Гађање увредама има за циљ јефтино жицарење бирача, али и ту је, као кад се деца у игри потуку, важно ко је први почео

Има ли неке сличности између тога када радикал Зоран Красић у Скупштини Србије министарку Ивану Дулић-Марковић, њену породицу и сараднике повеже са усташама, и онога када Велимир Илић у председничкој кампањи 2002. године испитује национално порекло Мирољуба Лабуса, све чудећи се „ко су тај Лабус, Динкић и мали Ђелић, одакле су дошли? Ко је та Кори Удовички, која је пала са дуда, право у министарску фотељу?” А притом истиче да је уз Војислава Коштуницу „јер је Србин и Шумадинац”.

У чему се разликују Томислав Николић, који посланицима Скупштине СЦГ, говорећи о Вуку Драшковићу, каже: "И овакво г... сте ви изабрали за министра", и Ненад Чанак, који тврди да су Војислава Коштуницу, Млађана Динкића „и остале”, на површину избациле несрећне историјске околности. А затим објашњава: „Највећи комади плутају по површини, то је познато сваком ко се бави комуналним радом”?

Нису ли и радикал Николић и либерал Чанак мислили на исто, с тим што је први то користио експлицитну увреду, док се Чанак послужио метафором, ваљда да би деловао начитаније и финије?

Мангуп из њихових редова

Суштина је иста, и сви примери имају додирне тачке са говором мржње и увреда. Само што није увек свима лепљена иста етикета. Углавном је била резервисана за радикале, али је говор мржње ретко приписиван политичарима из постпетооктобарских владајућих странака. Изузетак је једино Веља Илић, који није штедео никога о коме је својим сочним језиком говорио. Али, и када су га партнери из власти критиковали и осуђивали, истовремено су за њега проналазили и понеку олакшавајућу околност.

Тако је било у августу 2005. године, када је Илићев саветник за медије Петар Лазовић новинарки Б92, на питање о повлачењу оптужнице против Марка Милошевића, поручио да Верану Матићу каже да се носи у три лепе ... материне.

На то се надовезао и сам Илић: „Ми смо овде дошли на једну инвестицију веома озбиљну. Господо са Б92, где год одете направите хаос. Где год дођете направите провокацију. Ви сте болесни, ви сте за психијатријску клинику, ви треба да се лечите колективно. Вама треба третман на Копаонику, направићемо један центар за вас, да вас збринемо. То вам ја обећавам, ево помоћи ћу вам, вашег великог стручњака Верана Матића да доведете да људи гледају последње идиоте у Србији. Ја то отворено тврдим. Ми смо се овде скупили о једној озбиљној теми. Ви само причате о Марку Милошевићу, заборавимо Марка, зар је вама Марко толико важан у животу. Молим вас, немојте нас ометати у једном озбиљном послу".

– Ви само причате, ви сте толико нападни, ви се такви не можете удати. Ја бринем за вас. Како ћете, вас нико неће. Опустите се овде, уживајте и будите добри са нама - „посаветовао” је потом министар новинарку.

Уследиле су осуде чланова Владе Србије из СПО и Г17 плус, али је министар финансија Млађан Динкић исто тако закључио и да нема савршених министара. – Господин Илић је бахат од када је ушао у политику. Што се мене тиче, осуђујем овакав вербални испад господина Илића, а с друге стране, треба видети речи и дела. Господин Илић је један од најефикаснијих министара у Влади Србије – рекао је Динкић, а на питање да ли онда треба да значи да то што ефикасно обавља свој посао, Илића оправдава да псује и вређа, Динкић каже: „Не оправдава га, треба да се поправи.”

Који су критеријуми који би сву четворицу горе поменутих политичара, али и многе друге који се слично изражавају, сврстали, бар по језику који користе, у исти кош?

Говором мржње сматра се, према Јованки Матић, истраживачу медија у београдском Институту друштвених наука, груб и увредљив начин изражавања који застрашује, узнемирава или подстиче на насиље, мржњу или дискриминацију и који вређа људско достојанство. Говор мржње обухвата и свако разликовање (у смислу искључивања, ограничавање или фаворизовања) које је засновано на раси, боји, етничком пореклу, верској припадности.

– Међутим, неке од категорија на које се ове формулације ослањају, као што су намера, мржња, подстицање, људско достојанство, дискриминација, врло су субјективне и подложне различитим интерпретацијама – додаје она.

