Kako je jucew bilo vrhunski na Madball

aaaaaaaaaaaaaaa

ludilo :peace:

kakvo je ludilo bilo juce na Dave Clark-u...toliko da sam odatle otisla pravo na posao....lik nije normalan...

Franz Ferdinand je fenomenalan

EXIT preko dana: Kamp vs. sve ostalo

Drugi dan EXIT-a počeo je veselo. Mnogobrojni posetioci, koji od prve večeri nisu svratili do kuće, odnosno smeštaja, okupirali su novosadske ulice i kafiće po lepom, sunčanom danu. Na svakom koraku stranci se dovikuju, smeju, fotografišu, ručaju i odmaraju za nova uzbudjenja na popularnoj novosadskoj "Djavi".

S obzirom na to da za prepodne nije bio zakazan preterano zanimljivo program na samoj tvdjavi, odlučili smo da prošetamo do kampa. EXIT-ov kamp je poslednjih godina postao legendaran koliko i sam festival, jer se ogroman broj stranih i domaćih gostiju odlučuje baš za ovaj vid smeštaja.

Kad smo već kod smeštaja – ne bih da budem negativna, ali pritužbe na isti se dosta često čuju.

Najčešći problem je to što ljudi nisu dobili ono što je opisano u ponudi. Svi hoteli i hosteli bili su rezervisani davno pre početka festivala, tako da su se oni skloniji avanturama odlučili za kamp, a konzervativniji za privatni smeštaj. Ta sintagma se ponekad, zaslugom nedavno nam otcepljenog crnogorskog primorja, pominje u negativnom kontekstu.

Neki u kamp, neki u "fancy" gajbe

Kada smo u četvrtak prepodne stigli u naš privatni smeštaj, bili smo prilično zadovoljni. OK, kuća nije udaljena tri i po kilometra od tvrdjave, već sedam i po, ali dobro, snaćićemo se. Rekoh, kuća? Pa, naš sprat, jer su se "u poslednjem trenutku" pojavila još dva interesenta, tako da smo ipak dobili samo jedan sprat, naravno po istoj ceni. Ipak, neću da se žalim. Sobe su udobne, temperatura prijatna, a terasa ima divan pogled i sto na koji staje sve što nam treba – laptop i šolje za nes-kafu.

Što bi rekli ovi naši sportisti - "idealno vreme za igru".

Žurke na plaži, pivo sa Englezima

U kampu možda nemaju sto, ali zato imaju fast food na svakom ćošku, non stop žurku na plaži, samu plažu i neizostavni poljski WC. U kampu možete u svako doba dana ili noći igrati odbojku ili badmington, popiti pivo sa Englezima ili žestinu sa Grcima, dremnuti na plaži pored izmoždenih srpskih metalaca ili zasvirati gitaru sa neohipijima iz Belgije.

Zaposleni u kampu kažu da incidenata i gužve za sada nije bilo, a pošto je u celom ogradjenom prostoru vesela i opuštena atmosfera, nadaju se da ih neće ni biti. Trknite u "Dva štapića" na klopu, pa prošetajte do dela gde su česme kada postanete svesni koliko ste se isflekali. Možda bi nekima zasmetalo odsustvo pravog toaleta i kade, ali mi nismo medju njima. Umalo da zaboravim da vam se pohvalim – jutros nam se izlila kanalizacija u kupatilu. Još jedan od razloga zašto smo proveli ceo dan u kampu.

U svakom slučaju, bilo da ste sklupčani ispod šatora, ušuškani u hotelu sa pet zvezdica, sa obe ruke na slavini u privatnom smeštaju ili budni čekate svako jutro na Petrovaradinu, bitno je da ste deo atmosfere i da se trudite da se provedete što bolje možete. Da upotrebim otrcani kliše, svi smo mi ova četiri dana jedna velika porodica. Možete da spavate kad god hoćete, ali EXIT je samo jednom godišnje!




Izvor: MTS-Mondo

„EGZIT 06“ - dan prvi
„Franc Ferdinand“ svirali za Gavrila Principa

Prve večeri festivala na Tvrđavi je, prema procenama policije, bilo oko 35.000 ljudi, a otvaranje „Egzita“ je obeležio fenomenalan nastup škotske grupe „Franc Ferdinand“ i razočaravajući, toliko željno očekivani koncert grupe „Kalt“, a čak ni hektolitri piva koji su po velikoj vrućini popijeni preksinoć nisu mogli da uklone gorak ukus u ustima koji je ostao posle nastupa nekadašnjih legendi.

