Вијест преузета из Вечерњих новости.



HRIŠĆANSKI svet je 2013. godine slavio veliki jubilej, 17 vekova od kada je rimski imperator Konstantin doneo Milanski edikt. Pravoslavni su slavili više, jer je utemeljivač „Drugog Rima“ - Konstantinopolja ili Carigrada, za njih svetac. Zapadni hrišćani smatraju da on to zvanje nije zaslužio, iako je 313. dotada proganjano hrišćanstvo učinio ravnopravnom verom.

Srbi su s ponosom isticali da je Konstantin Prvi rodom iz Niša. Međutim, ni Srbija a ni ostatak hrišćanskog sveta nisu se setili poslednjeg rimskog cara Konstantina Dragaša Paleologa, iako se 2013. navršilo 560 godina od njegove herojske smrti u odbrani Carigrada.
- Konstantin, po majci Srbin, bio je formalno zaista poslednji rimski vladar „naslednik Avgusta i Konstantina“. Njegova titula glasila je car Romeja, što je helenizovan naziv za Rimljane - kaže prof. dr Radivoj Radić.
Konstantin je bio sin poslednje rimske carice Avguste Helene Dragaš Paleolog, supruge cara Manojla Drugog Paleologa. Pre udaje, ona je bila srpska princeza Jelena, kći moćnog velmože Konstantina Dragaša Dejanovića, unuka Teodore - sestre cara Dušana i njegovog sevastokratora Dejana Dragaša.
- Romejske carice su bile politički veoma uticajne, a to je naročito važilo za Jelenu Dragaš. Ona je bila savetnik, a neki savremenici kažu i savladar Konstantina. On u titularno vladarsko ime unosi i njeno prezime Dragaš. Taj čin ima politički kontekst i naglašava njegovo srpsko poreklo. Moguće je da je to bio daleki odjek Dušanove ideje o srpsko-romejskoj državi - kaže prof. dr Radić.
Odnosi zapadnog i istočnog hrićanstva u vreme pada Carigrada su razlog zbog koga Evropa ne želi da se seća 1453. godine.
- Nije uobičajeno svečarski se podsećati teških poraza, sem onih koji za pojedine narode simbolički zrače kao istorijsko-mitska uporišta nacionalnog identiteta, kao, na primer, Termopili za Grke, Masada za Jevreje ili Kosovo polje za Srbe. Uza svu svoju sudbonosnu dalekosežnost, pad Carigrada među pravoslavnima takav oreol iz niza razloga nije stekao. S druge strane, katolički Zapad je na „šizmatičku“ Vizantiju dosledno gledao s odbojnošću, pa i neprijateljstvom, tako da njenu istoriju, uključujući i pad u osmanlijske ruke, ne doživljava kao deo svoje istorije. Uostalom, dovoljno je setiti se strašnog krstaškog razaranja Carigrada 1204. godine, s kojim se po okrutnosti može uporediti jedino osvajanje sultana Mehmeda 1453. godine - kaže prof. dr Darko Tanasković.
S druge strane, u Turskoj se dugo i temeljno pripremala proslava jubileja 560 godina osvajanja Konstantinopolja. Snimljen je i najskuplji turski film „Fetih (osvajač) 1453“ koji je u neosmanskom duhu prikazao pad Carigrada i ostvario rekordnu gledanost u Turskoj.
- Turci, naravno, neoosmanistički naglašeno slave pad Carigrada kao veliku pobedu svojih predaka čiju nadmoć na Balkanu u savremenim okolnostima i formama žele da obnove. Evropa je zaboravila da je Istanbul nekada bio Konstantinopolj, a „Bizant“ je postao sinonim za levantinsko lukavstvo i nemoralnu prevrtljivost, iako je kultura Vizantije svojevremeno za nekoliko kopalja nadmašivala zapadnoevropsku. Indikativno je da i jedan Semjuel Hantington u poznatoj knjizi „Sudar civilizacija“, pravoslavlje, zajedno s islamom, smešta u istočnu hemisferu suprotstavljenu zapadnohrišćanskoj. Nedavno je kod nas neko duhovito primetio da se granica između Zapada i Istoka u zapadnjačkom viđenju pomerila s Bosfora na Drinu, u čemu su dobrim delom i koreni srpskih problema s Evropom - kaže dr Tanasković.
Vodeći srpski istoričari smatraju da bi Srbi morali da se podsete vremena pada Carigrada, zbog političkog konteksta događaja.
- Romejsko carstvo, siromašno, dekadentno i podeljeno, našlo se u škripcu između agresivnog islamskog istoka i papskog zapada. Zapad je obećavao pomoć, ali samo ako se prihvati crkvena unija, pokatoličavanje. Međutim, čak i kad je car Jovan, prethodnik Konstantina Dragaša, prihvatio uniju, pomoć nije stigla. Na očajničke Konstantinove pozive, papa ne pokreće krstaški rat već šalje kardinala da pokrštava - kaže dr Radić.
Praktični značaj Carigrada bio je ogroman jer je kontrolisao Bosfor, spona Evrope i Azije. Iako je Konstantinov grad bio praktično sve što je ostalo od Romejskog carstva, njegovo osvajanje donosilo je osvajaču ne samo veliku materijalnu korist, već još veću moralnu pobedu, jer je bio simbol imperije.
Zato je odgovor Konstantina Dragaša na ponudu Mehmeda Osvajača za predaju grada glasio:
- Predaja grada nije niti moje lično pravo niti pravo bilo kog pojedinca koji u njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj život.
Istoričari smatraju da podvig samožrtvovanja nije slučajan već deo kodeksa usađenog vaspitanjem pod uticajem snažne ličnosti majke Jelene Dragaš, koja je na „purpurnom dvoru“ obnovila mit o svetoj žrtvi.
Nalik spartanskom kralju Leonidi ili srpskom knezu Lazaru, poslednji romejski car se svesno žrtvovao. Svedočanstva preživelih u bici su identična: Konstantin Dragaš je 29. maja 1453. na mestu gde su janičari provalili kapiju skinuo purpurni ogrtač i ostale carske oznake i kao običan vojnik pao u odbrani Carigrada.
Skidanje vladarskih obeležja unelo je veliku zabunu među Turke koji su uzaludno tražili telo poslednjeg rimskog cara, da bi trijumfovali nad njim. Tako je stvorena legenda o „besmrtnom caru“ koji će se jednog dana vratiti kroz Zlatnu kapiju na carigradskim zidnama i povratiti slavu Konstantinopolja.

STRAH OD BESMRTNOG CARA LEGENDA nastala posle pada Carigrada kaže da car Konstnatin Dragaš Paleolog nije poginuo već se pretvorio u kamen dok ne dođe vreme da se trijumfalno vrati kroz Zlatnu kapiju Carigrada. Koliko je ovo verovanje bilo jako govori činjenica da su sujeverni Turci vekovima držali zazidan taj prolaz u zidinama. Kad je ser Tomas Poj, tadašnji ambasador Engleske na Porti, pokušao u 17. veku da uzme neke antičke statue sa Zlatne kapije, umalo je linčovan jer su sujeverni Turci mislili da će oživeti Konstantina. U 18. veku turski stražari su uhapsili poslanstvo koje je nosilo egipatsku mumiju u Francusku, jer su mislili da je reč o Konstantinovom telu. Mumija im je oduzeta, za svaki slučaj

Zanimljivi odlomci iz knjige " Besmrtni car" od Donalda Nikola...Knjiga je posvecena Konstantinu Dragasu i sadrzi istorijske podatke kao i legende o poslednjem danu zivota velikoga cara....


  "Posmrtni govor Rimskog carstva"


