Ко су Срби :: Srpski Nacionalisticki forum

О СОПСТВУ

Срби умиру.

Умиремо не што нас други убијају – јер нам то досад није сметало да опстанемо па и побеђујемо – већ што сами себе затиремо, као Мацуре. Јер стара прича каже да су на Мацуре непријатељи бацили камен а они се међусобно истребили, сматрајући један другог кривцем. Да ли је старија наша легенда или грчка о Седморици против Тебе остаће будућим историчарима да разреше. Но мацурских гробаља и данас има у црногорским Брдима, и из њих чобани повремено ваде бутне кости дуже него у данашњег човека. Антрополози се међутим за њих не занимају, будући да ничији преци не смеју бити бољи, јачи, виши и паметнији од савременика.

Наиме, мит о Прогресу постао је толико део и нашег сопства да се истраживањем наше искони не бави готово нико домаћи, и мало који странац. Уместо да у својим историјским читанкама учимо да су Срби од старине сматрани племством међу Словенима, нас су у школи заглупљивали ромејским тврдњама да смо се појавили тек у седмом веку, као њихови најамници. Но други аутори раног средњег века помињали су Србе, Сорбе, Венде, или Лужане као самосвојне борце, никад као плаћенике. Нажалост, наши нововековни историчари, образовани у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу следили су византијску и западну историографију, неупућени у нелатиничне и негрчке изворе. Тако се десило да је тек Чех Јиречек, пишући за Немце, сабрао и објавио више наше средњевековне грађе него сви учени Срби његовог доба. Вековима затирући нашу писану баштину паљењем, пљачком, и прикривањем, наши противници беху готово неприметно успели да нас наведу и себе да посматрамо њиховим очима, и занемаримо сопствено предање и хититске, персијске, индијске, кинеске или арапске записе. Између осталог, тако смо ових година дочекали да и многи Црногорци, својевремено барјактари Српства, поричу своје порекло, мада још памте Лужане и друга племена позната под именом Србљи, Србљаци, или Срби.

Сваки наратив ваља међутим почети испочетка, а идентитет и јесте прича о себи и својима, сагледана кроз време и простор, успоне и искушења. И мада је рецимо Хомер оба своја епа почео из средине, ипак је њиховом целовитошћу утврдио хеленско сопство више него потом Библија. Насупрот томе, започињући своју повест Немањићима, не покушавши да се сетимо искони, сами смо себе сврстали у придошлице, нововерце, и »варваре«. Таквом културном револуцијом омогућили смо и каснију комунистичку, и данас живу у виду либералног порицања и даље измене нашег сопства. Јер, постављајући себе као почетак Немањићи су, попут модерниста, пресекли и сопствени корен, запечативши тиме не само своју, већ и националну судбину. У нашем, српском наративу стога, одговор на питање јесмо ли »народ најстарији« чини једну од битних обавеза према истини и прецима. И мада смо Српском револуцијом од 1804. том захтеву одговорили боље него на Косову 1389, рат за српско сопство неће скоро престати.

Свако сопство, наиме, зависи од порекла, искуства, и свести о себи. Порекло је, опет, предодређено генотипом, фенотипом, и психотипом, то јест: семеном или крвљу, појавом или ликом, и карактером или духом. И, мада и тим тројством влада дух, искуство без одговарајућег порекла, као и семе које не израсте у одређеној средини не могу никог направити Србином. Но јединство соја и земље већ чини основу на коју се можемо ослонити. Живот у борби, кршу и брдима допуњује и семе и лик, а дух га проживљава на јединствен, српски начин. Јер, будући племство, Србин се готово сваком изменом губи, нарочито у недостатку свести о себи – која се, опет, стиче учењем, образовањем, и животом у заједници вере, љубави, и врлине. Наиме, једино је циганско сопство неуништиво а аристократско подложно сумњи и оштећењу. Нискост се не осврће много на околину док сој често, по речима Вилијема Блејка, »постаје што посматра«. Зато се и у језику – својевремено једва очишћеном од славјаносербског – осећамо угрожени чак »хрватским«, а у историографији западоцентричним тумачењима повести.

Схвативши да свест о себи, нарочито код најтолерантнијих и најотворенијих, слаби не само прихватањем туђих »правила игре«, језика, културе и поткултуре, већ и усвајањем страних имена, наши противници ни тај приступ нису занемарили. Nomen est omen, говорили су још Римљани, латинизирајући и Исток и Запад. Тако се код нас муслиманско сопство и данас одржава поглавито турским, персијским и арапским именима, као што су своједобно руске владајуће класе однарођиване и узимањем латинских, грчких, француских и немачких имена. Непромишљено, још од Немањића наши духовници надевају себи јеврејска и грчка имена, што је доста допринело и богумилској јереси, с њеном тврдокорном одбраном народних назива свештеника и њихових чинова. И мада у Кабали име чини срж сваке враџбине, као да једино наши просветитељи не желе децу да нам уче неповерењу према туђем, колико верности себи и своме.