Ту растегљивост, као што се може уочити, радо користе сви политичари, нарочито ако је у питању „мангуп из њихових редова”. Тако Динкић брани управо Илића, који је њега и доскорашњег председника његове странке Мирољуба Лабуса доводио у питање и по националној и по стручној основи?

У очи упада и селективност при, ако се тако уопште може рећи, давању употребне дозволе за коришћење говора мржње, и то управо у случају оних који су најчешће били мета вербалних напада у протеклих петнаестак година. Тако је, рецимо, дозвољено да се управо на Радију Б92, у емисији која би требало да пропагира највеће људске вредности, чује, и то из уста „младог емигранта, уметника из Ирске Вукашина Недељковића”, како га је уредница емисије представила. (Види оквир „Главе на колац”)

По истом том принципу, ваљда, и на Интернет презентацији Хелсиншког одбора за људска права у Србији могуће је прочитати текст чији аутор, најблаже речено, не мари ни за каква људска права, ма како та права дефинисали, јер свог неистомишљеника описује као „акутног болесника”, „будалу” и „лоботомичног”, те му на крају поручује и да „у мојој Србији не би постојао у ниједном постојећем агрегатном стању”.

Све то показује колико је сурова политичка култура Србије. Јованка Матић примећује како је последњи „случај Красић” само један од инцидената у јавној комуникацији која је одавно контаминирана нетолерантним јавним говором, за који се нико не осећа одговорним.

– Одговорност за јавну реч подразумева са једне стране заштиту јавности од говора мржње, а са друге неговање цивилизованог јавног дијалога и јавног морала. Ни једног ни другог нема у јавној комуникацији. Нити се политика, настављајући антагонизовани плурализам, устручава од нетолерентног јавног говора, нити медији са мањком професионалне дистанце према управљачкој елити и вишком комерцијалног сензационализма, спречавају промоцију неетичног говора као социјално прихватљивог – оцењује она.

Старе границе политичке дебате

И Милан Николић из Центра за проучавање алтернатива слаже се да је одговарање увредом на увреду неприхватљиво и за сваку осуду. Он, ипак, истиче да у сваком случају треба разликовати да ли је неко некога увредио из чиста мира, или је узнемирен због нанете му увреде одговорио на исти начин.

– Наравно да је и то говор мржње, али и ту је, као и када се деца у игри потуку, важно ко је први почео – каже Николић.

Иза екстрема на обе стране се, према његовом мишљењу, крије „јефтино жицарење гласача”. И док Николић мисли да то „не пали” код бирача, јер „грађани лоше реагују на прљаве кампање и то кажњавају на изборима, пошто не воле да су им политичари некултурни, прости и неваспитани”, Јованка Матић има нешто другачије мишљење, које више иде у корист тезе да сваки говор мржње који долази из блока супротстављеног СРС, заправо, наводи воду на воденицу радикала.

– Прегрејана политичка атмосфера у Србији победа је радикалних политичких опција којима демократске снаге, пре свега због нејединства, нису успеле да супротставе говор аргументоване борбе идеја уместо дисквалификовања помоћу политичких скандала – оцењује она.

Када би други актери јавне сцене поштовали начела цивилизованог дијалога, према њеном мишљењу, радикални речник СРС парао би уши добро васпитаног грађанина, и самим степеном одударања од норме изгледао екстреман, опасан и деструктиван.

– То, међутим није случај, јер нова политичка елита није успела да унесе нову моралност у јавну комуникацију, у односу на ону која је доминирала током деведесетих. Она је одговорна што је допустила да се реконституишу старе границе политичке дебате које нормализују идеје које су се некада сматрале екстремне и да се крајњи десничари дефинишу тек као умерено конзервативни – каже Јованка Матић.

Напретка, дакле, неће бити док правила игре не буду била једнака за све, док год исте речи у интерпретацији првих буду тумачене као говор мржње, а у наступу других као изношење легитимног политичког става и алтернативе првима.

До тада, и даље ћемо слушати осуде говора мржње у стилу: „Оне кретене и идиоте треба казнити због њихових фашистичких и глупих ставова са којима се ја не слажем!”

-----------------------------------------------------------

Дуд и мајмун

Недуго пошто је радикалски посланик Зоран Красић у српском парламенту министарку Ивану Дулић Марковић, њену породицу и сараднике упоредио са усташама, сала републичке скупштине постала је поприште још једног вербалног сукоба, овог пута између министра Велимира Илића и радикалке Гордане Поп-Лазић.