 

Oko 20 časova, nekoliko hiljada ljudi je na „Mejn stejdžu“ nestrpljivo iščekivalo nastup grupe „Kardigans“. U skladu sa tradicijom „Egzita“, brzinom munje, na početku koncerta se na „Mejnu“ okupilo oko 15.000 duša. Fanovi u prvim redovima pevali su sve pesme „Kardigansa“ dok su ostali čekali velike hitove ove grupe, pa je tako na prve taktove pesme „Lovefool“ nastala prava euforija. Publika se dobacivala naduvanim balonima i kondomima, a kako je vreme odmicalo, bend je bio sve raspoloženiji. Ali, nakon samo sat vremena (uključujući tu čak i bis!), „Kardigansi“ su otišli sa scene.

- Šteta što je trajalo tako kratko. I još je pevačica falširala - prokomentarisala je plavokosa devojka koja je pevala sve pesme popularne švedske grupe.




„Franc Ferdinand“ oduševio

Međutim, kada su se na „Mejn stejdžu“ pojavili sjajni momci iz škotskog benda „Franc Ferdinand“, sve smo zaboravili, a kada je pevač Aleks Kapranos pozdravio publiku na solidnom srpskom, oduševljenju nije bilo kraja. „Take Me Out“, „Matine“, „Michael“, hitovi se ređaju, škotska zastava se viori u publici, a više od 25.000 ljudi skače i peva sa bendom, dok se iznad njih diže ogroman oblak prašine.

- Mi se zovemo „Franc Ferdinand“ i ima jedan Srbin koji nam je prirastao srcu. Zove se Gavrilo Princip i ova pesma je za njega - rekao je Kapranos i počeo pesmu „Walk Away“. Zapamtite čoveka koji se zove Pol Tompson, po zanimanju bubnjar „Franc Ferdinanda“. Momak je lupao po nesrećnim bubnjevima kao da mu je poslednja svirka u životu, a vrhunac koncerta je bio kada su mu se pridružila još dvojica članova benda koji su sa njim udarali bubnjeve. Fantastično! Svaka čast rokerima iz Glazgova - tri gitare i bubanj, nema laži, nema prevare, samo žestoka i iskrena muzika. Uz njihovo ime bez ikakvog predomišljanja stoji epitet „zvezde“.

Tačno u ponoć, iznad Tvrđave je ispaljen vatromet, a nakon desetominutne lude zabave, posetici su se pripremali za koncert grupe „Kalt“.

„Kalt“ razočarao

U startu smo im dali popust jer, iako smo znali da nisu u formi kao nekad, ipak su u pitanju legende uz čiju su muziku odrastale generacije nekadašnjih omladinaca. Kakvo razočaranje! Ijan Estberi, pevač benda, više je recitovao nego što je pevao, gitaristi nisu mogli ni slučajno da „izvuku“ rifove koji su zaštitni znak čuvenih rokera. A publika je sa neverovatnom energijom dočekala „Kalt“. Nema čoveka u publici koji nije znao reči svih pesama, ali uzalud. Umesto refrena od kojih se diže kosa na glavi, od Estberija smo dobili beskonačno „Eeeeeee“, a Ijan nas je „počastio“ i sa psovkom „J....e se!“ Čovek nije bio zadovoljan reakcijom posetilaca. Posle nešto više od sat vremena, „Kalt“ su završili sa „tezgom“, a „egzitaši“ su ih praznog srca ispratili u... penziju.

Ludilo na „Dens areni“

A na „Dens areni“ sasvim suprotno raspoloženje.

Na sceni, za gramofonima di-džej duo M. A. N. D. Y. Prisutni skaču, igraju, „rejvuju“... pište u pištaljke. Veselo! Za to vreme oskudno obučene igračice, tačnije svučene, zavodljivo igraju na sceni pored di-džejeva. „E, ovo je ekstra. Baš su sredili ‘Arenu’ ove godine. Ludiloooo. Ozvučenje i bina su vrh...“, priča jedan dečko sa minđušom u obrvi. I dok su prisutni cupkali i skakali po prašini, na sceni su se u jednom trenutku pojavila dva mladića maskirana u čudovišta, sa rogovima, naravno. Nakon nekoliko sekundi, između njih dvojice pojavila se jedna devojka obučena kao vila. Sva u belom. Sa belom kosom i krilima. Među prisutnima je zavladao opšti haos. Svi su počeli da vrište, tapšu i skaču sve brže i brže. Za to vreme, na „Dens areni“ se za gramofonima pojavio legendarni di-džej Dejv Klark. „Jeeee, jedva čekam da zavrti ploče“, priča jedna devojka na engleskom jeziku svom momku i dodaje: „Došli smo iz Londona samo da bismo njega čuli“. I Dejv je izvukao svoju prvu ploču i zavrteo. A ljudi... u pet sati ujutru i dalje neumorno cupkaju. Sve do osam časova, kada se zatvorila „Dens arena“ i završilo prvo veče „Egzita“. Umorna masa, polupijana i prašnjava, uputila se ka kampu, gde se žurka nastavlja dalje. Ekipa „Blica“
Irci našli pivsku meku na Dunavu