Тврдећи да све наше невоље почињу и завршавају се нашим »примитивизмом« и »национализмом«, наша »елита« као да не желе да види да су све успешне нације шовинистичке, па и расистичке. Тако Американци и Енглези воде рачуна једино о »америчким« или »британским животима«, Французи само себе држе културним, Турци забрањају и помен њиховог помора Јермена, а Јевреји уништавају Арапе наричући над »Холокаустом«. Дозвољавајући себи што бране нама, нико од њих више и не помињу правду, једно од изворишта нашег духа и идентитета, галамећи уместо тога око уговора и закона, то јест, око својих правних норми које намећу и нама. Но насупрот америчком идентитету, ослоњеном о економску и војну моћ и поткултуру, или енглеском, заснованом на империјалној повести, или турском, проистеклом из османских освајања, српство на срећу или несрећу зависи од безброј углавном културних и духовних чинилаца. За разлику од недораслих народа, кадрих да пуком биологијом превазиђу све насртаје на себе, ми се нећемо стога одржати одбацивањем Балкана, Истока, села, и епике, нити слављењем града и цивилизације као јединих попришта Историје.

Не знајући то, угледајући се на кудикамо једноставније друштвене и повесне творевине, наши малограђани већ готово два века здушно помажу сваком злонамернику да нам обезличи прошлост, нападне садашњицу и угрози будућност. Не видећи чудо у нашем трајању на најпожељнијем делу земљиног шара, безмало све страно и данас држе бољим, стидећи се својих осећања, мисли, сународника и повести. И мада многи балкански, средњоевропски и руски родослови почињу са дошљацима из Приморја, Рашке, Херцеговине, Црне Горе или са Косова, код нас се и даље може чути да смо мали народ. Као да се заборавља да педесет милиона Американаца тврди да су из Ирске мада она сама никад није бројала више од 4,5 милиона душа, или да Јевреја званично никад није било много више од нас. Мали су стога једино они Срби који су се приклонили »Међународној заједници« турчењем, а данас журбом да постану Канађани, Аустралијанци, или Американци.

Нажалост, бољим се нису показали ни наши велики православци, лишавајући нас преко половине нације тражењем сопства једино у Исусу Христу. Јер, Исусу могу бити одани једино најбољи, док се са ситноће срца и душе већина пука повинује нижим налозима. Али, као што свега пет посто мозга служи мишљењу и свега пет посто људи предвођењу, тако и огромна већина становништва ипак нечему ваља, или је не би ни било. Прича о Србима јесте стога понајвише повест о калемљењу, о способности једног количински готово занемарљивог чиниоца да оплемени кудикамо већу основу од себе. И површним погледом на многе од нас могу се уочити трагови и Ибера (»Медитеранаца«) и Северњака (»Нордика«), но наше Ариље доминира, као спој између црномањастих и плавих становника нашег дела света. У потрази за најживотнијим и најбољим начинима и облицима у бескрајној борби степе, шуме, горја и приморја Евроазије, Србин је био и остао екстремиста, не хотећи да се одрекне ниједног свог својства, врлине, или дара – ничег што су му преци и Бог оставили, ма колико га то коштало.

Но, у том српском рату за историјску и антрополошку синтезу ваља се запитати чиме смо се толико често другима учинили погодном жртвом? Јесу ли нам, рецимо, други криви што се умањивање јеврејског геноцида и у нас сматра кривичним делом док се за србомржњу непрекидно напредује? Или, ако су Индуси престали куповати енглеску робу кад су им Енглези чинили што »Међународна заједница« нама, или Американци просипати француска вина због критике рата у Ираку, зашто се код нас још дозвољава Словенцима да отварају радње, а Хрватима да купују фабрике? Док се на пример у Немачкој најбоља роба не извози, ми и даље извозимо људе као да имамо по десеторо деце. Наш историјски недостатак лежи изгледа управо у тражењу синтезе договором или усклађивањем, а не превладавањем или надвладавањем. И мада је идентитет међу најодсуднијим питањима битија, код нас се он узима здраво за готово, као нешто ван домашаја и ума и ока: као Бог, ми јесмо што јесмо будући да, наводно, баш то и јесмо. Таква самоодређеност је најчешће доводила до губитка сопства, па често и бића. Јер, да је могуће преименовати се и остати свој, зар би се и после хиљаду година Ромеји вратили свом грчком имену и лику, или зар би нас после толиких векова непријатељи звали Власима?

