Компрадори
   
Слободан Антонић   
петак, 09. април 2010.

Често мислимо да је наша елита – политичка, медијска, па и културна – јединствена у свету по упропашћавању привреде, растакању државе, пљачкању ресурса и културном рату против сопственог народа. Ако нам је за утеху, сличних примера је било још, нарочито током историје колонијализма. Тада је таква елита и понела назив „компрадорска“.

Компрадори су, у 19. веку, били Кинези који су помагали страним трговцима у освајању и експлоатацији кинеског тржишта. Али, злу репутацију компрадори су стекли првенствено зато што је главни артикал који су Кинезима препродавали био – опијум.

Наиме, у Кини је, почетком 19. века, држава надзирала трговину, а међународна размена била је допуштена једино преко луке Кантон. Зато су страним трговцима били нужни домаћи посредници – компрадори. Кључно место у трговини је заузимао опијум, а земља која је предњачила у продаји опијума Кини била је Британија. Она је у Кину извозила 1,4 милиона килограма опијума. Дрога се производила у британској Индији, где је монопол на њену куповину и даљу продају имала Британска источноиндијска компанија. Кина је званично забрањивала нарко-трговину. Али, компрадори су подмићивањем и везама у администрацији успевали да постигну да се ова забрана масовно крши. Због тога се, између 1821. и 1837, извоз дроге у Кину повећао пет пута, а два милиона Кинеза постали су нарко-зависници. Зато су компрадори у Кини и изашли на зао глас као „уништитељи нације“ и „демони“[1].

Кинеска влада је схватила опасност од брзог ширења наркоманије и одлива сребрног новца. Стога је одлучила да обнови забрану трговине опијумом. То је, међутим, разгневило Британце. Они су решили да ратом једноставно натерају Кину да толерише трговину дрогом. Тако је дошло до „Првог опијумског рата“ (1839-1842). Британија је у том рату победила и трговина опијумом је могла несметано да се настави. Ипак, продаја опијума још није била легализована. Британци су, стога, повели још један рат - „Други опијумски рат“ (1856-1860). Пошто су победили и у овом рату, трговина наркотицима је у Кини законски дозвољена. Компрадори и Британци су, тако, могли слободно да продуже своју „трговину смрти“.

Овај чудовиштан случај послужио је марксистима да направе разлику између две врсте буржоазије у земљама које су предмет колонијалне експанзије. Једно је национална буржоазија, која развија домаћу индустрију и брани националне политичке, економске и културне интересе. Она је основни носилац борбе за независност и економску модернизацију земље. Насупрот ње стоји компрадорска буржоазија, која је помагач колонизатора и живи од продаје домаћих ресурса странцима или продаје стране робе на домаћем тржишту. Она је незаинтересована не само за развој домаће индустрије, већ и за било какву антиколонијалну борбу[2].

Марксисти су били против сваке буржоазије, али су ипак националну буржоазију сматрали прогресивнијом од компрадорске. Док је прва стварала домаћу индустрију и радничку класу, а у политичком смислу имала и револуционарно-демократске потенцијале, друга је конзервирала сировинско-аграрну структуру земље и била политички колаборант система империјалног капитализма. Ово марксистичко разликовање показало се као сасвим тачно. Једине земље изван Европе и Северне Америке које су успеле да изврше модернизацију (Јапан, Тајван, Јужна Кореја и Сингапур) биле су управо оне у којима је национална буржоазија, током политичких и културних борби, успела да надвлада компрадорску елиту[3].

Оживљавање колонијализма крајем 20. века – али сада под именом „транзиције“ и „глобализације“ – актуелизовало је и критичку концепцију компрадорске елите. Компрадорска елита се данас види као главни агент глобалног капитала и његових политичких структура („Империје“) у земљама које припадају полупериферији или периферији светског капиталистичког система. Могла би се направити разлика између три слоја компрадора:

1. компрадорска пословна и политичка елита: чине је директори и менаџери страних пословних и других испостава – попут локалног директора Кока-коле или Сорош фондације[4]; ту су и компрадорски делове политичке елите – министри и високи државни службеници – који омогућавају глобалном капиталу да преузме све главне домаће привредне ресурсе и транснационалној бирократији да преузме управљање домаћом економијом и државом.

2.компрадорска интелигенција: чине јеинтелектуалци који некритички заступају неолибералну идеологију „нових, колонијалних господара“[5], одн. служе као консултанти или извршиоци пројеката социјалног инжењеринга, који се у име „глобализације“ и „европеизације“ (а заправо транснационалног капитала) спроводи у земљама тразиције[6];

3.     компрадорска буржоазија: чине јестручњаци и службеници („беле“ и „ружичасте крагне“) запослени у фирмама или организацијама којима управљају странци[7].

Сматра се да је, у раздобљу „транзиције“, основни задатак компрадорске елите да убеди домаће становништво како је најбољи начин модернизације предаја свих ресурса (економских, политичких и културних) у руке странаца. Као што нам скрећу пажњу Јован Душанић и Вера Вратуша (који користе термин компрадорска елита одн. буржоазија)[8], у том нечасном послу посебно предњаче академски економисти. Њихова се функција, током целог периода транзиције, и свела на отворену пропаганду брзе и потпуне приватизације и на апологију неолибералне концепције глобалног тржишта. Као награду за ову функцију, компрадорска елита добија „коруптивну ренту“ – део профита створеног преузимањем и експлоатацијом домаће индустрије и осталих енергетских, саобраћајних или комуникационих ресурса од стране носиоца транснационалног капитала.

Сличну функцију има и компрадорска интелигенција у медијима, на универзитету, у невладиним организацијама, у институцијама културе... Као што објашњава пољски социолог Ремигиуш Окраска[9], основна улога компрадорске интелигенције је да обезбеди културну хегемонију „Империје“. Културна хегемонија је израз Антонија Грамшија, који упућује на наметање система вредности, образаца понашања, као и пожељне листе политичких и културних питања. Економски привилегован положај се не брани само директном контролом странака, владе и парламента, већ и контролом у сфери културе и медија. Економска промена је, по Грамшију, могућа само преко политичке промене, а политичке промене нема без претходне победе у културном рату. Ко влада културом, влада и заједницом[10].