U gomili stranaca koji su preplavili Novi Sad, bez konkurencije su najveseliji Irci. Iako je Engleza mnogo više (oko 2.500), Irce ne možete a da ne primetite. Sasvim logično kada svaki od njih nosi gajbu piva!

Blesavi Ostrvljani koji su u Novi Sad stigli nekoliko dana pre početka „Egzita“, uglavnom iz Dablina ali i drugih irskih gradova, u srpskoj Atini pronašli su pivsku meku. Kako kažu, za njih je pivo toliko jeftino da ga je gre’ota kupovati na komad. Mora se priznati da su Irci napravili sjajan marketing za Novi Sad. Prvo su se ponapijali kao majke, a kada su se (da li?) otreznili, svi odreda su uzeli telefon u ruke i počeli da zovu ortake iz domovine.

- Pakuj se i dolazi odmah! Gde? Pa u Novi Sad. Ma, nije bitno što ne znaš gde je to, pivo je neverovatno jeftino. Ovde je raj na zemlji - urlao je u telefon „bledoliki“ Irac, upućujući svakih nekoliko sekundi sočne psovke svom neukom prijatelju.

Kako sada stvari stoje u Novom Sadu će se naći barem još stotinu mladih iz Irske.

Inače, ekipu sa početka priče zatekli smo uveče na koncertu popularnog domaćeg benda „Ortodoks Keltsa“. Jasno, naš’o se svoj na svome.
Ima posla za Hitnu pomoć i policiju

Prve večeri festivala posetilac iz Turske i mladić iz Vrbasa pali su sa zidina Tvrđave dok su pokušavali da se prošverciju na „Egzit“. Hitna pomoć je na Tvrđavi i u kampu intervenisala 31 put, a u Klinički centar u Novom Sadu tokom prve noći festivala dovezeno je 16 povređenih. Svi su nakon pregleda pušteni kućama, dok je momak iz Vrbasa zadržan na ortopediji Kliničkog centra.

Novosadska policija je od 42 posetilaca oduzela razne vrste droge: 44,61 gram marihuane, 116 tableta ekstazija, pola grama hašiša, 5,98 grama spida, 9,9 grama amfetamina, tri tablete „dijazepama“ i jednu tabletu „leksilijuma“.
Bili Ajdol, zvezda treće večeri

Bili Ajdol, superzvezda rok muzike 80-ih godina i omiljeno lice sa postera u tinejdžerskim sobama tog vremena, nastupiće večeras na glavnoj bini. Njegove pesme „White Wedding“, „Rebel Yell“, „Dancing With Myself“... spadaju u hitove osamdesetih. Pratili su ih spotovi koji su popularisali tada mladu televiziju MTV. Vilijam Majkl Albert Broud od detinjstva je važio za pobunjenika. Sam je sebi, iz šale, dao nadimak Ajdol, jer ga je školski profesor nazvao „beskorisnim“ („idle“), to jest nezainteresovanim za nastavu. Do 1981. godine Ajdol je bio šef pank grupe „Dženerejšn eks“, a potom je započeo solo karijeru, ukrštajući hardrok, pank,pop...

Izvor: Blic

Sa exitovog sajta review koncerta. tako da mi nije jasan post iznad koji govori da je cult bio ocajan.

Here Comes The Spiritwalker

Da The Cult nije zasvirao na EXIT-u, oni koji najveći festival u regionu nazivaju „elektronskim“, imali bi i dalje čime da ispiraju usta.
Negde krajem osamdesetih, mojom gimnazijom proneo se glas da je umro Ian Estburi (Ian Astbury). Ribe su padale u nesvest, moge su sutradan došle u školu u crnini, a mene je nerviralo što se sve one tako lože na njega. Još više me je nerviralo to što nisam mogao da „bljaknem“ na bend u kome je on pevao, pošto je bend bio odličan. Posle sjajnih „Love“ i „Electric“ albuma izbacili su „Sonic Temple“ a „odličan“ se pretvorilo u „savršen“.