  „Gospodo, slavni kapetani naše vojske i vi, naši prijatelji po oružju, hrišćani, čas bitke se približava. Zbog toga sam rešio da vas ovde okupim, kako bi svima bilo jasno da do kraja morate ostati zajedno, odlučniji nego ikada pre. Vi ste se uvek borili protiv neprijatelja Hrista, ovenčani slavom. Sada je odbrana
vaše otadžbine i grada poznatog širom sveta, koga nevernici i đavolji Turci većpedeset dva dana opsedaju, poverena vašim uzvišenim dušama. Nemojte da vas plaši to što su njegove zidine srušene neprijateljskim topovima. Vaša snaga leži u Božjoj zaštiti i vi ćete je pokazati oružjem i mačevima uperenim ka neprijatelju. ja znam da će ova divlja rulja, po svom običaju, jurnuti na vas odapinjući neprozirne zavese strela i glasno
urlajući. To vas neće pozrediti jer, kao što vidim, dobro ste zaštićeni oklopima. Oni će udariti na zidine, na naše pancire i štitove. Ali, vi nemojte imitirati Rimljane, koji su, kada su Kartaginjani krenuli u bitku protiv njih, dozvolili svojoj konjici da ustukne pred zastrašujućim izgledom i rikom slonova. U ovom boju morate biti jaki, bez straha, bez pomisli o povlačenju, morate se odupirati herkulovskom snagom. Životinje mogu
bežati od životinja. Ali, vi ste ljudi, ljudi hrabra srca, koji će ove beslovesne zveri zadržati u  kavezu i svojim kopljima i mačevima pokazati im da se ne bore protiv životinja, kakve su sami, većprotiv njihovih gospodara.
Vi znate da su nevernici nepravedno prekinuli mir. Prekršili su zakletvu i ugovor koji su sa nama napravili; poklali su naše seljake u vreme žetve; podigli su tvrđavu na Propontidi koja treba da proguta hrišćane; opkolili su Galatu u vreme primirja. A sada prete da će osvojiti grad Konstantina Velikog, vašu očevinu, utočište koje je oduvek primalo sve odbegle hrišćane, zaštitnika svih Grka. Prete da će oskrnaviti naše svete crkve, da
će ih pretvoriti u štale za svoje konje i stoku. O, braćo moja, sinovi moji, večna slava hrišćanstva u vašim je rukama. Vi, hrabri Đenovljani, poznati no svojim bezbrojnim pobedama, vi koji ste uvek štitili ovaj grad u mnogim sukobima sa Turcima, pokažite sada još jednom svoju hrabrost, svoj duh, svoju snagu.
I vi Mlečani, junaci čiji su mačevi toliko puta prolili tursku krv, vi koji ste nam davali pomoći poslali mnogo neverničkih duša u morske dubine, pod komandom Loredana, najdičnijeg kapetana naše flote, vi koji ste obdarili ovaj grad, kao da je vaš sopstveni, dobrim i uzvišenim ljudima, uzvisite se još više i pripremite se za boj. Slušajte komande vaših vođa, mojih prijatelja po oružju, i znajte da je ovo dan vaše slave, dan u kome ćete, ako prolijete makar i kap svoje krvi, zadobiti večnu slavu i oreole mučenika."


    Konstantinova smrt


Svedoci osvajanja grada, mada ne i careve smrti, izražavaju opštu nesigurnost o pitanju njegove sudbine.
Nadbiskup Leonardo sa Hiosa, koji je najpre dopao zatočeništva a potom uspeo da pobegne, piše papi 16. avgusta 1453. godine da je Konstantin kada je hrabri đenovljanski kapetan Đustinijani ranjen i prisiljen da se povuče iz borbe sasvim klonuo duhom. Shvativši da je bitka izgubljena, on je zaklinjao jednog od svojih mlađih oficira da ga probode mačem, da ne bi živ pao nevernicima u ruke. Ipak, niko nije imao dovoljno hrabrosti da ispuni ovu carevu molbu; i pošto su Turci nagrnuli kroz otvore u zidinama, Konstantin je pao ranjen, zatim je ustao, ponovo pao i posle toga zauvek nestao u bojnom metežu. Mlečanin Nikolo Barbaro, kome je takođe pošlo za rukom da pobegne iz zarobljeništva, zapisao je u svom Dnevniku da niko pouzdano ne zna da li je car živ ili mrtav. Postoje glasine da je njegovo telo nađeno među gomilom leševa ili da se obesio u trenutkukada su Turci provalili kroz kapiju Svetog Romana. Jedna uzgredna Barbarova beleška ponavlja Leonardovu izjavu da je Konstantin uzalud molio svoje ljude da ga probodu mačem. Potom je pao u gužvi, ponovo ustao, još jednom pao i izdahnuo.Kardinal Isidor poslao je sa Krita pismo kardinalu Visarionu 6. jula 1453. godine, u kome kaže da je Konstantin ranjen i ubijen u boju koji se vodio kod kapije Svetog Romana i to pre odlučujuće bitke. Ali, on je priči dodao i jednu novu pojedinost: čuo je da je caru odrubljena glava i da je kao poklon predata sultanu, koji je bio oduševljen što je vidi, a potom je izložio najgorim pogrdama i udarcima i nosio je kao pobednički trofej kada se vratio za Jedrene. Ova grozna
priča očigledno je kružila među preživelim zapadnjacima u prvim danima posle pada Ca rigrada. Kasnije su je preuzeli i razmotrili vizantijski istoričari Duka i Halkokondil.Firentinski trgovac Đakopo Tedaldi, koji je učestvovao u odbrani grada i uspeo da pobegne na jednom mletačkom brodu odmah pole osvajanja, iznosi tužnu činjenicu o carevoj smrti i dodaje: „Neki kažu da mu je odrubljena glava; drugi da je poginuo u metežu na kapiji. Obe verzije mogu podjednako biti istinite." U pismu koje je napisao papi Nikoli V, istoga dana kada je pisao i Visarionu, kardinal Isidor ne kaže ništa o carevom pogubljenju, ali piše da je Konstantinova duša ovenčana oreolom mučeništva i da je otišla u raj. Verovatno ni Isidor nije bio siguran u istinu.


