Kongres DPS-a ukida SPC! :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Хоће ли митрополит Амфилохије прихватити понуду Мила Ђукановића

Вељко Ђурић Мишина

Познаваоци политичких прилика последње две деценије у Црној Гори добро знају да Мило Ђукановић жели, у правом смислу, да буде господар – владар налик на књаза и краља Николу Петровића, коме су, иначе, служили верно његови (Милови) преци. Ђукановић, међутим, превиђа да је краљ желео уједињење српства. Додуше, од тога га је на албанској обали одвратио рођени унук Александар Карађорђевић, тадашњи србијански престолонаследник.

Има тврђења да се у преговорима око уједињења Србије и Црне Горе помињала и могућност да заједничка династија буде из Србије а поглавар уједињене Цркве црногорски митрополит.

Престолонаследник Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918. извршио насилно укидање Краљевине Србије прогласивши јужнословенску српско-хрватско-словеначку државу. Нешто касније, на канонски начин, митрополит београдски Димитрије Павловић је изабран за првог патријарха уједињене Цркве.

Данас Србија и Црна Гора нису у државној заједници. Она танана веза – Српска православна црква – све је тања и тања и питање је када ће се прекинути. Знамо да ових дана то чини управо Ђукановић покрећући идеју о уједињењу свих православних верних у Црној Гори. При том је подразумевао једну невладину организацију звана Црногорска православна црква и делове Српске православне цркве који се од почетка прошле године именују као Православна црква у Црној Гори. Неки кажу да је нешто друго у питању – налог правих господара, оних који су замислили да Црну Гору, некадашњу српску Спарту, одбију од Србије а Србију од мора, да Србији отму Косово и Метохију а Војводину прогласе некаквом државом, и све то заврше одвођењем царске лавре Хиландар. За те послове потребни су само „извођачи“. На српску несрећу, има их довољно!

Није крив Мило Ђукановић што не зна основе Православне цркве, јер се то није учило у Кумровецу. Криви су они који су му се у одсудним политичким моментима налазили при руци и који су га навикли на суптилан речник и методологију црквене политике.

Прошлост црногорске политичке сцене и историја Српске православне цркве казује да је један од саветника, макар и неформалан, био митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Уосталом, Ђукановић тврди да му је митрополит помогао 1997. и 2006. године, и треба му веровати. Узгред, Митрополија је пола те тврдње на посебан начин потврдила.[1]

Постоји довољно разлога за подсећање да је својевремено патријарх Герман Ђорић био против избора Амфилохија Радовића за епископа. Али, на Саборима су одлучивали још и неки други гласови! Уосталом, поучан пример за ову тврдњу јесте избор 1961. године Томе Дајковића, после монашења Данила, за митрополита црногорско-приморског на захтев политичког врха Црне Горе. Тај велики архијереј служио је Српској православној цркви и српству до краја живота.[2] Када је 1990. Сабор Српске православне цркве уместо остарелог митрополита поверио администрирање Црногорско-приморском митрополијом једном Далматинцу, политички моћници у Титограду су тражили да наследник на трону на Цетињу буде личност родом из Црне Горе. После избора за митрополита црногорско-приморског, Амфилохије Радовић је изјавио да је Црногорац. Вероватно је под тим подразумевао географски појам!?

Митрополит Амфилохије је после одласка патријарха Германа на Војно-медицинску академију на лечење 1989. године у неким круговима словио као озбиљан кандидат за новог првосвештеника Српске православне цркве. Сабор је, међутим, одлучио другачије.

Познато је да је Српска православна црква од обнављања Патријаршије 1920. године доживела два ударца од југословенске државе. Били су то Македонска православна црква и раскол у Америци.

Требало би много простора за објашњење активности да се превазиђе проблем са Македонцима. Вреди подсетити да је тај проблем постао битан и за готово све остале православне цркве али и за Ватикан. Када је Сабор Српске православне цркве прогласио Охридску архиепископију и поставио Синод, на посредан начин реаговали су Ватикан и цариградски патријарх. Уосталом, то се лако да проверити кроз извештаје српских амбасадора из Рима и Цариграда! Увидом у документа тадашњег Сабора видела би се улога митрополита Амфилохија. Добри познаваоци историје Српске православне цркве и црквеног права знају да је то нека врста негативног удара.

Када је требало одредити заменика оболелом и онемоћалом патријарху Павлу, морало се поступити по Уставу Српске православне цркве који је налагао да то буде најстарији по посвећењу митрополит, то јест загребачко-љубљански Јован. Митрополит Амфилохије се наметнуо за мјестобљуститеља патријаршког трона. То је учинио у стилу кардинала Ришељеа!