Наиме, урођено осећање саборности и својте не постоји: национално необразовани, ни наши највиши официри нису осећали кривицу што су протеклих десетак година поступали као политичари, а не као Срби и ратници. Силом спречивши националну револуцију која би нас оживела, наставили су да одбацују духовну баштину свог народа и кад се рат показао етничким, верским, чак међудржавним. Обучавајући елитне јединице по западном узору, обичне су слали у борбу по руском, као да и нас има преко сто милиона. Покушавајући да накалеме партизане на солунце, Саву Ковачевића на мајора Гавриловића, не хотећи да схвате да сопство чува појединце и нације, а не војска, границе, или закони, као да никад нису чули да је Реконквиста створила Шпанију, да се Немачка понемчује и данас, и да Мађарска нема мањина. Забранама да се не нападају, а камоли заузимају »туђе« територије – заправо оне које су нам одроди однели преласком у туђу веру – лишили су нас, понајвише из неукости, и једине државе која нам је могла осигурати будућност.

Губитак идентитета не да се међутим надокнадити било преузимањем туђег било изграђивањем другог: од туркменских манкурта, турских мамелука и јаничара, аустроугарских конвертита до енглеске колонијалне пешадије, преобраћеници су својим неделима само разграђивали себе, не успевајући никад да достигну своје господаре. Јер сопство се гради и одржава искључиво борбом, тако да Срби склони нагодбама постају Хрвати, муслимани, или белосветски лумпенпролетаријат, који чак и газде презиру. Но да смо већ у школама Краљевине учени да смо ми створили Југославију, да је она две трећине српска, и да је њено одржање наше суверено право и насушни државни и национални интерес, тешко да би било »споразума« с Хрватима 1939. године, и геноцида који је из тога уследио. Не би било ни Брозовог »братства и јединства« заснованог на порицању и одрицању од српства, нити патуљастих империјализама »нација« створених на нашем телу и тлу. Уместо тога, национално образовани српски политичари и војници би наше противнике сатрли и током најновијих намештаљки, и с њима потписали трајан мир осигуран нашом војном силом и нашим стратешким позицијама. И мада такву премоћ на »Западном Балкану« или у »Југоисточној Европи« »Међународна заједница« не би волела, временом би је прихватила, будући да се су тако градиле државе одувек, и да их наши душмани граде тако и данас.

Јер, сопство не значи само спремност на жртву на бојном пољу, већ и на владање другима, да не би они владали нама. Зато је, на пример, Никола Пашић погрешио прихвативши ослобођење »наше јужнословенске браће« за српске ратне циљеве. Та трговина са одродима убеђеним да су Иранци или Готи, спремнијим да припадају европској или блискоисточној провинцији него тлу на коме живе, и са некадашњим кавкаским најамницима Византије, није ни могла проћи друкчије. Уместо да нам циљ буде национална држава у етничким границама, из зазора према осећањима и интересима оних који нам желе само зло, већ преко сто година наши јавни стратези одбијају да појмовно протегну српске границе од Карловца бар до Скопске Црне Горе, и од Јадрана до Мађарске. Српски стратешки кукавичлук, произишао из погрешног виђења себе као малог народа и још кобнијег схватања православља као помирљиве религије довео нас је – после сто година невиђених страдања и прегнућа – на ивицу самоуништења. Сиромашни владалачким духом, политиком »своје не дамо, туђе нећемо« најчешће нисмо себи могли обезбедити ни опстанак, а камоли превласт. На раскршћу раса, вера, култура и путева, исувише наших вођа сматрало је могућим притајити се и чекати да зло прође. Уместо да предност подизања »куће на сред царског пута« схватимо као аристократску обавезу, ми смо је претворили у коб.

И мада нам је Бог стално ишао наруку, будући да смо и поред геноцида у Првом светском рату чинили бар 60 посто становништва Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – то јест, трећину Хрватске, готово половину Босне и Херцеговине, више од половине Војводине, Космета, и Македоније, безмало сву Црну Гору и десетак посто Словеније (Бела Крајина) – нашем самопоуздању ни то није достајало. Док су Енглези почели као кудикамо мањи проценат становништва Британије, ни једног тренутка не сумњајући да је она цела њихова, а Американци присвојили читав један континент, ми никад нисмо имали мудрости ни смелости да саопштимо »свету« да би, њиховим мерилима гледано, наша национална територија морала бити не само данашња »Србија« већ цела бивша СФРЈ, са својим историјским, етничким, и одбрањивим границама.