Ista nesigurnost ogleda se i u ostalim savremenim izveštajima. Konzul Ankone, Benvenuto takođe se zatekao u Carigradu tokom opsade. Čuo je od vojnika da je car poginuo, da mu je glava odrubljena, nabijena na koplje i odneta turskom sultanu. Pišući krajem novembra u Bolonju, Franci iz Carigrada jednostavno javljaju da se car nalazio među palim braniocima. Sličan je izveštaj i vitezova reda svetog Jovana sa Rodosa, podnet u pismu od 30. juna koje su uputili Mergrejvu Branderburškom u Jerusalim. Vesti o padu Carigrada i Konstantinovoj smrti čuo je i jedan hodočasnik iz Bazela 1453. godine tokom svog putovanja. O tome je pisao i Paolo Doti, advokat iz Padove, u pismu koje je, juna meseca, poslao sa
Krita. Izveštaj dvojice grčkih plemića, koji su bili u Carigradu u to vreme, zapisan kratko posle pada, sačuvan je u nemačkoj verziji. Oni kažu da je car, pošto je Đustinijani ranjen i odnesen sa svog položaja, uzviknuo Bogu da je izdan, posle čega je stradao u ratnom metežu.Veliki majstor vitezova sa Rodosa, pišući 6. jula 1453. godine načelniku svog reda u Nemačku, navodi glasine no kojima je carevom telu otkrivenom u masi leševa odrubljena glava.Moguće je pretpostaviti da kardinal Isidor nije hteo da uznemirava papu nepotvrđenim glasinama o skrnavljenju iosakaćivanju Konstantinovog mrtvog tela. Eneja Silvi-je, tadašnji sijenski biskup, a potonji papa Pije II, nije međutim bio tako uviđavan. On je bio vatreni pobornik pravoslavlja na istoku, u vreme kada je za to nažalost bilo većpreviše kasno, i smatrao je da od Turaka treba očekivati samo najgore. U svom pismu od 12. jula, upućenom papi, on kaže da je čuo od izbeglica ili dezertera iz Srbije da je caru Konstantinu Paleologu odrubljena glava, a da je njegov sin pobegao, te da je opkoljen u Galati.
Mesec dana kasnije isto jepisao i Nikoli Kuzanskom.Ipak, njegov izveštaj je netačan u najmanje jednoj stvari, naime Konstantin nije imao sina. Kako su ga, međutim, o tome obavestili Srbi, može se pretpostaviti da su oni bili bolje upoznati sa turskom verzijom događaja. Srbi su, naime, formirali odred od 150 konjanika koje je despot  ĐurađBranković, kao turski vazal, morao da uputi pod zidine Carigrada.Borili su se rame uz rame sa turskim vojnicima, a oni koji su se vratili u Srbiju doneli su sa sobom tursku verziju događaja. I svi ostali rani turski izvori o padu Carigrada navode da je Konstantinu odrubljena glava. Jedan ratnik iz srpskog odreda ostavio je svoj sopstveni zapis. To je bio Konstantin Mihailovićiz Ostrovice, koji je kasnije prihvatio islam i mogao da stupi u sultanovu službu kao janičar. Njegovi memoari poznati su pod pogrešnim nazivom Dnevnik poljskog janičara. Napisani su tek pošto se navršilo punih četrdeset godina od pada Carigrada, u vreme kada je Konstantin Mihailović živeo u Poljskoj, a njegov opis je na momente pun maštovitosti. Međutim, kada je u pitanju careva smrt on bi mogao biti prilično precizan. Tu se kaže da je Konstantin pao, boreći se do poslednjeg daha na razvalinama zidina. Glavu mu je odrubio janičar Saneles, odnevši je potom sultanu, bacivši je pred njegove noge, pri čemu je rekao da je to glava njegovog najogorčenijeg neprijatelja. Mehmed je upitao jednog zatočenika, inače bliskog carevog prijatelja, čija je to glava; ovaj je potvrdio da je to zaista glava cara ( Konstantina) Dragaša. Sultan je tada velikodušno nagradio tog janičara,poklonivši mu provincije Ajdin i Anadoliju.Janičarevo ime je možda izmišljeno. Veličina nagrade svakako je preterana. Ipak, ostatak priče mogao bi biti istinit; utoliko pre što se ona kasnije ponavlja i u drugim turskim izveštajima, mada se neki od njih ne slažu oko mesta gde je Konstantin pao. Tursun-beg, koji se 1453. godine nalazio u sultanovoj
vojsci, napisao je kasnije Istoriju gospodara osvajača sultana Mehmeda. On piše o carevom držanju u poslednjih nekoliko sati u nimalo epskom niti plemenitom maniru. Dalje opisuje kako su Konstantin „nevernik" i njegovi ljudi panično bežali, ali putem ka moru, nadajući se da će naći neki brod koji bi im omogućio
spas. Međutim, naleteli su na četu turskih mornara koji su se presvukli u janičarske uniforme da bi učestvovali u pljački, ali su zalutali u sporednim gradskim ulicama. Car, koji se nalazio na konju, jurnuo je na jednog od njih i oborio ga. Turčin, iako većpolumrtav, uzvratio je napad, i odsekao Konstantinu glavu. Ostali njegovi pratioci su zarobljeni ili pobijeni, a njihovi konji pohvatani i odvedeni kao deo plena. Tako su turski mornari stekli odgovarajuću nadoknadu što su propustili pljačku grada, poskidavši uz to sa tela mrtvih hrišćana čitavo bogatstvo u srebru, zlatu i draguljima.Kasniji turski izveštaj iz pera Ibn Kemala blizak je izveštaju Tursun-bega, ali ima i neke nove pojedinosti. On navodi da su car i njegova svita, nakon napuštanja boja, potražili utočište u Jedi kule, zamku Sedam tornjeva. Nedaleko od Zlatne kapije sukobili su se sa grupom ratnika; jedan od njih, pravi div od čoveka, oborio je cara na zemlju i odrubio mu glavu, a da nije ni znao koga je pogubio.
Ostali turski opisi u priličnoj meri su razočaravajući. Mehmed Nešri, pišući oko 1492. godine, beleži samo to da je caru odrubljena glava. Otprilike u isto vreme, Ašik-paša Zade kaže da je car ubijen; dok hodža Sadedin, koji je umro 1599. godine,sledi u svom rukopisu Istorijska dijadema verziju koju je dao Tursun-beg, istina sa mnogo više krvoprolića, nasilja i umetničke slobode.Izveštaj Nikola Tinjoza da Folinja, napisan pre novembra
1453. godine, govori kako je car koga su zvali Dragaš viđen zarobljen od Osmanlija kojisu mu odrubili glavu.
Taj detalj dodatno je razradio Mlečanin Filipo da Rimini u pismu upućenom Francisku Barbaru, prokuratoru crkve Svetog Marka. Pismo je poslato sa Krfa krajem 1453. godine ili na samom početku 1454. godine. U prilično tendencioznom, retoričkom i promletačkom opisu, Filipo beleži da je careva glava pronađena i odneta sultanu koji je, ganut tim strašnim prizorom, rekao svojim savetnicima: „Ovo je sve što mi je nedostajalo da pokažem slavu koju smo izvojevali.“ Isti događaj ponovljen je od reči do reči u izeštaju Đakoma Langusija, objavljenom u Mletačkoj hronici Zorza Dolfina, svakako ne pre aprila 1454. godine.
Nemačka verzija, čiji je autor Henrih de Zemern, verovatno službenik papske kurije, kaže da su pred sultana doneli čak tri glave posađene na tri koplja. Jedna je pripadala caru, druga Turčinu koji se borio na
strani hrišćana, a treća starom bradatom monahu, za koga je rečeno da pripada kardinalu Isidoru, mada je ovo bilo iz mišljotina, budući da je kardinal Isidor uspeo da pobegne 24 iz grada.
Razumljiva je sultanova želja da zna da li je Konstantin ubijen ili zarobljen, jer da je uspeo da pobegne mogao je, kako su mu to neki od njegovih savetnika i predlagali, da nastavi borbu i to uz znatno veću podršku zapadnog hrišćanstva. Suština je data u jednom od više literarnih opisa događaja, napisanom na zadugo nakon što se desio. Nikola Sagundino, ili Sekundinus, bio je Mlečanin iz Negroponta (Eubeja). Dopao je
ropstva kada su 1430. godine Turci osvojili Solun. Na saboru u Ferari i Firenci bio je u svojstvu prevodioca, a kasnije je poslat u razne misije kao predstavnik Mletačke republike. Sagundino je 25. januara 1454. godine u Napulju uručio jedan svečani govor kralju Alfonsu V od Aragona. U njemu je posebno pomenuo sudbinu kralja Konstantina jer, kako je rekao, ona zaslužuje da bude zapisana i upamćena za sva vremena. U poslednjim časovima odbrane Carigrada, Đustinijani Longo bio je dvaput ranjavan. On je rekao caru da je sve izgubljeno i savetovao mu da se povuče, a za njega će se sigurno naći brod koji ga može odvesti u bezbednost. Konstantin, međutim, nije prihvatio ovaj predlog, čak je prekoreo Đustinijana za kukavičluk. Jer, ako njegovo Carstvo padne, ni on ne može dalje da živi. Radije će umreti zajedno sa njim. Konstantin je ponovo otišao do mesta gde je neprijatelj bio najbrojniji i tu je otkrio da su oni većzauzeli otvore u zidinama. Biti živ uhvaćen svakako nije dostojno jednog hrišćanskog cara. On je zatražio od svoje pratnje da ga ubiju. Ali, niko za to nije imao dovoljno hrabrosti. Da ga Turci ne bi prepoznali, car je skinuo svoja odličja i, kao običan vojnik, sa golim mačem u ruci, zaleteo se u najveći metež. Tu, na ruševinama svog grada i carstva, bio je oboren i ubijen „princ vredan besmrtnosti". Sultan je želeo da mu Konstantina dovedu živog, ali posle osvajanja rečeno mu je da je za to previše kasno. Po Mehmadovom naređenju, njegovo telo je pronađeno
među gomilom drugih leševa i ruševina, zatim je sultan naredio da mu se odseče glava, probode na koplje i potom sa njom, paradira logorom. Sultan je kasnijenaložio svojim izaslanicima da carevu glavu, zajedno sa 40 mladića i 20 devojaka, izabranih među zarobljenicima, odnesu na poklon egipatskom
sultanu.

