ti si veoma religiozan i to treba postovati, ali prica da je sve pripadalo crkvi ne stoji.
daj nesto konkretno otkud ti to 

Država dužnik crkve
Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1945. godine Srpskoj pravoslavnoj crkvi je oduzeto oko 70.000 hektara zemlje i šuma, kao i 1.181 zgrada. Sredinom 2006. godine donet je Zakon o vraćanju imovine, ali...    

Da je Srpskoj pravoslavnoj crkvi vraćeno ono što joj je oduzeto posle Drugog svetskog rata, zemljišno-knjižna karta nekadašnje SFRJ, pa zatim SRJ, a i današnje Srbije, izgledala bi drugačije. To se posebno odnosi na Kosovo i Metohiju, jer do Drugog svetskog rata čak trećina obradivog zemljišta i šuma ove pokrajine bila je u vlasništvu SPC. Otuda i ova odrednica u imenu „metoh”, što znači crkveni posed. Crkvi su oduzeti ogromni posedi i onda je iz zvaničnog imena pokrajine uklonjena i reč Metohija. Ta reč je naknadno vraćena, ali ne i metosi. Po tadašnjem Zakonu o agrarnoj reformi i kolonizaciji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi je oduzeto 70.000 hektara zemlje i šuma i 1.181 zgrada, uz obrazloženje da je sve urađeno po zakonu! Tako je država više od šest decenija božji dužnik.

Molitve Crkve za povraćaj imovine bile su intenzivirane u poslednjoj deceniji XX veka, kada je bio donet i zakon u Skupštini Srbije (1991. godine). Međutim, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević odbio je da potpiše ovaj propis, pa je on vraćen u višestranačku skupštinu, ali nikada više nije stigao na dnevni red. Ipak, dugo očekivani zakon u novoj verziji je pripremljen i usvojen sredinom 2006. godine. U praksi još ništa nije urađeno na njegovoj primeni.

Tako je Crkva posle šest decenija i dalje ostala pri zahtevu za vraćanje oduzete imovine i dobila zakonsko pravo na to. Molitve Crkve za povraćaj oduzete imovine učestale su posebno poslednjih godina otkako je postalo jasno da Kosovo i Metohija neće više imati status kakav je bio sve do bombardovanja NATO-a 1999. godine. Predosećajući šta će se dogoditi, sa vanrednog sabora Srpske pravoslavne crkve 1998. upućen je apel Vladi Srbije da se hitno vrati svojevremeno oduzeta crkvena imovina i da, ako Kosovo i Metohija dobije neku široku autonomiju ili specijalni status, što je cilj i sadašnjih srpskih vlasti, crkve i manastiri sa svojim imanjima steknu eksteritorijalni status kako bi mogli opstati i ostati.

Vlast je do sada uvek ostajala gluva na molitve. Prilikom donošenja Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji 1945. godine tvrdilo se da su manastirska i crkvena imanja ne samo eksploatatorska nego i beskorisna za državu. U skupštinsku dokumentaciju, posle Drugog svetskog rata, uveden je i termin „imanja mrtve ruke“ (koja su ostaci starih feudalnih odnosa). Posedi su oduzeti jer imanja, navodno, nisu obrađivali kaluđeri već najsiromašniji seljaci.

Tako su, primera radi, samo Pećkoj patrijaršiji rešenjem Izvršnog odbora Oblasnog odbora – Odeljenja za agrarnu reformu i kolonizaciju, od 20. decembra 1946. godine, oduzeta 223 hektara obradive zemlje i 570 hektara šume. Uprava manastira odmah je uložila žalbu, ali ju je oblasni agrarni sud za Kosovo i Metohiju odbio „kao neumesnu i na zakonu neosnovanu“!