Но и без Словеније, некадашње Цивилне Хрватске, и Македоније ниже Скопске Црне Горе ми још можемо памећу, борбеношћу и истрајношћу себи осигурати даљи национални развој, и трајнији мир. Но снагу за такав подухват ми морамо црпети из целости нашег бића. И ми већ постојимо у некој вечности, саздани од онога што смо били и чинили од настанка до нестанка – што све, опет, почива на нашем сопству. Ту нема места никаквом мудровању о »бази и надградњи«, будући да одсудне истине садрже и привидно поклапање узрока и последице. Покушавајући да захтевима постојања, који нису истоветни с правилима битисања, одговоримо еуропејском, линеарном логиком и материјалистичком економијом, изједначили смо се са горима од себе, неспособним да се са светом суоче ичим до рачуном. Одрекавши се живљења љубављу, храброшћу и вером, препустили смо Њима да своју вољу намећу нама, и не покушавши да своје поимање себе преведемо на језик данашњице.

Насупрот, тако, Хрватима који су се од самог свог настанка градили лажима и фалсификатима, ми већ двеста година то не успевамо ни истинама ни херојством. И мада су још пре Првог светског рата Хрвати тврдили да смо ми поглавито Власи, Старобалканци које су они увели у историју, нико се од наших интелектуалаца ни тада није освртао на то, као што су ћутали и на шиптарске тврдње да смо дођоши. Јер, иако је сопство пре свега свест о себи, и из туђих очију ми преузимамо део слике о нама, карактером је уобличавајући у представу коју враћамо у свет. У том такође узрочно-последично несагледивом следу дају се очитати одсудна својства и националног бића. Наиме, док су се наши великани заносили југословенством, Пилар, Старчевић, Франк и слични неометано су обликовали хрватско, па тиме и наше сопство, по свом нахођењу. Док су мародери Балкана бајком постављали темеље Великој Албанији, а Кроате кривотворењем и нашом крвљу градили “Лијепу њихову”, ми смо избегавали да своју државу заснујемо на ономе што је у нашем народу још најјаче: на искони, или Ариљу. И мада о Аријима знамо тек понешто из персијских и грчких извора, и то нам је ближе него ишта из ичије повести. Тако смо и за Персијанце и Ските читали да су презирали лаж и ценили сој, што се не може рећи за, рецимо, Грке. А за Келте знамо да су доличност у борби и свакодневном животу сматрали вреднијом од било које добити, што се, опет, не да рећи за Римљане.

Одступајући од ариља, или српског схватања врлине из ког је настало и витештво Европе, сами смо себе понизили. Наиме, ма колико ми канонизовали Немањиће, тешко је занемарити њихове крваве међусобице и неретко непоштење. Њихово државотворство није нам стога користило колико ни суровост и вештина Западу, или лукавост и притворност Истоку. У Европи, борџијанство ситних силеџија и опсенара завршило се падом под Германе а на Истоку преласком у ислам, те није случајно наше предање сиромашно поменом, рецимо, Лазаревића и Бранковића. Прича о јунаштву у служби туђина није Србима никад чинила основ за будућност која би, у њиховим очима, наликовала славној старини. Ни први гуслар који је о Марку Краљевићу запевао као о моралном победнику над Турцима није нам стога помогао, будући да и је Маркова напраситост настала из потребе да се заваравамо како нисмо ни поражени. Морамо зато памтити да је Краљ Марко погинуо против православних Влаха на Ровинама, да је Стефан Лазаревић спасио Турке од протеривања у Малу Азију, те да су српски одреди уз њих наваљивали на хришћанске крајеве. Из заборава се не да стварати идентитет осим јаничарски или манкуртски; таквих смо се у нашим крајевима нагледали од петнаестог века до данас. Морамо се стога стално подсећати основа нашег сопства – Српског завета израженог једном, једином реченицом мајке сину: “Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу!”

Јер, и кад је Стефан Немања упозоравао потомство на губљења језика, мислио је на сопство, другу реч за душу. А да су и он и син му Растко знали за старозаветног Аода који је цару Моаваца, Еглону, сјурио скривени мач у трбух пошто му се лажно представио, нема сумње. Претпостављам да је и због таквог несклада Торе са српским осећањем чојства Свети Сава тежио националној цркви. Јеврејска вера, знао је, приличи онима који су је створили, као што грчко православље одговара Грцима. Но и он и тадашњи Срби згрозили би се да препознају Аода у новијим верзијама легенде о Милошу Обилићу, будући да је и по најстаријим турским изворима Мурат убијен на бојишту. Наиме, и Косовски завет – погинути телом пре него духом, не би ли се живело примером и памћењем – тражио је од српског витеза да падишаха прободе издигавши се рањен из гомиле палих, како пише Нешри.