И после смрти патријарха Павла Стојчевића 2009. године, митрополит Амфилохије је словио као будући поглавар. Без обзира на извесне радње уочи изборног Сабора, архијереји су одлучили другачије. Познато је да су на почетку тог Сабора поједини епископи, са основом, тражили да архијереји Охридске архиепископије (узгред, Црква без пастве, свештенства, објеката и новца), не присуствују седницама, али је то одбијено.

После избора епископа нишког Иринеја Гавриловића за новог патријарха Српске православне цркве, митрополит Амфилохије је прогласио Православну цркву у Црној Гори.[3] Остаје потреба да каноничари објасне суштину тог прогласа поготову стога што тако нешто не постоји у Уставу Српске православне цркве. За историчаре Православне цркве то је први корак расколничког чина!

Проглашењем Православне цркве у Црној Гори институционализован је и Епископски савет. Узгред, ни тога нема у црквеном Уставу. Остаје још да прогласе Синод. А идеја о Синоду који није у Патријаршији у Београду није непозната. Уосталом, о томе је 1987. писао Глас Цркве, часопис под старатељством двојице ученика Јустина Поповића, професора Богословског факултета.

Сада је Митрополија црногорско-приморска у другој држави, митрополит је остао митрополит, а Мило Ђукановић се огласио уочи почетка Сабора Српске православне цркве са захтевом да се разреше црквени проблеми у Црној Гори. При том је указао на то да је Митрополија црногорско-приморска (читај: митрополит Амфилохије!) у „важним политичким тренуцима била конструктивна по политичку стабилност“[4] Црне Горе у „њеном правилном демократском усмерењу који су довели до стабилности и независности“.

Нама остаје да утврдимо колико је извесна делатност митрополита у сагласју са Ђукановићевим намерама.

Да је историја учитељица живота, а да Срби нису савладали поједине лекције, може да потврди и паралела са усташком политиком према Српској православној црквом у Независној Држави Хрватској и суптилној политици Мила Ђукановића: само су методе различите. Док је верни народ Српске православне цркве у Ендехазији био изложен физичком затирању, а остатак подвргнут верском тоталитаризму у циљу кроатизације, дотле се у данашњој Црној Гори кроз државну апаратуру и европске моделе, кроз причу о људским правима, растаче српски идентитет традиционално православних верника.

Склоност да се етикета етнофилетизма лепи на светосавску институцију преузета је из богословског арсенала империјалистичке политике Цариградске патријаршије, па је преко обавештајних и експертских служби дошла до Хелсиншких одбора. И док распоп Мираш Дедејић има право да буде верски лидер, па чак и са прерогативом великог православца, са друге стране, таква могућност се негира архиепископу Јовану охридском који је, ипак, у општењу са свим канонским црквама и налази се у пуноћи православља!

Забрињавајуће је да се митрополит Амфилохије и поред све учесталијих протестних нота верних у Црној Гори није јасно одредио чији је верски поглавар: суптилно промовисане Цетињске архиепископије или Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве? Прва солуција одговара умереним црногорским сецесионистима, али и иницира злураде осмехе на лицима окорелих Дукљана који виде митрополита Амфилохија на њиховим идеолошким позицијама након деценија заблуда и боравка у великосрпској јереси. Друга није подржана од званичне Србије у оноликој мери колико је то потребно,[5] управо ради оних који се сматрају Србима у деловима Црне Горе!

Да ће збивања тек добити свој расплет указују и речи владике будимљанско-никшићког Јоаникија у манастиру Пива, завичају предака садашњег председника Србије, говора који је био патриотски нотиран, чак и више од говора тог истог председника, „лидера Западног Балкана и регионалне сарадње“.

Можда митрополит Амфилохије од два царства бира извесније, неки облик modus vivendi са режимом Мила Ђукановића који никако не иде на руку бићу српског народа, најмање у локалној варијанти опсега авнојевске Црне Горе. У том контексту могло би се посматрати и кажњавање јеромонаха др Никодима Богосављевића због изјаве да је модерна црногорска нација ђаволов изум, која има богословску и социолошку суштину.

На устоличењу патријараха у Београду и Пећкој патријаршији, митрополит црногорско-приморски Амфилохије је предавао белу панкамилавку другоме. Тако је неиспуњени сан о првом свештенику у Српској православној цркви дочекао у суровој реалности испуњеној политичким потребама режима Мила Ђукановића да учврсти новокреирану црногорску нацију кроз егзорцизам светосавља и српства из Митрополије црногорско-приморске, тј. из Православне цркве у Црној Гори, и стварање једне екуменистичке монтенегринске цркве.

Мило Ђукановић тражи од митрополита Амфилохија уступак који, многи прогнозирају, овај неће смети да одбије. Тако би митрополит, познат у круговима својих приврженика као „ђед и господар“, добио место првог јерарха, односно православног архиепископа у комунистичким границама Црне Горе, али тада неће моћи да брани интересе оних који се изјашњавају као Срби и имају духовну потребу да буду повезани што чвршће са троном Светог Саве.