Godinama kasnije, dok smo odrastali i usvajali neke nove muzike, prilika da uživo gledam The Cult pretvarala se u naučnu fantastiku. „Beyond god and evil“ je pre par godina nagovestio da će se ta šansa možda jednom ukazati, a kada me je marta ove godine drugar nazvao i rekao mi da je gledao The Cult u Bostonu, ponosno sam mu odgovorio: „Matori, gledaću ih i ja na leto u Novom Sadu“.

Vatromet je utihnuo, ekipa koja je gledala Franz Ferdinanda se razišla, ostadoše matorci/ke naoštreni da na Main Stage-u najzad čuju zvuk pravog Les Paula i onda direkt u glavu – „Lil’ Devil“. Eskplozija, koju je nasledila „Sweet soul sister“, na par minuta je utihnula kada je Bili Dafi usred „The Witch“ ostao bez wirelessa, pa je dohvatio daire i pomagao Ianu u vokalnim deonicama. „Spiritwalker“, „Rain“, „Peace dog“, „Fire woman“, „Rise“, sve bolje od boljeg, publika u delirijumu, svi pevaju, Bilijev Gibon vrišti, a Greč cepa nebo iznad Đave.Ufffffff!

Ritam gitaristu koji je „izvukao“ situaciju dok Bilijeva gitara nije radila Ian je predstavio tako što se pohvalio da i The Cult imaju Srbina u bendu. I stvarno, čovek se zove Majk Dimkić, poreklom je iz Srbije. Aplauz, svakako. Neko je primetio da su svirali „pola Elektrika“, tačno, ali bila je tu i po koja stvar sa „Ceremony“ i „The Cult“ albuma. Posebnu draž koncertu dao je unplugged brejk, kada su Ian i Bili izveli „Eddie, ciao Baby“. Sve u svemu, sat i 15 minuta furiozne svirke koja nikome na najvećoj Exitovoj ledini nije dozvolila da miruje.

Ovacije kojima je ispraćena „Wild flower“ i bend dozivan da se vrati na bis, trajale su skoro desetak minuta. Pogađamo šta će svirati, da li „Sun king“, ili „Nirvanu“, možda „Star“, ali je uvodna tema iz „She sells sanctuary“ razvejala sva nagađanja.

Kao što je mali đavolak bio pravi za početak, tako je pesma koja ih je vinula u orbitu, idealna za kraj. Pevao sam od početka do kraja, ostao sam bez glasa i osmeh mi još ne silazi s lica.

Da li je ovo bio najbolji koncert na Exitu ikada? Da.



Izvor:Exitfest

Sastav Rer večeras na Egzitu predstavlja novi album "Joyz"
Dovoljno ludi da reskiraju
Rer je energičan i na koncertu, probi, snimanju. To su stvarno iskrene emocije, to peče iznutra jer bazične instinkte možeš izbaciti samo kroz muziku

"Rer je muzika" - istaknuto je na Internet sajtu beogradskog benda Rer), koji je svom izrazu dao nove dimenzije na nedavno objavljenom albumu "Joyz" ("Multimedija rekords").

- Album "Joyz" je drugačiji, otvoreniji i više hrli ka nečemu što bismo voleli da bude naša definicija, a to je da nemamo definiciju. Možda nije "na prvo slušanje", ali je svakako raspršen u različitim pravcima i užasno slojevit. Koliko dotiče neke fundamentalne osnove muzike kroz džez i stare hardkor varijante, toliko ide i na neke potpuno nove muzičke koncepcije. Kod nas nedostaju bendovi koji su sveobuhvatni, koji na svojim repertoarima imaju od mirnih, do najrazularenijih pesama. To je po nekima interesantan pristup muzici, ali sa komercijalne strane ne toliko zato što se ne definišeš realno - rekao je Mirko Luković, frontmen Rera za Glasno.
POČELI SMO U SKA RITMU

Muzičku karijeru započeo si kao gitarista ska grupe Samostalni referenti. Kako je došlo do prelaza na muziku koju radiš sa Rerom?
- Specijalna je atmosfera koju postiže ska ili pank, i mislim da svako treba da prođe kroz tu fazu, da se zadrži ako se pronađe u tome. Jer to su stvarno iskrene emocije, zabavna i rasterećena muzika. Ipak, prelaz u Rer se desio nekako logično jer ja se osećam kao autor koji ima šta da kaže i koji je kad-tad morao da oformi nešto svoje. Osim toga, muzika koju rade Referenti nije isključivo muzika koju volim. Moja ljubav prema grandžu se u Reru nadogradila hardkor i nju metal zvukom, a kasnije, preko drugih članova, i na džez i još elegantniju, zahtevniju muziku.