Прво се министар Илић ишчуђавао „са ког је дуда пала” у посланичку клупу Поп- Лазићка (исто дрво употребио је и четири године раније кад је говорио о Кори Удовички), а онда радикалским посланицима поручио да са њима може да прича о закону који је био на дневном реду, али да немам времена да прича од Кулина бана.

- Много сте ми симпатични, а сада вас поздрављам од срца - рекао је Илић посланицима СРС-а и изашао из скупштинске сале, док је Гордана Поп-Лазић за њим викала: „Где ћеш, мајмуне?”

-----------------------------------------------------------

Увреда за увредом

Томислав Николић, заменик председника СРС, у последњих неколико месеци у три наврата је у јавним наступима вређао своје политичке противнике.

Прво се 28. октобра 2005. са говорнице у Скупштини Србије и Црне Горе, реагујући на излагање министра спољних послова Вука Драшковића, који се залагао за ратификацију потписаног споразума о транзиту трупа НАТО-а, посланицима обратио речима: "И овакво г... сте ви изабрали за министра".

Четири месеца касније, 18. фебруара 2006, Николић је у Скупштини Србије говорио о петооктобарском преврату.

- Јесте гледали снимке како туку Драгољуба Милановића. То је 5. октобар, то је револуција – рекао је Николић, на шта је један од посланика из клупе узвратио: “Па мало је...” - Шта, мало је, је л да? Срам те било, џукело једна – одговорио му је Николић.

Само шест дана касније, у емисији „Утисак недеље”, Николић је превазишао себе, назвавши Бориса Тадића, председника Србије, усташом, правдајући се да на свим митинзима СРС, на спомен Тадићевог имена, њихове присталице вичу „Усташа, усташа!”

- Чекајте, Борис Тадић је усташа – упитала га је водитељка.

- Потпуно – узвратио је он.

-----------------------------------------------------------

Главе на колац

ВУКАШИН НЕДЕЉКОВИЋ: (...) Не знам, језиво је овде, да се опет вратим на изјаву столећа Николићеву - ако видите Зорана, реците му да је и Тито имао проблема са ногом непосредно пред смрт или Тијанић који каже - Ђинђић је убијен зато што је био велики Србин. И ја се онда размишљам, да ли те људе убити или не, и онда сам се сетио, кад сам био у Оксфорду, има тај музеј једног авантуристе који је обишао цео свет и он је скупљао разноразне ствари. Па имате шта су Ескими носили у XIX веку, па Африканци, па Арапи и тако даље И онда одете у један део, не знам како би то превели, као смањене главе. Е, то бих са Николићем и Вучићем урадио, значи, одсећи им главу, ставити у ту киселину да се глава смањи и направити изложбу. И онда бих имао као фолдере, па ту би били радикали, са Коштуницом рецимо и са Тадићем бих направио Ћеле кулу, то ми је некако готивније, а са Нешом Кликом и са овим Митровићем и том екипом, то је нешто још одвратније, али не знам шта, да ли на колац. Ма супер су били Турци, за нас су они мајка Мара. И ето, то би био много јак музеј, ту би онај Чарлс Сачи одлепио, он се ложи на те бизарне ствари. Гарантујем да би он то одмах купио, дао би милион фунти. Само да им некако одсечемо главе.

СВЕТЛАНА ЛУКИЋ: Говор мржње.

ВУКАШИН НЕДЕЉКОВИЋ: Да, ово јесте говор мржње, јесам острашћен, признајем. Овде као да си пијан, као да си дрогиран. Да, имам тај утисак, као да нас дрогирају, а дрогирају нас од ујутру, од Курира, Национала, Спортског журнала. Само прођете Кнезом, све вам је јасно, ужасно, потпуно као да сте на ЛСД-у нон-стоп, константно. Све је загађено овде и вода и ваздух, ма све. Ма и ако је, и треба, ма и да нас бомбардују поново. Ма онај Ширак је идиот што је то спречио, све је мостове требало срушити. То би било идеално, да су гађали ове чуваре мостова, потоп да се направи. Али нас неће ни да бомбардују, као скупо је то, него некако да ми скупимо кинту да нас они бомбардују, то би било супер. Ето, да завршим с тим говором мржње. (...)
(Вукашин Недељковић, уметник из Ирске,
емисија „Пешчаник” на Радију Б92, 5. мај 2006.)


Izvor: Politika / Марко Р. Петровић