Кошаркашки клуб Партизан је најтрофејнији српски кошаркашки клуб, из Београда. Седамнаест пута је освајао национално првенство, једанаест пута национални куп, четири пута Јадранску лигу, а такође је освојио и Куп европских шампиона 1992, иако је те сезоне, због рата у Југославији, одиграо само једну утакмицу пред својим навијачима. Партизан је освојио и три Купа Радивоја Кораћа 1978, 1979. и 1989. године. КК Партизан је први кошаркашки клуб из Србије који је одиграо званичну утакмицу са НБА тимовима.

...

Кошаркашки клуб Партизан настао је као кошаркашка секција Спортског друштва Централног дома Југословенске армије. Спортско друштво ЦДЊА Партизан основано је 4. октобра 1945. Кошаркашка секција ЦДЊА Партизан настала је од кошаркашке репрезентације Југословенске армије, која је 1945. године освојила првенство државе на турниру са репрезентацијама југословенских република. Под именом Партизан кошаркаши данашњег КК Партизан наступају од првог клупског шампионата Југославије, одржаног 1946. године. КК Партизан је 1953. године званично престао да буде клуб Југословенске армије, пошто је и цело спортско друштво девојенизовано и добило назив Југословенско спортско друштво Партизан (ЈСД Партизан).

Иако веома јаког играчког састава, са доста кошаркаша који су наступали за репрезентацију Југославије, на прву титулу сениорског сампиона Југославије чекало се све до 1976. године. У првих 30 година историје Клуба кроз Партизан су прошли многи асови – Мирко Марјановић, Божа Мунцан, Радомир Шапер, Вилмош Лоци, Лајош Енглер, Чеда Стојичевић, Бора Станковић, Борислав Ћурчић, Бранко Радовић, Радован Радовић, Милош Бојовић,Драгутин Цермак, Слободан Јелић и многи други. У овом периоду Партизан је чак пет пута био други у првенству Југославије, у два наврата имао је и исти број бодова као првопласирани тим, али није успео да стигне до титуле националног првака.

Успон КК Партизан и његово израстање у велики кошсаркашки клуб који је постао један од најуспешнијих у Европи, утемељен је почетком 70-их година, када су Клуб почели да воде бивши кошаркаши и када је стручни рад као селектор и као тренер у своје руке преузео Ранко Жеравица. Он је извршио сјајну селекцију младих играча на челу са изузетно талентованим Драженом Далипагићем и Драганом Кићановићем. Пошто је као тренер државне репрезентације (до 1965. као помоћник Александра Николића, а затим као први тренер), већ више од десет година пратио развој светске кошарке, укључујући и америчку професионалну, Ранко Жеравица је у раду са младом Партизановом екипом применио то знање и искуство, покушавајући да споји најбоље особине америчке и совјетске концепције кошаркашке игре, прилагодивши их особеностима менталитета београдског, српског и југословенског поднебља.

Окупио је око себе и друге млађе стручњаке. Крајем 70-их година, када је Жеравица као тренер одлазио у иностранство, његови ранији сарадници, Борислав Ћорковић и Душан Ивковић, преузимали су екипу и настављали да граде велики Партизан.

Овај изузетно важан период у историји Клуба крунисан је са неколико трофеја. Први је био титула шампиона Југославије у сезони 1975/76, а затим су следила и два освојена Купа Радивоја Кораћа(у финалу 1978. у Бањалуци је побеђена Босна са 117:110, док је 1979. у Београду Партизан био бољи од италијанског АМГ Себастиани Аригонија 108:98), један Куп Југославије (1979) и још једна титула државног првака (1981). Осим тренеру Жеравици, Ћорковићу и Ивковићу, који су екипу водили до великих успеха, изузетне заслуге за стварање великана европске кошарке припадају играчима – пре свих Дражену Далипагићу и Драгану Кићановићу, али и Фарцицу, Тодорићу, Керкезу, Марићу, Петровићу, Пешићу, Беравсу, Зечевићу, Савовићу и многим другима.

После затишја због смене генерација, крајем 80-их година, под вођством новог директора Клуба, славног кошаркаског аса Драгана Кићановића, који је смело у рад укључивао и младе стручњаке, попут Душана Вујошевића (тренери су средином 80-их били и Зоран Славнић, Борислав Џаковић, Владислав Лучић), створен је поново велики трофејни кошаркаски тим Партизана.

Стасала је генерација Александра Ђорђевића, Владе Дивца, Жарка Паспаља, Иве Накића, Мирослава Пецарског, која је, уз сјајну подршку нешто старијих Жељка Обрадовића, Миленка Савовића и Горана Грбовића, предвођена младим тренером Душаном Вујошевићем, Партизан поново повела у сам врх југословенске и европске кошарке.

Та генерација је 1987. године освојила титулу првака Југославије, а 1988. после сјајне серије победа у Купу шампиона над најјачим европским клубовима (Барселона, Макаби, Арис, Филипс…) обезбедила је учешће на Фајнал фору у белгијском граду Гану. Ипак, Партизан тада није успео да се вине до самог европског Олимпа. После пораза у полуфиналу од Макабија из Тел Авива (82:87), Партизан је победом над Арисом (105:93) освојио треће место у Европи.

Следеће, 1989. Партизан је, појачан и младим Предрагом Даниловићем, по трећи пут освојио Куп Радивоја Кораћа, тријумфом над Вивом Визмаром из Кантуа. После пораза у првој утакмици у Италији (76:89), у београдском реваншу "црно-бели" су фуриозном игром тријумфовали са 101:82.

Те блиставе сезоне Партизанов други "Дреам теам" освојио је и Куп Југославије победом над сплитском Југопластиком (87:74).

Европска и светска афирмација тог другог поколења великих кошаркаских асова Партизана, привлачила је даровите младе кошаркаше у Клуб, али је, истовремено, због велике заинтересованости финансијски моћних клубова из Европе и САД за Партизанове играче, знатно скратила време које су најбољи кошаркаши проводили у Клубу. Владе Дивац и Жарко Паспаљ крајем 1989., заједно са Драженом Петровићем, постали су први играчи са простора Југославије који су отишли у НБА лигу. Касније су у НБА играли и Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић, тако да је Партизан једини европски клуб који је дао цак четири кошаркаша за НБА.

После одласка генерације Дивца, Паспаља, Грбовића, Савовића и осталих носилаца игре у претходном периоду, Партизан је пред сезону 1991./92. створио нови млади тим, чије су нове звезде били Александар Ђорђевиц и Предраг Даниловић. Управа је за тренера изабрала дотадашњег капитена екипе и репрезентативца, Жељка Обрадовића, који је добио помоћ какву је само могао да пожели. На место стручног саветника дошао је некадашњи тренер и играч Партизана, врхунски европски кошаркашки стручњак, професор Александар Николић. Уз пуну подршку Управе, тренерски тандем је са младом екипом започео изузетно озбиљне припреме.

Убрзо је млади тренер Обрадовић иступио у јавност са неким изјавама које су се многима чиниле нереалним. Тврдио је да Партизан опет има изузетно јаку екипу, да је нови тандем Ђорђевић – Даниловић најбољи бековски пар у Европи и да његов тим у Еврпској лиги неће бити аутсајдер.

Испоставило се да је Обрадовић био у праву, иако се на Партизан те 1991. године обрушила још једна невоља: ФИБА је, због рата у Хрватској, екипама са територије бивше СФРЈ наредила да своје утакмице као домаћини морају да играју у иностранству. Београдски "црно-бели" су се определили да буду "домаћини" у мадридском предграђу Фуенлабради. То се показало као добра одлука – већ после прве утакмице у Евро-лиги, било је јасно да це се Партизан у Шпанији осећати као код куће, јер је шпанска публика на најлепши начин подржала младу екипу.

Тако је почела велика Партизанова "одисеја" по Европи. Екипа Жељка Обрадовића је у убитачном ритму европских и домаћих утакмица преваљивала хиљаде километара у само неколико дана. Али Обрадовићев тим из утакмице у утакмицу играо је све боље.

