jela sam tuđih piškota i ne ponosim se time.
trudim se da jedem svoje,ali da ih ne jedem sama.

ali ne prestajem vjerovati da mogu biti mnogo bolja nego što jesam.

Da budem iskrena, u zivotu sam vise delila svoje piskote sa drugima,  nego sto su mi drugi nudili svoje ... Moja piskota uglavnom je bila uzimana zdravo za gotovo, dok je jedina prava i znacajna piskota bila tudja (gledano ocima druge strane). Desavalo se i da me s vremena na vreme podsete na to koliko mi je neka davno pojedena tudja piskota bila ukusna i kako je bilo tesko odreci se te piskote samo zato da bih ja bila sita  ... a to je otprilike najuzasnija moguca stvar koju neko moze da ti priredi, bez obzira da li je na relaciji roditelj-dete ili medju partnerima ... evo dajem ti piskotu sada, ali da znas da sam morao/la da dignem na noge pola grada i da se zaduzim i ispadnem smesan/na zbog toga, ali samo da znas ... e sada uzivaj u piskoti.

Danas uglavnom ne menjam svoj stari sistem deljenja piskota, samo mnogo pazljivije biram sa kim ih delim ...

Koliko smo nesebicni, a koliko smo zatvoreni u sopstvene ljusture? Meni je jako porazavajuce kako se cesto ljudi koji su iskreno, ljudski dobri, kvalifikuju kao gubitnici, a u stvari su najveci dobitnici. Koliko puta vam se desilo da nekom uskratite pomoc ili podrsku iz sopstvenog straha ili sebicnosti?

Totalno stvar odabira pojedinaca prema kojima ce se biti nesebican .Otprilike znamo prema kojim ljudima mozemo da budemo beskrajno dobri i iskreni, nesebicni i da dajemo sebe do kraja.Jako ih je malo i to mozda tako i treba da bude. Svakako da cemo biti okarakterisani kao zatvoreni, promisljeni ili cak sebicni od strane ljudi koji nam nisu preterano bitni u zivotu,pre ili kasnije, ukoliko imamo odredjenu dozu uzdrzanosti prema njima i donekle se libimo da i prema njima budemo tako nesebicni kao prem aljudima koji nam iskreno mnogo znace i kojima mi predstavljamo neshto bitno u zivotu.

Samo sitna dusa moze okarakterisati nekoga ko se zaista trudi, daje, voli i pomaze kao gubitnika. Meni takve osobe ne predstavljaju nista u zivotu i otprilike znam sta mogu od njih da ocekujem, zato se ni ne uzbudjujem ako do takvih situacija dodje.

Moji strahovi od uzimanja zdravo za gotovo prestali su otprilike kada sam doshla u stadijum da razgranicim u svojoj glavi ko su osobe koje me nikad tako nece gledati i ko su osobe koje ce mi to vecito priredjivati. Sebicnost je osobina koju nemam niti sam je ikada imala, bez obzira ko je u pitanju. Mislim da se neke osobine stecene vaspitanjem,od jedinih uzora i primera dok smo mali i nesposobni da sagledamo sire zbog nedostatka iskustva, dakle od roditelja, nikada ne gube. Uzdrzanost i sagledavanje "jedan korak ispred situacije" uglavnom ne dozvoljavaju taj sebicni osvrt na situaciju.

po mom mishljenju , treba davati onima koji zasluzuju (a ponekad i onima koji ne zasluzuju ) ,ali shto vishe izbegavati da se trazi pomoc od drugih - sladja je korica hleba koju sam zaradish ,nego gozba koju ti poklone posebno zato shto takva gozba moze posle da presedne ,ko shto reche zemunka

Pa..dao joj piškote jer je žensko
      P.S.
     Zadivljen svojom plitkošću

 

Haha...vrlo moguce. Stvarno, pitanje je sta bi bilo da je umesto nje bio neki tip...
e, Djedai...ubo si ga ko prstom u oko 

0-puta!!!