Košarkaška reprezentacija Srbije :: Kosarka ~ Odbojka ~ Tenis ~ Ostali sportovi

Ima li razloga za brigu?
Naša reprezentacija je, posle uspeha u Poljskoj i Turskoj, doživela još jedan debakl, ne toliko rezultatski, koliko kao činjenicu imamo to da još jednom nećemo biti učesnici najprestižnijeg i najvećeg sportskog događaja na planeti.

Naš narod je naviknut na uspehe na sportskom planu (pošto nas niko sem sportista u poslednje vreme ne uveseljava), pogotovo kada pričamo o jednom od naših najtrofejnijih sportova, o sportu o kojem je cela Evropa učila od nas. Nikada se nije postavljalo pitanje da li će se naši momci vratiti sa ili bez medalje. Kad god bi se vratili, pucale bi petarde, sevali vatrometi. Uvek bi bili dočekivani pred Skupštinom sa "igra rok en rol".
Da, upravo se "igrao rok en rol", ali u Jugoslaviji, kako kaže poznata pesma Električnog orgazma.

Davno su prošla vremena Jugoslovenskog "drim tima". Redom su igrali Cvjetičanin, Nakić, Dražen, Kukoč, Rađa, Vranković, Krešo Ćosić, Zdovc, Vilfan, Mirza. Recimo da smo sa takvim igračima od 1973. do 1991. samo jednom ispustili medalju računajući sva velika takmičenja i to 1983. na Eurobasketu u Francuskoj kada smo bili 7.

Zašto su pomenuti samo igrači iz bivših republika a ne, recimo, Praja, Moka, Kića, Divac i ostali? Danas je, od tako jedne velike države, ostao samo jedan deo, veličine skoro pa kao jedna pokrajna u Nemačkoj.

Preko svih tih medalja koje su nam darovali naši košarkaši, došlo se do perioda između 2003. i 2008. godine, gde su naši reprezentativci doživljavali krah za krahom. Punih 6 godina, ne da nismo znali za medalju, nego smo gubili mečeve od Kine, Nigerije i Izraela, i tako srozali našu košarku na nivo na kojem su sada, recimo, jedna Finska ili Britanija. Ali ne treba kriviti ni Šakotu, ni Moku, ni Duška Vujoševića, jer nije bilo lako latiti se odgovornog posla u takvoj situaciji.

Željko Obradović je na čuvenoj konferenciji posle poraza od Francuske u osmini finala rekao da su pojedini igrači iskoristili naše domaćinstvo kako bi izigravali patriote i da se ista ta većina neće odazvati pripremama za sledeće SP u Japanu. Šakota je pokušao okupiti sličan sastav, ali od te ekipe iz 2005. odazvali su se samo Miličić i Rakočević.

A koga danas treba kriviti? Koga treba kriviti za to što ponovo nećemo videti OI? Pa moje mišljenje je - nikoga! Selektor Duda Ivković je pre svega napravio odličan potez time što je naša reprezentacija konačno sastavljena od igrača koji bi uvek bili tu, koji bi se pozivu svaki put rado odazvali i jedva čekali pripreme za veliko takmičenje! Ne treba zaboraviti ni na zasluge Moke Slavnića. Iako je doživeo neuspeh u Španiji, upravo on je većinu ovih igrača uveo u A tim. 2009. smo iz kvalifikacija stigli do finala u Poljskoj, dok su nam godinu dana kasnije uskratili tu mogućnost da igramo protiv američkog "drim tima" za titulu planetarnog šampiona.
Posle toga, došlo je ipak najbitnije prvenstvo za naš tim, a cilj je bio obezbediti kvalifikacije za London 2012. i biti među 6. Nije se uspelo.

Meni je lično zapala za oko izjava Nenada Krstića posle poraza od Rusa u četvrtfinalu, kada je kapiten rekao da igrači ne znaju kako će, posle tog poraza, naći motiva za sledeći duel protiv Grka. Kako naći motiv, kada igraš za državni tim, u meču koji određuje dalji tok ciklusa? Mislim da se tu zapravo i ne bi trebalo postavljati pitanje. Možda je to rečeno u afektu i iz razočaranosti, ali je svakako nečuveno da takva izjava stigne od jednog kapitena.
Taj meč nam je, zapravo, bio i najvažniji na turniru (uz onaj protiv Turske koji je odlučivao prolaz u četvrtfinale). Ne protiv Rusa. Taj meč je bio samo prva prilika da se obezbede kvalifikacije za OI, a mi smo u taj dvoboj ušli u potpunom grču, bez ikakvog odgovora na rusku odbranu i Blatovu igru, posle čega je usledio šok. Dalji tok stvari je samo posledica shvatanja duela sa Rusima kao "onaj koji život znače". Potpuno utučeni, naši momci su izašli na megdan Grcima od kojih su počišćeni.