»Реци ми шта желиш и казаћу ти ко си!« вели стара изрека, као и она, која дух целог народа изводи из његовог схватања Бога. Тврдити зато да је замена прича о Аоду (Књига о Судијама, Глава 3, стихови 15-31) и Милошу дело Јевреја, сувишно је. Изгледа, да је наше сопство од самог почетка угрожено више сумњом у себе него спољним чиниоцима. Тако је узимањем византијске државне мисли и титула и немачких најамника на врху своје моћи, цар Душан подстакао векове опонашања. Но, судећи по брзом левантизирању Арија, Персијанаца, па и Хелена, и њихова лаковерност и отвореност стајаху сразмерни њиховом, господском, презиру према опасности. Тако смо дошли и до шумадијске ношње напабирчене од аустријске шајкаче, турског прслука, и енглеских јахаћих панталона, или до романијских црвених чалми. И, мада смо страном облику увек утискивали свој жиг, чест неуспех да задржимо свој лик коштао нас је прескупо. Јер наше памтише, паметаре и гусларе нису, као у Западњака, наследили родољубиви књижевници, историчари, или политичари, да самоуверени са соја чувају дух народа, већ трабанти и фарисеји туђе памети и баштине. Није само мачем Аод убио Еглона, већ и промишљу.

Нажалост, с наше спремности да чак у непријатељу видимо Божијег створа, већ су Немањини унуци занемарили песме, предања, скаске и епове својих очева (мајке им листом беху странкиње) зарад ромејских копија блискоисточне књижевности. Дух Ресавске школе водио је, временом, све новијим и новијим опонашатељима, да нас тумаче словом и духом једног народа који није знао, ни марио, за част. Од аријевске наративне песме – chansons de geste, или спевова о великим делима и људима – дошли смо, опадањем, до коментара туђих књига. Уместо да сагледавамо свет као Божије дело, и наши новокњижевници почели су се бавити ситничавим разматрањем нашег расапа. Од исконске српске тежње за целином, помодно смо се прикључили трагању за детаљем и досетком; где је народни певач пре стотинак година видео усхит, сјај и величину, данашњи, универзитетски образовани српски писац бележи кал, беду, и ситноћу.

Но, без поноса бар српског сопства нема. Зато су у своје време босански богумили сматрали светогрдним свако поистовећивање људских потреба са Божијим, не хотећи да ни са ондашњим, сразмерно ограниченим Новим светским поретком имају ишта. Насупрот томе, наши противници су себе вазда тражили у превласти, не питајући за цену у свом и туђем образу, још мање у туђим животима. Но такав став би за нас значио пропаст, будући да су притворни, шићарџијски, и срачунати Срби супротност самима себи. Ми се не можемо ни очувати надгорњавајући се с ништацима у несојлуку. Бог нам је зато помагао једино кад смо остајали своји – 1389, 1804, 1912, 1914. и 1941. подсетивши нас, тврдо, да смрт није највећи губитак. Помогао нам је и када смо се одупрли НАТО-у, раскринкавши наше непријатеље.

Ваља се стога стално подсећати јеврејске изреке: »Ако не знаш шта вреди, гледај шта кошта!« Ни српског сопства нема без спремности на жртву, али не и паљеницу. Наиме, Срби жртву нису никад нудили као предујам за добит, на овом или оном свету, већ да би се потврдили као људи и народ Богу подобан. Зато нас је част, то јест, поштовање Бога у себи и другима, одувек најбоље чувала да се не пожгадимо. Но, она се потврђује пред Богом и собом, а образ и сујета једино пред људима. Док ће рецимо Шиптари због своје срамоте убити другог, ми у части налазимо своје последње и најјаче упориште, из ње живећи и делајући, па и умирући. С Господом ми зато нисмо сваки час склапали допуњене уговоре, заменивши старозаветну реч нашом речју »Завет«. И мада се дух јудаизма одомаћио код нас међу Цинцарима и Моравцима, динарски Срби остали су верни свом презиру према свему чиме се да трговати. Но онима који Бога траже искључиво ван себе, почаст иком до господару додатна је увреда, будући да ропство радо прихватају ако су и остали у истој беди и очају. Зато, на пример, Јевреји и муслимани сматрају понос врхунском таштином, нарочито у гоја и каура; ни Коран ни Тора ни Талмуд, па ни нама доступни делови Кабале то уопште не крију. Јахве и Алах се нигде на правоверне не љуте с њихове подлости док нам њу, колико ни ми себи, наш Бог никад не би опростио.

Идентитет се, међутим, не чува само врлином. Можда потврда себе међу и над другима није драга Богу, али на овоме шару другачијих правила нема. И мада је још од Стефана Дечанског српска државна мисао тежила сарадњи свих Балканаца, то није било довољно. Јер и неприхватање оних који желе да нам приђу јесте већи грех од наметања сопства. Тако је Душанов законик забрањивао прелазак Влаха у себре и обратно, и одбацивао католике. С друге стране хрватска властела, иначе добрим делом туранско-германска, беху своједобно пришли чак Мађарима не би ли успешније асимиловали своје »Влахе«, док Шиптари нису бирали господаре с којима ће арбанизовати суседе. Наиме Хрвати, »Бошњаци« и Арбанаси нису толико чували свој идентитет колико мрзели туђи. Зато су увек служили антибалканским силама, док ми ни у најгоре доба нисмо прибегавали црној пропаганди. Насупрот Хрвата, вечно спремних да се погађају са својим газдама и власницима, Словенаца вођених похлепом, и Шиптара спремних да уновче и своју крв, ми смо се одувек надметали ко је међу нама бољи – то јест храбрији, честитији, паметнији, мудрији и Богу оданији. Док су остали за себе тражили владајуће место на Балкану, ми смо се задовољавали једнакошћу.

Но где смо ми остали на десетерцу и домаћем васпитању, Они су академијом, целокупним школством, културом, »науком«, »међународном сарадњом«, медијима, верском наставом и сличним средствима чудесно изградили себе. У свету где се истина изједначује са чињеницама, а оне – осим у природним наукама – с националним интересима и циљевима, једино наши идеолози и браниоци нису иступали игде до међу нама. Не суочивши се на време с »хрватским питањем«, ни »албанско« и »бошњачко« није нас заобишло. Сметнувши с ума да и истине ваља прилагодити сваком новом нараштају, ни ретким пријатељима у иностранству нисмо помогли да нас бране. Насупрот тога, хрватски, муслимански и албански пропагандисти су своје напоре наплатили: после неколико хиљада година »Влаха« код њих више нема, осим оних које је њихова државна идеја покатоличила па кроатизовала, или исламизовала па »побошњачила« или поарбанашила. Док је нама историја остала предање о пређашњој слави, њима је одувек била проповед о будућој премоћи, постигнутој митотворством, фалсификатима, и свакодневним, безочним лажима.

Угледање, међутим, на њихову истрајност, методичност и позорност не би нам шкодило. Јер, као да мало ко међу нама схвата значај граница бивше К und К за Хрвате и Мађаре, замишљених међа Велике Албаније за Арбанасе, или сјаја митског Багдада, Техерана или Истамбула за муслимане. Наши политичари и историчари и данас занемарују »бошњачку«, хрватску, словеначку, шиптарску, бугарску и мађарску србофобију као историјске константе. Прихватајући неку »кривицу« наспрам Хрвата, избегавају и да помену њихове клевете и геноцид над нама, док нам ђаци и студенти не уче ништа о њиховим тврдњама да смо ми само једно горштачко племе које се лактањем проширило од Рашке до Аграма, царског града, или о шиптарским да су они једини прави Балканци. По животопису требало би да смо један од највећих народа данашњице, но свешћу коју су обликовали и наши интелектуални вођи остали смо мали, уплашени од искушења и обавеза које изискују наши дарови и моћи. Зато је и Милош Обилић унижен у терористу, будући да раја његов подвиг није другачије могла разумети.

Штитећи танкоћутност наших суседа, угураних с нама у Југославију, осим тајне полиције нисмо успели да оформимо ни једну институцију за националну будност. Уместо да имамо обиље установа за изучавање свих суседних народа, за саобраћај с њима користимо се националним мањинама – од којих нам се једино влашка досада показала лојалном. И мада је мера свих балканских држава осим српске историјски јасна: диктатура већинског становништва, језика и вере, и сарадња са бар једном антибалканском великом силом, наша самосвест се разара и причом да с таквим суседима морамо »суживети« по сваку цену. Да је, међутим, из реда од преко хиљаду и двеста Срба које је Петар Брзица заклао за опкладу за једно једино вече у Јасеновцу, бар стотинак учено чему треба, покушали би макар да побегну, ако не да на њега навале зубима. Да је праве српске школе и памћења, они који су и 1915. на сред Приштине обредно набијали Србе на колац не би нам данас причали о нашим измишљеним зверствима, као ни они који су 1813. пут од Врачара до Калемегдана оивичили Србима натакнутим на ниске колчеве. Сила Бога не моли али Бог силу не воли, те се и с таквим суседима може живети, али нико од нас не сме тражити да занемаримо њихова својства и заборавимо њихове злочине. Нико здраве душе и памети не мрзи змије или зверове али их се клони, не залуђујући се да су безопасни, или пријатељи.