Користећи Грамшија, Окраска објашњава да је основна функција компрадорске елите данас управо владавина сфером културе, односно јавности. Компрадорска елита у земљама транзиције промовише неолибералне вредности глобалног капиталистичког система – атомистички индивидуализам, конзумеризам, хедонизам, примат права над одговорношћу, материјализам. Компрадорска елита се, такође, труди да компромитује све традиционалне вредности и навике које могу бити препрека за ширење крупног капитала. Традиционалистичке праксе милијарду муслимана, милијарду Индијаца или милијарду Кинеза доиста могу веома озбиљно да ограниче пословање глобалне конзумеристичке економије и нанесу јој губитке. И треће, у политици, култури и друштвеном животу земаља транзиције намећу се теме чија је главна функција скретање пажње са стварних проблема. Доминацијом тих тема-сурогата – као што су, по Окраски, права сексуалних мањина, антифашизам, антирасизам, легализација лаких дрога и томе слично, обезбеђује се да се суштинска друштвена питања уопште не могу отворити, а да их они који их поставе буду дисквалификовани као екстремни левичари или екстремни десничари.

Главна питања која у својим стручним часописима и новинама отвара академска, медијска и културна елита у земљама транзиције, увезена су и зато готово потпуно ирелевантна за домаће друштво. Колико су за свакодневни живот домаћих радника, пита се Окраска, битна питања легализације марихуане или геј брака? Нимало. Али та питања постају доминантна не само у великим медијима, него и у часописима левице. „Феминисткиње (у Пољској – А. С) посвећују далеко више пажње проблемима лезбејских парова него, на пример, незапослености међу женама. Није ни чудо“, каже Окраска, „јер, у земљама из којих потиче новац за подршку феминистичких организација проблем незапослености и сиромаштва је неупоредиво мањи него у Пољској“. Исто се дешава и у области екологије. Енергија радника се усмерава на проблем фабричког димњака, не на дезиндустријализацију земље, а енергија незадовољних грађана на потребу доношења закона који кажњава лоше поступање са животињама, не на десуверенизацију парламента.

И припадници компрадорске интелигенције из медија, са универзитета, из невладиних организацијама или из институција културе добијају, за добро одрађен посао обезбеђивања културне хегемоније, одговарајућу награду у виду системске ренте. Као „борци против национализма, конзервативизма и традиционализма“ они доживљавају брзу академску, медијску и институционалну промоцију. Чак и они који у својим малим организацијама глуме некакво левичарско бунтовништво (салонски анархисти, троцкисти, „антифа“ активисти, алтерглобалисти), заправо шире један образац понашања који је одавно идентификован као безопасан за глобални систем моћи. Управо тај образац понашања се зато и промовише у земљама транзиције. Стога се такви левичари, по Окраски, слободно могу назвати „компрадорском алтернативом“. „У знак захвалности за консолидацију моћи капитала“, вели Окраска, овакви бунтовници ће врло брзо “добити уносан посао у Заводу за интернет глобализацију, у Министарству за толеранцију, у Канцеларији за бригу о трансвеститима, или у `Службеном гласнику`“.

Да, наши еврореформски и другосрбијански компрадори очигледно нису изузетак. Али, компрадори су у Србији некако посебно дрски и злоћудни. Србија је једина бивша социјалистичка земља коју је Империја бомбардовала и којој је одузела део територије. Отуда је потребна посебна дрскост да се управо у Србији промовише НАТО пакт и друге империјалне дивоте[11]. Свугде је приватизација значила куповину домаће индустрије по ниским ценама. Али, само је у Србији најважније индустријско постројење – Сартид, продато једној америчкој фирми по сто пута нижој цени од новца који је уложен у његову изградњу и за двадесет пута мање новца од процењене вредности[12]. Свуда компрадорска елита лоше говори о сопственом народу. Али, само у Србији она отворено и дрско негује најгори расизам према домаћем становништву. (Разумевање које је Светлана Лукић, у најави последње емисије „Пешчаника“, показала за оцену Жака Ширака да су „Срби народ без закона и вере, народ разбојника и терориста“ и Питера Јустинова да су од Срба чак „и животиње паметније“, само је најновији пример тог дегутантног расизма)[13].

Али, снага компрадорске елите јасно говори и о слабости овдашње националне елите. Наша „национална буржоазија“, да се послужимо марксистичким речником, као да не постоји. Готово сви наши крупнији капиталисти се понашају као компрадори, а само понеки средњи или мањи предузетник показује бригу за национални интерес. Зато је у Србији окупација економије, политике, медија и културе толико потпуна и толико дубока. Зато се и може рећи да ће тек политичко буђење и изградња јаке националне грађанске класе (као и синдикално буђење и политичко организовање радништва), створити основ за успостављање контроле нације (народа, грађана) над темељним условима сопствене материјалне репродукције, односно над својом културом, над својом државом и над својом судбином.

 Vrlo dobar tekst mada mi je falilo malo primera da se navede i malo "u sitna crevca" da se objasni tehnika manipulacija i medijska struktura služenja manipulatorima. Sve u svemu samo napred! Jbaćemo im sve po spisku

Kontrolu nad materijalnim dobrima mora da vrši vlasnik tih dobara, a ne političari. Nova komunistička pardon, patriotska nacionalizacija proizvodnih dobara u Srbiji ne bi proizvela napredak i socijalnu pravdu, već novu ekonomsku kataklizmu, već vidjeno 90tih. Da su političari dobri kao ekonomisti, komunizam ne bi nikad propao. Upravo je pretnja političara u Srbiji sa novom nacionalizacijom glavna prepreka zašto u Srbiji nema većih investicija, samo banke koje kapital mogu povući iz Srbije za pola sata i "hangar-trgovina" koja zahteva mala ulaganja u objekte. Pa ako političari pokrenu rulju u masovnu pljačku ovaj nacionalizaciju, da gubitci budu minimalni, ostanu jeftini zidovi i ponešto zatečene robe.

Jaka nacionalna gradjanska klasa se ne može stvoriti beskrajnim politiziranjem ili pljačkom bogatih, već čvrstim garancijama na imovinu srednje klase i propagiranjem obrazovanja i opšte kulture. A upravo bi takva klasa bila pokretačka snaga moderne ekonomijie, kao visokoobrazovana radna snaga u većim firmama i državim službama, ili kao vlasnici manjih uspešnih preduzeća.