Да ће тако бити наговештавају администрација, консиљереји и лакеји Митрополије црногорско-приморске у својим разводњеним изјавама уместо да стану у одбрану права потомака који су своје кости и биће уградили у Српску православну цркву.

Политички промашаји некада харизматичног Морачанина, који је пиштао против Слободана Милошевића зарад неуспешног савезништва са Милом Ђукановићем (ех, да је Слободан Милошевић дозволио да Мило Ђукановић буде његов наследник?), а сада прећуткивањем српског имена започиње са црногорштином, остављају отвореним питање момента када ће своју сујету остварити црквеним сепаратизмом.

У сваком случају, ако постигне договор са Милом Ђукановићем, Амфилохије Радовић ће бити недостојан трона на коме су седели, између осталих, Свети Петар Цетињски и Данило Дајковић.

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/hoce-li-mitropolit-amfilohije-prihvatiti-ponudu-mila-djukanovica.html
---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Саопштење за јавност Митрополије Црногорско-приморске, 17. мај 2011

Цетиње, 17. маја (Светигора прес) – Савјет за односе са јавношћу Православне Митрополије Црногорско-приморске је веома пажљиво прочитао предложени текст дијела програма ДПС, који износи планове и размишљања партијских идеолога на тему положаја и будућности Православне Цркве у Црној Гори.

Добронамјерно разумјевајући да је мотив за писање оваквог политичког штива, била нечија жеља да се подјеле у Црној Гори превазиђу, те да се тако осигурају „стабилност, просперитет и међународни углед Црне Горе“, Митрополија Црногорско-приморска поздравља таква настојања, доживљавајући их као подршку вјековним молитвама Цркве Христове и Њене Цетињске митрополије „да сви Једно буду“, и да нарочито у Цркви нема етничких, расних нити социјалних подјела.

Са друге стране, Црква не може прећутати оно што ће свако писмен јасно и разговјетно видјети у овом партијском тексту – а то је непримјерен однос његових аутора према основним принципима секуларног и грађанског друштва. Другим ријечима, онај ко је писао програм ДПС, своје добре жеље за превазилажењем унутрашњих подјела и напретком државе, оптеретио је и спутао замислима које не погодују овом времену ни и овом простору, и које самим тим, збуњују црногорско грађанство.

Најприје се мора рећи да је потпуно депласирано и политички штетно, да једна политичка партија, која себе декларише као грађанску и социјалистичку, сада на почетку 21. вијека, у свој програм уписује отворене ставове о канонском устројству Цркве. Митрополија Црногорско-приморска има пуно морално право да упозори на ту аномалију, јер је управо она, заједно са другим православним епархијама на тлу Црне Горе, без икаквих коментара испратила референдумски процес 2006.г., поштујући слободну вољу црногорских грађана и њихово мишљење о државно-правном статусу Црне Горе. Отуда сматрамо да не доприноси стабилности друштва када се политичке вође једне партије тако декларативно изјашњавају о питањима која представљају искључиво унутрашње ствари Цркве. Ако у једном секуларном друштву Црква треба да допринесе потпуној слободи грађана у процесу политичког изјашњавања, тим прије су политичари дужни да поштују и афирмишу слободу вјерујућих људи и свештенства да одлучују о канонском и организационом устројству Цркве.

Овоме треба додати и опрез који Црква има према сваком покушају да се црквена заједница, која је по својој природи васељенска (универзална), своди на оквире који су државни или национални. Таква настојања су била разумљива у 18. и 19. вијеку, у ери националног романтизма и њему подобних политичких револуција. Али сваком разумном човјеку је јасно да то не одговара духу нашег времена, времена које брише границе међу културама и нацијама, а не одговара ни исконском устројству Цркве, које, по својој суштини, није ограничено ничим земаљским. Зато, Митрополија Црногорско-приморска примјећује очигледну ретроградност таквих идеја и њихову неупотребљивост у погледу изградње стабилног грађанског друштва. Уосталом, овако конципиран програм једне грађанске партије, утолико је несхватљивији, уколико се овдје ради о савременом друштвеном правном поретку пуне одвојености Цркве и државе!

Коначно, брига око превазилажења подјела међу православним становништвом у Црној Гори, морала би, макар у програму владајуће црногорске партије, да буде артикулисана јасним порукама и идејама како зауставити идеолошко продубљивање националне конфронтације у православном народносном корпусу Црне Горе и уз то наметање и Цркви те диобе и конфронтације са далекосежним посљедицама. Како зауставити наметнуту вјештачку подјелу јединственог језика на два језичка табора, како спријечити национално и језичко дијељење ученика по разредима (које најављује министарство просвјете?!) и како заштитити већинску црногорску популацију и њена стечена права, да сопствену жељу за учењем и употребом свога језика не остварују путем тзв. „мањинских“ права. Ове теме би свакако више приличиле програму једне политичке странке од најављених расправа о аутокефалности Цркве и тиме директног противуставног партијског мијешања у унутрашњи живот Цркве.