U tim momentima, nije nas krasila ona naša borbenost, volja koju imamo i inat. Čak smo sa više želje igrali i na turnirima u Ljubljani i Londonu.
Međutim, još uvek nije propala ta "generacijska šansa" koju je Duda planirao ostvariti. Kao da je forma loše tempirana pa smo prošle i predprošle godine "ispucali svu municiju", dok su nam sada, u bitki "za goli život", šanžeri ostali prazni.

Iako sam rekao na početku da ne treba kriviti nikog, kritike su svakako preporučljive. Jednom je pokojni profesor košarke Aca Nikolić, rekao je da su za uspeh zaslužni igrači, dok za neuspehe odgovara trener ili selektor.

U nekim momentima, dešavalo se da jedna te ista petorka bude na parketu i po 7 ili 8 minuta, iako je igra u kanalu. Tajmauti se nisu tražili, akcije su nam se svodile na individualne kvalitete Teodosića (koje nije iskazao na turniru) i Krstića (koji je jedini bio vredan pomena), kao i šuteve sa distance. Šutevi kao šutevi ne bi bili toliko strašni da je to rađeno iz rezonskih pokušaja, nego su pokušavane nemoguće stvari. Onda po običaju većini budu krivi šuteri, recimo, Savanović ili Kešelj dok se na celokupan rad tima i igra ne primećuju.

Ističe se, kao glavni razlog slabih partija, mizerna minutaža naših košarkaša u svojim klubovima, ali ako gledamo statistički, ta konstatacija je daleko od istine. Svakako, istina je da su svi igrači dobijali šansu na kašičicu u evropskim mečevima ali, recimo, Tepić, Mačvan i Kešelj su imali određenu minutažu u domaćim šampionatima. Ako idemo redom, videćemo da su od 12 košarkaša koji su povedeni u Litvaniju, 7 igrača (Teodosić, Tepić, Rašić, Paunić, Marković, Savanović, Kešelj) imali solidnu minutažu u svojim prvenstvima, ne računajući Krstića koji je na turnir došao u zavidnoj formi. Dakle, 8 raspoloživih igrača, igrača koji su ipak mogli usaditi kvalitet u našu igru. Uostalom, zar svi ti igrači nisu učestvovali u pohodima na medalje prošle i predprošle godine? Jedino je Marjanović pozvan umesto povređenog Veličkovića.

Umesto naše igre i kritika na račun iste, pominje se "loša sreća" i sistem takmičenja (koji je, ruku na srce, bio kriminalan). Dosta povreda, promašaj Savanovića u meču sa Francuzima, navode se kao plodovi nesreće. A da li su u oba slučaja bile nesreće?

Nasuprot tome, imali smo sreće protiv Turaka, jer su upravo Turci odlučivali o tome ko će dalje poslednjim šutom Ilijasove. Prisetimo se takođe koliko je turski tim promašio slobodnih bacanja i otvorenih šuteva. Kada se sve sabere i oduzme, ne može se reći da na ovom prvenstvu nismo imali sreće, jer su povrede tipa loma noge i slično, zapravo nesrećni slučajevi dok je, kada ti se igrač ušine na treningu (prim. aut. Tepić), zapravo stvar spreme u tom momentu. A setimo se da je selektor govorio kako smo fizički najspremija ekipa na prvenstvu.
Došla nam je prva ozbiljnija ekipa na prvenstvu u vidu Francuske, i upravo nas dobila na fizičku spremu. Tačno tri puta smo pokušali igrati zonu protiv njih, i sva 3 puta odbranili napad. Koliko god da smo znali stil igre "petlova", mi se na toj zonskoj odbrani nismo dugo zadržavali.

Na red je došla i druga faza takmičenja i nova grupa, gde su bile još 3 vrlo ozbiljne ekipe. Poraženi smo od domaćina sa "stotkom", koja je, ispostaviće se kasnije, bila jedina na prvenstvu. Od Španije se poraz očekivao, ali onolika ležernost i bezvoljnost svakako ne. Neki su takvu igru pripisali tome "da se čuvamo za Turke". Stigle su na red i "osmanlije". Naši igrači su u tom meču pokazali želju za pobedom, ali i nesigurnost, čak u nekim momentima i nonšalantnost. Srećno smo na kraju pobedili i čekali protivnika u četvrtfinalu. Monija je odredio da to bude njegov tim predvođen sjajnim Blatom.

Pregazila nas je i Rusija, pogotovo odbranom i skokom u napadu. Iako smo imali popravni sa Grčkom sutradan, moglo se naslutiti šta će biti. Totalna bezvoljnost praktično svih igrača nas je ubila u prvoj četvrtini, posle čega bi se kasno setili da nam ipak taj meč sa Helenima određuje dalji tok "tog života" koji je, po našim (pogrešnim) procenama, zavisio od Rusa.
Meč sa Slovenijom bio je samo formalnost i prilika za "klupu" da pokaže šta zna i ruku na srce, u nekim momentima delovalo je kao da je to ta prva petorka koju je Duda tražio celo prvenstvo.

