Kao prvo ovo je forum, nikog od članova ne znam i nema šanse da bilo ko sazna o kome se radi.
Drugo napisao sam samo deo onog što sam čuo, neću da otkrijem detalje, koje bi neko mogao da prepozna.
Verujte mi na reč, ima dosta toga tužnog.
Ali možda ste ipak u pravu. Molim moderatore da izbrišu temu.

Pre godinu dana u stanu do mog doselila se studentkinja iz jednog malog gradića. Upoznali smo se tako što sam se ponudio da joj pomognem sa torbama, kad sam je sreo na stepenicama. Vremenom počne da dolazi na kafu i ja i devojka je baš zgotivimo, zavoleli je kao mlađu sestru.
Imao sam baš lepo mišljenje o njoj: uporna, pametna, inteligentna, odgovorna (očistila godinu sa jakim prosekom). Uz to pobožna je ide često u crkvu, mekog je srca.
Dođe danas nervozna, raskinula sa momkom. Krene uobičajna priča o tome kako neće naći drugog, kao ko će nju takvu da voli. Kažem joj da ne lupa, šta joj fali, lako će naći momka. Ona će na to da je ni malo ne poznajem i da bi potpuno promenio mišljenje o njoj kad bi mi rekla neke stvari.
Kažem joj svi smo radili neke stvari na koje nismo ponosni, jbg, niko nije savršen. Onda je počela njena ispovest.
Prvo je rekla da je spavala sa oženjenim muškarcima. Momka, za kog sam mislio da je jedan posesivni paranoik, varala je kad i gde stigne. Ispričala mi tako još neke stvari i otkrila neke njene crte koje uopšte nisam primetimo.
Kažem joj da me ne ubacuje, da joj ne verujem. Ona me gleda skroz ozbiljno i hladno i kaže da ne laže, zamolila me da ne pričam nikom, ni devojci. Onda me pita šta sad mislim o njoj?
Rekoh joj ako je istina, gadno je brljala. Da ima 20 godina i nije kasno da se smiri, nađe normalnog momka koga neće da vara i sa kojim će da izgradi normalnu vezu. Kaže videće. Da zaboravimo razgovor i nikad o tome da pričamo.

I tako sedim i pitam se koliko poznajem ljude u svojoj okolini? Da li je bolje neke stvari nikad ne saznati? Iskreno voleo bih da ovo večeras nisam čuo, da komsinicu i dalje gledam kao nevinašce i zlatnu devojku. Ovako osećam neko sažaljenje. Devojka ima puno potencijala i kvaliteta a sebe je jako srozala.

I tako sedim i pitam se koliko poznajem ljude u svojoj okolini? Da li je bolje neke stvari nikad ne saznati?

Koliko stvarno poznajemo ljude?

Onaj osećaj kada ti je teško....

Nije toliko važno da li će neko da obriše temu, važnije od toga je da, kada se razočaramo u odredjenu osobu, samo shvatimo da smo je sami idealizovali. Onda bude lakše.

Za njeno ponašanje ne postoji ni opravdanje ni osuda. Ako je ispričala, bilo joj je lakše, jer je ispričala nekome u koga, očigledno ima poverenja.

Life go on....