A treba pomenuti i kvalitet radničke klase u Srbiji, pa ako poslodavac neće u svojoj firmi alkoholičare, narkomane, psihopate i politikante, praktično u Srbiji nema koga da zaposli.

Imaginelo, ti padaš u drugu vrstu zablude da je sve što je privatno apriori bolje od državnog.S druge strane nije problem što je izvršena privatizacija u Srbiji. Problem što su firme u 95% slučajeva prodate ljudima koji nisu imali nameru da razvijaju firmu, već da je upropaste, otpuste radnike, pa zatim trguju sa preostalom imovinom. Što znači privatizacija je u Srbiji do krajnjih mera kompromitovala privatnu svojinu. Ali tvoja strepnja da će doći do nacionalizacije je neopravdana, jer nema šta da se nacionalizuje.
Ovaj Gambijev tekst je pun pogodak, jer kod nas su čitave privredne grane upropašćene privatizacijom. Skoro sam bio u Beogradu, da kupim pantalone i šta sam zaključio da je roba uglavnom Turska, Grčka ,Italijanska i slično. Našeg tekstila nema, iako smo po garderobi i pre drugog svetskog rata , a i za vreme zloglasnih komunista , zauzimali zavidno mesto u Evropi. Privatizacijom su uništene kompletna tekstilna i obućarska industrija. Zašto? Ispada posle svega da je i pored neefikasnosti bila bolja i socijalističa privreda, nego nikakva. Jer bolji je i loš "Beko" nego nikakav.
Onošto treba zaštititi od nacionalizacije je Elektroprivreda, voda , rudna bogatstva i druge prirodne resurse. Po meni treba štiti i telekomunikacije. Prodaja Telekoma je takođe rasprodaja resursa neophodnog za razvoj Srbije.

A ti ljudi koji su nakon sumnjivih privatizacija upropaštavali firme su:
a.) Državljani Srbije, sa političkom zaledjinom neke od stranaka u Srbiji.
b.) Državljani zapadnih zemalja sa firmama na zapadu koje već godinama uspešno posluju.

A ekonomski model privrede pod a.) je upravo ono što podržava Antoniić, privatizacija za dzabe pa se onda burazerski i patriotski raskrčmi na brzake, pre novih izbora. A tu su i sada koliko-toliko popunjeni državni fondovi koje treba opljačkati ovaj iskoristiti za izgradnju "jake nacionalne gradjanske klase" tj trutova koji sjajno žive bez ikakvog truda i rada.

Одломак из књиге ''Политичка понерологија'', коју је колега Такс предложио да прочитамо.


Замолио бих читаоца да замисли велику дворану у старој готичкој згради универзитета.
У току наших студија пуно пута смо тамо слушали предавања врсних филозофа и научника.
Овога пута тамо су нас упутили под принудом, годину дана прије дипломског да би смо слушали
предавања индоктринације која су однедавно уведена.
За катедром се појавио нетко кога нитко никада прије није видио, информирајући нас да ће он
одсада бити професор.
Био је прилично елоквентан али у његовом говору није било ничег научничког. Није постојала
никаква разлика измеñу научних и обичних концепта а граничне идеје и замисли третирао је као
мудрости у које не треба сумњати. Сваког тједна, по деведесет минута обасипао нас је
наивном и тенденциозном паралогиком и патолошким виñењем реалности.
Према нама се односио са презиром и слабо прикривеном мржњом.
Будуци да је сваки покушај исмијавања могао имати врло озбиљне посљедице, морали смо га
слушати с пажњом и озбиљношћу.
Ускоро су се појавиле гласине о подријетлу ове особе. Дошао је из краковског предграñа,
завршио је средњу школу, меñутим, нитко није знао да ли је матурирао или не.
У сваком случају, ово је био први пут да је он крочио кроз универзитетску капију, и то ни мање
ни више, него као професор.
Измеñу себе смо се дошаптавали – “Не можеш никога убиједити ни у што, на овакав начин.”
“Ово је у ствари пропаганда против њих самих!“
Меñутим, након дуготрајне психичке тортуре, дуго је времена требало да било тко смогне
снаге и да проговори.
Почели смо сами себе анализирати, пошто је било сасвим очевидно да је нешто чудно преузело
контролу над нашим умом и да смо почели губити битне вриједности.
Свијет психолошке реалности и моралних вриједности изгледао је далек и обавијен хладном
маглом. Наша осјећања људскости и солидарности изгубила су своје значење а исто се догодило
са нашим патриотизмом и претходно усвојеним критеријумима.
И онда би се меñусобно питали – “Је ли се и теби догаñа исто?” Свако од нас је на властити начин
доживио ову бригу за своју особност и будућност. Неки су на ова питања одговорили тишином.
Испоставило се да ће дубина ових искустава бити различита за сваког од нас.
И тако смо се питали, како се заштитити од посљедица овакве “индоктринације“. Тереса Д. је била
прва која је нешто предложила: “Ајмо провести викенд у планини!“ И упалило је. Угодно друштво,
мало шале, умор, добар сан и наше људске личности су се вртатиле али ипак са одреñеном
задршком. Испоставило се да вријеме такоñер ствара одреñену врсту психолошког имунитета,
меñутим не код сваког. Анализирање психопатских карактеристика “професорове“ личности
испоставило се као јако добар начин за заштиту наше особне менталне хигијене.
Мислим да није тешко замислити нашу забринутост, разочарење и изненаñење, када су неки од
наших колега које смо знали тако добро, одједном почели мијењати своје погледе на свијет а
њихови начини размишљања почели нас подсјећати на “професорово“ блебетање.
Њихова дотад пријатељска осјећања постала су примјетно хладнија, иако нису постала сасвим
непријатељска. Добронамјерни и критички аргументи нису до њих допирали. Одавали су дојам као
да су иницирани у неко тајно знање, ми смо били сада њихове бивше колеге које још увијек
вјерују у оно што су их некакви “стари превазиñени професори“ учили. Ускоро смо постали опрезни
с оним што бисмо им саопћавали. И ускоро су ове наше колеге пришле Партији.

ma ovi komunisti kao @Гамбино bi samo da nacionalizuju pljačkaju.

a kad se potroši opljačkano narodno blago, možemo ponovo privatizovati ono što je već privatizovano, i tako u nedogled... mislim idealan društveni sistem, samo da nije tih ucena sa Zapada.