Manastiru Visoki Dečani oduzeta su 793 hektara šuma i njiva, ali i ostala imovina, među kojom i kuća sa električnom centralom koju je manastir izgradio za okolne žitelje. I u ovom slučaju manastirska uprava se žalila, ali je oblasni agrarni sud u Prizrenu istog dana potvrdio rešenje. Tada je manastiru Visoki Dečani u dodeljenih 30 hektara uračunato i 15 hektara zemlje u Istiniću kod Dečana, na kojoj su Albanci već tada bili podigli svoje kuće. Oduzeto je i devet hektara vododerine pored Dečanske Bistrice. Ovo je samo deo neopravdano oduzetih poseda od SPC. Crkva i dalje čeka primenu šest decenija očekivanog zakona. Ona u to veruje jer propoveda božju pravdu!

                                                * * *

U središtu manastirskog imanja Visoki Dečani vlasti su oduzele jedan hektar zemlje i poklonile ga svom tadašnjem funkcioneru Albancu. Kasnije, 1969. godine, njegova porodica je tu istu zemlju po visokoj ceni prodala manastiru! Današnji patrijarh Pavle, u vreme dok je bio episkop raško-prizrenski, u izveštaju upućenom 23. avgusta 1961. godine Svetom arhijerejskom saboru, između ostalog piše: „Izvešten sam iz manastira Visoki Dečani o do sada, u tolikoj meri, nebivaloj drskosti u uništavanju manastirskih useva, povrća i voća. Ne samo deca, nego i odrasli ljudi Šiptari u srpska imanja ulaze kao u svoja, beru i odnose... Na opomenu kaluđera ili drugog osoblja u manastiru, nasrću da se biju, psuju majku srpsku, govoreći da ovo nije srpsko već albansko...”.


Istorijat prve srpske bolnice

     U doba vladavine Nemanjića nosilac svetovnog postojanja srpske države bio je Stevan Nemanja. Tvorac i nosilac duhovnog razvoja srpske države bio je Rastko Nemanjić-Sveti Sava.

            U svojoj viziji a ujedno i misiji uspona srpske duhovnosti, koja je počela da se koreni skoro u svim svojim pravcima, počevši od uređenja crkve, početka školstva, prepisivanja i pisanja knjiga, Sveti Sava počinje i da budi svest o pomaganju bolesnom čoveku.

            1207.godine u manastiru Studenica biva osnovana prva Srpska bolnica namenjena za lečenje monaha i siromašnog stanovništva. Bolnica se zvala “Sveti Duh“. O bolesnima su brinuli monasi izabrani po posebnim svojim manirima i osećanjima za pomoć drugom čoveku, tada su već imali zvanje bolničara. Lečenje se svodilo na negu bolesnika i  brojne molitve koje su držane za spas duša bolesnika. Umobolni bolesnici su još tada bili odvojeni od telesno obolelih, krastavi behu posebno smešteni, žedni napojeni, gladni nahranjeni, umrli opevani. Pored monaha spas, lek i mir bolesnima je pružao velelepni manastir, miris borova i hrasta, bistrina i stud vode studeničke, vazduh sa Čemerna i Rudna i odjek molitvi niz krivudav trag reke.

            Savina bolnica počinje da radi i živi, da leči i brine o bolesnima, da temelji misao i ideju humanosti u svim dobrim ljudima, jer to je jedini preduslov da se bude i dobar lekar.

            Vekovi svojim koracima doneše obaveze, probudiše savest narediše nam da mi sada napravimo rezime, zapišemo dosadašnje i počnemo buduće. Da veličamo, čuvamo, usavršavamo našu bolnicu koja nosi ime upravo po manastiru gde je Sava formirao prvu srpsku bolnicu, Zdravstveni centar „Studenica“ Kraljevo.

            Kako bi mogli imati što više uspeha na našem putu ka modernijoj, većoj, lepšoj bolnici i možda predpostaviti šta nas čeka i vreba, osvrnućemo se na kratko kako smo dospeli u današnjicu.

            Otvorena lečilišna ambulanta Simeona Kneževića u Karanovcu 1817. godine. To je bio jedan od prvih pomaka ka razvijanju zdravstva u to vreme.

            Međutim začeci organizovane zdravstvene službe u Kraljevu vezuje se za sredinu XIX veka  za, 1835. godinu i osnivanje Vojne bolnice u Karanovcu i Karantinske bolnice u Raškoj. Sledeći podatak govori da je prva bolnica za lečenje bolesnika otvorena 1865. godine u Karanovcu. Odlukom Ministarstva unutrašeih dela Kraljevo 1895. godine dobija prvu Gradsku bolnicu sa 10-15 kreveta.Već 1913. godine bolnica prerasta u Sresku bolnicu sa 50 bolesničkih kreveta paviljonskog tipa. Posle Prvog svetskog rata bolnice u Srbiji su počele da se obnavljaju tako da i Kraljevo dobija nove prostorije za bolnicu paviljonskog tipa. Po završetku zgrade bolnica se 1951. godine vraća u svoju modernu zgradu tog vremena i u njoj ostaje i radi do danas.

            Vremenom se bolnica u Kraljevu modernizovala, usavršavala pratila razvoj grada tako da se i proširivala .Posle dugogodišnje izgradnje završen je veliki, moderan Hiruški blok koji se konačno sa svim svojim kapacitatom uselio 2000. godine i radi danonoćno na pružanju stručne medicinske pomoći svim svojim  korisnicima. Ovaj fizički i konstruktivni razvoj Kraljevačke bolnice osmišljali, realizovali i izneli su do kraja stalno usavršavani i stručno osposobljavani kadrovi koji su u duhu svog vremna uvek bili u korak sa novim saznaljima, metodama i razmerama svedskih medicinskih shvatanja i dohtrina.

            Vraćamo se velelepnom, monumentalnom ZC “Studenica“ koji već godinama simboliše Kraljevo i zauzima centralno mesto zdravstvene delatnosti u regionu.

            Godina koja je pred nama 2007. je jubilarna, svečana, gorda, jer se slavi osam vekova stvaranja prve Srpske bolnice u manastiru Studenica. Zbog časti i ponosa na svoje sveto ime Zdravstveni centar „Studenica“ jeste organizator, inicijator i domaćin proslave 800 godina od početka rada i osnivanja prve Srpske bolnice. Proslava je nacionalnog nivoa, osmišljava je organizacioni odbor odabran od strane direktora ZC u kome i sam učestvuje. U proslavi su uključene sve kulturne, zabavne, informativne institucije Kraljeva i Srbije. Sve je pod pokroviteljstvom Ministarstva zdravlja i kulture. Zvanični početak će biti održavanjem svečane akademije 25.01.2007. u bioskopu "Kvart" a dalje manifestaciuje su osmišljene da skoro svakog meseca ima po jedna ili dve aktivnosti sve do kraja godine.

            Centralno mesto će zauzeti početak proslave slave bolnice koja će se ubuduće proslavljati svake godine a biće najverovatnije 6-7-og. oktobra kako se našlo u istorijskim knjigama da je i datum osnivanja prve srpske bolnice.

            Gledamo i divimo se ZC “Studenica“. Prostorno, kadrovski, opremski najbolja bolnica Srbije u 2006.godini. Sada broji 580 bolesničkih ležaja sa svim odeljenjima koncipiranim u nekoloko celina: Dom zdravlja, Hirurška bolnica, Internistička bolnica i Dijagnostički centar.

            Od 2003. godine bolnica se nalazi u restruktuiranju u programu Vlade Srbije i Svetske banke. Napravljena je i sprovodi se svakodnevno strategija koja stvara savremenu, ultramodernu i stabilnu bolnicu. Rekonstrukcija i adaptacija svih objekata sa ciljem povezivanja svih segmenata bolnice u jedinstvenu celinu. Formiranje modernog i praktičnog dijagnostičkog sektora u bolnici Nabavka nove opreme i rehabilitacija postojeće u celoj bolnici, a pre svega u radiloškoj službi i laboratoriji. Stalna stručna edukacija u smislu novih specijalizacija i subspecijalizacija kao i formiranjem novih odseka na odeljenjima. Integracija informacionog sistema medicinskog i nemedicinskog softvera. Formiranje dnevne bolnice u hirurškom bloku za takozvanu jednodnevnu hirurgiju. Funkcionalna reorganizacija po Bolonjskom konceptu u smislu integracije svih hirurških grana, internističkih grana i dijagnostičkih službi. Istovremeno je ovo i petogodišnja strategija razvoja i usavršavanja bolnice, a u vrednosti je 3500 miliona evra.

            Cilj je stvaranje što efikasnije, racionalnije, podjednako dostupne, kvalitetne regionalne bolnice u korist korisnika naših usluga, odnosno stvaranje bolnice koja korisnika stavlja u centar svog sistema. 

Joca_jox

Prvo, apsolutno si u zabludi ako misliš da su ovu državu stvarali sveci i Crkva. Nemanjići nemaju nikakve veze sa sadašnjom državom Srbijom, jer je tadašnja Raška bila feudalna država tj. privatno vlasništvo dinastije Nemanjić. Građani nisu postojali, svi stanovnici (kmetovi) su praktično bili u vlasništvu svog lokalnog feudalca, bez ikakvih prava, a on je bio na milosti vrhovnog vladara.

Ne možeš da upoređuješ koncept feudalne države iz srednjeg veka sa konceptom nacionalne države iz našeg vremena. To je neuporedivo. Osim duhovne i istorijske veze, nikakvih drugih sličnosti nema. Čak ni po zvaničnom imenu države. Ni jedan Nemanjić u svojoj zvaničnoj tituli nije svoju državu nazivao Srbija, već Raška.

Dakle, radi objektivnosti i zahvalnosti prema našim precima, ovu (modernu) Srbiju su stvarali nepismeni seljaci i hajduci, počev od 1804. godine pa na dalje. Bilo je među njima i popova (npr. prota Mateja Nenadović), ali sa jataganom u ruci, a ne sa svetom vodicom i Jevanđeljem u ruci. Kakvi sveci, nije ova država stvorena svetačkim delima uz Božiju pomoć, već na klanju sa Turcima i u krvi do kolena.

Kasnije su Obrenovići oblikovali državu i obezbedili njenu nezavisnost i samostalnost. Još u XIX veku je država Srbija otvarala javne škole i bolnice, razvijala ostale narodne institucije, tako da ne stoji teza da je crkva zaslužna za prosvetu i zdravstvo.

Što se tiče vraćanja crkvene imovine, treba im kroz proces restitucije vratiti zemljišne posede i objekte koji se mogu vratiti, a nadoknaditi im objekte koje nije moguće vratiti. Mada, tu treba biti oprezan, da nam se ne desi kao u Sloveniji da nam crkva bude najveći zemljoposednik. Tamo je vraćena nacionalizovana zemlja i Slovenačka katolička crkva je postala vlasnik 30% zemljišta u Sloveniji i tu činjenicu zloupotrebljava za vršenje političkog pritiska na Vladu i zakonodavce, pogotovo kad su na dnevnom redu pitanja od interesa katoličke crkve (npr. Konkordat sa Vatikanom).

Nazalost si u pravo,zato nam i ovako ide jer se ne ugledamo na nemanjice,tada je drzava bila mnogo veca i mnogo razvijenija. a i moralnija.

evo zavestanje svetog Stefana Nemanje koje semo prekrsili i zato nam ide kaoko nam ide.On i nema veze sa sadasnjim izgledom drzave.On i ne zamislja ovu drzavu ovako kako izgleda.

Реч Стевана Немање (Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића)
Завештања Великог жупана српског Стефана Немање свом сину Светом Сави
1. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЗЕМЉЕ

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.
2. ЗАВЈЕШТАЊЕ КРВИ

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

Крв је вјечна.

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.

шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.
3. ЗАВЈЕШТАЊЕ ГРОБОВА И КОСТИЈУ

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.
4. ЗАВЈЕШТАЊЕ НЕБА И ЗВИЈЕЗДА

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо. Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.
5. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЈЕЗИКА

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.
6. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЦРКАВА

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.

Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.

Кућа је оно што остаје послије човјека.

Црква је оно што остаје послије владара.

Кућа остаје дјеци, црква народу.

А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.

Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.

У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.

Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.

А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.

Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.

Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.

— Седам — одговорио је кратко.

— Много је, протомајсторе!

— Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.