MNOGO JE KLANOVA

- LJudi koji bi mogli da pokrenu neke stvari sa finansijske i medijske strane ne otvaraju se dovoljno. A i bendovi su dosta sujetni jer gomili ide loše i svi se libe da pričaju o tome, a "postavljaju noge" za 50 evra. Mnogo je tabora. Muzičari se plaše medija, ali treba da promovišeš svoje delo da bi ono došlo do ljudi. Treba da razmišljaš tako da, ako se se ti pojaviš, istisnućeš neku budalu koja bi uzela tih 5 minuta. To što imaš 50 svojih drugara koji vole tvoju muziku, nije dovoljno ako planiraš da se time baviš. Mnogi nisu raskrstili sa tim da li žele da se ovim bave ili im je to hobi. Ja želim da se bavim ovim, sve ulažem u Rer.
      
Posetioci Egzit festivala večeras će moći uživo da otkriju nijanse i slojeve "rer" zvuka na Fjužn stejdžu Petrovaradinske tvrđave, a sa Mirkom smo razgovarali o svim "uživanjima" u muzičkoj karijeri, domaćoj sceni, tendencijama i stavovima Rera.

- Bitno je da umeš u svemu da uživaš i da prepoznaš inspiraciju. I u nekim najtežim trenucima, najbolje stvaraš. Razdražljiviji si, što je meni bitno za muziku. Zato je Rer energičan i na koncertu, probi, snimanju. To su stvarno iskrene emocije, to peče iznutra, ili te golica, ili ti je užasno seksi, jer ultrabazične instinkte i osećaje izbacuješ kroz muziku. To je pročišćavanje i predavanje u potpunosti.

Koje su tematske osnove albuma "Joyz"?

- To su u nekom smislu globalne teme, mogu da se odnose na bilo koga ko živi bilo gde, a opet se osećaju i iskustva iz zemlje u kojoj živimo. Dosta pišem ljubavne tekstove, ali se trudim da odnos dvoje ljudi predstavim na malo iščašeniji način i pogledam iz drugog ugla- kroz fetišizam, razočaranje. Naravno, ima i krajnje socijalnih tema. "Zrno", prvi singl, jeste pesma koja je dosta inspirisana takvim momentima, pesma o zemlji koja otima snove. Bend je imao velike uspone i padove, i hteli smo da frustraciju i bes isteramo u pesmi, a da to bude ratnička pesma koja se ne zaustavlja. Da to ne bude priča: sve je loše, svi ćemo da umremo, već: sve jeste loše, ali od danas više neće biti. Dovoljno sam lud i dovoljno sam spreman da reskiram sve zbog toga. Ima i "pucačkih" tekstova, koji su neki hip-hop izraz, uličarenje. Sviđa mi se da od najbenignijih, najobičnijih stvari, napravim interesantnu pesmu ili da pokušam da objasnim neke užasno komplikovane stvari.

Pomenuo si uspone i padove Rera. Ipak, kad se sabere, brzo i žestoko ste se probili do "velike scene".
- Toga nisi svestan kad se dešava, nego tek kad sagledaš stvari posle nekog vremena. Prvi album dobili smo na poklon našem kvalitetu, preko Urban demo festa i to se sve desilo nekako lako. Imali smo sreće da nailazimo na ljude koji su bili otvoreni da nam pomognu, koji su mislili da vredi uložiti u nas. Međutim, uspeh je relativna stvar, i nikad nisi potpuno siguran koliko si gore, a koliko dole. Kad kažem usponi i padovi, više mislim na lično iskustvo i osećanje benda. Na satisfakciju učinjenim i nesatisfakciju neučinjenim. Bilo je perioda kad smo bili aktivniji, ali i perioda tišine. Nama jeste cilj da ljudi saznaju za nas, ambiciozni smo. Ali i imamo meru. Ne volimo da budemo dosadni, mislim da je malo degradiranje muzike ako previše često nastupaš po klubovima. Onda gubiš na nekoj svežini i ekskluzivnosti.

