Eh, lapsuse... ne znam kakve su tebe zmije ujedale... ali... ove moje... jos uvek su zive, a i ja sam ziva.... i svako zivi svoj zivot...

Ja malo zadovoljnije...

Kapiram ja da ljudi moraju da imaju nesto za sta ce se drzati... ali .. cak i kada se sve to srusi... ne znaci da ne treba poceti iz pocetka sa nekim novim...

Zivot pun trnja pa svakakve zmije sa svih strana ujedale Ako je poznat nekome osjecaj ono vjerujes svakome i pomislis da su svi ljudi kao i ti,ali nije tako.Pojedini ljudi mogu kalkulisati i imati lazni osmijeh a u sebi misliti naj gore onoj drugoj osobi.Meni to ne ide.Ako ne vjerujem kazem u lice i tu je kraj,ako vjerujem odmah vjerujem sve...naivno,ali zelim da bude tako,jednom izdaja cijeli zivot je izdaja.
Ja jesam Anea zadovoljan...recimo materijalno i opet je to bilo bez ikoga...sam padao,sam se dizao...
 "Kapiram ja da ljudi moraju da imaju nesto za sta ce se drzati... ali .. cak i kada se sve to srusi... ne znaci da ne treba poceti iz pocetka sa nekim novim... " ...Nije bilo starih i jedino jos ostaje vjerovati u tog nekog novog

Ima ona poucna pricica kad covek nadje malu zmijicu, napustenu, ma skoro mrtvu. Uvije je u maramicu, donese kuci i pocne sa rehabilitacijom. Bio je sam i resio tako da ima bar neku zivotinjicu kojoj ce da se posveti maksimalno. I tako je gajio, mazio, hranio, sve po PS-u. Jaknula zmijurina, dostigla metar i po i jednog dana je on mazio i ona ga ujede ne trepnuvsi. Ovaj poceo da se koprca i vidi da ce da baci kasiku uskoro. Pita je: "Pa zasto bre, cuvam te od 17 grama zive vage i sada me sjeba ovako?" I zmija onako kulerski kaze: "Pa ja sam zmija".

E sad samo ne znam kakve ovo veze ima sa temom ali ne skodi, samim tim je korisna i napeta pricica.

Divno ispricano,taman uz temu jer nikada ne znas kakvi ljudi postaju kada osjete snagu,moc,povjerenje i tada slijedi izdaja ,cast izuzecima koji se traze kao igla u plastu sijena,a takve je tesko pronaci.Ali zasto ne ja jos uvijek vjerujem u zenu,u prijatelja...

zmije su poštene,ne prodaju maglu. ima nešto u tim bićima,bude strahopoštovanje...

Svi se bojimo zmije,da li zmiji vjerovati?


Sama u svijetu zmija...vjerujes nekoj?

Pa nisu svi zmije... ali ako se ispostavi da jesu... sta da se radi... guras dalje...

Mene su tako vaspitali - nikad ne odustaj...

Tako da ja ne verujem u te dzidzabidze koje kazu - najvece ovo, neponovljivo ono,savrseno nesto trece, poslednje sasvim cetvrto... i slicno... Ti izrazi koji oznacavaju tacku...

Ne verujem u tacke

Ako ti nesto trenutno ne ide... stavis to po strani i nastavis kasnije... ili nikada... nije vazno...
Postoji neograniceno mnogo opcija...

I zivot jeste dug....

I ne verujem u taj ocaj i samosazaljenje u koje ljudi vole da zapadaju...

Ujede te zmija... prf... velika stvar... zalecis se... probas nesto drugo...

I tako dok se jednog dana ne strovalis i raspadnes na atome...

E, to je zivot...

Pričati o poverenju je toliko jeftino da to nije normalno.
Toliko je jeftino da više poverenja postoji u odnosima koji su vezani sa 100 pišljivih dinara, nego među dvojicom "drugara" koji se mesec dana "gađaju" o časti i poverenju.

Zapravo, reči su same po sebi poprilično jeftine i beznačajne.
Dela su ono jedino što vredi.

Verujete svima! - jer tripujete da ste tako mnoogo dobra osoba.
Ne verujete nikome! - jer vas neko slučajno slučajno može povrediti.
Verujte samo sebi! - opet ego tripovi. (takođe, uvek izrečeni naglas pred drugim ljudima, jer i imaju namenu da ostave poseban dojam kod drugih. U suprotnom nemaju nikakvog smisla. Jer retko ko vodi diskusiju u svojoj glavi sa samim sobom, da li da veruje sebi ili ne. I najveće budale duboko veruju da rade ispravnu stvar.)
... gomila floskula, praznih reči i rečenica.
Za to vreme ide život, prepun različitih ljudi i svi do jednog pogrešivi. Neki manje, neki više... ali bez izuzetaka svi mogu napraviti greške i svi ih i prave. Jednostavno je ljudski.
Jedini način da sve ostane zamrznuto je da se družite/zabavljate sa mrtvakom, običnim lešom.
Fuck that.
Ide život i nikoga ne čeka. Posebno ne nečije neopipljive zamišljene tripove.

A i ništa nije konačno. Tako da glumljenje japanskog samuraja iz 10. veka (Oh, obeštastio si me svojom izdajom. Srušio si naš svet koji smo gradili! Izvrši samoubisto odmah!) je poprilično patetično danas.
Da je sve konačno, ne bi nikad ni došlo do toga da vas neko prevari.