"Imaš dve krave, obe prodaš, onda poništiš prodaju a pare zadržiš i vratiš krave u svoju štalu."

I opet ih prodaš, samo, treba paziti da krave ne crknu.

Imaginelo je u pravu. Šta je pobogu od tekstilne i obućarske industrije radilo pre privatizacije. Ništa. Radnici su primali od sindikata polutke, nisu ništa radili, preduzeća bankrot..Totalna virtuelna realnost. Ovako se bar zna šta radi i šta ne radi.

Svi ti Antonićevci žive u imaginarnom svetu koje blage veze nema sa stvarnom Srbijom. Pričaju o nacionalno svesnoj građanskoj klasi u zemlji a ne shvataju da se nacionalna svest ne gradi na utopijama iz vremena socijalizma i samoupravljanja. Oni su opsednuti time da li je Nemac vlasnik telekoma i Amerikanac čeličane..a savršeno ih ne interesuje kakvi su nam putevi, škole, fakulteti, gradovi, muzeji, galerije, pašnjaci, potoci i reke..

Od toga kako običan čovek živi, da li može da  obrazuje svoju decu i da ih izvede na pravi put zavisi budućnost pojedinca..a ne isprazne kvazipatriotske tlapnje. Lepo je Tirnanić rekao...Srbi su najveći neprijatelji sami sebi. O svemu će da pričaju, svi su fudbalski selektori, poznavoci svetskih prilika samo neće đubre iz svog dvorišta da očiste i veš mašinu iz svog potoka da izvade.

Pa ako neka od krava crkne (recimo od neuhranjenosti ili nevakcinisanja) za to je kriv komšija nesrbin ili još gore proevropski srbin. A ni država više neće da hrani krave u privatnom vlasništvu, jbg izdajnički režim!

Сретен Угричић, писац
Савест је антипатриотска

Поједине жене у Србији имају способност да васкрсну. То су супержене Србије. Њима сам посветио ову књигу


Сретен Угричић, управник Народне библиотеке Србије, аутор је новог романа „Незнаном јунаку”, у издању „Лагуне”.
То је књига која почиње причом о Сарајевском атентату и Гаврилу Принципу, наставља се сликама о Србији 2014. године, сликама суштинске борбе добра и зла, као и, у то будуће време, забрањене телепатске љубави двоје људи…
По речима аутора, овај роман је по жанру дистопија, у којој је представа наше блиске будућности у ствари изоштрено критичко виђење наше блиске прошлости и садашњости.
„Зато се не плашим те неминовне скоре провере, напротив, са занимањем ишчекујем резултат компаративне анализе”, каже Угричић, иначе аутор и књига „Упознавање са вештином, приче о женама и метафизици”, „Непоновљиво Непоновљиво, четворојеванђеље постмодерног романтизма” и других.
Поднаслов Вашег романа гласи: нефикција. Откријте нам, да ли је то штиво фикција или није фикција?
Сви љубавни филмови су документарни. Сваки љубавни однос је документ, то јест сертификат о једној фантазији. Зашто још нефикција? Зато што ништа нисам измислио. Нисам морао. Ко хоће да види, све види. Скривена у очигледном, блиста тајна. Све се догађа у блиској будућности, овде у Србији, а љубавници најприродније комуницирају телепатски.
То је литерарни свет у којем „тучци и прашници памте Сарајевски атентат”, Незнани јунак никада не умире, а диктатори остају вечно. „Принцип” је овде властито име као и појам „принципа” који одређује последице. Како их одређује?
Непосредно и неопозиво. Ево тај пример са телепатијом, која је љубавни принцип, и има последице. Телепатска лозинка између главне јунакиње и Незнаног јунака гласи: ти ћеш да будеш ја, а ја ћу да будем ти. Ко је икад био заљубљен, то препознаје. Отровни гас шушти из зарђалог радијатора и убија их у сну. Одвозе их хладњачом на други крај земље, до високих пећи. Тамо, пред неповратом, она васкрсава. Поједине жене у Србији имају способност да васкрсну. То су супержене Србије. Њима сам посветио ову књигу.

Стрепите ли од оптужби да је роман антипатриотски, антисрпски настројен. Није случајно што на самом крају наводите читаоца на могућност интервенције цензуре.

Као што није случајно што су најбољи филмови из наизглед идиличног времена самоуправног социјализма припадали тзв. црном таласу, тада антипатриотском, тако није случајно што се у актуелној књижевној и филмској продукцији Србије истиче серија дела са елементима радикалног ангажмана и негативне утопије. Истина избија на видело. Ако су неки тиме саблажњени, тим боље, значи да су почели да капирају. Нема сумње, биће тога још. Знате, савест је антипатриотска, јер је у појединцу, а не у колективу, без обзира на отаџбину, порекло, језик, завичај. Јер је непристрасна, а не попустљива и лаковерна, јер није слаба на такозване наше, није самосажаљива.

Тврдите да је савест антипатриотска. Многи се неће сложити.
Шта је заједничко за савест, мишљење, науку и уметност? У савести, мишљењу, науци, уметности – нема компромиса, нема пристрасности. За све важи: или је безусловно или није то. Или бескомпромисно или није то. Не обазире се, богу хвала, ни на припадност, ни на интересе, ни на сродство, ни на завичај... Независна, унутрашња непоткупљива законитост – речју: принцип – конституише и савест и исправно закључивање и научне чињенице и уметничка дела. И та закономерност је или на делу, или није – не пролазе ту никакве имитације, добре намере, гласна реторика, виши интереси – или има савести или је нема, или има логике и истине или их нема, или има уметности, или је нема.

