Компрадори
   
Слободан Антонић   
петак, 09. април 2010.

Често мислимо да је наша елита – политичка, медијска, па и културна – јединствена у свету по упропашћавању привреде, растакању државе, пљачкању ресурса и културном рату против сопственог народа. Ако нам је за утеху, сличних примера је било још, нарочито током историје колонијализма. Тада је таква елита и понела назив „компрадорска“.

Компрадори су, у 19. веку, били Кинези који су помагали страним трговцима у освајању и експлоатацији кинеског тржишта. Али, злу репутацију компрадори су стекли првенствено зато што је главни артикал који су Кинезима препродавали био – опијум.

Наиме, у Кини је, почетком 19. века, држава надзирала трговину, а међународна размена била је допуштена једино преко луке Кантон. Зато су страним трговцима били нужни домаћи посредници – компрадори. Кључно место у трговини је заузимао опијум, а земља која је предњачила у продаји опијума Кини била је Британија. Она је у Кину извозила 1,4 милиона килограма опијума. Дрога се производила у британској Индији, где је монопол на њену куповину и даљу продају имала Британска источноиндијска компанија. Кина је званично забрањивала нарко-трговину. Али, компрадори су подмићивањем и везама у администрацији успевали да постигну да се ова забрана масовно крши. Због тога се, између 1821. и 1837, извоз дроге у Кину повећао пет пута, а два милиона Кинеза постали су нарко-зависници. Зато су компрадори у Кини и изашли на зао глас као „уништитељи нације“ и „демони“[1].

Кинеска влада је схватила опасност од брзог ширења наркоманије и одлива сребрног новца. Стога је одлучила да обнови забрану трговине опијумом. То је, међутим, разгневило Британце. Они су решили да ратом једноставно натерају Кину да толерише трговину дрогом. Тако је дошло до „Првог опијумског рата“ (1839-1842). Британија је у том рату победила и трговина опијумом је могла несметано да се настави. Ипак, продаја опијума још није била легализована. Британци су, стога, повели још један рат - „Други опијумски рат“ (1856-1860). Пошто су победили и у овом рату, трговина наркотицима је у Кини законски дозвољена. Компрадори и Британци су, тако, могли слободно да продуже своју „трговину смрти“.

Овај чудовиштан случај послужио је марксистима да направе разлику између две врсте буржоазије у земљама које су предмет колонијалне експанзије. Једно је национална буржоазија, која развија домаћу индустрију и брани националне политичке, економске и културне интересе. Она је основни носилац борбе за независност и економску модернизацију земље. Насупрот ње стоји компрадорска буржоазија, која је помагач колонизатора и живи од продаје домаћих ресурса странцима или продаје стране робе на домаћем тржишту. Она је незаинтересована не само за развој домаће индустрије, већ и за било какву антиколонијалну борбу[2].

Марксисти су били против сваке буржоазије, али су ипак националну буржоазију сматрали прогресивнијом од компрадорске. Док је прва стварала домаћу индустрију и радничку класу, а у политичком смислу имала и револуционарно-демократске потенцијале, друга је конзервирала сировинско-аграрну структуру земље и била политички колаборант система империјалног капитализма. Ово марксистичко разликовање показало се као сасвим тачно. Једине земље изван Европе и Северне Америке које су успеле да изврше модернизацију (Јапан, Тајван, Јужна Кореја и Сингапур) биле су управо оне у којима је национална буржоазија, током политичких и културних борби, успела да надвлада компрадорску елиту[3].

Оживљавање колонијализма крајем 20. века – али сада под именом „транзиције“ и „глобализације“ – актуелизовало је и критичку концепцију компрадорске елите. Компрадорска елита се данас види као главни агент глобалног капитала и његових политичких структура („Империје“) у земљама које припадају полупериферији или периферији светског капиталистичког система. Могла би се направити разлика између три слоја компрадора:

1. компрадорска пословна и политичка елита: чине је директори и менаџери страних пословних и других испостава – попут локалног директора Кока-коле или Сорош фондације[4]; ту су и компрадорски делове политичке елите – министри и високи државни службеници – који омогућавају глобалном капиталу да преузме све главне домаће привредне ресурсе и транснационалној бирократији да преузме управљање домаћом економијом и државом.