Našem timu je nedostajao skok, što je svako primetio. Ako uzmemo u obzir da je ovo bio najkvalitetniji Eurobasket u poslednjih 10 godina i da se većina zvezda svojih ekipa odazvala, a da nam je pritom ovo EP bilo najvažnije, morali su se kontaktirati i još neki kvalitetniji igrači. Pre svih tu mislim na Rakočevića i Miličića. Tu se, zapravo, i ne zna prava istina. Selektor priča jednu priču, u vidu toga da Rakočević "nije spreman" dok se Darko "ne odaziva", da bi se Igor iznenadio Dudinom pričom i demantovao njegove tvrdnje rekavši da je celu prošlu sezonu odigrao bez problema sa zdravljem.

Takođe se postavlja pitanje zašto je Tripković odstranjen, da li zbog loše forme u pripremnom periodu ili zbog nekih nesuglasica na relaciji selektor-igrač (prim. aut. žustra sugestija Urošu od strane Ivkovića u jednom pripremnom meču). Bilo kako bilo, posle povreda Rašića i Tepića, Uroš nam je i te kako nedostajao.
Kada se na svu tu našu lošu kontrolu reketa doda i izostanak Novice Veličkovića, borba za medalju je bila nemoguća misija, ali ne i za to magično 6. mesto. Zanimljivo je da se krilni centar Reala u potpunosti oporavio u trenutku kada je naš nacionalni tim u Litvaniji počinjao drugu fazu, te je za "kraljevski klub" odigrao i nekoliko prijateljskih mečeva u kojima je bio vrlo zapažen. Tu naravno ne pripisujem krivicu samom Novici, jer se njegova želja ne osporava, već možda nešto lošijoj proceni struke nacionalnog tima, računajući pre svega medicinski sastav. Imajući u vidu da smo prvu fazu prošli bez igranja Marjanovića (pozvan umesto Veličkovića), sa Mačvanom i Savanovićem, Novica bi nam dobro došao u drugoj fazi kao veliko osveženje.

Ovo, po nas tužno, prvenstvo je prošlo. Šampion je očekivano Španija dok je, uz nas, još jedno razočarenje priredio domaćin svojim navijačima eliminacijom od najvećeg iznenađenja Makedonije.
Još uvek se čeka zvanično saopštenje selektora Ivkovića. Kada je rekao na konferenciji za novinare da se zahvalio igračima na svemu do sada, većina je predpostavila da se radi o mogućoj ostavci. Međutim, posle toga su se oglasili predsednik i podpredsednik saveza Đilas i Dejan Bodiroga, pruživši Dudi punu podršku. Može se reći i očekivano, s obzirom koliko je Duda dao našoj košarci.

Ali krajnju odluku doneće sam selektor, koji je najavio da bi uskoro trebalo dostaviti krajnji izveštaj KSS-u, u kojem će najverovatnije pisati i njegova krajnja odluka - ostaje li sa ovim momcima, ili ne.
U medijima se, kao i obično, odmah posle neslavnog završetka počelo sa licitacijama za novog selektora. Pešić je već govorio na tu temu, rekavši da bi idealno bilo dovesti mlađeg i perseptivnijeg trenera, sa čime se složio i Muta Nikolić, koji se pitao "koga za selektora kada Duda ode u penziju".

Posle prvenstva, javili su se i kritičari u vidu bivših selektora nacionalnih timova, legendi naše košarke, Moke Slavnića i Ranka Žeravice. Obojica su bili složni oko dve stvari, da je Teodosiću dodeljeno previše prostora, kao i činjenica da su nam falili Miličić, Rakočević i Veličković.

Treba napomenuti da je na jednoj od konferencija selektor zanimljivo odgovorio na jedno od pitanja, rekavši da ne bi pristao na bronzu da mu je neko ponudio pre prventstva, verovatno verovavši u ovaj tim i mislivši da ovi momci, uz njegovu stručnu pomoć, mogu i više. Nažalost, prevario se.

Bilo kako bilo, prvenstvo u Litvaniji se može okarakterisati kao jedan veliki krah, s obzirom na ambicije koje smo imali.

Da stvar bude gora, ponovo ćemo morati prolaziti kroz kvalifikacije da bi se domogli narednog EP. Ali, ukoliko pogledamo to sa svetlije strane, možda bi kvalifikacioni ciklus imao i neke prednosti, ukoliko bi u timu bili neki novi igrači, u vidu Raduljice, Nedovića, Čakarevića, Milosavljevića, Cvetkovića, Rakovića, povratnika Veličkovića i Tripkovića i drugih.

Imali smo dva cilja - ni jedan nije ostvaren. Duda će Savezu podneti pismeni izveštaj i ko god da bude selektor, sledeće veliko takmičenje očekuje nas tek u leto 2013, kada se igra EP u Sloveniji (ne bi trebalo biti problema u kvalifikacijama), dok ćemo London gledati isključivo kao ljubitelji ove igre.

Razloga za brigu ima.