Koliko Niš (ne) mari za slikare, muzičare i pisce koji su u njemu ponikli

Poštovani tek kad odu u pečalbu

Najviše para iz gradskog budžeta troši se na plate zaposlenih i održavanje zgrada u učmalim ustanovama kulture koje, naviknute na gradske jasle i ne pomišljaju da se prepuste tržištu i počnu da žive od onoga što rade

NIŠ - Kada je grupa "Kerber" pre nekoliko godina obeležavala 20-godišnjicu postojanja i trajanja, niko iz grada se nije setio da Galetu i drugovima pomogne u obeležavanju jubileja. Sami su se snašli i održali koncert u Klubu Vojske, najvećoj bioskopskoj, a silom prilika i najvećoj koncertnoj dvorani u gradu koja je, naravno, bila pretesna za sve. Moguća repriza velikog koncerta koji je "Kerber" svojevremeno imao na prepunom stadionu "Želje" ostala je samo lepa želja.

U sličnoj poziciji je ove godine grupa "Galija" koja slavi 30 godina rada. Iako već godinama živi u Beogradu, "kormilar" Nenad Milosavljević kaže kako mu je velika želja da "Galija" jubilej obeleži velikim koncertom u rodnom gradu. I "Kerber" i "Galija" već godinama svom gradu nude i veliki zajednički koncert koji bi bez sumnje bio događaj za pamćenje, jer većih rokerskih zvezda Niš nije imao. Grad, međutim, ostaje gluv.
      

Ko nešto vredi taj beži

Nije malo Nišlija koji su ljubomorni na Beograd ili Novi Sad zbog raznovrsnosti kulturnog života i što moraju često da putuju u te gradove da bi videli nešto što je svetsko ili "svetsko a naše", iako i u svom gradu već imaju i Muzičku i Likovnu akademiju, Muzičku i Srednju umetničku školu. Međutim, uz tu ljubomoru, Nišlije su i svesne da im niko sa strane nije kriv što kulturni život u njihovom gradu liči na "višegodišnje pristajanje na učmalost", te talenti, željni afirmacije, odlaze i više se ne vraćaju.
      
   
   

Sličnu sudbinu deli i kralj romske pesme Šaban Bajramović koji je bio i ostao cenjeniji van rodnog grada i zemlje, nego u gradu u kojem je ostao, a iz kojeg je stizao i do najznačajnijih koncertnih podijuma zapadne Evrope, Amerike i Kanade. Lokalni političari su ga, kaže, zvali samo da otpeva po neku na koncertima koji su im služili za političke promocije, ali im nije padalo na pamet da ga podrže da, na primer, u hali "Čair" priredi svoj veliki solistički koncert, kakav su inače umeli da mu organizuju u zagrebačkoj dvorani "Lisinski".

Nikakvu grižu savesti zbog ovakve nepravde prema Bajramoviću niški gradski oci nisu osetili ni kada se Šale pre dve godine vratio iz Čikaga i Njujorka sa kritikama iz američke štampe u kojim su ga nazivali "srpskim Frenk Sinatrom".

Nije ih bilo briga ni što je slikar i skulptor Boban Ilić, koji je "zapalio Čikago i Ameriku", iako Nišlija, prošle godine svoju izložbu čudesnih skulptura od kašika i viljušaka organizovao u Novom Sadu, a ne u rodnom Nišu.

Najviše para iz svog gradskog budžeta Niš potroši na plate zaposlenih i održavanje zgrada u učmalim ustanovama kulture koje, naviknute na gradske jasle i pokrivanje gubitaka, i ne pomišljaju da se prepuste tržištu i počnu da žive od onoga što rade i prodaju. A kako i bi kad se i ovih dana ponavlja ista priča i na konkursima za izbor direktora gradskih ustanova kulture (NKC, Simfonijskog orkestra, Muzeja, Nišfilma i drugih) prednost dobijaju politički podobni, a ne stručni i sposobni ljudi. Gradski Savet za kulturu inače godišnje preko konkursa godišnje podeli desetak miliona dinara, ali po sistemu "svima po malo, nikome dovoljno i podsticajno".

Privatnom producentu međunarodnog džez festivala "Nišvil" Ivanu Blagojeviću bile su potrebne dve decenije upornog samosnalaženja bez dinara pomoći od grada, da bi festival konačno bio uvršten među manifestacije od gradskog značaja kojima se daje ponešto od budžetske crkavice. "Nišvil" kao da je bio sumljiv samo zato što je "privatni proizvod" i što je u svim godišnjim anketama gradskog dnevnika "Narodne novine" proglašavan za najbolji ili svrstavan među najbolje kulturne događaje u gradu.

Krupan deo gradskog budžetskog kolača odlazi i na festivale poput Filmskih susreta, Internacionalnih horskih svečanosti, Niških muzičkih svečanosti ili "Nisomnije".

Međutim, festivali godišnje popune suviše malo dana da bi se za grad poput Niša moglo reći da ima osmišljen i kvalitetan kulturni život koji proteruje prosečnost, dosadu i učmalost. Tim povodom je niški književnik Zvonko Karanović u svom hit romanu prvencu "Više od nule" upravo i udenuo ocenu jednog svog junaka koji kaže da grad u godini ima nešto što se zove kultura u dvadesetak festivalskih dana, a onda ga opet "prekriva neki čudan oblak ispod kojeg grad liči na veliko dosadno selo".


Izvor: Glas Javnosti \ M. Doderović

laz .. da bar ...

 .. ne znam sta ovde da prokomentarisem sem da je gradonacelink skolski primerak onoga sto nas u skoli uce da znaci agricola, agricolae (m.)...