Dzoni, sve ekipe imaju prednosti i mane i samo je pitanje ko svoju prednost vise iskoristi. a manu bolje sakrije.

U ekipe koje vam odgovaraju naveo si sve top ekipe u evropi, sto govori da je ta koncepcija neophodna za uspeh. Ovo sto igra Siroki i Solnok je smesno. Jadno. Kao i ono sto je pokazao Split ili Zadar kad je tukao ZVezdu. I zato kazem da ova liga nije jaka....

Шта је проблем на мобикног центра ставити Новицу Робертса Лазмеа или Гордона? Шта је проблем на Баришу ставити Бертанса и удвајати га кад се спусти доле? Јел проблем развући пресинг по целом терену и убрзати игру? Поготово кад имаш Богдана Будалу Гордића Леа који могу да играју транзицију.

Ко да је центар шутер непојмива појава у кошарци па је то атомска физика за одбранити.

U napadu imamo problem jer smo najlosija suterska ekpa u ligi, jer imamo najvise izgubljenih lopti u ligi jer nemamo centra i jer nam je prosek godina takav da smo mogli da igramo i juniorsku Evroligu.

I ko je za to kriv?
Bacih pogled sad na utakmicu Zvezde... ljudi igraju brzo... znaci u startu znamo da cemo izgubiti sve do kraja protiv njih!?

Nije problem ali tada gubis u napadu. Ne moze Novica na Petici da odigra kao Maric.
Nije problem udvojiti Barisu ali tad ti ostaje jedan slobodan igrac koji jedino sto zna je da sorne za tri.

Ово друго.. Проблем је што центар извуче вашег центра напоље и онда испаштате јер су ваши центри непокретни. Јел тако? Како то испаштате? Отворите простор у рекету овима што знају да шорну само за три? Не слаже се нешто.

Сваки добронамерни гост овог форума би врло лако, читајући разне коментаре и често врло емотивне утиске проистекле из актуелног тренутка нашег КК, могао врло лако спознати колико је велика наша везаност за овај чудесни клуб и колика је освећеност готово нестварних висина на којима обитава његово име.
Из таквог схватања ствари проистиче и ово стање опште ненавикнутости на одсуство успеха који се подразумева по дефиницији, стање манифестовано кроз оштре критике, понекад дефетистичке ставове, одрицање од неких вредности које су до јуче биле основа сваког заклињања, те прорицање губитка система и скоре пропасти света.
Наравно, нема апсолутно ничег лошег у критици, као што и нема никог ко би од ње могао и требао бити изузет, јер барем сада је јасно да КК Партизан чине само људи, добри, вредни и велики свако на свој начин, али ипак само људи, који могу и знају и да греше.
Извесно је да на црно-белом Олимпу не живе божанства, ма како нас прошлост убеђивала у супротно, као и да згодна формулација о „Светом Тројству“ на челу клуба, није иконостас пред којим се читају молитве, већ представља само сјајну метафору за све оно што нас је учинило великим, у окружењу свакојаких Лилипутанаца који су нам сезали тек до колена.
Али, ако смо све то сада и дефинитивно схватили, такође нема никаквих разлога ни да се тих и таквих „божанстава“ брже-боље одричемо још пре „првих петлова“, јер нама нису нужне ни Ћокијеве ни Вучићеве „ночари“, да би могли да се погледамо у огледалу и да би знали ко смо, колико вредимо и куда идемо.
Истина, биће да су у праву сви који кажу да нешто не штима у чувеном партизановом систему, да је чак могуће и да га више ни нема. Али то је тако само на први поглед у светлу „занатских“ критеријума статистика, скаутинга, зонских формација, датих и примљених кошева и којечега још....
Стварна суштина партизановог система која га је учинила равним чудесном галском напитку из стрипова о Астерксу, заправо је просто и једноставно рад. Обичан, досадан, неатрактиван, рад који се осећа на зној и умор и који не познаје транге-франге комбинације ни инстант пројекте који се из папирне кесице размуте у мало воде, стварајући илузију да је реч о нечему битном.
То је вредан, дуготрајан и мукотрпан рад, који не познаје тајкуне у канцеларијама, који нема еквивалент у шуштању новчаница, рад који не зависи од Ђиласових „потемкинових“ тренинг хала, нити се обазире на аутистичност једне државе да спозна један од ретких добрих делова себе.
Неће овог пролећа свет престати да постоји,како год се кошаркашка сезона окончала,нити ћемо разочарано схватити да нема ништа од „хиљадугодишњег“ царства ако неки трофеј буде привремено купљен за неку туђу витрину.
И наравно ништа није готово, док не буде готово. Другог избора и пута немамо него да наставимо да котрљамо наш камен узбрдо до врха. Чак и у поразима, грешкама и неуспесима мора бити нечег што ће нас учинити јачим и бољим за следећу прилику. Све и да изгубимо сваку наду, остаје више него довољан разлог да се бори и бодри зарад свега што смо до сада урадили и зарад свега по чему нас препознају свуда по свету.
А светлуцави украси, на које смо се удобно навикли, сигурно ће се вратити на своје место.

Сад ти је Вукоичић дао пример како се игра против центра торјкаша. Убацио је четворку Митровића уместо Рашка.