Odmah no povratku u Jedrene sultan je počeo da planira igradnju jedne tvrđave na evropskoj obali Bosfora. Pre trideset pet godina, njegov pradeda Bajazit je na azijskoj obali tesnaca izgradio tvrđavu. Bio je to Anadoli hisar. Mehmed je predložio da se izgradi njen par na suprotnoj strani, što bi mu obezbedilo potpunu kontrolu nad saobraćajem u Bosforu i omogućilo blokadu Carigrada sa kopna i mora. U zimu 1451. Godine Mehmed je doneo ukaz da se sakupe radnici i neimari iz svih provincija njegovog carstva, te da se materijal potreban za izgradnju prenese na mesto koje je on sam lično izabrao — u najuži deo kanala. Stanovnici Carigrada strepeli su od najgoreg.
Oni su osećali da sva ona proročanstva o kraju njihovog sveta I dolasku antihrista samo što ni-su počela da se ispunjavaju. U proleće 1452. godine oni su sa zidina svog grada mogli videti da su radovi na utvrđenju otpočeli. Konstantin je bio nemoćan. Ostalo mu je jedino da uloži protest kod sultana. Sa tom namerom mu je poslao glasnike, ne bi li ga podsetio na njihov sporazum. Posebno je naglasio kako je Bajazit svojevremeno sa poštovanjem zatražio dozvolu za gradnju tvrđave na azijskoj strani obale od Manojla II, iako je to već tada bila osmanlijska teritorija. Međutim, Mehmed niti je bio sklon pomirenju, niti je imao nameru da objašnjava svoje planove. Sada su se obe strane Bosfora nalazile pod osmanlijskom kontrolom. Uostalom, njegov pradeda je imao nameru da sagradi tvrđavu i na evropskom kopnu, ali nije poživeo dovoljno dugo da bi to ostvario. Ono što sultan radi, ili namerava da uradi - cara se ni malo ne tiče. Tako je glasio odgovor koji su glasnici preneli Konstantinu. Sada je postalo očigledno da će nova tvrđava imati dve namene. Ona će štititi, možda čak i zatvoriti Bosfor u oba smera, ka i od Crnog mora, čime će Carigrad biti lišen redovnih isporuka namirnica; s druge strane, Konstantin više neće imati nikakvu kontrolu nad italijanskim brodovima koji su plovili Bosforom i za to plaćali carinu. Najgore od svega bilo je to što je ova tvrđava trebalo da postane centar iz koga bi se upravljalo opsadom Carigrada. U gradu je zavladala panika. Svakako ne bez osnova, jer su do marta 1452. godine na odabranom mestu sakupljeni i radnici i materijal. Gradnja je otpočela 15. aprila. Nova tvrđava završena je u avgustu. Postala je poznata kao Rumeli hisar, evropski zamak, nasuprot tvrđave Anadoli hisar, zamka Istoka. Turci su je nazvali Bogaz-Kesen, a Grci Lemokopija (gr. laimos - grlo; koph - seča, sečenje) - nož pod grlom. Da bi raščistili mesto na kome će podići tvrđavu, Turci su porušili nekoliko crkava i drugih objekata koji su im smetali. Zbog toga su u junu protestvovali neki od pripadnika lokalnog grčkog stanovništva. Vojska ih je opkolila i masakrirala. Ništa bolje Grci nisu prošli ni u drugom slučaju, kada je grupa zemljoradnika iz Epivata, na obali Mramornog mora, zahtevala da se sa njihove zemlje uklone konji i tovarna marva koju su Turci tu pustili na pašu, upravo u vreme žetve. Umesto da im usliši molbu, sultan je na njih poslao svoje čete; tom prilikom pobijeno je četrdeset seljaka Grka. Istoričar Duka veruje da je baš to bio povod za sukob koji se na kraju pretvorio u „propast Romeja". To je izazvalo cara Konstantina da javno objavi rat sultanu. Potom je zatvorio carigradske kapije i zarobio sve Turke koji su se našli u gradu. Ipak i sam je shvatio beskorisnost ovog poteza, tako da su turski zarobljenici pušteni posle samo tri dana.  Turski istoričar Tursun beg daje sličnu verziju o sukobu između grčkih pastira i turskih vojnika. Posle toga su oni u gradu pomislili da je to početak rata, te su zatvorili sve kapije. Neki od sultanovih oficira koji su se zadesili unutar zidina Carigrada ostali su zatočeni. Kada je primetio da su u pitanju osmanlijski velikodostojnici, Konstantin ih je uputio sa pratnjom u logor. Ali, sultan se rasrdio zbog ovakvog ponašanja prema svojim ljudima. Nije prihvatio careva izvinjenja i uzvratio je ultimatumom: „Ili predajte grad, ili se pripremite za boj". Konstantin je preduzeo jedino što mu je još preostalo: sakupio je sve raspoložive zalihe namirnica i počeo da obnavlja I utvrđuje gradske zidine. U isto vreme uputio je Zapadu hitne zahteve za podršku i pomoć. Već krajem 1451. godine, kada su sultanove namere postale očigledne, on je poslao jednu poruku u Veneciju, upozoravajući Mlečane da će grad pasti u turske ruke ako odmah ne pošalju pomoć. Odgovor je stigao u februaru 1452. godine. Mlečani su iskreno saosećali sa carom, ali su bili preokupirani ratom sa svojim susedima u Lombardiji. Najviše što su mogli da urade bilo je da pošalju u Carigrad brod sa tovarom baruta i oklopa, koje je car tražio. Po svemu sudeći, Mlečani su izgubili hrabrost i interes za spasavanje hrišćanskog Carigrada. Njegovo osvajanje je postalo neminovno. Zbog toga nisu želeli da se mešaju u sultanove planove. Nekoliko meseci kasnije, međutim, oni su promenili raspoloženje. Sultan Mehmed je obznanio da će svi brodovi koji plove Bosforom, u trenutku kada tvrđava Rumeli hisar bude gotova, a topovi sa njenih zidina upereni na more, morati da plaćaju carinu. Oni koji to odbiju biće potopljeni topovskom
vatrom. U novembru 1452. godine jedan mletački trgovački brod, prolazeći tim putem, oglušio se o ovu zapovest. Na to su se oglasili topovi sa tvrđave. Brod je potopljen, a kapetan i trideset mornara dopali su zarobljeništva pošto su uspeli da se dočepaju obale. Svi su no kratkom postupku pobijeni. Mlečani,
koji su bili ubeđeni da ih štiti njihov dogovor sa sultanom, odjednom su se i sami našli u ratu sa Turcima.Kako su meseci prolazili situacija je postajala sve gora. Konstantin je poslao glasnika za Moreju, zahtevajući da jedan od braće odmah dođe u Carigrad i pomogne mu. Nadao se da će, ako ukaže zapadnim vladarima da se opsada Carigrada sve
više bliži, uticati na njihovu savest. U očajanju, nudio je visoke nagrade onima koji bi došli ili poslali pojačanje. Janošu Hunjadiju — koji je u međuvremenu i no drugi put doživeo poraz od turske vojske, na Kosovu 1448. godine — uručio je carsku hrisovulju kojom mu je obećavao Selimvriju ili grad Mesemvriju na obali Crnog mora. Kralju Alfonsu V od Aragona i Napulja uručio je opet drugu hrisovulju, nudeći mu ostrvo Lemnos. Obratio se i đenovljanskim vladarima Hiosa, obavezujući se da
im plati za pomoć. Ponovo je pisao Mlečanima, a poslao je novog emisara i u Raguzu, još neke italijanske gradove i, naravno, papi. Njegovi su napori doneli malo praktične koristi. Papa Nikola V je razumeo Konstantinove teškoće i saosećao je sa njim. Međutim, u stvarnosti se radije opredelio da ostane po strani. Slično svojim prethodnicima, nije hteo da pruži pomoć istočnim hrišćanima dok se ne pokaju zbog svojih grešaka i ne prihvate jedinstvo sa crkvom u Rimu. Prioritete obe strane lepo je pokazao Edvard Gibon:
„Grci su insistirali na tri osnovna pitanja: pomoć, sabor i ponovno ujedinjenje, dok su Latini izbegavali drugo, a prvo samo obećavali kao logičnu posledicu trećeg." Ležeći na samrtnoj postelji 1455. godine, okrenut svojim kardinalima, papa Nikola V pravdao se rečima kako je oduvek želeo da učini sve što je u njegovoj moći da bi pomogao
Konstantinu. Ali, od samog početka je bio svestan da sam nikako nije u mogućnosti da sakupi takve snage koje bi se uspešno suprotstavile strahovitoj moći Turaka. Zato je Konstantin morao da se obrati i drugim zapadnim katoličkim vladarima. Isti, prilično zamagljen odgovor, Konstantin je dobio i od Mlečana. Izjavili su da će mu pomoći u odbrani Carigrada ako to učine i druge hrišćanske zemlje. Ono čega se Genadije plašio, u oktobru 1452. Godine postalo je stvarnost. Papa je konačno ostvario svoj plan, u maju je poslao svog izaslanika za Carigrad, kako bi u crkvi Svete Sofije potvrdio i proslavio crkvenu uniju. Bio je to Isidor, bivši mitropolit kijevski, kome je odanost ideji unije iz Firence, kao I Visarionu, donela kardinalsku titulu. On je napustio Napulj, da bi u Carigrad stigao 26. oktobra. Sa njim je došao i Leonardo sa Hiosa, đenovljanski nadbiskup Lezbosa. Isidor je sa sobom poveo i jednu četu od 200 strelaca iz Napulja. Bilo je to neznatno pojačanje koje je, ipak, u srcima uznemirenih Grka probudilo kakvu-takvu nadu; oni kao da nisu uviđali, ili nisu hteli da uvide, pravi razlog Isidorove misije, koji je došao da spase njihove duše, a ne da pomogne u odbrani grada.118 Njegov dolazak izazvao je kod antiunionista grozničavu aktivnost I propagandu. Njihov vođa Genadije, za koga je ova borba postala opsesija, povukao se 1. novembra u svoju monašku
ćeliju. Na vratima je istakao proglas u kome se zaklinjao pred Gospodom da bi pre umro nego što bi izdao pravoslavnu veru. Unija je bila đavolje delo. Predskazivala je slom onih koji su okrenuli leđa Bogu.119 Mesec dana pre Isidorovog dolaska, 13. septembra 1452. godine, advokat u Carigradu Teodor Agalianos, član Sinaksisa i nekadašnji prijatelj Marka Evgenika, napisao je prvu belešku kratke hronike o savremenim zbivanjima. Zaključio ju je sledećim rečima: „Ovo je zapisano u trećoj godini vladavine Konstantina Paleologa, koji je ostao nekrunisan jer crkva nije imala poglavara i jer se nalazila u rasulu, što beše posledica lažnog ujedinjenja, izvršenog za vladavine njegovog brata i prethodnika Jovana Paleologa... Ta nija beše delo Satane, ono je izazvalo srdžbu Boga, podelilo crkvu, rasulo njenu decu i potpuno nas uništilo. Istinu govoreći, ono je izvor svih naših ostalih nesreća". Veliki duks Luka Notaras, služeći svom caru, pokušao je da umiri raspaljene strasti. Delimično je uspeo da uveri javnost da kardinal Isidor dolazi sa najboljim namerama i da će proslava ujedinjenja u Carigradu biti od opšte koristi. Ipak, njegove reči nisu ubedile gradsko plemstvo, koje je zahtevalo određenu vrstu sporazuma. Car ih je odbio, nadajući se da su strelci iz Napulja samo prethodnica pomoći koja tek treba da dođe. Slično su mislili i pravoslavci koji nisu bili tako zagriženi protivnici ujedinjenja kao Genadije i njegovi sledbenici. Bili su spremni da plate duhovnim posrnućem zarad materijalne nagrade. A, ako pomoć stigne i grad bude spasen od trenutne opasnosti, doći će vreme da se pitanje unije ponovo razmotri u mirnijoj