Косово – Јужно од Ибра :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Далеко од преговора

Срби и Албанци на Косову не баве се преговорима, за њих је кључно питање голо преживљавање сиромаштва и страха од новог насиља

Двојица албанских младића, Валдрин и Аријанит, уобичајено троше дан, подједнако незаинтересовани за власт у Приштини као и у Београду, спорове Срба и Албанаца, трауме ратова прошлости, дијалог у Бриселу, за који ни не знају да се води, ни са којим циљем, као уосталом и за сопствену будућност на Косову.

„Владимир?“
„Не, не, Валдрин“, уз осмех каже Валдрин.
„Нема будућности на Косову“, каже Аријанит на албанском, док Валдрин преводи на енглески.

Њихова садашњост одвија се негде између тумарања градом, музике, пића у кафићу, у безуспешном трагању за послом и плановима за одлазак негде у Европу. Ниједан од њих двојице не зна ни реч српског, не знају има ли Срба уопште у Пећи, али верују да Срби не треба да страхују и да слободно могу да се крећу овим градом.

„Бићемо касније у Хоми, кафићу у дну улице. 'ајде, свратите“, кажу опуштено.

Милић Петровић, Милић му је име, стоји на дистанци од албанских младића. Чврст стисак вилице јасно говори да Пећ, град са скоро 100.000 Албанаца, од којих су се многи уселили у српске куће и станове, и свега дванаест преосталих Срба није место где се осећа сигурним, ноћу нарочито. Зато и даље стоји десетак метара ниже у главној пећкој улици у дану „отвореног и садржајног разговора“ лидера Србије у Бриселу, не очекујући ништа за себе и Србе јужно од Ибра.

Тих је. Није му до приче, убеђивања. Трагичне секвенце прошлости, сукоба, паљевина, протеривања у освит зоре, претњи и убистава и даље су у њему. Стално присутан страх од нових епизода насиља, ограничава његово кретање у оквирима српских енклава, превасходно Гораждевца, места у којем је рођен, у свету фиктивне слободе, одсеченом и изолованом не само од Албанаца, већ и од косовских и српских власти. Креће се ка капији српске породице Фотић, која се недавно вратила у град.

„Идемо само нас двоје, да се не уплаше када виде да нас је више“, каже.

Нико не отвара и залази у улицу ниже. Полицајац стражари на улазу у Митрополију, тражи документа, бележи податке и отвара капије цркве Светог Јована. Следећи моменат и хоџина молитва са разгласа околних џамија исцртава једва видљиву гримасу на његовом лицу.

„Пусто је унутра, окупи се нас седморо, и то је све“, каже тихо ђакон.

Главни свештеник је на пећком гробљу. Задушнице су и расељени Срби из Црне Горе и одозго из Србије, пристигли у пратњи, имају пар сати да упале свеће и крену назад, пре мрака. Капела више не постоји. Само траг паљевине.

Гробље засуто отпадом и крупним костима животиња, кравље лобање по српским гробовима, сваки други порушен, отворене гробнице. Крупне капљице зноја на челу некадашњег Пећанца, сада Подгоричанина Вучка Милачића разоткривају унутрашњи сукоб беса и туге. Он би у Пећ, град где је рођен, он би у своју кућу, тамо на спавање. Али каже:

„Шта треба?! Нож да ставим под главу?! Пиштољ имам, али не дају да га носим!“

Његови пријатељи из бившег живота над гробовима понављају махом исте реченице: „Овде будућности нема, а ни садашњости“, „Време пролази а наше наде су све мање“, „35.000 евра за кућу од 400 квадратних метара“...

Пре две године, када је први пут након повлачења српске војске и полиције 1999 године, и потписивања капитулације Кумановским споразумом, дошао на пећко гробље из Црне Горе, Миодраг Вучковић је исте ноћи по повратку одмах назад отишао у манастир Острог и тамо ћутао дан и ноћ.

„Успут негде сам пукао“, каже.

Стара кућа порушена. Затрпана отпадом, више се не зна где је шта. Питао је комшију Албанца: „Где ми је била кућа?“. Каже комшија Албанац: „Ево ту.“ „Ух, како коров брзо хвата. Багрење нигде брже не расте.“ Други Албанац дотрчао је секиром. А секира наоштрена. Врти секиру. „Немој да га дираш, изгубио је брата“, каже први Албанац Миодрагу. Окренуо се и отишао.

Један Србин тамо на другом гробу би у своју кућу код Албанца који се уселио да понуди продају. Каже да се сусреће са Албанцима, али кришом да их други Албанци не виде како се састају са Србином да не би имали проблема. Село Раошиће, без иједног Србина. Заустављају га.

„Без полиције не смете тамо. Све ће вас побити ако чују српску реченицу. Тамо је било упориште УЧК и немилосрдни су према Србима“, кажу.

Назад у Пећ. Ранко Јокић, некадашњи пећки привредник, дрема у својој кући уз кандило које непрестано гори. Гађали су га кроз прозор одмах изнад кревета, али каже да је страх за њега изумро. Шта ће добити Београд у преговорима за Србе јужно од Ибра? Питање без одговора. Прича да му је ту фирма, 1.500 квадрата, али не може да је поврати.

„Шиптар отворио перионицу. Узели су бивши припадници УЧК мени и хектаре земље“, каже.

Када је отишао у полицију уз питање: „Можете ли бити присутни, ја бих да их истерам“, одговорили су: „То није наше, то је твоја имовина, сам решавај.“ Оде код председника општине. Он каже: „Бори се сам.“ И реши у новембру да заоре пшеницу. „Видећемо хоће ли бити жетве. Дођите на једну погачу кад буде.“

„Бранићете га ако га нападну?“, питамо Албанца у суседној пиљарници.