Pevate uglavnom na engleskom jeziku. Zašto?
- Na prvom albumu sve pesme bile su na engleskom, uz dva refrena na srpskom. Sad imamo četiri pesme na srpskom. Lepo je pevati na srpskom zato što je dobra komunikacija sa publikom i pesme na tvom jeziku zvuče iskreno. S druge strane, muzika koju radimo nije nastala ovde, to je zapadnjačka muzika koja prirodno zvuči na engleskom. A s treće strane, ovo je 21. vek i mislim da ljudima stvarno nije problem da sluša pesme na engleskom. Ko se odvaži da sluša moj bend, verovatno je pre toga slušao i Metaliku, i Peperse, i Rejdž, i Audioslejv, i Nirvanu. Često je i pitanje: Zar nije srpski jedino čime možeš da se razlikuješ u odnosu na te bendove? Mislim da nije tako. Ako si dovoljno kvalitetan, naravno da možeš da se razlikuješ. Inače, volim da napišem pesmu na srpskom, ali mislim da je najbolje raditi dvojezično i biti spreman za svako tržište. Kad slušaš neki bugarski bend koji svira nešto što liči na Korn, odmah imaš neku averziju prema tome. Tako da, ako nam pesma zvuči dobro na srpskom, biće na srpskom, ako ne, neće. Rasterećeni smo po tom pitanju. Kako se osećamo, tako ćemo uraditi. Sa muzikom ne pravimo nikakve kompromise, nikad.


Izvor: Glas Javnosti

Pank ikona Bili Ajdol sinoć nastupio na Egzitu

NOVI SAD - Na glavnoj bini Egzita, sinoć je nastupio Bili Ajdol, svojevremeno još veća zvezda i od Morisija, bivšeg lidera kultnog sastava Smits. Publika ga je pamtila po velikim hitovima Dancing njith myself, NJhite njedding, Rebel Yell prenosi SEEcult.org. Tek prošle godine se vratio novim studijskim albumom "Devil's Playground", posle 12-godišnje pauze.

Rođen 1955. godine u Midleseksu, Ajdol je sa bendom Generation Dž, jednim od prvih pank bendova snimio tri albuma, pre nego što je otputovao u SAD, gde se u NJujorku susreo s gitaristom posebnog stila i sličnih umetničkih pretenzija Stivem Stivensom. Već prvi hit-singlovi uz pomoć MTV-ja, osvojili su odmah Ameriku, a potom i ceo svet.

Ajdol ima dva multiplatinasta albuma, ali je vremenom ostao bez Stivensove podrške. Lični problemi počeli su još za vreme snimanja albuma "Charmed Life", kada je u saobraćajnoj nesreći na motociklu umalo ostao bez noge.

Nakon manje uspešnog albuma "Cyberpunk" i turneje sa Bon Džovi, utehu od depresije bezuspešno je potražio u carstvu opijata, a u najtežim trenucima karijere ipak se pojavio u filmu "Doors" Olivera Stona i igrao samog sebe u "The NJedding Singer" Adama Sandlera.

Na početku trećeg milenijuma objavio je kompilaciju hitova, a zatim se ponovo udružio sa Stevensom, s kojim je uradio i unplugged koncert za satelitski kanal VH-1.

Izvor: Glas Javnosti

Sabiranje utisaka pred poslednju noć festivala "Egzit 2006"
Prijatelji se prepoznaju po zvuku
Za sada je sigurno jedno - i ovogodišnji Egzit, ponudivši niz spektakularnih događaja i programa, potvrdio se kao manifestacija svetskog kalibra

Večeras će "državljani" Egzita poslednji put posetiti Petrovaradinsku tvrđavu. Večeras je velika završnica festivala, nakon koje će biti moguće sabrati utiske, zabeležiti sećanja i vratiti se svakodnevici, u iščekivanju nekog sledećeg muzičkog festivala. Za sada je sigurno jedno - i ovogodišnji Egzit, ponudivši niz spektakularnih događaja i programa, potvrdio se kao manifestacija svetskog kalibra. Ipak, bogata sadržajna dimenzija, mada predstavlja suštinu cele priče, samo je jedan od pokazatelja njegove veličine.
   