Међутим, осјећамо као своју дужност да у свакој ствари, Божијом милошћу и сопственом добром вољом, тражимо оно добро, да читамо добре намјере и да пружимо шансу неупућенима да се поправе и неукима да се уразуме. У том духу, ово наше обраћање јавности завршавамо подсјећањем да свако ко искрено жели народно јединство и унутрашњи мир у Црној Гори, има у Православној Митрополији Црногорско-приморској, односно Православној Цркви Српској, искреног сарадника. Подјеле, које аутори поменутог текста желе превазићи, никада нијесу имале мање додирних тачака са оним што Црква проповједа, него што то имају теме које данас дијеле људе око нас.

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО – ПРИМОРСКЕ
Извор
-------------------------------------------------------------------
Саопштење за јавност Епископског Савјета Православне Цркве у Црној Гори
28. фебруар 2010 - 0:51

Послије саборне свете архијерејске Литургије служене у крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици и учешћа у свечаној Светосимеоновској литији од Храма до Немањиног града на Рибници, мјеста рођења светог Симеона Мироточивог, Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори одржао је своју сједницу при Храму Васкрсења.

Епископски савјет је најприје захвалио на братској посјети и учешћу у свечаности Њиховим Преосвештенствима господи Епископима зворничко-тузланском Василију, шумадијском Јовану, славонском Сави, полошко-кумановском Јоакиму (Охридска Архиепископија), као и свештенству из њихових и других епархија.

Представнике јавног живота и медијâ и свеукупну јавност још једном подсјећамо са ове сједнице Епископског савјета на то да је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном засједању од 26. маја 2006. године, под предсједништвом блаженопочившег патријарха Павла, поштујући углед Митрополије црногорске и њену историјску улогу у животу Црне Горе и наше помјесне Православне Цркве, а ради што успјешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве, донио одлуку (АС бр. 95/зап. 208) да Православну Цркву у Црној Гори сачињавају Епархије Српске Православне Цркве: Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска. Архијереји тих епархија, сходно саборској одлуци, чине Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског. Отуда је недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци свако другачије титулисање и представљање у медијима како Митрополије тако и православних епархија у Црној Гори.

Посебна пажња је посвећена новој медијској хајци и злоупотреби вјерских осјећања вјерникâ православне вјероисповијести поводом обновљене цркве Свете Тројице на Румији. Донијета је одлука да правни заступници Православне Цркве у Црној Гори на правно допустив и законом прописан начин затраже понављање поступка с обзиром на то да је ријеч о обнови цркве Свете Тројице на древном црквишту, које се, као и новосаграђени вјерски објекти других вјерских заједница и приватни објекти грађана у непосредној близини, налази изван просторних планских докумената и изван заштићених зона националног парка.

Епископски савјет је донио одлуку да се 25. марта ове године - поводом најаве изградње система великих хидроелектрана на Морачи којим би, између осталог, веома битног за овај географски простор, нарочито био угрожен овај древни немањићки манастир - организује округли сто на тему Хидроелектране и угроженост манастира Мораче. Након упознавања са експертским ставовима и научним рефератима еминентних стручњака из разних области, Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори ће, уз дужну бригу према овој светињи и народу тога краја, саопштити свој став представницима државних власти и инвеститорâ, као и домаћој и међународној јавности.

Са жаљењем је констатовано да правни положај традиционалних Цркава и вјерских заједница у Црној Гори још увијек није правно регулисан сходно међународним стандардима и пракси модерних европских држава. Још једном позивамо представнике Владе Црне Горе да коначно започну са испуњавањем своје обавезе у процесу реституције црквене имовине, неправедно одузете након Другог свјетског рата, као и да омогуће увођење вјерске наставе у школе.

Епископски савјет изражава забринутост због чињенице да Епископ милешевски г. Филарет није могао да присуствује данашњем црквено-народном саборовању и овом Епископском савјету с обзиром на то да му је још увијек ограничена слобода кретања у Црној Гори. Очекујемо да Министарство унутрашњих послова Црне Горе у најскоријем времену епископу Филарету омогући пуну слободу кретања под истим условима као и осталим слободним грађанима.

Свим православним хришћанима у Црној Гори и читавој васељени честитамо наступајуће радосне васкршње празнике поздрављајући их поздравом мира и наде:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У
ЦРНОЈ ГОРИ

Извор: Светигора Прес

http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori