Neprimereni roditelji:

Stalno su usmereni na vlastite probleme i pretvaraju svoju decu u "mini-odrasle" koji se brinu o njima.

Deca imaju osnovna neotuđiva prava - da budu nahranjena, odevena, udomljena i zaštićena. Uz ova fizička prava, deca imaju pravo na emocionalnu nežnost, uvažavanje njihovih osećaja i postupaka koji im omogućavaju da razviju osećaj vlastite vrednosti. Deca takođe imaju pravoda budu usmeravana odgovarajućim roditeljskim granicama ponašanja, grešiti i biti disciplinovana, a da su pri tom nisu fizički ili emocionalno zlostavljana. Na kraju deca imaju pravo biti deca. Imaju pravo provesti svoje rane godine zaigrano, spotano i neodgovorno. Naravno, roditelji koji vole decu negovaće dečiju zrelost kad deca počnu odrastati, dajući im određene odgovornosti i kućne obaveze, ali nikad na račun detinjstva. Deca neselektivno upijaju i verbalne i neverbalne poruke, poput sunđera. Slušaju svoje roditelje, gledaju ih i oponašaju njihovo ponašanje. S obzirom na to da imaju mali referentni okvir izvan porodice, stvari koje nauče kod kuće o sebi i o drugima postaju univerzalne istine, duboko urezane u sećanje. Roditelji su centralni modeli identifikacije u razvoju dečjeg identiteta, naročito u fazi u kojoj dete razvija polni identitet. Usprkos dramatičnim promenama u roditeljskim ulogama u poslednjih dvadeset godina, iste dužnosti koje su vredele za vaše roditelje vrede i za današnje:
1.   moraju zadovoljiti fizičke potrebe djece,
2.   moraju štititi decu od fizičkih povreda i bola,
3.   moraju zadovoljiti dečiju potrebu za ljubavi, pažnjom i nežnosti,
4.   moraju štititi decu od emocionalnih povreda i bola,
5.   moraju pružiti deci moralne i etičke smernice.

Roditelji koji usmere svoju energiju na vlastito fizičko ili emocionalno preživljavanje šalju vrlo snažnu poruku svojoj deci: "Tvoji osećaji nisu važni. Ja sam jedini koji je bitan." Mnoga takva deca koja su lišena odgovarajućeg vremena, pažnje i brige, počinju se osjećati nevidljivima - kao da ne postoje. Kako bi deca razvila osećaj vlastite vrednosti - osećaj da nisu ovde samo da zauzimaju prostor, već da su važna i da je nekome stalo do njih - trebaju roditelje koji pridaju važnost njihovim potrebama i osećajima.
Fizičko odsustvo roditelja također stvara niz problema. Ne postoji sretan razvod. Razvod je nepromenjivo traumatičan za svakog u porodici, iako isto tako može biti najzdraviji razvoj događaja u danim okolnostima. No, nužno je da roditelji shvate da se razvode od supružnika, a ne od porodice. Oba roditelja imaju odgovornost održavanja veza s njihovom decom, uprkos prekidu u svojim životima. Rešenje o razvodu nije dozvola neprimerenom roditelju za napuštanje svoje dece. Odlazak roditelja stvara naročito bolnu lišenost i prazninu kod deteta. Zapamtite, deca gotovo uvek izvlače zaključak da je njihova greška ako se dogodi nešto negativno u porodici. Deca razvedenih roditelja osobito su sklona takvom verovanju. Roditelj koji nestane iz života svoje dece potkrepljuje njihov osećaj nevidljivosti, stvarajući štetu na njihovom samopoštovanju, koju će odvući kao kažnjeničku kuglu u odrasli život.

Lako je prepoznati zlostavljanje kad roditelj tuče dete ili ga kontinuirano ponižava. No, otrovnost neprimerenih li nedostatnih roditelja može biti skrivena i teška za definisanje. Kada roditelji čine štetu ne delujući, a ne delujući - putem onoga što ne čine, a ne putem onog što čine - veze između problema u odraslom dobu i takve vrste otrovnih roditelja postaju teško vidljive. Sastavni deo problema je činjenica da su mnogi od tih roditelja i sami toliko poremećeni da izazivaju žaljenje. Budući da se i sami često ponašaju poput bespomoćne i neodgovorne dece, njihova se odrasla deca osjećaju zaštitnički. Skaču u odbranu roditelja, kao žrtva zločina koja se izvinjava umesto počinitelja.

Neprimereni roditelji su:
Kontrolori: Koriste krivicu, manipulaciju pa čak i preteranu spremnost na pomoć kako bi upravljali životima svoje dece
Alkoholičari: Zaglavljenima u negiranju i haotičnim promenama raspoloženja, njihova im zavisnost ostavlja malo vremena i energije za zahteve roditeljstva.
Verbalni zlostavljači : Bilo da otvoreno zlostavljaju svoju decu, bilo da su profinjeno sarkastični, demoraliziraju svoju djecu stalnim posramljivanjem, uništavajući njihovo samopouzdanje.
Fizički zlostavljači: Nesposobni kontrolisati svoj duboki bes, često okrivljuju decu za sopstveno nekontrolirano ponašanje.
Seksualni zlostavljači: Bilo da su otvoreno seksualni ili skriveno zavodljivi, oni su krajnji izdajnici koji uništavaju samo srce detinjstva - njegovu nevinost.

Jedno od obeležja otrovnih roditelja je da se retko ili nikad ne izvine za svoje destruktivno ponašanje.

Naknadno ću detaljnije pisati o svakom tipu neprimernog roditelja ponaosob.

 autori: Dr.Susan Forward & Craig Buck: "Otrovni roditelji"

Odlican topic 

Roditelji kontrolori

 

 Kontrola nije nužno negativnreč. Ukoliko majka zadrži svoje dvogodišnje dete umesto da ga pusti da odluta na put, ne nazivamo je kontrolirajućom nego razumnom. Ona sprovodi kontrolu koja je usklađena sa stvarnošću i motivisana je detetovom potrebom za zaštitom i usmeravanjem. Primerena kontrola postaje preterana kad majka ograničava svoje dete deset godina kasnije, dugo nakon što je dete savršeno sposobno da samo pređe put.

 Deca koja nisu podsticana da pokušaju, naprave, istražuju, savladaju i rizikuju neuspeh često se osećaju bespomoćnom i neuspešnom. Deca koja su preterano kontrolana od prezabrinutih roditelja i roditelja ispunjenih strahom, često i sama postaju zastrašena i anksiozna. To otežava njihovo sazrevanje. Mnoga od njih ne prerastu potrebu za trajnim roditeljskim usmeravanjem i kontrolom tokom adolescencije i odraslog doba. Kao rezultat toga, njihovi ih roditelji nastavljaju napadati, manipulisati i često dominirati njihovim životima.   Strah od toga da ih deca neće trebati motiviše mnoge kontrolišuće roditelje na podržavanju osećaja bespomoćnosti kod svoje dece. Ti roditelji imaju nezdravi strah od "sindroma praznog gnezda", neizbežnog osećaja gubitka koji dožive roditelji kad njihova deca odu iz roditeljskog doma. Velik deo identiteta kontrolišućih roditelja vezan je uz roditeljsku ulogu pa se oni osećaju izdanima i nepuštenima kada dijete postane samostalno. Ono što čini kontrolirajuće roditelje toliko podlima jest to da je dominacija obično prerušena u zabrinutost. Fraze poput: "To je za tvoje dobro", "Ovo činim samo za tebe" i "Samo zato što te toliko volim" znače samo jedno: "Činim to samo zato što me toliko plaši da ću te izgubiti pa sam te spreman/na i ojaditi".   Ne postoji ništa otmjeno u izravnoj kontroli. Ona je otvorena, dodirljiva i jasna. "Napravi kao što kažem ili neću nikada više razgovarati s tobom", "Napravi kako kažem ili više nema džeparca", "Ne napraviš li kako kažem, nećeš više biti član porodice", "Usprotiviš li se mojim željama, dobiću infarkt zbog tebe". U takvoj kontroli ne postoji ništa suptilno. Direktna kontrola obično uključuje zastrašivanje i često je ponižavajuća. Vaši osećaji i potrebe moraju biti potčinjeni potrebama i osećajima vaših roditelja. Uvučeni ste u ponor ultimatuma. Vaše je mišljenje bezvredno, vaše su potrebe i želje nevažne. Neravnoteža moći je ogromna.

 
 Postoji još jedan moćan oblik kontrole koji je, iako suptilniji i skriveniji od direktne kontrole, jednako razoran: manipulacija. Manipulatori dobivaju ono što žele, a da to nikada ne traže, bez da ikada riskiraju odbijanje izlažući iskreno svoje želje. Svi mi manipulišemo drugima u različitom stepenu. Malo nas se oseća dovoljno sigurnima da jednostavno zatražimo sve ono što želimo pa razvijamo indirektne načine traženja. Ne zatražimo od supružnika da nam donese čašu vina, već pitamo ima li koja otvorena boca; ne kažemo gostima da je vreme da odu, već zevamo; od atraktivnog stranca ne tražimo broj telefona, nego se upuštamo u neobavezni razgovor. Deca manipulišu roditeljima jednako kao i roditelji decom. Supružnici, prijatelji i rođaci - svi manipulišu jedni drugima. Prodavač zarađuje za život manipulacijom. Ne postoji ništa zlo u tome; u stvari manipulacija je normalan oblik ljudske komunikacije. No, kad postane sredstvo neprestane kontrole, manipulacija može biti izrazito destruktivna, osobito u odnosu roditelj - dete. S obzirom na to da su manipulativni roditelji toliko vešti u skrivanju svojih iskrenih motiva, njihova deca žive u svetu zbrke. Znaju da ih roditelji kontrolišu, ali ne mogu shvatiti kako. Jedan od najčešćih tipova otrovnih manipulatora je "pomagač". Umesto da ih puste, pomagači stvaraju situacije u kojima su "potrebni" u životima odrasle dece. Manipulacija često dolazi upakovana u dobronamernu, no neželjenu pomoć.

 Mnogi otrovni roditelji upoređuju na negativan način jedno dete s drugim, kako bi ciljano dete osjetilo da se ne trudi dovoljno da bi dobilo roditeljsku pažnju. To motiviše dete da učini sve što roditelji traže kako bi ponovno zadobilo njihovu milost. Tehnika podeli-pa-vladaj često se upotrebljava za decu koja postanu malo previše nezavisna, što je pretnja za porodični sistem. Svesno ili nesvesno, takvi roditelji manipulišu inače sasvim normalnim rivalitetom između braće i/ili sestara, pretvarajući ga u okrutno nadmetanje koje ometa rast zdravih veza između braće i/ili sestara. Posledice su dalekosežne. U očitu štetu koja se nanosi dečijoj slici o sebi, negativna poređenja stvaraju ogorčenost i ljubomoru između braće i/ili sestara, koje mogu obojiti njihove veze za ceo život.

 Kad nas otrovni roditelji kontrolišu na intenzivan, zatrašujući, okrivljujući ili emocionalno oštećujući način, obično reagujemo na dva načina: kapituliramo ili se bunimo. Obe reakcije ometaju psihološku separaciju, iako se čini da je pobuna sasvim suprotna tome. Istina je da kad se bunimo protiv svojih roditelja, kontrolisanii smo jednako kao da smo se predali.

 Roditelji koji se osećaju dobro sami sa sobom nemaju potrebe kontrolisati svoju odraslu decu. No, otrovni roditelji deluju iz dubokog osećaja nezadovoljstva svojim životima i straha od napuštanja. Nezavisnost njihove dece za njih je poput gubitka uda. Kako dete odrasta, roditeljima postaje sve važnije povući žice koje dete čine zavisnim. Sve dok otrovni roditelji mogu svog sina ili svoju kćerku naterati da se osećaju kao deca, mnogu i zadržati kontrolu. Kao rezultat, odrasla deca kontrolišućih roditelja često imaju vrlo mutan osećaj identiteta. Imaju poteškoća videti same sebe kao bića nezavisna o svojim roditeljima. Ne mogu razlikovati svoje vlastite potrebe od potreba roditelja. Osećaju se bespomoćno.

 Svi roditelji kontrolišu svoju decu, sve dok deca ne uspostave kontrolu nad svojim životima. U normalnim porodicama taj se prelaz odvija kratko nakon adolescencije. U otrovnim porodicama to je zdravo razdvajanje odgođeno godinama - ili zauvek. Može se dogoditi tek nakon što napravite promene, koje će vam omogućiti da zadobijete kontrolu nad svojim vlastitim životom.


Dr.Susan Forward  & Craig Buck: "Otrovni roditelji

 @Liv

 Jedno pitanje... da l' je roditelj kontrolor ili...., ako cheka svoje dete iz grada? Veruje detetu, al' ipak ne mozhe da legne dok dete na dodje kuci.

 Hvala

Ako dete ima 15 godina, to je razuman strah. Ako ima 20 i odgovorno je i ne-problematicno, rekla bih da tu ima jos necega sem majcinskog straha. Mada, sve je to od slucaja do slucaja. Mozda je majka traumatizovana nekim losim iskustvom, pa zato previse brine.

Hvale lepo

Dobra su deca, al' Ja nikad nisam legla dok nisu doshla kuci.

"Mozhda je majka traumatizovana nekim loshim iskustvom,pa zato previshe brine"

To je to!

Otrovni roditelji većinom ostaju otrovni i kad im dete postane zrela osoba, samo se metodi ubrizgavanja otrova menjaju. Ali otrovni roditelji po pravilu na kraju izgube svoju decu koja se udalje i otrgnu  ispod kontrole. Na žalost obično naprave ogromne štete.

Nisam psiholog vec socijalni antropolog, ali se nadam da sam od koristi.

I, te kako si od koristi, hvala Ti za svaki post

Hvala. U sledecem nastavku o roditeljima alkoholicarima.

 To sigurno nisam, al' prochitacu, a nisam ni kontrolor,samo ih sachekam, deci to ne smeta.Josh malo da "sazre"

Roditelji alkoholičari

Opijanje jednog od roditelja je uvek "Velika Tajna", koja postaje lepak  koje drži izmučenu porodicu na okupu. Velika Tajna ima tri elementa:
•   alkoholičarevo poricanje vlastitog alkoholizma, usprkos jasnim suprotnim dokazima i ponašanju koje je istovremeno i zastrašujuće i ponižavajuće za ostale članove porodice.
•   negiranje problema sa strane alkoholičarevog partnera i često ostalih članova porodice. Često se izvinjavaju zbog pijanice izvinjenjima poput: "Mama pije samo da bi se opustila", "Tata se spotakao na tepih" ili "Tata je izgubio posao samo zato jer ima gadnog šefa".
•   Maska "normalne porodice", fasada koju ona pokazuje međusobno i svetu.
Maska "normalne porodice" je naročito štetna za dete jer ga prisiljava da negira ispravnost vlastitih emocija i opažanja. Gotovo je nemoguće da dete razvije jak osjećaj samopouzdanja ako stalno mora lagati o tome što misli i oseća. Njegova krivica tjžera ga na pitanje veruju li mu ljudi. Osećaj da oni sumnjaju u njega nastavlja se i kad dete postane starije, rezultirajući time da mu je neugodno otkriti bilo šta o sebi ili izraziti vlastito mišljenje. Da bi se maska održala, potrebna je ogromna količina energije. Dete uvek mora biti na oprezu. Ono živi u konstantnom strahu da će slučajno otkriti istinu ili izdati porodicu. Kako bi to izbeglo, dete često izbegava stvarati prijateljstva pa postaje izolovano i usamljeno. Ta usamljenost uvlači ga dublje u porodičnu močvaru. Ono razvija ogromni i iskrivljeni osećaj odanosti prema jedinim osobama koje dele njegovu tajnu: njegovim porodičnim zaverenicima. Intenzivna, nekritična privrženost roditeljima postaje njegova druga priroda. Kad uđe u odraslu dob, takva slepa odanost ostaje destruktivni, kontrolišući faktor u njegovom životu.
S obzirom da se puno energije troši na neuspešne pokušaje spašavanja pijanica i održavanje paravana, malo vremena i pažnje preostaje za osnovne potrebe dece alkoholičara. Kao i deca neprimerenih i deficitarnih roditelja deca se alkoholičara često osećaju nevidljivom. To postaje osobito bolna točka, jer, što je problematičniji njihov dom, deca trebaju više emocionalne podrške. Zamena uloga javlja se u gotovo svim porodicama gde postoje otrovni roditelji. U porodici alkoholičara, roditelj koji pije aktivno, otima detetovu ulogu kroz svoje mizerno, zahtevajuće i iracionalno ponašanje. On se toliko uživi u ulogu deteta, da ne ostavlja puno mesta za bilo koje drugo dete u porodici.
Barem jedno od četvoro dece alkoholičara postane i samo alkoholičar i mnogi od tih odraslih popili su vrlo rano svoje prvo piće koje su dobili od roditelja alkoholičara. Opijanje stvara posebnu i često tajnu vezu između roditelja i deteta. Ovaj specifični tip zavere stvara osećaj kolegijalnosti kod djeteta. To je često najviše što ono može dobiti, a što nalikuje ljubavi i odobravanju. Čak i ako dete nije aktivno vrbovano od strane alkoholičara, ono ostaje posebno osetljivo na rizik da će jednog dana postati alkoholičar. Ne znamo tačno zašto se to događa - možda postoje genetske predispozicije za ovisničko ponašanje ili biohemijski poremećaj. Pretpostavljam da je snažan faktor i to što se mnoga ponašanja i verovanja formiraju kroz oponašanje i identifikaciju s našim roditeljima. Odrasla deca alkoholičara dobila su nasledstvo besa, depresije, nemogućnosti uživanja, sumnjičavosti, oštećene odnose i preterano razvijen osećaj odgovornosti. Takođe, predana im je i metoda za suočavanje s tim izvrnutim nasleđem: opijanje.
Zato što ih je prva i najvažnija veza naučila da će ih ljudi koje vole povrediti i da su zastrašujuće nepredvidivi, većina odrasle dece alkoholičara užasava se bliskosti s drugom osobom. Uspešne odrasle veze, bilo između ljubavnika, bilo između prijatelja, zahtevaju znatan stepen ranjivosti, poverenja i otvorenosti - one iste elemente koje uništi dom alkoholičara. Kao rezultat toga, mnogu odraslu decu alkoholičara privlače ljudi koji su emocionalno nedostupni zbog dubokih sukoba, koje i oni sami imaju. Na ovaj način takva odrasla deca stvaraju iluziju veze, a da se nađu licem u lice sa svojim strahom od istinske intimnosti. Ljubomora, posesivnost i sumnjičavost teme su koje se ponavljaju u odnosima mnoge odrasle dece alkoholičara. Rano su naučili da odnosi dovode do izdaje i da ljubav vodi boli.
Svi roditelji su nepostojani u jednoj meri, ali " to je ispravno jednog dana, a idućeg  nije" sindrom je dramatično potenciran alkoholom. S obzirom na to da se signali i pravila menjaju tako često i neočekivano, dete uvijek ostane zakinuto. Roditelj koristi kritiku kao način kontrolisanja, tako da će, što god dete napravilo, roditelj pronaći nešto što će kritikovati. Dete postaje sredstvo za rešavanje frustracija, žrtveno jagnje za sve što ne valja kod njegovih roditelja. To je podmukao način, na koji roditelji alkoholičari opravdavaju i ventiliraju vlastite nedostatke. Poruka postaje: " Kad ne bi sve radio krivo, mama ne bi morala piti". Porodično žrtveno jagnje je dobro poznata uloga za decu u obiteljima alkoholičara. Neki pokušavaju ostvariti negativnu sliku o sebi, bežeći u samodestruktivno ili delinkventno ponašanje. Drugi nesvesno pronalaze načine da se kazne različitim emocionalnim, pa čak i fizičkim simptomima.
Dok su neka deca alkoholičara prisiljena da budu žrtvena jagnjad, druga su gurnuta u ulogu oporodičnog  junaka - "zlatno dete". Ovakvo je dete preplavljeno odobravanjem oba roditelja i okoline, zbog ogromne odgovornosti koju je prisiljeno preuzeti. Na površini, to odobravanje naizgled kao da stavlja dete junaka u mnogo pozitivniju okolinu nego onu žrtvenog janjeta, ali u realnosti, lišavanje i lični demoni gotovo su jednaki. Zlatno dete samo sebe nemilosrdno tera na postignuće nemogućih ciljeva savršenstva, i u detinjstvu i u odraslom dobu.