2.компрадорска интелигенција: чине јеинтелектуалци који некритички заступају неолибералну идеологију „нових, колонијалних господара“[5], одн. служе као консултанти или извршиоци пројеката социјалног инжењеринга, који се у име „глобализације“ и „европеизације“ (а заправо транснационалног капитала) спроводи у земљама тразиције[6];

3.     компрадорска буржоазија: чине јестручњаци и службеници („беле“ и „ружичасте крагне“) запослени у фирмама или организацијама којима управљају странци[7].

Сматра се да је, у раздобљу „транзиције“, основни задатак компрадорске елите да убеди домаће становништво како је најбољи начин модернизације предаја свих ресурса (економских, политичких и културних) у руке странаца. Као што нам скрећу пажњу Јован Душанић и Вера Вратуша (који користе термин компрадорска елита одн. буржоазија)[8], у том нечасном послу посебно предњаче академски економисти. Њихова се функција, током целог периода транзиције, и свела на отворену пропаганду брзе и потпуне приватизације и на апологију неолибералне концепције глобалног тржишта. Као награду за ову функцију, компрадорска елита добија „коруптивну ренту“ – део профита створеног преузимањем и експлоатацијом домаће индустрије и осталих енергетских, саобраћајних или комуникационих ресурса од стране носиоца транснационалног капитала.

Сличну функцију има и компрадорска интелигенција у медијима, на универзитету, у невладиним организацијама, у институцијама културе... Као што објашњава пољски социолог Ремигиуш Окраска[9], основна улога компрадорске интелигенције је да обезбеди културну хегемонију „Империје“. Културна хегемонија је израз Антонија Грамшија, који упућује на наметање система вредности, образаца понашања, као и пожељне листе политичких и културних питања. Економски привилегован положај се не брани само директном контролом странака, владе и парламента, већ и контролом у сфери културе и медија. Економска промена је, по Грамшију, могућа само преко политичке промене, а политичке промене нема без претходне победе у културном рату. Ко влада културом, влада и заједницом[10].

Користећи Грамшија, Окраска објашњава да је основна функција компрадорске елите данас управо владавина сфером културе, односно јавности. Компрадорска елита у земљама транзиције промовише неолибералне вредности глобалног капиталистичког система – атомистички индивидуализам, конзумеризам, хедонизам, примат права над одговорношћу, материјализам. Компрадорска елита се, такође, труди да компромитује све традиционалне вредности и навике које могу бити препрека за ширење крупног капитала. Традиционалистичке праксе милијарду муслимана, милијарду Индијаца или милијарду Кинеза доиста могу веома озбиљно да ограниче пословање глобалне конзумеристичке економије и нанесу јој губитке. И треће, у политици, култури и друштвеном животу земаља транзиције намећу се теме чија је главна функција скретање пажње са стварних проблема. Доминацијом тих тема-сурогата – као што су, по Окраски, права сексуалних мањина, антифашизам, антирасизам, легализација лаких дрога и томе слично, обезбеђује се да се суштинска друштвена питања уопште не могу отворити, а да их они који их поставе буду дисквалификовани као екстремни левичари или екстремни десничари.

Главна питања која у својим стручним часописима и новинама отвара академска, медијска и културна елита у земљама транзиције, увезена су и зато готово потпуно ирелевантна за домаће друштво. Колико су за свакодневни живот домаћих радника, пита се Окраска, битна питања легализације марихуане или геј брака? Нимало. Али та питања постају доминантна не само у великим медијима, него и у часописима левице. „Феминисткиње (у Пољској – А. С) посвећују далеко више пажње проблемима лезбејских парова него, на пример, незапослености међу женама. Није ни чудо“, каже Окраска, „јер, у земљама из којих потиче новац за подршку феминистичких организација проблем незапослености и сиромаштва је неупоредиво мањи него у Пољској“. Исто се дешава и у области екологије. Енергија радника се усмерава на проблем фабричког димњака, не на дезиндустријализацију земље, а енергија незадовољних грађана на потребу доношења закона који кажњава лоше поступање са животињама, не на десуверенизацију парламента.