VEČERAS NA REPERTOARU

Elektro-pop ikone Pet Shop Boys (22.15) i energični Scissor Sisters (00.15) glavne su atrakcije večerašnjeg programa Egzit festivala na Mejn stejdžu, a zagrevanje će obezbediti sastav Chicks on speed (20.30). Na programu Fjužn stejdža najavljeni su Rer (19.00), Kanda Kodža i Nebojša (20), Neno Belan (22), Junkie DžL (23.15), Anti mjuzik bend i Rambo Amadeus (00.30), a na kraju Intruder (2.30). I na NJorl music stejdžu biće veselo-veče otvara sastav Vrelo (18.30), a nastavlja se uz nastupe Slobodana Trkulje (19.40), Šabana Bajramovića (20.45), Kubizma (22), Slavik soul parti (23.30), String forsis (00.45) i Global vilidž pipl sasiju. Zvezda metal hamer stejdža je Munspel (23), a ovu binu zatrešće i sastavi Abonos, Demeter, Rejn dilej i drugi. Dens arena je za veliku završnicu pripremila nastupe Derika Meja (00.00) i Džefa Milsa (2).

Kao i svi festivali svetskog kalibra, Egzit je poznat i po enormnim gužvama, koje su ove godine dostigle vrhunac. Hiljade ljudi cirkulišu Tvrđavom, "ulice" Egzita neprestano su zakrčene i gotovo nemoguće je probiti se od jednog do drugog stejdža. To donosi i zabune i nervozu budući da se na više od 20 bina paralelno odvijao program. Samo najuporniji i najorganizovaniji (ili oni najskromnijih potreba) uspevali su da čuju sve što su želeli. Ali, zanimljiva poznanstva sticana su na Tvrđavi, u gužvi gde svako nekog ili nešto traži, pita, gleda...

Među posetiocima festivala je upadljivo mnogo stranaca, na prvom mestu Britanaca, a od jezika se, pored preovlađujućih srpskog i engleskog, mogu čuti i kineski, makedonski, slovenački, nemački, Ö Ta internacionalnost svakako predstavlja jednu od najbitnijih stavki kada je reč o definisanju svetskog festivala. Različite kulture, stopljene u različitim muzičkim opredeljenjima. Prijatelji se prepoznaju po zvuku.

I tamnija strana svetskih festivala je i ove godine prisutna - i pored čitavog niza mera predostrožnosti, bilo je "prinudnih sletanja" sa zidina tvrđave - uzroci "nepoznati". Ipak, Egzit je mesto slobode, gde su zaštićena prava pojedinca i gde su lične slobode ograničene samo slobodama drugih. I sve dok nisu prekršeni "zakoni države Egzit" (dostupni svakom ko uđe na Tvrđavu), "egzitaši" su slobodni da deluju prema sopstvenoj savesti i na svoju odgovornost.

Izvor: Glas Javnosti

Reporter Glasa na najvećem ovogodišnjem festivalu u Evropi
Luda noć na Egzitu
Stiže poruka: "Kod glavnog smo, između potkresanog i nepotkresanog drveta, probijaj se kako znaš!" Stežem ranac i krećem kroz masu koja cupka u ritmu...

U vazduhu pomešan miris piva i prašine. Horde veselih lica žure preko mosta na Dunavu ka utvrđenju samo s jednim ciljem - da se odlično provedu. Pegavi Irac prigrlio dve Novosađanke da poziraju s njim, uspomena iz Novog Sada. U pozadini Petrovaradin, s kog se crveni zastava s krilaticom festivala "State of Minde", a uz ulicu improvizovane tezge sa o'lađenim pićem, ponajviše pivom.

- Jesu vam devojke lepe, al' mi danas nešto pivo više prija - kaže isti onaj Irac svom novopečenom srpskom drugu, pa nastaviše put zidina. Dalje se ređaju kofe s još hladnog piva, pa sendviči, pljeskavice, pa još piva, sve podseća na vašar kod mojih u selu... Šta ćeš, mora narod da se snalazi. Kad mogu unutra da "nabudže" cene, mogu valjda lokalci za dvostruko manje pare pošteno da ponude silnoj raji preko potrebno osveženje.

PIVO 120, SENDVIČ 200 DINARA

Ispred "toi-toi" ve-cea podjednaka gužva kao na štandovima za pivo samo, jedno se ne plaća, a za drugo "deru" i ima da naplate za sva putovanja koja su velikodušno podelili u nagradnim igrama pre Egzita. Dok se teška srca odvajam od 120 dinara za jedno pivo, još teže mi je da poverujem da sam upravo dala 200 dinara za sendvič.
      
