Било је прохладно то јутро, чучећи, чекао сам да се појаве Лука и Стефан да бисмо заједно кренули да прославимо дан рада. Тачније, једини рад који сам ја вршио, а већином и остали, јесте печење меса, отварање пива, испијање истог, пушење траве. Чак су сви џоинти већ били смотани.
   Дошли смо прилично уморни, али први поглед на камп, дигао ми је расположење. На улазу је стојала велика застава Етиопије завезана са два канапа, једва смо прошли туда.Прво што сам угледао јесте била Вања, Имала је уске панталоне и белу мајицу са дубоким деколтеом, била је савијена, па су њене груди дошле до изражаја, замишљао сам како их страсно љубим док рукама прелазим преко целог њеног сићушног тела.
   “Хоћеш пиво?”, неко је дрекнуо, пробудивши ме из моје неоствариве фантазије.
   “Где је?”.
   “У канти код шатора.”
   Отишао сам до канте, била је испуњена водом и пуним флашама пива и сокова. Дохватио сам пиво и прилично га лако отворио уз помоћ својих зуба. “Букснааа!”, продрала се Маша и скоро сви смо стали у круг, пушио сам и заливао пивом, пријало је, лепо је почео дан, био сам задовољан.
   Камп је био простран, у хладовини, било је топло, а скоро сви смо се скупили око ватре где се пекло месо. Загледао сам се у њу, седела је, пила пиво и пушила гледајући небо. Чинило ми се да је била срећна и некако забринута. "Можда мисли да је прогањам?", тргнуо сам се и тражио да печем месо.
   "Ниси никад' то радио, бежи одавде.", рекао је Милан одмахнувши руком, терао ме је.
   "Знам како се ради, нисам глуп, помери се."
   "Добро, али само једна пљескавица."
   Сео сам на столицу и једва сам успео да отворим плаво-белу канту пуну леда у којој се налазило месо. Ставио сам парче меса на врелу, црну решетку које је делом пропало и постало црно, вратио сам га некако. Месо је било полу-печено, узео сам парче хлеба, расекао га на пола, отворио, ставио кечап, месо и заклопио. Била је очајна пљескавица, нисам ни полао појео, бацио сам је.
   Остатак дана провео сам излежавајући се. Скоро нисам мислио на Вању, као да није била ту, плашио сам се да не испадне као да је прогањам. Била је тако узвишена, нисам имао снаге да се попнем до ње, али сам се и плашио. Како се ближила ноћ, почео сам опет да је посматрам, сијала је, нисам се више плашио, почео сам да нападам. Седели смо једно поред другог, на бетону, прибијени, изнад кампа. Било је још пар људи ту. Прича се развијала, ја сам ћутао и само посматрао, час њу, час камп доле. Поглед одозго опет је почео да ми улива страх, било је мрачно, ништа се није видело сем жара који се једва држао, као да је хтео да га неко полије водом, да му скрати муке. Једва су се гласови чули, као да су били далеко. У једном тренутку, помислио сам да падам одатле, није било краја, само сам беспомоћно падао.
   "Одлазимо.", рекли су, пробудивши ме из кошмара.
   "Видимо се."
   Остали смо Вања, Срђан и ја. Био је упоран тај мали Срђан, никако да оде, да нас остави насамо. Не знам како, загрлио сам и схватио да јој не смета. Срђан је и даље причао, ми смо се смејали, били смо пијани.
   "Срђане, долази доле!", Милица се драла.
   "Идем доле, вратићу се ја ако вам не сметам"
   "Ма не сметаш нам", заједно смо одговорили док је он одлазио полако.
   "Никад јој нисам био толико близу", помислио сам покушавајући још да јој приђем. Дуго смо седели тако загрљени док нисам скупио снаге да покушам да је пољубим. Полако сам јој подигао браду, очи су јој сијале и полако сам је пољубио. Осећао сам како ме је испунила, како је прошла кроз мене убрзавши ми пулс. Љубили смо се дуго и нежно, а Срђан се није вратио.