Довољно је живети у Србији да би разумели шта значи бити у немилости судбине и смисла? Да ли је преокрет могућ?
Тако је у роману. Али изненадићу вас: да, могућ је преокрет. Парадоксално, ултимативну наду Србије видим управо у фантазмагоричним размерама порицања истине. Очајничка енергија уложена у порицање говори да постоји енормни страх од гриже савести. То значи да грижа савести ради непрестано и врло моћно, само је потиснута за један ниво дубље, из свести у подсвест. Као река понорница. И ту је тај скривени моменат спаса, еманципације, преокрета... Савест је у једном часу била одбачена, јер је обавезивала на озбиљан, људски доследан начин, па је било лакше одрећи је се. Треба освестити порекло порицања, треба се отргнути од опсена о сопственој безгрешности и жртви, у име којих се опсена згрешило, треба погледати страшне последице, треба осетити бол, треба вратити савест у свест. Треба се суочити са последицама својих неразумних, варварских поступака, треба пожелети да се опет буде легитимно људско биће, треба признати, треба се покајати, треба замолити за милост опроштења. И то је наша нада, нада да будемо људи, као што упокојени патријарх Павле рече, иако смо Срби.

И сада питање не за писца, већ за управника Народне библиотеке Србије. Када ће ова библиотека бити у потпуности отворена за читаоце?
Нажалост, то не зависи од НБС. Ако би у овом тренутку имали на располагању потребна средства за завршну фазу радова, отварање би сигурно било за шест месеци. Тај новац је предвиђен овогодишњим државним буџетом, али кад ће нам бити доступан зависи од кредита Европске инвестиционе банке и исхода тендера који ће водити Министарство за Национални инвестициони план. Чекамо и надамо се најбољем.
Марина Вулићевић

Цео текст

Ne, ne, krivi su Papa&Soros oni stalno kuju zavere protiv "jakih" krava u Srbiji, kojima neuhranjenost i
bolesti ne mogu nista, pa mozes konstantno da ih preprodajes. Preprodajes krave, a lova
samo kaplje.

Ma sta oni mogu,mi imamo ''Nebeske krave'' iz ''Nebeske Srbije'' 

нема шкорпија па ти решио да га одмениш...
његови пролупали изрази...најпаметнији на целоме свету (и шире...)
Шта ти знаш о пати и сорошу и осталој белосветској злочиначкој багри? Знаш колико и овај испод тебе о Небеској Србији! 

Znam da istu priču prodajete već godinama: "Papa&Soroš uništavaju Srbiju". Niste u stanju da smislite nešto novo.
Gori ste od komunista sa njihovim "spoljnim i unutrašnjim" neprijateljima.
U stvari vi jeste komunisti.

Јбг Станко сад ти не држиш монопол на глупост, имаш конкуренте. Ти гуслаш о Слоби и нато пенису а они о папи сорошу и руском тукију. Фактички разлике ич.

Раде Дацић
Зашто издајник издаје

Сваком човеку је стало до тога да зна може ли се поуздати у другога човека, или има основа за сумњу да ће га човек с којим у заједници нешто предузима изневерити. До тога сазнања треба да је стало и националној заједници, поготову оној чијем разарању тежи нека друга национална заједница, или више других. И појединцу и заједници мора бити стало до сазнања са колико поуздања може рачунати да одређена особа буде верна, да не постане издајник.

ПРИРОДА ИЗДАЈНИКА

Има парадоксалног у природи издајника. Издаја некоме треба или не треба никоме. Узмимо да није чудно што издајник изда кад његова издаја некоме треба. Чуди што он издаје и кад његова издаја никоме не треба. А кад дубље промислимо, ни ово није за чуђење: разоритељска природа издајника тражи од њега чињење зла.

Употребимо сада једну нову реч, с надом да ће она ући у српски језик. Онај ко није личност приправан је да постане издајник, он је, дакле, приправ, тј кандидат за издајника.

Шта једног таквог одликује? Најпре кукавичлук, то значи: ситна посебност, безначајност бића, оно о чему осећај израња из мрачних дубина у које га је владајућа свест потиснула да би га потопила.

Људи, као друштвена бића, остварују удруженим напором многе заједничке циљеве, а нечије одустајање од тога напора, или његово ометање, често доводи до неостварења циља. Из тог разлога речи „издаја" и „издајник" означују велике огрешитеље. Какви људи лако прихватају ту врсту огрешења?

Ова врста огрешења није једино претпоставна, јер нас живот уверава да постоји издаја и постоје издајници. Издајник је онај ко је извршио издају. То значи изневерио је људе и људске врлине. Он изневери обећање, а није било изнуђено, без принуде је нешто обећао; тиме изда оне којима је обећање дао: они су остали без нечега на шта су рачунали пошто он обећано испуни; своје деловање нису због тога обавили, одузето им је време, украден део њиховог живота. Издајник изда свој народ, служећи за ништавну награду, или без награде, његовим непријатељима, изда своје другове у сукобу: побегне или се стави у службу противника. Издајник издаје људске врлине делујући супротно од њиховог смисла, човека издаје варајући га својом човеколикошћу.

Потребно је знати какав човек не може постати издајник, да би тек онда било јасно из каквих људи се појављује издајник. Проговоримо најпре о онима из којих се издајник не појављује.

ЛИЧНОСТ

Постоји у српском језику реч потребна овом казивању, реч са више значења, од којих је једно толико изузетно и драгоцено да човек зажали што има још неких, јер она окрњују вредност овога. (Заиста је штета што неке речи имају још значења, поред онога сјајнога које им даје место међу великим речима. Мора бити да додатна значења измишља неко ситан и завидљив, да би оно блиставо упрљао.) Односи се на човека без склоности према смртним гресима из традиционалног православља - завидљивости, злоби, таштини, похлепи... Та реч је личност. Сродна је донекле речи „господин" (кад се њоме изражава чије ненарушиво достојанство), али је још драгоценија. Људски идеал свих народа готово је исти: то је скуп врлина уграђених у једном људском бићу. Тај се идеал ретко остварује: код човека се нађе покоја мана. Људско биће у којем се тај идеал у највећој мери оствари, а у непотпуно оствареним састојницама му се примакне - носи управо блиставу реч личност. Личност је врх људскости. Два примерка овога врха, две личности сродници су посебне врсте, имају много заједничког а мало онога што би једна од њих желела да уклони код друге. Та сродност није исход одређенога утицаја, већ што моћнија сила одређује својства личности.