atmosferi. Kardinal Isidor, koji je i sam bio Vizantinac, dobro je poznavao snagu osećanja pravoslavnih vernika. Kada se, naime, posle skupštine u Firenci vratio u Kijev, u svojstvu papskog legata za Rusiju, narod se digao protiv njega i on je završio u tamnici. To ga je naučilo da bude taktičan i da se prema svojim protivnicima ponaša krajnje diplomatski. Za njega je, međutim, najvažnije bilo što ima Konstantinovu podršku. Po Sfrancesovom mišljenju, car je trebalo da postavi Isidora za carigradskog patrijarha umetsto Grigorija III, koji nije pokazivao ni najmanju želju da se vrati. Ovo naimenovanje sigurno bi odobrovoljilo papu i možda omogućilo dobijanje pomoći od katolika sa Zapada. Ali, Konstantin je mudro uvideo da bi to samo izazvalo nove nevolje i nerede na ulicama. Kada je postalo jasno da novo pojačanje sa zapada neće doći, protivnici ujedinjenja ponovo su stekli neke od svojih izgubljenih pozicija. Na ulicama su zavladali neredi. Latinski nadbiskup sa Lezbosa, koji je došao s Isidorom, zamerio je Konstantinu na preteranoj toleranciji prema vođama ovih nereda, koje bi trebalo pohapsiti i baciti u okove. Kao i papa Nikola V, i on je smatrao da Konstantin mora da zauzme čvršći stav prema opoziciji. Car je, međutim, odbio da posluša ovaj savet. Umesto toga, sazvao je novu skupštinu Sinaksisa 15. novembra, zahtevajući od njih da sastave još jedan dokument sa primedbama na odluke firentinskog sabora. Oni su ga poslušali drage volje, što samo potvrđuje činjenicu da je Konstantinova diplomatija predstavljala bolji izbor od njihovog eventualnog hapšenja i pretvaranja u mučenike. Teško je zauzeti nekakav čvrst stav u vezi sa Konstantinovom iskrenošću u odnosu na uniju crkava, u srcu pravoslavnog hrišćanskog sveta, kada je bio potpuno svestan da je ostatak  tog sveta prezire. Istoričar Duka je verovao da je careva posvećenost ovoj ideji samo izgovor. Jovan Evgenik nije oklevao da podseti cara na čvrstu rešenost njegovog oca Manojla II da ne izda pravoslavnu veru zarad spasavanja Carstva. S druge strane, Konstantin je pred sobom imao I primer svog brata Jovana VIII, kao i svog pretka cara Mihaila VIII, koji je u 13. veku, u sličnim okolnostima, pribegao surovom razračunavanju s opozicijom, pokušavajući da je primora na prihvatanje ujedinjenja sa rimskom crkvom. Umro je isključen iz obe crkve, osuđen kao loš i nesavestan misionar od strane Rima, a od strane svojih sunarodnika kao izdajnik svoje vere. Konstantin nije bio veliki teolog, ali je imao velikog strpljenja I razumevanja za one koji su se bavili teologijom. Njemu lično bilo je najvažnije spasavanje Carigrada, po ma koju cenu. U toj nameri imao je i podršku velikog duksa Luke Notarasa. Notaras je ušao u istoriju kao tvrdokorni protivnik unije zbog slučajne izjave koja je njemu pripisana da bi više voleo da vidi sultanov turban u gradu nego latinsku mitru. Takođe, on je imao mnogo prijatelja i poznanika među Latinima i poslao je neku od svojegove dece da se nastane u Italiji kao izbeglice. Možda je jednu takvu, prilično neumerenu, primedbu rekao, isprovociran netolerancijom nekih Italijana iz Carigrada. On je ipak bio saglasan sa svojim carom da se „carica gradova" mora spastic po svaku cenu. Deset dana posle Konstantinovog pomirljivog sastanka sa pripadnicima Sinaksisa, topovi sa Rumeli hisara potopili su mletački brod na Bosforu. Ovaj nemili događaj bacio je u zasenak ostale rasprave, ujedinivši u Carigradu sve međusobno zavađene protivnike. Vapaj za pomoć po bilo koju cenu postao je još glasniji. Sledećeg dana Genadije je izdao novi proglas koji je trebalo da učvrsti odlučnost onih koji su još ostali neopredeljeni. Bio je to, po njegovom sopstvenom priznanju, pokušaj da se ugasi već rasplamsali šumski požar. Tutanj turskih topova iza gradskih zidina bio je mnogo ubedljiviji od Genadijevih tirada. Ovaj proglas je napisan u formi ličnog priznanja, u kome Genadije izjavljuje da još uvek čvrsto stoji na strani svoje nasleđene vere; međutim, ako je to neophodno, drugi je mogu izdati. Bio je to, sve u svemu, dosta nejasan dokument. Krajem novembra 1452. godine kardinal Isidor je osetio da je došao čas da ispuni misiju zbog koje je i stigao u Carigrad. Car se složio i 12. decembra u crkvi Svete Sofije održana je svečana liturgija. Konstantin i njegov dvor su bili prisutni. Tada su pomenuta imena pape Nikole i patrijarha Grigorija. Pročitan je i tekst unije, donet u Firenci. Postojale su različite procene o veličini i iskrenosti ovoga skupa. Isidor je izjavio da mu je prisustvovalo sve stanovništvo Carigrada. Duka je verovao da se većina prisutnih samo pretvarala da odobrava skup koji je donosio utehu u časovima bliske opasnosti, a koji se može poništiti kada kriza prođe. Izvesno je da Genadije nije prisustvovao. Izdavanjem svog proglasa on se dostojanstveno povukao iz bitke i istovremeno prećutno odobrio Konstantinove postupke. Genadijevo vreme je tek dolazilo. Konstantin je tražio od Tome ili Dimitrija da dođu iz Moreje sa pojačanjem. Sultan je predvideo ovu mogućnost. Da bi ih zadržao na njihovoj teritoriji, naredio je starom Turahanu, u oktobru 1452. godine da ponovo napadne Moreju. Turahan je poveo veliku vojsku, a sa njim su pošla i njegova dva sina, Umur i Ahmed. Kako im Heksamilion više nije stajao na putu, oni su opljačkali ceo Peloponez od Korinta do Mesenije. Samo je jedan događaj pokvario ovu pobedu. U obračunu sa grčkom vojskom, Matija Asen, jedan od Dimitrijevih oficira, zarobio je Turahanovog sina Ahmeda. On je odveden u Mistru kao zarobljenik. Bio je to mali, ali ohrabrujući trijumf. Kralj Alfonso od Aragona, čija je netrpeljivost prema nevernicima bila širom poznata, čestitao je u svom pismu despotu Dimitriju. Ovakvi slučajevi saradnje među Konstantinovom braćom bili su, nažalost, dosta retki. Oni su većinu svog vremena provodili u međusobnim svađama oko granica, koje je Konstantin postavio kada je postao car. Istovremeno su izazivali bes Mlečana, ohrabrujući albanske bande da napadaju zemlje oko mletačkih kolonija. I kada su Turci konačno rešili da završe osvajanje Moreje, shvatili su da ne moraju u to da ulože velike napore.
Pošto je uvideo da ne može da se nada pomoći od svoje braće, Konstantinu nije preostalo ništa drugo do da poslednje nade uloži u Veneciju, papu i kralja Alfonsa. U trenutku dok su Turahanove trupe nemilosrdno pustošile Moreju, senatori u Veneciji razmatrali su Konstantinov hitan zahtev za pomoć. Odgovor su dali 16. novembra 1452. godine. Insistirali su na tome da su oni sami već sastavili planove odbrane grada. Caru su savetovali da traži od pape da organizuje koaliciju svih zapadnih hrišćanskih snaga, obećavši sa svoje strane da će učiniti sve kako bi uticali na papu i mletačke kardinale u kuriji da što brže delaju. Ovo pismo se nalazilo na putu za Carigrad kada su Turci potopili mletački brod u Bosforu. Trebalo je da prođe izvesno vreme kako bi vest o tome stigla u Veneciju. Međutim, Mlečani koji su se zatekli na licu mesta nisu čekali uputstva iz domovine. Za ših je ta opasnost postala sasvim očigledna. Njihov zastupnik u Carigradu Đirolamo Minoto sazvao je hitan sastanak svog veća. Tome su prisustvovali car Konstantin I kardinal Isidor. Većina je glasala da se ostane u Carigradu i učestvuje u njegovoj odbrani. Poslušnost su odbili oni čiji su brodovi već čekali spremni u luci da zaplove ka Italiji. Na kraju je doneta odluka da nijedan mletački brod ne sme napustiti Carigrad bez saglasnosti Đirolama Minota i pre nego što plati kaznu u visini od 3 000 dukata Izveštaji njihovih zemljaka ostavili su veći uticaj na vladu u Veneciji nego svi emisari koje je slao Konstantin. U februaru 1453. godine dužd je naredio da svi ratni brodovi i vojska budu u pripravnosti za plovidbu prema Carigradu tokom aprila. U isto vreme pisao je papi, kralju Alfonsu, Ladislavu od Ugarske i caru Fridrihu III, upoznavajući ih sa poslednjim novostima iz Carigrada. Ako se pomoć ne pošalje istog časa, grad će pasti u ruke nevernika. Diplomatska aktivnost Venecije bila je zadivljujuća, ali je počela suviše kasno. U nedogled se oteglo I opremanje mletačke flote. Papa je već poslao tri đenovljanska broda, preuzimajući na sebe da još pet brodova naoruža u
Veneciji. I oni su zadržani usled cenkanja oko opreme i plate za posadu. U međuvremenu, početkom 1453. godine, Konstantin je poslao još nekoliko glasnika u Veneciju i kralju Alfonsu preklinjući ih da ne šalju samo oružje, vojsku i brodove, već I hranu, pošto je Carigrad uveliko počeo da oseća posledice turske blokade na Bosforu. Alfonso je poslao jedan tovarni brod sa hranom i namirnicama. S druge strane, jedini udeo cara Fridriha bilo je jedno pismo koje je uputio sultanu Mehmedu, preteći mu združenim napadom ujedinjenih hrišćanskih vladara ako ne sruši tvrđavu Rumeli hisar i ne odustane od opsade Carigrada. Ovo pismo je tipičan primer praznih pretnji, tako karakterističnih za „krstaše iz fotelja" sa Zapada. U zimu 1452. godine sultan je počeo pripreme za opsadu I zauzimanje Carigrada. Morao je biti siguran u uspeh, kako njegov ugled ne bi bio ukaljan, na je ovaj poduhvat pomno planirao, ne obazirući se na troškove. Tokom te duge zime car Konstantin je ohrabrivao svoje ljude, kako muškarce tako I žene, da danonoćno rade na popravci gradskih zidina i sakupljanju naoružanja. On je poslao brodove do okolnih ostrva kako bi dopunio zalihe namirnica. Sećanje na bombardovanje Heksamiliona još uvek je živelo u njegovim mislima. Njegovo oružje možda neće biti dovoljno da se odupre ratnoj tehnologiji kojom je sultan raspolagao, Ipak, ako je car i imao slične sumnje, on ih je zadržao za sebe. Nešto ranije, Konstantina je posetio jedan ugarski inženjer, po imenu Urban, koji mu je ponudio svoje usluge kao projektant teške artiljerije. Bio je to isti onaj inžešer koji je napravio veliki top kojim je pretio sa bedema Rumeli hisara. Međutim, novčana nadoknada koju je tražio daleko je nadvisivala Konstantinove mogućnosti. Urban je bez oklevanja otišao u Mehmedov logor u Jedrenu, gde je prodao svoje usluge po još višoj ceni. Nekoliko meseci potom, pročulo se da je u sultanovoj livnici napravnjen ogroman top. On će se uskoro naći pod zidinama Carigrada, zajedno sa još mnogo topova manjeg kalibra.