— А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?

— Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.

Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.
7. ЗАВЈЕШТАЊЕ ДРЖАВЕ

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!
8. ЗАВЈЕШТАЊЕ ВЛАСТИ

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема...

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.
9. ЗАВЈЕШТАЊЕ КЊИГЕ И ПИСМА

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.
10. ЗАВЈЕШТАЊЕ ПЈЕСМЕ И СВИРКЕ

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравни и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.
11. ЗАВЈЕШТАЊЕ ИМЕНА СРПСКИХ

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.



Kasnije,oslnanjajuci se na ono sto je Crkva vec imala ali za vreme turaka izgubila kao sto se to i sad desava.
Istorija se ponavlja.U istoriji Crkva je imala padove i padove ali se uvek uzdizala ali oni koji su je napadali nikad se nisu uzdigli.

A zasto ne ako je to bila i kada bi nas to ekonomski ojacalo.Ranije nam je Crkva donosila najvise prihoda a i danas pravineke od najboljih proizvoda.Setimo se samo carskog grada Prizrena....
Ali opet oslanjajuci se na svece,ne ugledajuci se vec da bi se oslobodili robovanja od Turaka morali su da podignu ustanak kao sto ce to uraditi i nasa deca u buducnosti ako ne dao Bog opet Turci dodju na Kosovo I Metohiju....

@zemunac2
Bas bih voleo da vidim kako bi ti posdtupao kada bi ti neko zaseo na grbacu 20-tak godina ( pandan onome sto su Turci zaseli Srbima na grbacu 500 godina( i samo pola radili sta su Turci radili po Srbiji.
da li bi ti bio miran i ne bi se bunio vec bi dopustio da te jasu jos vise ili bi i ti uzeo nesto od oruzja u ruke i sjebao te koji ti sede na grbaci?
neverovatno je kako lako oprastate vekovna maltretiranja Srba i ugnjetavanja a ne lsazete se da ponosno i uzdignute glave neko kaze : Ja  sam S R B I N.
Srbiju su crkva i pravoslavlje odrzali u njatezim trenutcima. I zasto bi nekom smetalo to.
Pa u Srbiji se trazio blagoslov crkvenih staresina i od strane bundzija,-Karadjordja, Milosa i ostalih, cak je crkvenih velikodostojanstvenika bilo medju bunadzijama. A kad se Srbija osamostalila onda se postovao Srpskui Patrijarh i postovala se njigova rac. Srpski kraljevi su i misljenje Partiajrha i ostalih crkvenih staresina postovali i uvazavali i trazili.
I kakav je probelem nastao u "modernoj" SRbiji koja stremi Jevropi  da se cuje glas Patrijarha Srpskog i Srpskih vladika.
Izgleda da novopecenim i po svaki cenu jevropejcima smeta pravoslavlje a ne vide da uticak katolicke crkve u jevropejskim zemljama ili uticaj islama koji ih uzima pod svoje zboh sve veceg broja stanovnika iz njihovih kolonija.
Samo budalastine ovakve prirode mogu se desavati u Srbiji - da neko hoce da postane u Srbiji pravoslavnoj zemlji veci katolik od PApe. 

Могли би Јоцо, кад им вратимо сву ту земљу, да се пријавимо за кметове.


Мислим се већ, ако имају толику земљу, треба им неко да је обрађује, тачније да кулучи цео дан и плаћа им десетерац.

Леонтије, српски митрополит
и он иде друмом широкијем,
и он води за собом попове,
они вуку велике топове.

Мислим да је из песме "Бој на Делиграду". 

Hvala ti na ovim informacijama. Svako ko nije znao šta je svetosavlje, sad zna. Svetosavlje je izmišljotina studenata bogoslovije, kao jeftin pokušaj suprotstavljanja tadašnjem komunističkom režimu.

Svetosavlje nema nikakvu suštinu jer se ni po čemu ne razlikuje od ostalog pravoslavlja, što je logično jer je Sveti Sava bio klasični pravoslavac, a ne "svetosavac"  , ni po čemu se nije razlikovao od ostalih pravoslavaca svog vremena.