Neko vas je izneverio? Neko nije ispunio vaša očekivanja? Neko nije ispunio obećanje?
Tjaaah, prebolećeš. (Što bi rekli Ameri: Deal with it.)
A ako je neko zasr'o nešto baš baš veliko... dobrim delom ste i sami krivi zbog toga, na neki od mnogobrojnih načina... a da toga često niste ni svesni.

Svaka akcija ima svoju reakciju. Ono što doživljavate kao nečiju akciju, može biti ustvari reakcija. Rakcija na nešto što ste pogrešno radili, možda dugo vremena a da toga niste ni svesni. Pa i da ste svesni nećete često ni priznati, često ljudi neće ni da preuzmu odgovornost kad već dođe do povređenih sujeta.
U krajnjoj meri, ako ništa drugo... vaša greška je što ste toliko dugo bili u dobrim odnosima sa osobom koja vam je tako nešto uradila. I tu grešku ćete sada da platite.

Možda nije fer, možda niste zaslužili... al' ko vas jebe.
Ko vas pita šta je fer i šta ste zaslužili.
Sad ćete platiti, pa sledeći put malo bolje razmišljajte.


Opet, sa druge strane. Meni je potpuno fanatično.. da ste s nekim bili kul jedno 10 godina i onda zbog jedne stvari koju je uradio zadnji dan... on je sad skotina od čoveka.
A gde je prethodnih 10 godina kad vam je bio dobar?
Užasno prezirem ljude, koji od 50 stvari zaborave 49 i pamte onu jednu lošu.
I onda sve najgore po tom nekom.
Bilo da je drug, drugarica, bivša devojka, dečko.

Imao sam najboljeg druga dugo vremena.
Užasno smo se posvađali. Bili smo u svađi godinu, dve.
Pomirili smo se. Prešli smo preko svega.
Ono što je najbitnije: Nijednom za te dve godine nisam rekao nešto ružno za njega. Čak naprotiv, iako smo bili u svađi - ko god je pitao mogao je čuti: da je i dalje bio i ostao jedan od najboljih momaka koje sam upoznao u svom životu i nisam mogao zaboraviti sve ono lepo kroz šta smo prošli.


Dalje. Poverenje.
Ono postoji i definisano je u mnogim sferama. Sociološkim, filozofskim, psihološkim, ekonomskim. (svako ima svoju definiciju ali je definitivno najčistije u ekonomiji)
Mi smo ovde sve živo izmešali. Čak i zadiremo u veru i verovanje.
(Mada najgore što se pičimo po generalizacijama i zaboravljamo da su ljudi različiti.)
Aj malo da se vratimo na psihologiju.

Poverenje se nalazi u osnovnim stadijumima psihološkog razvitka. Počinje još od malih nogu i zapravo je prva faza, sama osnova i kamen temeljac. (beba u potpunosti zavisi od svojih roditelja i potpuno je nesposobna da bilo šta sama odluči i uradi. )
Dok pređete sve faze i stignete do poslednje, pretposlednje... negde u međuvremenu skapirate da je poverenje (u ljude) prosto intuitivno, na prvu loptu. A jedno 80% kritičnih odluka donosimo na temelju intuicije.
Tek kasnije u onih 20% sagledavamo dublje i procenjujemo te odluke.
A potrebe se moraju zadovoljiti.
Što znači (da ne davim dalje i da ne glumim psihologa bezveze):

-Neće niko ko je zagrizao pokvarenu hranu, prestati da jede.

-Neće niko ko je prisustvovao saobraćajnoj nesreći, prestati da prelazi ulicu.

-Neće niko koga je zezn'o prijatelj, napustiti civilizaciju.

-Neće niko koga je sjebala devojka, postati naprasno gej.

Ovo "neće niko" možete komotno da čitate neće većina, al ajd'.
Poenta je: Bezeveze je bacati se sa takvim stvarima E od sutra ću verovati svima, ili neću nikom i sl., potrebe se moraju zadovoljiti... a baviti se ovakvim stvarima je uglavnom neodrživo na duži vremenski period.
Odnosno... forsirati nešto za šta obično odvajamo 20% je uglavnom neodrživo.
Iz razloga što previše umara.

I to je jednostavno ta stvar sa tripovima "e od sutra ću biti takav i takav i potpunosti ću ugasiti svoju intuiciju" " ili tripovima "počeću da se samosažaljevam jer me je neko povredio i izdao"... prava istina je da je to suviše zamarajuće.
Dosadan je i umarajući proces.



Jebiga, opet ispisah zid teksta za kratko vreme.
Aj evo malo muzikice, ako je neki mučenik uopšte čitao do samog kraja.
Užvajte. Chill.

Rick James, bitches!

---

Edit: Zapravo, možete komotno i preskočiti ovu gomilu teksta. Sažeto je ustvari ovo:

Zanimljivo je kako analogije u odnosu covek-zivotinja, npr. ova anegdota sa zmijom mogu uvek imati dva ugla... zato i vise volim primere covek-covek. 

Eto, prica moze imati i drugi ugao... npr. covek nekad misli da gaji zivotinju a on je ustvari maltretira posto je zivotinja za prirodu, da bude slobodna... pa je covek imao pogresnu percepciju, mislio je da radi dobro, ali misao nije bila i realnost... drugim recima dobra namera je za zivotinju predstavljala mucenje, zivot u zatocenistvu...a zmija je samo zelela slbodu... da je coveku stvarno stalol do zmije, pustio bi je nazad u prirodu onog trenutka kada se oporavila i osposobila za zivot... jer svaka zivotinja kao i covek tezi slobodi.

Elem, covek je kriv. 

ja ne verujem ni sam sebi