…. Непријатељски напад 20. је био успешан, што је показало надмоћ напада над одбраном. Његова снага није била у тенковима… Снага напада је лежала у артиљерији, и у чињеници да наша није нанела довољне губитке непријатељској пешадији док се она груписала, и изнад свега, током самог напада.[29]

Око 800.000 војника из Британског царства је било на Западном фронту у сваком тренутку[тражи се извор од 01. 2010.]. 1.000 батаљона, који су окупирали секторе на фронту од Северног мора до реке Орне, је функционисало по месец дана дугом ротационом систему од четири фазе, осим у време офанзива. Фронт је имао преко 9.600 km ровова. Сваки батаљон је држао свој сектор око недељу дана, пре него што би се повукао на потпорне линије, а затим даље на резервне линије. Након тога би уследила недеља одмора ван фронта, често у области Поперинга или Амјена.

Током битке код Араса 1917, једини значајан успех британске војске је било заузимање избочине Вими од стране Канадског корпуса под сер Артуром Каријем и Џулијаном Бингом. Нападачке снаге су по први пут успеле да заузму, брзо пошаљу појачање, и задрже избочину која брани равницу Дуе, богату угљем