Врхунац сваког сопства, међутим, налази се у циљу коме се тежи. Зато се пуко ослобођење од страног угњетача за нас испоставило недовољним, док је недостатак националног и државног програма коштао нацију више него појединца немање животног циља. Стремећи Богу и часном живљењу, још нисмо развили државне и културне оквире таквом захтеву и да одговоримо. За почетак, свој национални простор морамо испунити, да не бисмо прошли као Старобалканци или Индијанци. Јер ако ми не завладамо нашим делом Балкана учиниће то Хрвати геноцидом, лажима и провинцијализмом, или можда Шиптари, бандитизмом. Но то осећање дуга према Богу, соју и врлини одавно у нас не развија нико. Јер разлика између владавине већинског народа на својој етничкој територији и империјализма већа је и од оне између америчке идеје о Manifest Destiny (Богом предодређене судбине) и понашања данашњих САД. Наиме, српски комонвелт – како бисмо с правом могли назвати све успешне српске државне творевине – за разлику од британског или америчког грађен је више снагом духа него војске.

Јер, окупљање мањих народа око духовног и политичког хегемона није што и вишенационална федерација. Њу су нам увек наметали они којима нас је премного, прејаких за остварење њихове превласти над нама. Све наводне предности вишенационалне федерације отпадају пред историјом досадашњих Југославија, а ваља се подсетити да су и Сједињене Државе и Немачка, које нам наново намећу федерализам, политички и правно једнонационалне. Ниједан народ на Балкану нисмо уништили ми већ они који нас већ преко сто година опањкавају у »свету«. Цинцаре су раселили Арбанаси, многе Македонце насилно асимиловали Грци, Бугари и Шиптари, а нас католичили Млеци, Мађари, Немци и Хрвати. Несловенци су и данас грађани другог реда у Словенији, а немуслимани у Босни. Градећи себе на осећању угрожености и окупљања против нас, наши суседи су само потврдили своју недораслост, а не и нашу »кривицу«. Иначе, макар једном у прошлости требало је да своја хтења остваре без туђе помоћи – што је било и остало једино мерило ичије снаге и зрелости.

Српски комонвелт мора се значи успоставити примером и стваралачким тумачењем предања. Да бисмо досегли себе ми морамо премостити успаваност насталу из превеликог и предугог бола, али и преголемог самопоуздања, будући да »Кољи ал не буди« није случајно писало на нашим бајтама 1991-1996. Али, не смемо опонашати ни надменост и користољубље наших најопаснијих противника, који сматрају да им следује превага у свету – тако одурна, рецимо, Србима богумилима. Што је Савлов (»Павлов«) наук потом оплемењен нашом вером у племићку, заветну заједницу, у саму срж Христовог учења да је много званих, а мало одабраних, да је живих зера наспрам слепих и глувих, духом мртвих, није нам, међутим, помогло довољно. Јер, још нас је исувише који хришћанство схватамо као религију помирења и поста. Но следећи Исуса, светог ратника који је казао »Нека мртви сахрањују мртве«, Његош је нашу веру допунио јеванђељем о вечитој, свемирској бици између Бога и Кнеза Лажи, Таме и Твари. Наше владике, свештеници, па и монаси ратовали су мачем колико примером и речју, силом се супротстављајући сили, будући да је још Свети Сава уочио сву разлику између истинског хришћанства и његовог лажноутешитељског, ропског, блискоисточног узора. Наиме, нас Отац није стварао као слуге већ саборце, сапутнике и садруге, док је божанство Јевреја и муслимана од правоверних тражило покорност над оданошћу, гурајући их из једног бешћашћа у друго – још откада је Аврам свог домаћина, витеза Авимелеха, лагао да му је Сара сестра а не жена.

Јер наш Бог, икона нашег сопства, не тражи Себи жртву, те му ничије муке или нестанак не могу бити драги. Од нас Он захтева самопрегор да Га будемо достојни колико себе, а не да пред Њим пузимо или клањамо. И мада је разлика између нас и Њега безмерна, наглашавати је запомагањем или насиљем над сопственим срцем Њему сигурно не треба. Псалми зато не могу бити наша поезија, будући да ми трагамо за Правдом, Истином, и Лепотом ратујући против нискости у себи колико и око нас. Опредељујући се за добро наспрам зла, правду наспрам пробити, врлину наспрам вештине, држећи се прастарог балканског начела о мери, можда нећемо у свакој прилици победити другог, али хоћемо своје слабости и мане и тиме се искупити и истински одржати.