Погледај, уважени читаоче, шта посебно под том речју подразумева српски композитор (и личност) Милоје Милојевић кад говори о једном великом страном композитору: „Леош Јаначек је не само велики музичар, него и национални уметник... Да би један уметник био и личност није довољна само оригиналност, него и духовна префињеност и духовна култура." Личност укључује национално, духовну културу, духовну префињеност! Као композитор, личност увећава општељудско складиште вредности у музици, оним што има чврст национални темељ, по томе се познаје и због тога признаје; не опонашањем нечега што је „успело". Тек тада страни свет увиђа да без таквога композитора не може, као што је аустријски композитор Лист рекао руском композитору Бородину: „Ми без вас не можемо!"

Издајник није личност. Издајник настаје из људског заметка, кад се деси да се овај не развије у личност. Шта чини да се неко развије у личност а неко други се не нађе ни за тренутак на путу личности - ми не можемо знати. Ко је личност не може постати издајник. При испитивању карактера особа без много труда се открива особа, погодна за издајника; то је она која се покаже да није личност. Истина, такве особе успешно обмањују људе без стварне моћи просуђивања, приказујући се какве нису и не могу бити. (А зна се: личност се не служи обмањивањем.) Предодређени за издају - они који нису израсли до висине којој се дивимо - обману околину једном својом особином: невероватно су делатни. У непрестаном су покрету да надоместе недостајуће им људске вредности. Одлазе на све стране, опседају људе од утицаја, без уздржавања приказују себе као важне и пуне врлина. Заћи ће они у сваки буxак, да нађу рупу кроз коју ће се провући, да би ушли у свет ваљаних. Направе често привид да су припадници стварно изабраних људи. У ствари, где год да уђу, какав год глас о себи да наметну, нису се укључили међу смирене духове који су нашли смисао, нису међу онима што су над собом подигли небо. Зато их немир тера да стално траже своје увећање у свету људскости, а способни су наћи једино издају; могу се скрасити једино у издаји и међу разоритељима по нагону. Тамо остају све док је ова њихова делатност некоме потребна. Ако (и кад) та потреба престане, разарајућа хтења их воде даље: траже наручиоца нове издаје. Нема ли непосредног наручиоца, нагон за разарањем их наводи да гледају шта је највредније што њихова заједница има, што је на цени, шта је најдраже правим људима, да би то разорили и тиме задовољили проклету душу. Са посебним полетом разарају своје национално, чим непријатељ њихове нације то затражи и за учињено понуди награду. Себе тада уверавају како раде „нешто велико". Рачунају „логично": мора их то „дело" нужно прославити, стећи ће и они име на гласу.

ПРИРОДА ИЗДАЈНИКА

Има парадоксалног у природи издајника. Издаја некоме треба или не треба никоме. Узмимо да није чудно што издајник изда кад његова издаја некоме треба. Чуди што он издаје и кад његова издаја никоме не треба. А кад дубље промислимо, ни ово није за чуђење: разоритељска природа издајника тражи од њега чињење зла.

Употребимо сада једну нову реч, с надом да ће она ући у српски језик. Онај ко није личност приправан је да постане издајник, он је, дакле, приправ, тј кандидат за издајника.

Шта једног таквог одликује? Најпре кукавичлук, то значи: ситна посебност, безначајност бића, оно о чему осећај израња из мрачних дубина у које га је владајућа свест потиснула да би га потопила. У осећај особе избија нешто налик на сазнање да је њено биће непотпуно, далеко од целовитости. Према биолошком разврставању, то биће припада људима, али та припадност није довољно убедљива. Та особа то уочава упоређивањем са целовитим људима, са личностима. Осећај безначајности и нецеловитости притиска, тражи да се бићу нешто дода, како би људска целина, која се међу људима цени, била достигнута. Особа тражи разне начине да то постигне, да своје биће употпуни; како не налази ни један поуздано људски, одлучује се за издају, у нади да је то оно што ће га ослободити осећаја ништавности. Таква особа се дружи са неким кога мрзи и презире - не може да поднесе усамљеност. Супротно од личности. Пуноћа личности њој омогућује да поднесе усамљеност, јер и није усамљена: све истински људско, што носи заједничко име врлина, са њом је. Личност не прави привиде, слободно показује своју природу, зна да она није за стид.

Ништавно биће кукавице у сталном је страху да ко од њега шта не одузме. Јер тада му не би остало ништа, и после малога одузимања од безначајно малога, не остаје ништа, мало круњење а преостало је једино за бацање.

О личности превише расправљају неке „науке" о души. Причувај их се, читаоче, и осетљивим теразијама мери све што ти се учини да је у њима добро.

Будући издајник је можда покушао да постане личност. Није успео зато што његова природа њему није то дозволила, као што природа неког земљиште не може понети тешку грађевину, или може тек пошто се фундира, (Но како фундирати склоног издаји да не изда?). Не дозвољава му најпре тиме што му онемогућава да схвати шта је личност, а тек касније оно теже: да издржи пакао кроз који права личност (веома често) пролази, а то у њој не поремећује одлучност да остане себи верна, да смирено остане у своме бићу, не тражећи да се оно преобрати у некакво друго; не дозвољава и тиме што постојаност у врлини - и иначе ретка - није имала из чега израсти. Он је (додајемо: можда) нешто покушао, тај покушај је пропао. Све оно рђаво што је тада учинио већ је била издаја, издаја савесног обављача примљене обавезе. „Радикалним заокретом" (како говоре сви њему блиски док падају у грехе) он је покушао да учини нешто чиме ће поништити почињене грехове; оно што је учинио била је издаја.

ИЗВОРИ ИЗДАЈЕ

Ево још једног великог извора издајникове издаје. Издајник се води мржњом. Он некога мрзи. Не мрзи га зато што му је тај учинио зло, не мрзи га ни што је тај рђав човек те не завређује уважење и наклоност - мрзи га што је издајничка душа устројена за мржњу, и кад нема разлога за њу. Он онда издаје тога кога мрзи, издаје га уз услове: а) да сам нешто добије, б) да издани поуздано изгуби. Могло би се претпоставити да је предмету овога расуђивања претежнији лични добитак, да је то искључиви мотив издаје, који мржњом једино може бити мало допуњен. Неоспорно, допуњавање мржњом је потребно, да би се издаја правдала пред нечим што се назива савест. Али је ствар сложенија: каткад је лични добитак пресуднији од мржње, каткад веома надмоћно преовлађује снага мржње. Али је прави склад, савршена мирноћа у души издајника онда кад је издани уништен, да се не може њему светити због издаје, а добитак задовољава његове прохтеве. Чињеница је да је велика снага личне добити, а кад га има, увек се нађу разлози за мржњу. Важи ли обрнут став који се овако може исказати: велика мржња нужно налази и поводе борбе за личне користи?