Такмичење у групи у Евролиги Партизан је заврсио на четвртом месту уз девет победа и пет пораза. То је значило да ће Партизан у одлучујућим утакмицама за пласман на Фајнал фор, играти са болоњским Виртусом (те године славни клуб носио је име Кнор). Болоњези су имали снажан тим предвођен бившим југословенским репрезентативцем Јуријем Здовцом. Али, Ђорђевић, Даниловић, Накић, Стевановић, Драгутиновић, Ребрача, Шилобад, Копривица, Лончар и Шарић у три утакмице били су бољи и, по други пут у историји Клуба, изборили су пласман на Фајнал фор који се те 1992. одржавао у Истанбулу.

Највећи успех у историји КК Партизан, освајање титуле првака Европе, остварен је на Фајнал фору у Истанбулу априла 1992. године. До подвига је стигла екипа чији је просек година био само 21,7 и која је од 17 утакмица у Евролиги до Фајнал фора само једну одиграла у Београду (реванш четвртфинала против Кнора).

На Фајнал фору у истанбулској дворани "Абди Ипекци" Партизан је победио, у том тренутку два најјача европска састава – у полуфиналу милански Филипс и у финалу Хувентуд из Бадалоне. Сви љубитељи кошарке још увек памте чувену тројку којом је Александар Ђорђевиц у последњим тренуцима финалне утакмице са Хувентудом (71:70) Партизану донео титулу европског првака. Најблиставија сезона у историји Клуба употпуњена је тријумфом у домаћем шампионату и Купу.

После истанбулског тријумфа, најбољи бековски пар Европе Александар Ђорђевиц и Предраг Даниловић преселио се у Италију. Отишли су управо у клубове које су побеђивали годину дана раније током свог "похода на Европу" – Даниловић у Кнор, а Ђорђевић у Филипс. Као што се и претпостављало, одлазак великог тандема, био је ненадокнадив губитак.

Највреднији трофеј, титулу првака Европе, Партизан је изгубио без прилике да га брани. Због санкција које су искључиле југословенски спорт из свих европских и светских такмичења, Партизан није добио право да као европски првак учествује у Европској лиги.

Морао се стварати нови тим са новим звездама. У сезони 1993./1994. освојен је Куп Југославије под вођством тренера Жељка Лукајића, а следећа сезона била је поново максимално успешна. Тим који је водио Борислав Џаковић освојио је оба домаћа трофеја – првенство и Куп. Стасавали су нови играчи који су били спремни да наставе блиставу традицију КК Партизан. Никола Лончар, Мирослав Берић, Харис Бркић, Жељко Ребрача, Предраг Дробњак, Александар Чубрило. Поред тога, пошто је 1995. југословенским клубовима поново омогуђено да се такмиче у европским куповима, Партизан је спремао нови тим за нове походе на међународној сцени.

Млади играчи, без искуства у Европи, нису већ прве сезоне остварили значајнији резултат у Европи, али су, под вођством искусног стручњака Ранка Жеравице, освојили титулу првака Југославије (1995./1996.) и обезбедили повратак у најјаче клупско европско такмичење – Европску лигу.



Већ у сезони 1996./1997. Партизан је предвођен новим тренером Мирославом Николићем, поново заузео место међу најјачим клубовима Европе. Пласирао се у осмину финала Евролиге, где је после велике борбе, са 2-1 у серији, елиминисан од каснијег првака Европе, Олимпијакоса. Настављена је доминација у домаћој Лиги. Партизан је по трећи пут узастопно освојио титулу југословенског првака. Појаћан Дејаном Томашевићем, Дејаном Котуровићем, Драганом Луковским, тим је поново био моћан, а у београдској дворани "Пионир" редом су побеђивани најјславнији тимови "Старог континента".

Следећа сезона (1997./1998.) представљала је дефинитивну потврду величине и снаге КК Партизан. После само две године од "повратка у Европу", београдски састав по трећи пут у историји Клуба изборио је учешће на Фајнал фору. После серије пораза у такмичењу по групама У Евролиги и оставке Мирослава Николића, кога је на месту тренера заменио Милован Богојевић, Партизан се вратио у великом стилу. Прво је елиминисао званичног првака Европе Олимпијакос, да би у четвртфиналу био бољи и од првака Русије ЦСКА. На Фајнал фору у Барселони, тим из кога су годину дана раније отисли Берић и Котуровић, појачан новим бековским тандемом Мирослав Радошевић – Владимир Ђокић, заузео је четврто место.