И припадници компрадорске интелигенције из медија, са универзитета, из невладиних организацијама или из институција културе добијају, за добро одрађен посао обезбеђивања културне хегемоније, одговарајућу награду у виду системске ренте. Као „борци против национализма, конзервативизма и традиционализма“ они доживљавају брзу академску, медијску и институционалну промоцију. Чак и они који у својим малим организацијама глуме некакво левичарско бунтовништво (салонски анархисти, троцкисти, „антифа“ активисти, алтерглобалисти), заправо шире један образац понашања који је одавно идентификован као безопасан за глобални систем моћи. Управо тај образац понашања се зато и промовише у земљама транзиције. Стога се такви левичари, по Окраски, слободно могу назвати „компрадорском алтернативом“. „У знак захвалности за консолидацију моћи капитала“, вели Окраска, овакви бунтовници ће врло брзо “добити уносан посао у Заводу за интернет глобализацију, у Министарству за толеранцију, у Канцеларији за бригу о трансвеститима, или у `Службеном гласнику`“.

Да, наши еврореформски и другосрбијански компрадори очигледно нису изузетак. Али, компрадори су у Србији некако посебно дрски и злоћудни. Србија је једина бивша социјалистичка земља коју је Империја бомбардовала и којој је одузела део територије. Отуда је потребна посебна дрскост да се управо у Србији промовише НАТО пакт и друге империјалне дивоте[11]. Свугде је приватизација значила куповину домаће индустрије по ниским ценама. Али, само је у Србији најважније индустријско постројење – Сартид, продато једној америчкој фирми по сто пута нижој цени од новца који је уложен у његову изградњу и за двадесет пута мање новца од процењене вредности[12]. Свуда компрадорска елита лоше говори о сопственом народу. Али, само у Србији она отворено и дрско негује најгори расизам према домаћем становништву. (Разумевање које је Светлана Лукић, у најави последње емисије „Пешчаника“, показала за оцену Жака Ширака да су „Срби народ без закона и вере, народ разбојника и терориста“ и Питера Јустинова да су од Срба чак „и животиње паметније“, само је најновији пример тог дегутантног расизма)[13].

Али, снага компрадорске елите јасно говори и о слабости овдашње националне елите. Наша „национална буржоазија“, да се послужимо марксистичким речником, као да не постоји. Готово сви наши крупнији капиталисти се понашају као компрадори, а само понеки средњи или мањи предузетник показује бригу за национални интерес. Зато је у Србији окупација економије, политике, медија и културе толико потпуна и толико дубока. Зато се и може рећи да ће тек политичко буђење и изградња јаке националне грађанске класе (као и синдикално буђење и политичко организовање радништва), створити основ за успостављање контроле нације (народа, грађана) над темељним условима сопствене материјалне репродукције, односно над својом културом, над својом државом и над својом судбином.

 Vrlo dobar tekst mada mi je falilo malo primera da se navede i malo "u sitna crevca" da se objasni tehnika manipulacija i medijska struktura služenja manipulatorima. Sve u svemu samo napred! Jbaćemo im sve po spisku

Kontrolu nad materijalnim dobrima mora da vrši vlasnik tih dobara, a ne političari. Nova komunistička pardon, patriotska nacionalizacija proizvodnih dobara u Srbiji ne bi proizvela napredak i socijalnu pravdu, već novu ekonomsku kataklizmu, već vidjeno 90tih. Da su političari dobri kao ekonomisti, komunizam ne bi nikad propao. Upravo je pretnja političara u Srbiji sa novom nacionalizacijom glavna prepreka zašto u Srbiji nema većih investicija, samo banke koje kapital mogu povući iz Srbije za pola sata i "hangar-trgovina" koja zahteva mala ulaganja u objekte. Pa ako političari pokrenu rulju u masovnu pljačku ovaj nacionalizaciju, da gubitci budu minimalni, ostanu jeftini zidovi i ponešto zatečene robe.