„Од кога да га бранимо? Никога није убио, нити има послове са прљавим бизнисом. То се разрачунавају они међу собом“, каже Албанац.

Нуди суџук да пробамо код њега у кући, тражи да будемо његови гости...

У Милићу још слике са пећког гробља. Доста му је свега. Иде назад у Гораждевац, подељен на албански и српски део. Две школе, два гробља, две продавнице, две кладионице...

„Овде, у албанском делу, само једна српска кућа“, каже Милић.

Висока метална капија, имање окружено бетонским зидом. На прорезима решетке. Капија изрешетана, у ситним процепима са стране зарђали ланци. Један од њих повезан са звоном у кући. Стари Србин устаје само за оне који за то знају.

У овој енклави као и у осталима. Живи се од пољопривреде, семена које стиже из Србије и социјалне помоћи. Запослених има само у српским институцијама. Нико од њих не ради са Албанцима.

Они живе једни до других, у подељеним световима. Ту и тамо се преплићу у крупном бизнису, повезани невидљивим везама. О том бизнису у Шилову, српској енклави на ободу Гњилана, не знају ништа. А и да знају, не би ни реч проговорили. Не би ни о свом животу. А и како он може да изгледа и шта о њему рећи ако се одвија из дана у дан у бившој хладњачи, испарцелисаној на десет соба за оне у чије су се станове и куће уселили Албанци у Гњилану. Шта их питати? Какав одговор очекивати о високој политици, о Београду и Приштини за оне који деле две судопере и једно купатило у леденом фебруарском дану. Мука им је од сликања, приче и новина. Сити су сиромаштва, и година који се осипају у ишчекивању социјалних давања, праћењу деце до града у куповину, страха од отмица, силовања, затрпани провокацијама. Неки од њих обилазе станове, али само преко дана.

М.Н. би да обиђе своју кућу, у којој је Албанац. Али застрашена да ће кућа одмах у току ноћи бити запаљена, чим одемо, не дозвољава да је обиђемо. Пљачке су свакодневне.

„Овде је била српска војска. Сада је њихова. Не, није ми пријатно када прођем поред. Када знаш да су сви ови људи на улици Албанци, а да је некада пола било Срба, некако се смањиш, каже М.Н. Стегнута је, у грчу показује возачу пут до гњиланске цркве у центру града. Пада мрак, свештеник држи велики гвоздени кључ. У цркви мрак. Седам година без струје. Опет хоџине молитве са разгласа. Свештеник прича о тешком животу Срба у околним енклавама јер их у граду више нема, о изласку из имања цркве, из ког не сме у мантији, о празнини, дугим ноћима, о деци расутој по Србији, потрази за послом, о данима на сувом хлебу, о квару аутомобила у албансколм селу, страху пред Албанцима док ноћ пада...

М.Н. иде назад кући у Шилово. У хладњачу. И није јој свеједно. Можда нисмо Срби? Можда је провокација? На питање да ли је страх да смо ми у ствари Албанци, одговара: „Да, како сте знали?“

Осојане. Нова школа, Ђиласова донација. Модерна зграда општине. Чврсте везе са Београдом – аутобусом два пута недељно, рута која се прелази само преко дана. Посао за Србе само у српским институцијама. За плодну земљу семе из Србије, недовољно за излаз из сиромаштва.

„Како овде живе Срби?“
„Лепо“, каже продавац откључавајући пиљарницу, скромних рафова.

Шта више и да питаш тај свет, који на мапи српских заједница не виде назив свог места. Чија ће власт бити над њима, није питање чији одговор од њих зависи. Историја и политика за њих више ништа не значе, па ни породици Савић, у Новом Брду, на путу ка Грачаници, у српској кући окруженој са четири албанске, на брду, ван пута који више не постоји. Деветоро деце, ван школе немају додир са светом. Мала сестра болује од епилепсије.

Праве се да им није ништа, младићи немају посао, а ни пара за једно пиће на степеништу пред локалном продавницом. И ако сте гост у тој кући и сами се правите да вам није ништа, ни то што болесна девојчица нуди цигаре и што не одустаје када кажете – хвала, не. Драган, најстарији од њих, студира историју, трећа је година, али за даље пара нема.

„Може ли овде да се живи?“
„Можда и може.“
„Висока политика, интересује ли вас то?“
„Тотално ништа. Никада нисам имао користи од њих. Једном у Београду, водио сам дете код лекара, кажу: „Рат сте тражили, рат сте и добили, шта има да ми се жалиш.“
„Ово је Србија?“
„Не можеш да кажеш. Њихова лична карта, возачка, како да кажеш Србија је а покажем ти да је сва документација њихова. Не знам ни шта да ти кажем ни шта да ти прећутим. Ништа не функционише ни тамо ни овамо.“
„И уопште вас не интересује како ће се звати та држава?“
„Тачи лаже с ове стране, Београд лаже с оне стране. Нигде посла нема и како год се та земља звала, ту се леба нећеш најести.“

Зоран је млађи син. Како проводи дане?

„Риља башту.“

Силазак са брда и пут назад у Грачаницу, општину која ради у оквиру косовских институција. Ноћ је и људи нису сакривени по кућама. Живо је, пуни су сви кафићи, дискотека, живље но у просечној српској паланци. Али то не гарантује опстанак Србима. Само је цена квадрата и хектара далеко виша но доле на југу.

НИН