После новог европског узлета, уследио је непланирани кикс у домаћем првенству. Партизан је изгубио титулу државног првака. Клуб је напустио одлични центар Предраг Дробњак, а на место тренера дошао је Владислав Лучић. У Купу Сапорте екипа је стигла до четвртфинала где је поражена од Бенетона, али је неуспешно завршено домаће првенство, које је због рата и НАТО бомбардовања прекинуто пре плеј офа (Партизан је заузео треће место). Ипак, освојен је Куп Југославије, а финална утакмица у којој је Партизан победио ФМП Железник, одиграна је уз звуке сирена за ваздушну опасност. По завршетку сезоне екипу су напустили најбољи играчи, Дејан Томашевић, Харис Бркић, Драган Луковски... Формиран је нови, млади тим, а на место првог тренера пред сезону 1999./2000. дошао је млади стручњак Ненад Трајковић. Иако пред почетак сезоне Партизану нису даване реалне шансе да освоји неки од трофеја, екипа је предвођена Радошевићем, Чубрилом, Чанком, Вардом, Ђокићем, Марковићем, Петровићем… освојила Куп Југославије и стигла до финала плеј офа.



Партизан је сезону 2000/2001. почео појачан повратницима Берићем, Булатовићем, Глинтићем, као и Богојевићем, а тиму се касније прикључио и Милисављевић. Тренер Ненад Трајковић је после само неколико утакмица замењен, а на његово место досао је Дарко Руссо, бивши помоћник Жељка Обрадовића у репрезентацији Југославије. У децембру 2000. догодила се велика трагедија, када је убијен Харис Бркић, који се неколико недеља пре тога вратио у Партизан. Сезону је свакако обележио повратак великих асова, Владе Дивца, Предрага Даниловића и Жарка Паспаља, овај пут, на места председника и потпредседника Клуба.

Сезону 2000/2001. је у играчком смислу обележио капитен Мирослав Берић. Он је био најбољи стрелац Супролиге и YУБА лиге и пробио се на четврто место вечите клупске листе стрелаца. Ипак, Партизан је сезону завршио без трофеја. У Супролиги је елиминисан у осмини финала од француског Асвела, док је у плеј офу и Купу Југославије поражен у финалу од подгоричке Будуцности.

...

Повратак Душка Вујошевића у Партизан поклапа се са почетком нове ере нашег клуба. Од 2001. године наш клуб је почео нов освајачки поход и у жестокој конкуренцији освојио пет титула првака државе и један Куп. Политика клуба била је да се упоредо са резултатом стварају нови асови, играчи који могу да наставе трофејни низ Партизана, али и наше репрезентативне кошарке. Партизан је у свету због тога познат као клуб који је, уз Универзитет Северна Каролина, дао највише НБА играча у последњих 20 година. Наравно, ситуација у нашем друштву је таква да онемогућава да се млади задрже дуже на окупу, трка са богатим Западом је немогућа. У томе треба и тражити разлоге немогућности равноправне борбе у међународним такмичењима.

Остаће забележено да су освајајући шампионске пехаре у црно-белом дресу стасали Милош Вујанић, Ненад Крстић, Вуле Авдаловић, да су носиоци игре младих селекција државног тима Урош Трипковић, Лука Богдановић, Коста Перовић, Борис Бакић, Новица Величковић, Дејан Боровњак ...

Без искусних играча попут Владе Шћепановића, Дејана Милојевића, Ђуре Остојића, Веселина Петровића, Ненада Чанка, Предрага Шупута ... резултат и брзометни напредак младих свакако не би био могућ. Управо у томе се највише огледа стратегија нашег клуба, сви су подређени дугорочном, а не тренутном успеху.

Сезона 2007/08, у кошаркашком клубу Партизан остаће записана као једна од најуспешнијих у историји. Освојена су три трофеја, прво у Купу Радивоја Кораћа, потом у Јадранској лиги, а све је украшено 15. титулом првака државе, седмом узастопном. У такмичењу најбољих тимова Европе црно-бели су заустављени на корак од пласмана на фајнал фор.

...