Нађу се побуде борбе, води се борба, али личне користи често не буде. Битнији је, дакле, философски материјализам (чији оно беше?).

Насупрот издајнику, кога подстрекава мржња, херој је вођен љубављу: за људско добро он изводи херојске подвиге. Ако ослаби његова љубав, херојство се гаси: некад неустрашив, постаје обичан, плашљив човек.

Издајник, по правилу, не признаје да је издајник. Кад се (изузетно) догоди да призна, кад се јави знак кајања, знак да је у издајнику наступила грижа савести, људи се охрабре у нади да он неће наставити пређашње дело, да ће покушати искупити почињене грехове чинећи какво добро. Појава да се издајник покаје веома је ретка, зато и поменута нада најчешће изневерава.

Издајник исмева реч „издаја"; нико му у томе није раван. Чиме се служи да исмеје реч? Духовитошћу других, „наученом" духовитошћу, духовитошћу духовитог, коју је духовити складно применио на нешто што је требало исмејати; издајникова примена тог блеска туђега духа у естетском је несагласју са исмеваним предметом. Он, дакле, краде; не може се догодити да издајник не краде, кад год му од тога не прети велика опасност. У исмевању речи „издајник" издајнику помажу многи други - сваки од њих, ако већ није издајник, хрли да постане.

Према издајницима, издаја не постоји, из чега други треба да закључе да су они без огрешења. Сви се издајници уједине да би исмевали реч „издаја"; рачунају: кад исмеју реч која исказује суштину њихова срамног дела, она ће ишчезнути из језика, а то ће учинити да се избришу трагови ове њихове кривице. Кад нема речи за оно нечасно што су учинили, онда они ништа срамотно нису ни чинили - то рачунају.

НАГРАДЕ ЗА ИЗДАЈУ

Обратићу се сад издајницима, да им упутим један прекор. Не замерам им због њихове делатности - у томе погледу речи не могу помоћи! - Издајнику се обраћам с прекором због штете коју чини себи, а узрок штете је: непознавање вредности ствари коју издаје. Прекор се (дакле) не дотиче моралног става издајника - говорим као да је сам чин издаје беспрекоран с моралне тачке гледишта, као да је извршити издају нешто што се не може осуђивати (већ му се можда дивити) - говорим због његовог недовољно ваљаног расуђивања. Ако издајеш, а чиниш то после закључка да ти издаја доноси корист, зашто не размислиш сређеније и дубље, па да ти корист буде многоструко већа?

Разни су видови награде за издају! Узмимо најпре оно што данас највише мути мозгове: новац.

Кад ти за једну велику издају понуде награду од 390 милиона, а издана ствар је непроцењиве вредности, зашто не тражиш 390 милијарди? Не би ти толико дали, јер они који твоју издају плаћају веома су штедљиви (а знају колико теби значи и један једини милион), чине све да плате што мање (и, по правилу, успевају: џимријање им се добро исплати). Не би ти (можда) дали колико тражиш, али и десет пута мање да ти дадну, био би за тебе велики добитак. Знаш ли колико је пута 39 милијарди веће од триста деведесет милиона? Научи тај рачун, требаће ти касније, или ће његово познавање добро послужити некоме теби драгом, наследнику и потомку твоме, на пример!

Потцењујеш ли вредност онога што издајеш, чиниш то на своју штету. Ево где ће ти се то осветити. Како је очекивано да ће издани казнити издајника (ако га ухвате), као награда за издају свога народа предвиђа се усељење издајника у другу државу, уз признање држављанства те државе, под именом какво он буде изабрао (из обилате понуде имена), обезбеђивање погодних услова за живот, његов и његове породице, и још понешто што зависи од дародаваца. Е, и при нагодби те врсте можеш тешко погрешити ако си приписао малу вредност ономе што издајеш. Мислиш ли да мало вреди то што издајеш, задовољићеш се понуђеном новчаном масом (јер је за твоје схватање веома добра), а наручилац је био спреман платити сто пута више! Да си ваљано промислио, закључио би да можеш имати тог конвертибилног новца (те светске валуте) стотину пута више него што си добио. Ти ниси схватио колико је твоја издаја драгоцена за противнике оних које издаде. Да си то схватио, био би не само грађанин (нове ти „отаџбине") пристојног иметка, него богати њен грађанин. Тада би имао довољно пара да платиш родослов своје породице - тридесет предака да ти наброје - те да се твоји потомци могу поносити тобом и твојим новоствореним прецима. Да си паметно поступио, могао си за сваког од предака имати слику неког чувеног уметника из оног времена. Могао си за издају какву си учинио добити толико новца да, уз све друго, саградиш дворац из тринаестог века. (Или се определи да будеш скроман, да не тражиш племићку титулу - може она ускоро испасти из моде.) Имао би, господине, новца за покретање моћне индустрије, саграђене довољно далеко од твојих дворова, да се загађен ваздух у њима не осети - да си се само умео погађати како је требало!

Шта сам још хтео да те питам, „истински родољубе"? А да! Јеси ли ти сасвим сигуран да ће уговорна страна којој служиш извршити своје обавезе? Ти њу не можеш тужити суду, разгласило би се твоје „дело", а ти ниси сигуран да је оно за слављење. Осим тога, можда би био кажњен због одавања пословне тајне. Уосталом, склапају ли се икакви писани уговори при погодби за издају? А како ћеш, сине несрећне мајке, без писаног уговора? Замисли: ти своје лепо обавио, извршио обавезу, а онај тамо се прави Американац! Као да ништа ниси урадио. Онда се кајеш, мада те нико не прогони, твоја издаја није откривена, кајеш се што си могао друго радити и бар нешто зарадити, овако: шипак!

Нек ове опомене буду драгоцене српским издајницима! Они су дужни продавати много скупље свој природни дар и из њега произашло дело издаје.

