Комунизам и комунисти :: Politicki ~ Geopoliticki forum

На политичким форумима се доста пребацује лоптица на то ко је „комуњара“. По потреби такве оптужбе користе обе стране у овом неформалном вербалном рату – „патриЈоте“ оптужују „издајнике“ и обрнуто. Иако комунизам већ скоро 20 година није глобална претња, а код нас не постоји као државно уређење и идеологија (оно што се под тиме сматрало) такође нешто мање од две деценије. А они који су сматрани комунистима, мада то нису били, већ седам година нису на власти. Али многима одговара да причају као да је до промене дошло јуче – тако се пере властита одговорност.
Већ кад рекох „оно што се сматрало“, индицирао сам збрку која постоји око појма „комунизам“. Иако се то сматра државним уређењем, мислим да ниједна држава није себе звала „комунистичка“. То је зато што је „план“ био да се направи социјалистичка држава као међу фаза. Тако су ове земље себе звале „социјалистичким“, „народним“, „демократским“... колико знам све су то републике, чак и тамо где су стицајем околности принчеви пристали да служе. Они који су били на власти у социјалистичким државама себе нису звали „социјалисти“. Они су сматрали комунистима чак и ако њихове партије нису имале „комунистичко“ у називу – различите „партије рада“... Социјалисти су се већ залагали за нешто друго. Тако су и сами комунисти допринели конфузији која се сада доста користи па се онда оно „комуњара“ или само комуниста качи као етикета – као начин размишљања, рецимо. Само ако се појам рашчлани, он се може реално сагледати.
Комунизам се може посматрати као
1)   утопија
2)   идеологија
3)   пракса комунистичког покрета
4)   пракса држава у којима су комунисти били на власти (социјалистичких)
5)   сродне покрете.

Можда је најбоље почети од комунизма као утопије, јер то је претходило свему. Још се Христос може сматрати социјалним револуционаром и много шта је комунизам као покрет преузео од хришћанства. Касније се утопијски социјализам појављује као претходница оног „научног“. Утопија је постојала у многим уметничким делима, можда су Звездане Стазе (Star Trek) најбољи пример за то.
Можда је најбоље описати ову утопију као уређење људских односа у коме је човек ослобођен обавезе рада за другог човека. У првобитној заједници било је тако, тада је човек у принципу сву своју енергију трошио на преживљавање себе и свог потомства. Негде у будућности, развојем технологије (како они кажу „средстава за рад“) догодиће се обрнуто – биће свега за сваког, а радиће машине.
Овој визији се на први поглед нема шта замерити. Међутим, колико би уопште занимљив био живот у коме би људи били лишени егзистенцијалних брига? Да ли би то било као у роману Времеплов Х.Џ. Велса где, у некој будућности, људи уживају полуголи на ливади, а кад нека девојка падне у поток нико се и не труди да је извади? Мени лично делује да би ми било досадно. Али ја то процењујем из моје перспективе. Када бих живео „тамо“, перспектива би ми била другачија.
Такође, оно што би могао бити проблем је чињеница да нису сви проблеми међу људима економски, нити су потребе такве. Комунисти су олако сматрали да ће се сви проблеми решити увођењем имовинске једнакости. Рецимо жене ће бити равноправне, национално питање ће бити решено (можда и хоће ако нације не буду постојале). Могуће је да схватање како су неке потребе „превазиђене“ постане полуга свакодневног притиска на човека. Али то су све питања за бар мало даљу будућност. Мени иначе Звездане Стазе делују као сасвим реална будућност, ако човечанство дотле поживи.

Комунизам као идеологија се у својој основи јавља као марксизам, односно „дијалектички материјализам“ или „научни социјализам“, како су аутори, чувени Маркс и Енгелс, то назвали. Ипак, нико није звао учење по себи. Ни Христос није за себе рекао да је хришћанин...
Већ ова имена говоре о изворима идеологије. Како су они мало старији учили у школи три су таква извора – Хегелова дијалектика, утопијски социјализам и политичка економија (настала у капитализму). Производне снаге дефинишу начин расподеле стечених средстава. Како се ове снаге технолошки усавршавају постојећи начини расподеле, а то су друштвена уређења (робовласничко, феудално, капиталистичко) постају застарела и долази до револуционарних промена које успостављају ново друштвено уређење. Ово је дијалектичка борба која се у принципу спроводи насилним револуцијама. Свако следеће уређење се смата „бољим“, а Маркс и Енгелс најављују „крај историје“ који ће наступити светском револуцијом пролетаријата.
Неки промоћурнији аналитичари ове идеологије, као рецимо Џорџ Орвел који је почео као левичар, а касније је написао можда најжешћу критику комунизма (1984) уводе и појам средње класе, односно „средњих“ који подбуњују „ниже“. Јер масе се никад не буне саме. Најзад нико од главних оснивача и револуционара комунизма није био пролетер. Нису били пролетери Маркс, Енгелс, Лењин, Троцки, Стаљин, Мао, Пол Пот... Тито је био бравар само у бајкама које је пренео у званичну историју.
Ако се гледа чисто као идеологија, мора се признати да је доста тога реално постављено. Принцип расподеле богатства, уложени рад као основа вредности робе, је развијена политичка економија коју су успоставили Адам Смит и Дејвид Рикардо. Извесно је и да се класе на власти мењају, наравно и да се саме класе могу успоставити према власничком односу који имају. Логично је и да ће технологија на крају заменити људски рад, ма колико неки пљували по таквом разимшљању.
Ипак, има и проблема. Пре свега не може се посматрати неки апстрактни „радник“ ван свог окружења, своје органске улоге коју има у друштву које га окружује. То би било као када бисмо бубрег или јетру посматрали изван људског организма. Па онда очекивали револуцију свих бубрега света. Јасно је да се то није догодило и Први светски рат је то одлично показао. Радници Француске и Немачке нису одбацили своје пушке, нити их окренули против својих господара (бар не до краја рата). Уместо тога пуцали су једни на друге, а социјалистичке партије су гласале за ратне зајмове. И још један парадокс – револуција се догађа у Русији, тамо где су Маркс и Енгелс најмање очекивали.
Осим тога, идентитет потлачене класе је чак и у оквиру заједнице у којој она постоји веома релативан. Мало је вероватно да ће неки Србин хтети да постане Мађар, али је сасвим логично да радник жели постати индустријалац. Али треба имати у виду да то најчешће остају само снови, па радници ипак развијају свест о својим интересима, па и неку врсту солидарности. Ово све је засновано на личним интересима и бризи за властито потомство. Као и на реалном сагледавању ситуације.
Појава прве социјалистичке државе која се дуже одржала у Русији, настанак „диктатуре пролетаријата“ је довео до даљег развоја и идеолошке теорије. То је марксизам-лењинизам. Касније ће се јавити нови „доприноси“ карактеристични за Маову НР Кину или рецимо саомоуправљање које ће се појавити код нас. Али то је већ ствар праксе комунизма.
Такође опстанак развијених капиталистичких земаља довео је до прилагођавања левих снага у њима. Савремени (пост)капитализам намеће нова питања – шта је сада радник, а шта капиталиста? Где спадају менаџери који раде за плату или радници који имају деонице. Али то је више ствар анализе Запада као појма – погледати једну књигу Александра Зиновљева. Такође треба поменути и прилагођавања у неразвијеним земљама – рецимо „арапски социјализам“, која су такође имала своју идејну основу.