Када су кошаркаши Партизана и стручни штаб кренули да се припремају, мало ко им је предвиђао тако сјајне резултате. Сјајном игром заслужено су заузели прво место у лигашком делу регионалног такмичења, уз само два пораза. Упоредо, постали су хит евролигашког такмичења пласиравши се у ТОП 16. Пре почетка друге фазе Евролиге и плеј-офа НЛБ лиге, црно-бели су донели први трофеј у Хумску. Освајањем Купа Радивоја Кораћа у Нишу наговестили су шампионски низ. Прелазни пехар намењен победнику Јадранске лиге задржао се у Љубљани само неколико дана. После блиставих партија црно-белих и победа над Олимпијом и Хемофармом, враћен је на исто место, у трофејну салу у Хумској. Партизан је доказао да је најбољи тим у региону.

Паралелно са успесима у ова два такмичења, кошаркаши и стручни штаб правили су велике подвиге у европској елити, иза себе оставивши гиганте попут Панатинаикоса. Играма Партизана и атмосфери у Пиониру дивила се цела Европа. За пласман међу четири најуспешнија клуба Старог континента недостајала је само једна степеница, поред противника наш тим је имао и додатне препреке, које су биле непремостиве. Круна успешне сезоне дошла је уз велике напоре. Партизан је освојио 15. титулу првака државе, 7. узастопну, и обезбедио поновно учешће на најважнијем европском клупском такмичењу – Евролиги.

Кошаркашки клуб Партизан. КК Партизан. Црно-бели. И у претходној сезони, најбољи. Сезона 2007/2008 је окарактерисана као једна од најуспешнији у историји клуба, освојена су сва три трофеја, пласман у осам најбољих тимова Европе. Казу да је трофеје лаксе освајати него бранити. Црно-бели у сезони 2008/2009 нису дозволили да трофеј Купа Радивоја Кораћа напусти трофејну салу у Хумској, региону су сасвим јасно показали да титула у НЛБ лиги не мења власника, а у домаћем првенству су наставили своју доминацију. Мало би било рећи да су их само бранили, три трофеја су и ове сезоне освојена!

Чарбобне партије Дулетових пулена у Европи, поново су засениле све љубитеље игре под обручима. У утакмицама пуним преокрета низале су се победе у Пиониру, као и на страни, навијачи су испратили црно-беле прво у шеснаест, а потом и у осам најбољих тимова Европе. Успех из претходне преселио се и у наредну сезону. Уз једну „мању“ допуну: тим Партизана 2008/2009 и верни навијачи клуба из Хумске, поносни су власници рекорда посећености једној утакмици Евролиге. Као круна поновљеног успеха, Београдска Арена била је испуњена до последњег простора, а призор прве клупске утакмице у највећој дворани на Балкану остао је забележен у историји нашег клуба, спортског друштва, града и државе.
И по завршетку сјајне кошарке године, признања су стизала у Хумску. Спортски савез Београда доделио је Мајску награду нашем клубу, Душко Вујошевић добио је највеће тренерско признање, награду Александар Гомељски, а Евролига је одлучила да на турнеју по Америци у сусрет НБА тимовима поведе управо црно-беле.

---

Успеси

*Национално првенство: 19 пута 1975/76, 1978/79, 1980/81, 1986/87, 1991/92, 1994/95, 1995/96, 1996/97, 2001/02, 2002/03, 2003/04, 2004/05, 2005/06, 2006/07, 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11, 2011/12
**Национали купови: 13 пута  1978/79, 1988/89, 1991/92, 1993/94, 1994/95, 1998/99, 1999/00, 2001/02, 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11, 2011/12
***Јадранска лига у кошарци: 5 путa 2006/07, 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11
****Куп европских шампиона : 1 пут 1991/1992
*****Куп Радивоја Кораћа : 3 путa 1977/78, 1978/79, 1988/89

Ajmo crno-beli, u nove pobede i trofeje! Neka je sa srecom!

Aj pa nek nam je sa srecom i da nadjemo boljeg centra od onog bizgova sto igra za Zvezdu a voli Grobare.

Brao Grobare za prve postove.

 



Uploaded with ImageShack.us

брат напаћени 

Биће занимљива следећа сезона. Па кад крене опет



Иначе овај амер се опасно скењао, ко да ћемо да му палимо кола кад буде дошао.