Jaka nacionalna gradjanska klasa se ne može stvoriti beskrajnim politiziranjem ili pljačkom bogatih, već čvrstim garancijama na imovinu srednje klase i propagiranjem obrazovanja i opšte kulture. A upravo bi takva klasa bila pokretačka snaga moderne ekonomijie, kao visokoobrazovana radna snaga u većim firmama i državim službama, ili kao vlasnici manjih uspešnih preduzeća.

A treba pomenuti i kvalitet radničke klase u Srbiji, pa ako poslodavac neće u svojoj firmi alkoholičare, narkomane, psihopate i politikante, praktično u Srbiji nema koga da zaposli.

Imaginelo, ti padaš u drugu vrstu zablude da je sve što je privatno apriori bolje od državnog.S druge strane nije problem što je izvršena privatizacija u Srbiji. Problem što su firme u 95% slučajeva prodate ljudima koji nisu imali nameru da razvijaju firmu, već da je upropaste, otpuste radnike, pa zatim trguju sa preostalom imovinom. Što znači privatizacija je u Srbiji do krajnjih mera kompromitovala privatnu svojinu. Ali tvoja strepnja da će doći do nacionalizacije je neopravdana, jer nema šta da se nacionalizuje.
Ovaj Gambijev tekst je pun pogodak, jer kod nas su čitave privredne grane upropašćene privatizacijom. Skoro sam bio u Beogradu, da kupim pantalone i šta sam zaključio da je roba uglavnom Turska, Grčka ,Italijanska i slično. Našeg tekstila nema, iako smo po garderobi i pre drugog svetskog rata , a i za vreme zloglasnih komunista , zauzimali zavidno mesto u Evropi. Privatizacijom su uništene kompletna tekstilna i obućarska industrija. Zašto? Ispada posle svega da je i pored neefikasnosti bila bolja i socijalističa privreda, nego nikakva. Jer bolji je i loš "Beko" nego nikakav.
Onošto treba zaštititi od nacionalizacije je Elektroprivreda, voda , rudna bogatstva i druge prirodne resurse. Po meni treba štiti i telekomunikacije. Prodaja Telekoma je takođe rasprodaja resursa neophodnog za razvoj Srbije.

A ti ljudi koji su nakon sumnjivih privatizacija upropaštavali firme su:
a.) Državljani Srbije, sa političkom zaledjinom neke od stranaka u Srbiji.
b.) Državljani zapadnih zemalja sa firmama na zapadu koje već godinama uspešno posluju.

A ekonomski model privrede pod a.) je upravo ono što podržava Antoniić, privatizacija za dzabe pa se onda burazerski i patriotski raskrčmi na brzake, pre novih izbora. A tu su i sada koliko-toliko popunjeni državni fondovi koje treba opljačkati ovaj iskoristiti za izgradnju "jake nacionalne gradjanske klase" tj trutova koji sjajno žive bez ikakvog truda i rada.

Одломак из књиге ''Политичка понерологија'', коју је колега Такс предложио да прочитамо.