Konstantin je bio uznemiren, ali ne i vidljivo uplašen. Priznati strah, značilo je priznati mogući poraz, a on to ne bi nikada uradio. Njegova hrabrost je bila zarazna, prelazila je i na njegove oficire. Velikom duksu Luki Notarasu data je komanda nad zidinama duž obale Zlatnog roga. Članovi porodica Paleolog i Kantakuzin, čije su ranije zajednice u mnogo čemu doprinele osipanju Carstva, preuzeli su komandu nad ostalim strateškim mestima u gradu. Bilo je prisutno i mnogo stranaca koji su u poslednjem času pristigli da brane grad čija su bogatstva tako dugo potkradali i rasipali. Car je imao veliko poverenje u Mlečane, koji su se zatekli više slučajno no što ih je dovela namera. Tražio je od njih da se pokažu na gradskim zidinama, kako bi se neprijatelj uverio u njihovu brojnost; i kada su se oni svojevoljno ponudili da čuvaju ulaz na četiri kapije sa kopnene strane, Konstantin im je bez oklevanja poverio ključeve. Bilo je tu i Đenovljana, iako su se njihovi trgovci iz Galate, kolonije sa druge strane Zlatnog roga, nadali, da će
spasti i sebe i imovinu ako ostanu neutralni. Najpoznatiji među njima bio je Đovani Đustinijani Longo, koji je u januaru 1453. godine došao u Carigrad kao dobrovoljac, na čelu grupe od 700 vojnika. Bio je to iskusan profesionalni vojnik, učesnik mnogih ratova. I njemu je car drage volje poverio odbranu zidina sa kopnene strane. Tokom proleća 1453. godine sultan Mehmed II krenuo je sa svojom vojskom i topovima iz Jedrena. Na uskršnji ponedeljak, 2. aprila, njegova izvidnica podigla je logor u blizini carigradskih zidina sa kopnene strane. Mehmed je imao nameru da paljbu svojih topova usmeri na jaku, trostruku liniju utvrđenih zidova. Nikada ranije nijedan neprijatelj nije uspeo da prodre u grad sa te strane. Tri dana kasnije stigao je i sam Mehmed s ostatkom svojih trupa, ulogorivši se na puškomet od kapije Svetog Romana koja se nalazila na sredini zidina. Ubrzo zatim počelo je bombardovanje. Gotovo istovremeno turska flota u Bosforu pokušala je da se probije u zaliv Zlatni rog. Očekujući takav manevar, car je blagovremeno postavio lanac preko ulaza u zaliv. Nekoliko dana kasnije, pod zaštitom tame, lanac je privremeno uklonjen da bi u luku ušla tri đenovljanska broda koja je poslao papa i jedan veliki tovarni brod pun žita koji je poslao kralj Alfonso od Aragona. Mehmed je znao da na svaki način mora ubaciti deo svoje flote u Zlatni rog, kako bi napao grad i sa mora. Smelost i dovitljivost njegovih inženjera urodila je plodom kada je po njihovoj zamisli napravljen put koji je iz Bosfora vodio preko brda Galate u Zlatni rog. U zoru 23. aprila Konstantin i njegov narod užasnuto su posmatrali porinuće sedamdesetak manjih turskih galija u more daleko iza zaštitnog lanca. Pokušaj Mlečana da na njih otvore vatru završio se katastrofom. Sada je postalo jasno da broj branilaca na zidovima duž obale mora, kao i onih na kopnu, neće biti dovoljan. Rezerve hrane brzo su se smanjivale, a oni koji nisu mogli da plate visoke cene namirnica ostajali su gladni. Konstantin je naredio svojim podanicima da skupljaju novac od privatnih kuća, crkava i manastira kako bi se kupovala hrana za siromašne. Smanjio je crkvena primanja, obećavši da će ih učetvorostručiti kad prođe opasnost. Turci su u međuvremenu nastavili bombardovanje spoljnih zidina. Ubrzo se u bedemu otvorila rupa i ukazao deo unutrašnje odbrane. Kako su kopneni zidovi počeli da se ruše pred njegovim očima, Konstantin je postajao sve očajniji. Poslao je sultanu glasnika s molbom da se povuče i prihvati mir, a za uzvrat će dobiti danak kakav god zatraži. Mehmed je međutim bio suviše blizu pobedi da bi se tek tako predomislio. „Ili ću ja uzeti ovaj grad" - odgovorio je, — ili će grad uzeti mene, mrtvog ili živog. Ako prihvatiš poraz i povučeš se u miru, dobićeš Peloponez za sebe, provincije za svoju braću i mi ćemo biti prijatelji. Ali, ako se i dalje protiviš mom mirnom ulasku u grad, ja ću ući na silu i sve ću vas pobiti i poklati, a mojoj vojsci ću dopustiti da po volji pljačka. Jedino što želim je grad, pa makar bio i prazan". Konstantin se nije ni potrudio da na ovo odgovori; i sama pomisao da ostavi Carigrad za njega je bila nezamisliva. Nekoliko dana kasnije sultan je poslao glasnika koji je savetovao građane Carigrada da se predaju i spasu sigurnog ropstva ili smrti. Mehmed im dozvoljava da ostanu u gradu, pod uslovom da plaćaju godišnji danak od 100.000 zlatnika; imaju I drugu mogućnost - da bezbedno napuste grad i sa sobom ponesu svu svoju imovinu. Posle toga car je okupio svoje savetnike na većanje. Neki od njih preklinjali su ga da beži dok još može. Ako ostane, onda rizikuje smrt, a ako pobegne i ako grad padne u ruke Turaka, on može nastaviti borbu da ga povrati. Savetovali su mu da se skloni u Moreju ili neku drugu bezbedniju provinciju, gde bi mogao da osnuje carstvo u egzilu. To nisu bile reči koje je on želeo da čuje. Bio je iscrpljen i malaksao. Ako „carica gradova" padne u ruke Turaka, biće to Božja volja. Konstantin Paleolog neće ući u istoriju kao car koji je kukavički pobegao. Radije će ostati i umreti sa svojim narodom. To je bio odgovor koji je dobio turski izaslanik. Mehmed može dobiti sve drugo, ali Carigrad nikada. Car neće pobeći. Radije će umreti. Ovim je prekinuta svaka dalja veza između vizantijskog cara i osmanlijskog sultana. Jedina još preostala nada bila je da će obećana flota iz Venecije stići na vreme. Nada je iščezla kada se jedan mletački brod vratio iz izviđanja i podneo izveštaj da flote nema na vidiku. Čuvši to, Konstantin je zaplakao. Hrišćanski narodi ostavili su ga samog da se bori protiv zajedničkog neprijatlja krsta. Posle tog konačnog saznanja nije mu preostalo ništa drugo nego da svoj grad i sebe preporuči milosti Hrista, Bogorodici i senima prvog hrišćanskog cara, svetog Konstantina Velikog. Činjenica da su prepušteni sami sebi uznemirila je neke od njegovih italijanskih saveznika, pa je čak došlo i do sukoba između Mlečana i Đenovljana. Konstantin je morao da posreduje i da ih podseti na to kako ih čeka jedan mnogo veći i važniji sukob. Čudni znaci i predskazanja uneli su još veći nemir među opkoljene branioce. U noći punog meseca, 24. maja, došlo je do potpunog pomračenja i puna tri časa protekla su u mrklom mraku. Ova prirodna pojava opomenula je mnoge da se prisete starog proročanstva da će Carigrad pasti kad mesec nestane. Po svemu sudeći kraj se bližio. Konstantin je naredio da se iznese ikona Bogorodice, zaštitnice Carigrada i da se nosi u procesiji ulicama. Iznenada ikona je ispala iz svog postolja; gotovo u istom trenutku sa neba se obrušilo jako nevreme, praćeno pljuskovima i gradom. Procesija je obustavljena. Sledećeg jutra, Carigrad je osvanuo obavijen gustom maglom. A uveče, pošto se magla najzad podigla, na kupoli Svete Sofije primećena je misteriozna svetlost koja se lagano pela ka pozlaćenom krstu na vrhu. Turci