Јер, без витештва Срба нема, а прави су бодри наспрам пораза, смрти и бесмисла. Испред Владе на Палама, 1994. гледао сам високог, сувоњавог борца, спремног за положај. У борбеном комбинезону и љубичастим, платненим патикама осмехивао ми се мада немаше ногу – патика и комбинезон крили су му протезу с којом није храмао. Беше оставио жену и дете у Старој Пазови, не би ли се борио где Српство то од њега тражи. Да је Енглез или Американац не би га скидали с телевизије пре него би о њему снимили филм. А таквих смо у ратовима од 1990. имали на стотине. Десетар Душан Јовић из Даља је за време »Олује« отео транспортер Унпрофора и провео своје људе преко три »границе«, не предајући оружје ником, а десетина момака код Бенковца одбили су да се повлаче, испуцавши последњи метак себи у главу. Херој је бесумње био и Стрига са Озрена, кога су косовци 1993. убили с леђа, да им не би сметао при »миротворству«. Ни о њему није писао нико. Јер, медији су се бавили Удбиним и Косовим криминалцима и опсенарима, величајући их као патриоте. Иначе, како одучити цео један народ од борбе која га је одржала и кад су му све остале институције бивале сатрвене?

»Нема хероја« писало је претпостављам зато на једном београдском зиду, на месту где је 1915. једна чета Одбране Београда изгинула до последњег. Преиначен у »Нема хероина«, графит је и потом потврђивао да Срба хероја не сме бити и због тога што су господари света сваки рат малих народа прогласили злочиначким, нарочито ако се води у одбрану од њих. Нашу част морали смо погазити сами, по опробаном рецепту саучествујући у сваком зулуму над собом. Зар је, на пример, Гаврило Принцип морао убити и кнегињу Софију да бисмо га славили као нашег Аода? Јер, између циља и средстава нема разлике: послуживши као детонатор Великом Рату, покренули смо ланац догађаја који је довео до Бољшевичке револуције, Балфурске декларације о стварању Израела, Југославије, Вајмарске Републике и Хитлера, Другог светског рата, геноцида над нама, и Броза и његових наследника. Можда без свега тога не би било ни социјализма (Трећа Књига Мојсијева, Глава 25) који се завршава светском »демократуром«, нити обавезних вести о бешчашћу Израелаца као догађаја вредних сталне пажње целога света. Јер, све то твори и наше сопство, ма колико се упињали да га се одрекнемо.

Очигледно да смо се о Бога, нашег, тешко огрешили. Изгледа да нам је требало и дејтонског и кумановског и хашког пораза да почнемо размишљати о сопственој недостатности. Јер без вере у Бога долази до очаја над божанством које кажњава нас за своја недела, недоличност, и срамоту. Без вере, наиме, у узрок и последицу нема ни нас ни православља, будући да кажњавање због бића Богом условљеног јесте највећа неправда. Зато Аод није могао бити Србин и да је хтео, јер без части ми себе немамо, нити Богу требамо. А што су други гори ништа нам не помаже: утолико кобније уколико и од Јевреја, Турака и Тевтонаца мање поштујемо своју бит. Јер да није Њих, ко би нас подсећао на избор између Правде, Лепоте и Истине на једној страни, и Моћи, Добити и Лажи на другој? Макар због части морамо се зато осврнути око и иза себе, и утврдити јесу ли сви наши трагови доиста наши, и ваља ли њиховим смером настављати. Нека се други радују својим »победама« и залуђују »вечитим миром« и »блиставом будућношћу«.

Без сећања на ваљане људе и дела све наказе и недела постају прихватљиви, а тајне службе, невладине организације, злочиначки фондови и међународне организације усудни. Јер само нас памћење учи да ће садашњост већ сутра бити прошлост, а да су и једно и друго својевремено важили за будућност. Да је памћења, Јевреје у врховима светских влада препознавали бисмо као старозаветне персијске везире, а све тајне полиције као чеда Протокола Сионских Мудраца, НАТО као крсташе, а Међународну заједницу као исту ону која нас је Берлинским конгресом осудила на страдања без краја. Све је то нажалост већ безброј пута виђено, али, захваљујући нашој слабости и туђој покварености, не и упамћено. Не хотећи да се подсећамо Бога, сами себи обесмишљавамо живот у времену, колико у простору.

...

http://www.srpskilist.net/brojevi/o-sopstvu