      
      
Kafanica pored mosta organizuje kontrakoncert. Konobarica i šankerica (dva u jednom) udara ritam poslužavnikom, uz malo poznate narodnjake, a jedina stalna mušterija u otkopčanoj Nik Sloter košulji peva koliko ga grlo nosi i pozdravlja sve koji su krenuli na ono što se popularno zove najveći muzički festival u ovom delu Evrope, najpoznatiji srpski brend iliti Edžit.

Blaža kontrola
Kapije na ulazu automatske, opremljene čitačima bar-kodova, niko ne može da uđe na falsifikovanu kartu, ali ni s pićem, pa makar to bila voda, zato grupice leže na travi, uživaju uz muziku Cardigansa, koja dopire sa glavne bine, cirkaju još po jedno pivo pre nego uđu u neverovatnu gužvu, i utope se među ostalih 30.000 duša. Kontrola ove godine nešto blaža, ili se obezbeđenje toliko izveštilo da lako prepoznaje one koji kriju nešto u torbama. Stiže poruka, kod glavnog smo, između potkresanog i nepotkresanog drveta, probijaj se kako znaš! Stežem ranac i krećem kroz masu koja cupka u ritmu. Desno od bine, V. I. P. gomila, koliko odozdo vidim, bezveznih likova koji su očigledno propustili poentu odlaska na koncert ili muzički festival. Nema provoda dok se ne iskačeš sa društvom, laktaš sa visokim tipovima koji stanu ispred tebe i zaklone ti celu binu, dok ne upoznaš gomilu likova kojima u normalnim okolnostima na ulici ni zdravo ne bi rekao. Ko nije spreman na takvu "žrtvu" i nije mu mesto na koncertu. Prezrivo ih gledam i, na sreću, pronalazim svoje društvo, pa se opustim, natenane pregledam masu ljudi oko sebe i psihički spremim da uživam u jednom i neponovljivom Franc Ferdinandu. Svirka nikad bolja, škotske zastave vijore, svi pevaju, neki u većem, neki u manjem transu, neki već pijani, drugi samo u prolazu na putu do dens arene, gde je, saznajem iz prve ruke, "atmosfera nikad jača".

Svuda po malo
Saplićem se o kamen, pa onda na plastičnu flašu taman u trenutku kad pokušavam da odlučim da li krenuti na Rundeka ili na "roots and flonjers stage". Ispostavilo se da ću tamo da stignem tek za tri sata jer trebalo je uz put svratiti svuda po malo. Toliko dobrih svirki, toliko zanimljivih "sešna", sramota je nešto propustiti... Kozijom stazicom penjem se do onog što zovu "cross over". Gomila ljudi u transu igra uz muziku sa vinil ploče, dobre vibracije gde god se okreneš. Trenutno je glavni baja u rozom šeširu okružen fan-grupom od četiri devojke u kratkim, takođe rozim majicama. Na fjužen stejdžu Rundek peva Šejna, oni bez snage odmaraju na travi i šmekaju one koji prolaze, parovi se muvaju oko ograde, kažu da su prijateljstva sa Egzita večna. Preko tri brda, na skroz drugom kraju tvrđave nalazi se dens arena.

- Samo pratiš onog ispred sebe, strelice i brdo zgužvanih plastičnih čaša - objasni mi dobrodušno neki stranac na tarzan engleskom. Do tamo još jedna mala bina, između dva drveta, sa šačicom odabranih, vernih poklonika elektro zvuka, a onda uz improvizovane stepenice koje su bile fatalne za mnoge, i stigosmo do veličanstvene arene, okupane u prvom jutarnjem suncu. Hiljade i hiljade igraju i igraju kao da su tek stigli.

Još čujem bas u ušima, tuc - tuc, tuc... Na kraju, kad kreneš kući, nije ti žao što "izgubiš" noge od jedne do druge bine, lomeći se po neravnom putu i guljeći patike po kamenju. Nekako ti lepo što si dao tolike pare za kartu, pa za prevoz, onda i za piće i providno parče pice. Preskačem nekog tipa koji se prostr'o nasred staze. Spava. Mrtav umoran, a možda i pijan. Dvojica rmpalija iz obezbeđenja vuku jednog komiranog koji se kao nešto otima. Bacam još jedan pogled na prazan podijum ispred najveće bine koji je prekriven smećem i priključujem se koloni koja se vraća ka gradu. Hodam, a spavam, al oporaviću se do sutra, pa pravac na završno veče.
Ana Lađarević

Izvor: Glas Javnosti