su takođe opazili ovu svetlost iz svog logora kraj zidina. Bilo je to znamenje, „omen", koje je Turcima budilo nadu, a Grke bacalo u najdublje očajanje. U ponedeljak, 28. maja, Grci su osećali da se bliži čas istine. Turski logor je utonuo u čudnu tišinu. Sultanova vojska dobila je jedan dan odmora pre konačnog napada. Građani Carigrada koji nisu učestvovali u popravci oštećenih zidina izašli su na ulice, usrdno se moleći Gospodu. Po Konstantinovom naređenju procesije su nosile svete ikone i relikvije, a sva zvona u gradu su zvonila. Grci i Latini, pravoslavni i katolici, zaboravili su na međusobne razlike i razmirice, združili se u zajedničkim molitvama i himnama Bogu. Sam Konstantin je vodio povorku u svečanom maršu. Pošto je svečanost završena, on se obratio svojim ministrima, oficirima, vojsci i narodu. Postoje tri zapisa o tome šta je Konstantin tom prilikom rekao. Prvi i najkraći dat je u pismu Leonarda sa Hiosa, latinskog nadbiskupa Lezbosa, koje je 19. avgusta 1453. godine uputio papi Nikoli V. Leonardo je bio u Carigradu poslednjih nedelja pred njegov pad, a izveštaj je poslao šest nedelja posle pada grada, dakle u vreme kada je Leonardovo sećanje bilo još uvek sveže. Preostale dve, duže verzije Konstantinovog govora većinom su razrade I dopune Leonardovog teksta. Jedna je iz pera Georgija Sfrancesa koji je verovatno čuo carev govor, iako ga ne pominje u svojim memoarima. Jedino je mogao da se pročita u proširenoj verziji njegovih memoara, koje je u 16. veku sakupio I obradio Makarije Melisin. Treća verzija nalazi se u grčkoj Hronici o turskim sultanima, takođe napisanoj u 16. veku. Ipak, čini se da je najpouzdaniji tekst koji je prvobitno zapisao Leonardo sa Hiosa, iako je njegova retorika previše uzvišena, čak fantastična. U svakom slučaju vredno je dati ovaj govor u celini, utoliko pre što je to bilo poslednje Konstantinovo javno nastupanje i što predstavlja, kako je to Gibon primetio — „posmrtni govor Rimskog carstva".  „Gospodo, slavni kapetani naše vojske i vi, naši prijatelji po
oružju, hrišćani, čas bitke se približava. Zbog toga sam rešio da vas ovde okupim, kako bi svima bilo jasno da do kraja morate ostati zajedno, odlučniji nego ikada pre. Vi ste se uvek borili protiv neprijatelja Hrista, ovenčani slavom. Sada je odbrana vaše otadžbine i grada poznatog širom sveta, koga nevernici i đavolji Turci već pedeset dva dana opsedaju, poverena vašim uzvišenim dušama. Nemojte da vas plaši to što su njegove zidine srušene neprijateljskim topovima. Vaša snaga leži u
Božjoj zaštiti i vi ćete je pokazati oružjem i mačevima uperenim ka neprijatelju. ja znam da će ova divlja rulja, po svom običaju, jurnuti na vas odapinjući neprozirne zavese strela i glasno urlajući. To vas neće pozrediti jer, kao što vidim, dobro ste zaštićeni oklopima. Oni će udariti na zidine, na naše pancire i
štitove. Ali, vi nemojte imitirati Rimljane, koji su, kada su Kartaginjani krenuli u bitku protiv njih, dozvolili svojoj konjici da ustukne pred zastrašujućim izgledom i rikom slonova. U ovom boju morate biti jaki, bez straha, bez pomisli o povlačenju, morate se odupirati herkulovskom snagom. Životinje mogu bežati od životinja. Ali, vi ste ljudi, ljudi hrabra srca, koji će ove beslovesne zveri zadržati u kavezu i svojim kopljima i mačevima pokazati im da se ne bore protiv životinja, kakve su sami, već protiv njihovih gospodara. Vi znate da su nevernici nepravedno prekinuli mir. Prekršili su zakletvu i ugovor koji su sa nama napravili; poklali su naše seljake u vreme žetve; podigli su tvrđavu na Propontidi koja treba da proguta hrišćane; opkolili su Galatu u vreme primirja. A sada prete da će osvojiti grad Konstantina Velikog, vašu
očevinu, utočište koje je oduvek primalo sve odbegle hrišćane, zaštitnika svih Grka. Prete da će oskrnaviti naše svete crkve, da će ih pretvoriti u štale za svoje konje i stoku. O, braćo moja, sinovi moji, večna slava hrišćanstva u vašim je rukama. Vi, hrabri Đenovljani, poznati no svojim bezbrojnim pobedama, vi
koji ste uvek štitili ovaj grad u mnogim sukobima sa Turcima, pokažite sada još jednom svoju hrabrost, svoj duh, svoju snagu. I vi Mlečani, junaci čiji su mačevi toliko puta prolili tursku krv, vi koji ste nam davali pomoć i poslali mnogo neverničkih duša u morske dubine, pod komandom Loredana, najdičnijeg kapetana naše flote, vi koji ste obdarili ovaj grad, kao da je vaš sopstveni, dobrim i uzvišenim ljudima, uzvisite se još više i pripremite se za boj. Slušajte komande vaših vođa, mojih prijatelja po oružju, i znajte da je ovo dan vaše slave, dan u kome ćete, ako prolijete makar i kap svoje krvi, zadobiti večnu slavu i oreole mučenika."
Konstantinov govor, bez obzira u kom obliku izrečen, ulio je novu snagu svima koji su ga čuli. Kada su prve senke nadolazeće noći počele da se spuštaju na zemlju, ljudi su nagonski krenuli ka crkvi Svete Sofije. Vojska je ostala na svojim položajima duž zidina. Svi ostali Grci, kao i Latini, okupili su se u velikoj crkvi kako bi izmolili Gospoda za svoje oslobođenje. Zajednički strah i bliska opasnost učinili su više nego sva crkvena zasedanja. Pravoslavni episkopi, sveštenici, monasi, koji su se još do juče zavetovali da neće prekoračiti crkveni prag dok su tu Latini, sada su prilazili oltaru kako bi se pridružili svojoj katoličkoj braći u zajedničkoj službi. Među prisutnima nalazio se i kardinal Isidor, koga su mnogi smatrali izdajnikom i jeretikom. Došao je i car Konstantin koji se pomolio i od svakog prisutnog episkopa, pre no što je primio pričest,
tražio razrešenje greha. Sveštenik koji ga je pričestio nije mogao znati da daje poslednju pričest poslednjem hrišćanskom caru Rimljana. Nakon službe car se vratio u svoju palatu u Vlaherni, da zatraži oproštaj od svojih ukućana i poželi im poslednje zbogom. Zatim je odjahao na poslednju smotru svojih trupa. Napad je počeo bez upozorenja, u ranim jutarnjim časovima, u utorak 29. maja. Talas za talasom sultanove kopnene vojske obrušavao se na zidine. U toku sledeća dva časa probijen je zid na mestu koje je topovska paljba već ozbiljno načela. Ipak, Đustinijani je sa svojim ljudima, potpomognut Konstantinom, uspeo da odbije napad. Turci su krenuli u povlačenje. Tada su na njihovo mesto došle profesionalnije, bolje naoružane, disciplinovanije trupe, podržavane paljbom turske artiljerije. I opet su branioci uspeli da se održe. U isto vreme, pod teškom opsadom nalazio se i zid duž Zlatnog roga, mada su branioci i ovde imali inicijativu. Sultanova strategija zasnivala se na stalnim napadima, kako hrišćani ne bi imali ni časak odmora. Tek što su malo predahnuli od drugog napada, elitne sultanove trupe, janičari, sveži i željni pobede, grunuli su udvojenom snagom sa kopna. Pred samu zoru, Đustinijani, koji je držao položaj na najkritičnijem mestu više od šest časova, pao je teško ranjen. Konstantin ga je preklinjao da izdrži, ali je on bio previše slab da bi nastavio borbu. Nzegovi vojnici odneli su ga do luke i ukrcali na đenovljanski brod. Kada su videli da ih je njihov komandant napustio, Đustinijanijevi