Замолио бих читаоца да замисли велику дворану у старој готичкој згради универзитета.
У току наших студија пуно пута смо тамо слушали предавања врсних филозофа и научника.
Овога пута тамо су нас упутили под принудом, годину дана прије дипломског да би смо слушали
предавања индоктринације која су однедавно уведена.
За катедром се појавио нетко кога нитко никада прије није видио, информирајући нас да ће он
одсада бити професор.
Био је прилично елоквентан али у његовом говору није било ничег научничког. Није постојала
никаква разлика измеñу научних и обичних концепта а граничне идеје и замисли третирао је као
мудрости у које не треба сумњати. Сваког тједна, по деведесет минута обасипао нас је
наивном и тенденциозном паралогиком и патолошким виñењем реалности.
Према нама се односио са презиром и слабо прикривеном мржњом.
Будуци да је сваки покушај исмијавања могао имати врло озбиљне посљедице, морали смо га
слушати с пажњом и озбиљношћу.
Ускоро су се појавиле гласине о подријетлу ове особе. Дошао је из краковског предграñа,
завршио је средњу школу, меñутим, нитко није знао да ли је матурирао или не.
У сваком случају, ово је био први пут да је он крочио кроз универзитетску капију, и то ни мање
ни више, него као професор.
Измеñу себе смо се дошаптавали – “Не можеш никога убиједити ни у што, на овакав начин.”
“Ово је у ствари пропаганда против њих самих!“
Меñутим, након дуготрајне психичке тортуре, дуго је времена требало да било тко смогне
снаге и да проговори.
Почели смо сами себе анализирати, пошто је било сасвим очевидно да је нешто чудно преузело
контролу над нашим умом и да смо почели губити битне вриједности.
Свијет психолошке реалности и моралних вриједности изгледао је далек и обавијен хладном
маглом. Наша осјећања људскости и солидарности изгубила су своје значење а исто се догодило
са нашим патриотизмом и претходно усвојеним критеријумима.
И онда би се меñусобно питали – “Је ли се и теби догаñа исто?” Свако од нас је на властити начин
доживио ову бригу за своју особност и будућност. Неки су на ова питања одговорили тишином.
Испоставило се да ће дубина ових искустава бити различита за сваког од нас.
И тако смо се питали, како се заштитити од посљедица овакве “индоктринације“. Тереса Д. је била
прва која је нешто предложила: “Ајмо провести викенд у планини!“ И упалило је. Угодно друштво,
мало шале, умор, добар сан и наше људске личности су се вртатиле али ипак са одреñеном
задршком. Испоставило се да вријеме такоñер ствара одреñену врсту психолошког имунитета,
меñутим не код сваког. Анализирање психопатских карактеристика “професорове“ личности
испоставило се као јако добар начин за заштиту наше особне менталне хигијене.
Мислим да није тешко замислити нашу забринутост, разочарење и изненаñење, када су неки од
наших колега које смо знали тако добро, одједном почели мијењати своје погледе на свијет а
њихови начини размишљања почели нас подсјећати на “професорово“ блебетање.
Њихова дотад пријатељска осјећања постала су примјетно хладнија, иако нису постала сасвим
непријатељска. Добронамјерни и критички аргументи нису до њих допирали. Одавали су дојам као
да су иницирани у неко тајно знање, ми смо били сада њихове бивше колеге које још увијек
вјерују у оно што су их некакви “стари превазиñени професори“ учили. Ускоро смо постали опрезни
с оним што бисмо им саопћавали. И ускоро су ове наше колеге пришле Партији.

ma ovi komunisti kao @Гамбино bi samo da nacionalizuju pljačkaju.

a kad se potroši opljačkano narodno blago, možemo ponovo privatizovati ono što je već privatizovano, i tako u nedogled... mislim idealan društveni sistem, samo da nije tih ucena sa Zapada.

"Imaš dve krave, obe prodaš, onda poništiš prodaju a pare zadržiš i vratiš krave u svoju štalu."

I opet ih prodaš, samo, treba paziti da krave ne crknu.

Imaginelo je u pravu. Šta je pobogu od tekstilne i obućarske industrije radilo pre privatizacije. Ništa. Radnici su primali od sindikata polutke, nisu ništa radili, preduzeća bankrot..Totalna virtuelna realnost. Ovako se bar zna šta radi i šta ne radi.

Svi ti Antonićevci žive u imaginarnom svetu koje blage veze nema sa stvarnom Srbijom. Pričaju o nacionalno svesnoj građanskoj klasi u zemlji a ne shvataju da se nacionalna svest ne gradi na utopijama iz vremena socijalizma i samoupravljanja. Oni su opsednuti time da li je Nemac vlasnik telekoma i Amerikanac čeličane..a savršeno ih ne interesuje kakvi su nam putevi, škole, fakulteti, gradovi, muzeji, galerije, pašnjaci, potoci i reke..

Od toga kako običan čovek živi, da li može da  obrazuje svoju decu i da ih izvede na pravi put zavisi budućnost pojedinca..a ne isprazne kvazipatriotske tlapnje. Lepo je Tirnanić rekao...Srbi su najveći neprijatelji sami sebi. O svemu će da pričaju, svi su fudbalski selektori, poznavoci svetskih prilika samo neće đubre iz svog dvorišta da očiste i veš mašinu iz svog potoka da izvade.