Кад народ свој издајете, „даме и господо", српски издајници - ви, који немате такмаца у другим народима - лакомислено га претходно потцените. Тако радите на своју штету, поред рада на штету народа, јер мало за издају тражите, још мање добијате. Учините себи добро: упознајте праве вредности свога народа, тек онда преговарајте о „послу"! Зашто да и неко од вас не постане велики богаташ, од издаје? Зар и богатство стечено издајом није богатство стечено „поштеним радом" - та нисте га стекли лењствујући?

Не тумачи, читаоче, ово погрешно - да су зараде тих овде, данас, толико уважаваних људи - ниске. Не, то нипошто! У односу на зараде личности, зараде издајника су заиста сјајне. Личности би издајницима имале разлога завидети на зарадама, али особина личности је да никоме не завиди. У овоме је разлог што се овде прекоревају српски делатници у привредној грани издаје отаџбине: кад је неко опредељен за рационално пословање, нека послује што рационалније, потпуно рационално ако је могуће! Не тврдимо да баш нико од уважаваних српских издајника не послује рационално. Али број оних који су том делатношћу могли стећи много већи иметак запањујуће је велики.

За чуђење је што има доста српских издајника који нису ништа зарадили. А јесу радили, дуго, упорно и страствено су вршили издају, а никакве зараде! Ненаграђена мржња, изневерена очекивања!

ШТА РАДИТИ КАД СЕ СВЕ ИЗДА?

Али ти, којем се сад обраћам, не спадаш у ту категорију. Кад те видим и чујем на телевизији, или ти само слушам глас, или пак читам твој напис у „цењеним" новинама, питам се како тако нагло толико високо израсте! Сећам те се из времена пре овога које те усрећи. Бејаше ништаван и бедан и напињаше све мехуре да постигнеш нешто што би довело до оцене: није потпуно безвредан. Бејаше се ти једном приликом нашао у скромном занимању, примерено твојим способностима, које могаше поштено обављати, али га ти напусти. Појави се прилика да издаш, а ти ни минут не оклева. Дочека - али не својих пет минута, већ своју вечност. И сад те гледам, слушам и очима те из штампаних речи извлачим: ти си самоуверени, изврсно ситуирани грађанин који је постао учитељ, учиш млади свет да се на тебе угледа. Водитељка ти се обраћа као националној величини. Ти сад јеси „национална величина", једина, јер никога из онога супротног табора више нема. Ишчезли су и твојом заслугом, колико год си могао помоћи да нестану, помогао си.

Не треба сметнути с ума: и тај „рудник" ће се једном исцрпсти (и сад је у њему много јаловине), неће више бити ничега што се има издати. Шта ће онда радити несрећни српски свет који је од издаје живео? Замислите очајно стање тих људи кад почну завидети неиздајницима! Неће им завидети што су ови богатији, већ што су задовољни оним што имају, што су смирени и не кукају на немаштину; и још због једнога: не криве за своје стање некога ко није крив.

Колики је удео недовољно развијене моћи просуђивања у чину издајства? (Постоји ли зависност између моћи расуђивања и издаје? Повећава ли се школовањем наклоност ка издаји?)

Моћ расуђивања се наслеђује. Али се у људском друштву и стиче. За расуђивање о одређеном предмету потребно је и знање о томе предмету. До знања о неком предмету долази се образовањем, школским на првом месту, али и другим путевима. Образовањем се, међутим, могу засађивати отрови. И у широко заснованом образовању могу се засејати отрови: ум није био довољно прибран да их на време одстрани. Уосталом, зар и господин Имануел не показа у првој од три.

Критике колико је ум понекад немоћан? У мукама образовања кључна је реч „врлина". Како унапређивати свест, увећавати знање, изоштравати расуђивање а не повређивати врлине - оне, давно признате а никад успешно порекнуте, заједничке личностима на било којој стопи земљиног шара, као и древном Индусу или Кинезу, и припаднику неког од уништених народа Северне Америке.

Одакле све данас не стиже образовање, „унапређивање ума", „оспособљавање за живот"! И какве све отрове не доносе многобројни сазнајни додаци! „Школовање" данас долази са разних страна, и са много најгорих - зато је брижно лице свакога ко размишља о овде разматраном предмету. Многи од приспелих отрова уносе у умове и схватање о изузетној вредности издаје. Према том отрову, издаја је највеће достигнуће напретка у модерном времену! (У великом Дантеовом спеву издаја бејаше највећи од грехова.)

Да ли повећањем образовања расте наклоност према издаји? Расте или не расте, сходно томе колико је при образовању унето или није унето отрова и од природе особе која се образује. Налазимо ове примере: сасвим скромно образован а не изда ни под тешким мукама; врхунски образован а поступи на истоветан начин. Или: изда вас и један и други из овог избора.

Не налазимо одговор о вези моћи расуђивања и чина издаје. У овом неодговору је сета свакога ко тежи повећању моћи расуђивања без повређивања људскости. Остајемо без потпуног одговора на постављено питање, верујући да смањена интелигенција није извор издајства, а повећана количина отрова душе при образовању - јесте. Најбитније је оно што већ знамо - поседовање или непоседовање личности.

БЕСКОНАЧНОСТ ХЕРОЈСКОГ БИЋА

Крајња супротност овоме јесте херој, јунак којега толико слави целокупно српско језичко наслеђе и све велике цивилизације које смо до данас упознали. Насупрот скученом бићу кукавице, херој има бесконачно биће: ма колико да изгуби у својим подвизима, увек има осећај да му остаје бесконачност не изгубљеног, и вечност је пред њим.

http://www.rastko.rs/antropologija/delo/12491

Izvini,ti si diplomirao geografiju Nebeske Srbije...

Извини,је си ли прочитао горе постављени чланак...
Одличан је,а...?

A kako ono beše, prvo je Slobo izdao kuma Ivana, pa Šešelj izdao kuma Vuka, pa je Toma izdao kuma Šešelja...
Sve same moralne gromade kojima su puna usta izdajnika....

Ти си за Ивана,Вука и Тому...

Ma ja sam u stvari za patriotizam po modelu Dobrice Čosića i njegovog raznobojnog kožuna, pa kako se vlast preokrene, tako i mudri Dobrica prevrne kožun, uvek na strani vlasti, ko god da je vlast. Ako uzmemo da su 80% Srba upravo takvi, eto ujedno i duhovnog jedinstva sa narodom.     

па и Добрицино ће време проћи...
,а ни тим 80-ак % се не пише ружичасто...