ljudi su izgubili hrabrost. Odbrana se ustalasala. Janičari su videli svoju šansu. Konstantin i njegova vojska borili su se kao očajnici, ali bez mnogo nade posle odlaska njihovih đenovljanskih saveznika. Nije prošlo mnogo, a janičari su preuzeli kontrolu nad spoljašnjim zidom, da bi se potom popeli I na unutrašnji zid. U međuvremenu, jedna grupa od pedesetak Turaka provalila je kroz malu kapiju zvanu Kerkoporta. Bili su to prvi sultanovi vojnici koji su ušli u grad. Popevši se na kulu iznad ulaza, oni su razvili osmanlijski barjak. Njihovi drugovi su razumeli signal i iznutra su odjeknuli poklici da je grad pao. Osokoljeni Turci nahrlili su kroz otvore u zidinama koje su načinili topovi. Kada su uvideli da nema povlačenja, branioce je uhvatio strah. Konstantin je učinio koliko je mogao da ih ponovo okupi. Na kraju se povela borba prsa u prsa. Najstrašnije je bilo kod kapije Svetog Romana gde je bio probijen unutrašnji zid. Upravo je to mesto gde je, no svemu sudeći, Konstantin Paleolog poslednji put viđen živ. Pao je u boju kao običan vojnik, odbacivši prethodno svoja carska odličja, pokušavajući da zaustavi poplavu nevernika koja je nadirala u njegov hrišćanski grad. Najrečitiji epitaf posvetio mu je istoričar Kritovul:
„Car Konstantin... je umro boreći se. Bio je to uman i skroman čovek u svom privatnom životu, do najvećeg stepena istrajan u mudrosti i vrlini, oštrouman i razborit kao najdisciplinovaniji od ljudi. U političkim i državnim stvarima doprineo je koliko i carevi koji su vladali pre njega. Brz da shvati šta mu je dužnost, još brži da svoje zamisli sprovede u delo, bio je rečit u svojim govorima, mudar u mislima i uspešan u javnim obraćanjima. Tačan i određen u sudovima i procenama sadašnjeg trenutka, kako to neko reče za Perikla, i obično tačan u proceni budućnosti, sjajan radnik, koji je sam odabrao svoju sudbinu, podelivši je sa svojom otadžbinom i svojim podanicima." Potonji grčki istoričari pisali su da je Konstantin umro kao heroj i mučenik. Njihova uverenja, među samim Grcima, nikada nisu dovedena u pitanje. Njegova tragična vladavina trajala je samo četiri godine, četiri meseca i dvadeset četiri dana. U ovom kratkom periodu on je uradio sve ono što se od jednog cara I očekivalo. Samo neki zapadni izvori navode da je Konstantin izbegavao svoje dužnosti. Što se tiče njegovog dostojanstva, hrabrosti ili čvrstine karaktera teško da može biti sumnje. S druge strane, o njegovom fizičkom izgledu mi danas ne znamo gotovo ništa. Car je, po običaju, stavljao na državna dokumenta svoj pečat koji je nosio njegovo sopstveno obličje. Konstantin je izdao nekoliko takvih dokumenata, ali samo su dva pečata ostala sačuvana. Veći od njih je onaj koji se pojavljuje na hrisovulji koju je poslao u Raguzu, juna 1451. godine i danas se nalazi u Dubrovniku. Drugi je na pismu koje je pisao markizu od Ferare, Borsu od Este, prilikom posete Andronika  Leondarisa papi Nikoli V, u aprilu iste godine. Oba pečata nose sa jedne strane Konstantinov carski portret, a sa druge figuru Hrista. Tu je prikazan u svojim kasnim četrdesetim godinama (pedesetu nije nikada ni dočekao). Ipak, u pitanju su stilizacije koje su daleko od realnosti. Kao i većina pečata te vrste, na njima je prikazan simbol, a ne i ličnost samog vasilevsa. Na njima se vidi car sa bradom kako stoji držeći u desnoj ruci krst, a u levoj knjigu ili svitak pergamenta. Sa malim razlikama, na oba stoji potpis: Konstantin Paleolog u Hristu autokrator. Činjenica da na ovim portretima car nosi krunu, treba da naglasi simboliku, jer on nikada nije bio zvanično krunisan. Obaveza cara je bila da kuje novac sa sopstvenim likom.
Postojao je običaj da se ti novčići dele na ceremoniji njegovog krunisanja. Konstantin nije imao prilike to da uradi; ipak, i on jeizdao svoj novac u ograničenoj količini. Dva svedoka opsade Carigrada, Nikolo Barbaro i Leonardo sa Hiosa, govore o tome kako je u kriznim mesecima Konstantin naredio da se pretope crkveni putiri, kako bi se od njih napravili novac kojima je platio vojsku i radnike koji su radili na popravci zidina.143 Niko ne zna koliko ih je tačno iskovano, a verovatno da su ih i Turci opljačkali posle osvajanja. Sačuvani Konstantinovi novčići danas su raritet. Sve do 1974. godine vladalo je mišljenje da nijedan nije sačuvan. Međutim, tada je jedan mali i prilično izubijan srebrni komad identifikovan kao njegov. Na njemu je prikazano grubo poprsje cara sa bradom, krunom i žezlom, a novčić je nosio i zapis: Konst(antin) Pal(eolog). Naličje je prikazivalo Hristovo poprsje. Vrednost ovog komada iznosila je četvrtinu iperiona ili četvrtinu jednog univerzalnog zlatnika vizantijskog carstva (nomizma ili solidus). U 15. veku prestaje kovanje iperiona koga zamenjuje veliki srebrnjak, „stavraton", u vrednosti polovine zlatnika. Poslednjih godina još nekoliko Konstantinovih srebrnih novčića izašlo se pojavilo u javnosti, zajedno sa 154 komada iz doba kasnih Paleologa, od kojih su ne manje od 86 iz vremena njegove vladavine. Oni predstavljaju tri denominacije, od stavratona, pola stavratona I osmine stavratona. Na njima je takođe poprsje cara sa bradom i krunom, kao i zapisom, mada ne uvek čitkim: „Konstantin despot Paleolog Božjom milošću car Romeja". Titula i ime su tačni, ali njegov lik ostaje nejasan i nerazgovetan. Retkost ovih novčića daje im veliku vrednost. Ipak, oni su samo jadni svedoci jedne civilizacije u kojoj je nekada cvetala napredna monetarna ekonomija.
Rukopis iz 15. veka, Vizantijska hronika Jovana Zonare (hroničar iz 12. og veka, prim. prev.), koji se danas nalazi u biblioteci Estense u Modeni, ukrašen je minijaturnim portretima glava svih vizantijskih careva, od prvog do poslednjeg Konstantina, kao i portretom Konstantina Hlora, oca
Konstantina Velikog. Konstantin Paleolog je ovde označen kao brat Jovana VIII i predstavljen je odmah do njega. Svi portreti u ovoj carskoj galeriji su manje ili više plod fikcije i stilizacije. Ipak, moguće je da se umetnik koristio savremenim mo-delima za poslednje od njih. Portret Jovana VIII se razlikuje od njegovih Posebno sam zahvalan gospodinu Simon Bendalu što mi je dozvolio da vidim tekst i ilustracije njegove studije o novim nalazima novčića ni iz doba Paleologa koji he biti štampan u Revue Numismatique

Jos da je to istina...

Mislim lepa prica ovako...pitka...

Mislis na ovaj prikaz pada Carigrada ili mislis da uopste nije ni bilo vizantijskog carstva   ....Danas cu da napisem dio iz djela profesora Ostrogorakog..

Samo ti pisi tog porfirogenita....

Za 20 godina ima da te sramota sto si nas muchio ovde sa tim budalastinama...

Kakve veze ima Porfirogenit sa Dragasem? U kojem to svijetu je Porfirogenit posao o Konstantinu Dragasu ? Ako nam dodje ta tvoja istorija za 20 godina, onda smo kulturno propali ... Ako negiras Vizantiju, kako je onda Stefan Lazarevic posato despot i od koga je on dobio to zvanje ....

Ma da....

Pucaju argumenti...nema sta

Samo se vi nadajte....vreme vam istice polako...