Znači, svetosavlje ne postoji kao jasno definisano religiozno-filozofsko učenje ili svetonazor, već je to politička kovanica koja se zloupotrebljava u jeftinoj nacionalističkoj demagogiji.

Ako se tako postavljaš (ne mogu da napišem, ak tako razmišljaš, ubi me : ) onda je svaki filozof političar, jer je svaki filozof produkt određenog političkog okruženja, te je samim tim "posledica". ak, međutim, filozofiju posmatraš kao zasebnu nauku, onda određena dela i pojmovi mogu biti i uzrok određenih dešavanja kroz istoriju. I šta ćeš da mi kažeš za marksizam ili kantovce i njegov kategorički imperativ ili bolje za Ničea... da su oni rezultat nebeskih dešavanja i čiste filozofske spoznaje bez ikakvog uticaja okruženja i politike i ekonomije... na njihovo delo??? Svetosavlje JESTE filozofsko stanovište, čisto, pitko i pozitivno. Ali neprihvatanje nikako ne znači anatemisanje, čak ni od pristalica svetosavlja. Polako, koliko god da si ateista, razmisli...

@ Joca_jox

Zaveštanje Stefana Nemanje je upravo dokaz duhovne i istorijske veze ove države sa srednjim vekom. I ulogom crkve u feudalizmu. Feudalne države su bile i verske države, znači nisu bile sekularne. Stefan Nemanja je bio najmudriji političar i taktičar od svih Nemanjića, i to je opšte poznata činjenica, ali osim sa duhovnog aspekta, svaka druga analogija je bespredmetna. 

Jednostavno, mi živimo u XXI veku, točak istorije se ne može vratiti unazad, ne možemo živeti u nacionalnoj ili građanskoj državi, a maštati o feudalizmu. Postoji nešto što se zove civilizacijski napredak, ne može Crkva danas da ima istu ulogu koju je imala u srednjem veku.

Kad bi u Španiji tako razmišljali, onda bi u Madridu morali da zidaju desetine novih mučilišta, a u državi bi umesto kralja Huana Karlosa vladala Sveta Inkvizicija.

Šalu na stranu, ne možeš na taj način da promišljaš o odnosu države (Srbije) i crkve. Srbija nije isto što i SPC, i to moraš da shvatiš.


@ stami

nikome ne smeta pravoslavlje, ni u Srbiji ni u Evropi. Pravoslavlje je ravnopravno prihvaćeno u Evropi. Grcima, Bugarima i Rumunima niko nikad nije prigovarao što su pravoslavci i niko od njih nije tražio da se pokatoliče ako hoće u EU.

Nije problem u pravoslavlju, problem je u ljudima koji zloupotrebljavaju mantiju da bi se bavili dnevnom politikom ili klasičnim kriminalom i švercom.

Npr. odi na Drinu, pa ćeš videti čime se bave pojedini popovi iz podrinjskih sela. Švercom stoke u Bosnu. U vreme sankcija, pop iz Vladičinog Hana se bavio švercom benzina iz Bugarske. To znam sigurno, kad je umro moj pradeda, sahrana je kasnila 3 sata jer je pop imao "probleme" sa carinicima na graničnom prelazu Strezimirovci. Naravno, posle sahrane smo od njega kupili benzin da se vratimo u Beograd.

Da ne pričam ovde o političkom delovanju Amfilohija i Filareta ili o Pahomiju ili Ilarionu. Znači, i oni su ljudi od krvi i mesa, ali čim neko pokuša da im uputi neku reč kritike, odmah se kriju iza mantije i pričaju o napadu na pravoslavlje.

Истина је то што кажеш.

Само мислим, што се веронауке тиче, да не треба толико вриштати и урлати против тога.

Ја стварно не знам, шта деци тамо говоре, али опет то се учи добровољно. Или хоћеш или нећеш. Крај приче.

Што се мене самог тиче, нисак нисам посматрао цркву као неку верску институцију или као неког ко ће да ме приближи Богу. То су глупости.

Константин, па затим васељенска састанчења, црквене догме. Све ти то крајње огади ствари.