Deca koja odrastaju u domovima alkoholičara moraju se boriti protiv nepredvidljivih i hirovitih okolnosti i uvredljivih primedbi. Kao posledica toga, često odrastu s izrađenom potrebom da kontrolišu sve i svakoga u svojim životima.
Ako ste odraslo dijete alkoholičara, ključ za preuzimanje kontrole nad vašim životom je da se setite da se vi možete promeniti, a da ne menjate svoje roditelje. Vaša dobrobit ne mora zavisiti od vaših roditelja. Možete nadrasti traume svog detinjstva i njihove moći nad vašim odraslim životom, čak i ako vaši roditelji ostanu isti kakvi su uvek bili. Samo se morate obvezati da ćete raditi na sebi

Dr.Susan Forward & Craig Buck: "Otrovni roditelji"

Roditelji verbalni zlostavljači
 
Grube reči, omalovažavajući komentari i ponižavajuće kritikovanje mogu deci davati izrazito negativne poruke o njima samima, poruke koje mogu imati dramatičan uticaj na njihovu buduću dobrobit. Kao društvo tradicionalno smo smatrali da je disciplinovanje dece privatna stvar, koja se treba rešavati unutar porodice, obično kao očeva diskrecija. Danas mnogi stručnjaci prepoznaju potrebu za novim postupcima u suočavanju s proširenim fizičkim i seksualnim zlostavljanjem dece. Ali čak ni oni najzabrinutiji ne mogu učiniti ništa za verbalno zlostavljano dete. Ono je sasvim samo.

Većina roditelja će povremeno reći nešto ponižavajuće svojoj deci. To nije nužno verbalno zlostavljanje. Ali jest zlostavljanje kad se dete često verbalno napada zbog njegovog izgleda, inteligencije, kompetentnosti ili njegove vrednosti kao ljudskog bića. Kao kontrolišući roditelji, verbalni zlostavljači imaju dva različita stila. Postoje oni koji napadaju direktno, otvoreno, te pokvareno degradiraju svoju decu. Nazivaju ih glupom, bezvrednom ili ružnom. Govore da bi bilo bolje da njihovo dete nije nikada rodilo. Zaboravljaju na detetove osećaje i dugoročne posledice njihovih stalnih napada na razvoj detetove slike o sebi.

Ostali verbalni zlostavljači su više indirektni, napadaju dete neprestanom kišom zadirkivanja, sarkastičnosti, uvredljivih nadimaka i profinjenih "spuštanja". Ovi roditelji često kriju svoje zlostavljanje iza fasade humora. Oni zbijaju šale poput: "Poslednji put sam video tako veliki nos na Velebitu" ili:"To je odlična jakna - za klauna", ili:"Verojatno si bio kod kuće bolestan kad se delio mozak". Ako se dete ili bilo koji drugi član porodice  šali, zlostavljač ga uporno optužuje za nedostatak smisla za humor. "On zna da se ja samo šalim", reći će, kao da je žrtva njegovog zlostavljanja saradnik. Svi smo krivi za zbijanje šala na tuđi račun. Većinu vremena te su šale relativno bezopasne. Ali, kao i u drugim oblicima otrovnog roditeljstva, često se okrutnost i izvor tih šala može pretvoriti u zlostavljanje. Deca veruju i pounutruju ono što njihovi roditelji govore o njima. Sadistično je i destruktivno od roditelja neprestano ponavljati šale na račun osetljivog djeteta.
Mnogi roditelji prikrivaju svoje verbalno zlostavljanje pod krinkom usmeravanja u životu. Kako bi opravdali okrutnost i omalovažavajuće primedbe, koriste racionalizacije poput: "Pokušavam ti pomoći da postaneš bolji čovjek", ili: "Život je težak i učimo te kako da se nosiš s njim". S obzirom na to da ovo zlostavljanje nosi zaštitnu masku edukacije, osobito je teško odraslom detetu priznati njegovu destruktivnost.

Potreba za tim da se postigne da se netko oseća nesposobnim, kako bi se druga osoba osećala sposobnom, brzo se pretvara u naticanje. Zdravi roditelji doživljavaju porast detetovih sposobnosti s uzbuđenjem i veseljem. Takmičarski roditelji, s druge strane, često se osećaju lišenima, teskobnima, čak uplašenima. Većina takvih roditelja nije svesna razloga takvih osećaja, ali zna da ih dete potiče da nešto naprave. Tokom adolescencije, male devojčice postaju žene, a mali dečaci postaju muškarci. Adolescencija je osobito ugrožavajuće vreme za nesigurnog roditelja. Žene se boje da stare i gube svoju lepotu. Mogu vidjeti svoje kćeri kao suparnice i imaju potrebu poniziti ih, osobito pred svojim muževima. Muškarci mogu osećati pretnju svojoj muževnosti i moći. Ima mesta za samo jednog muškarca u kući, tako da koriste ismejavanje i ponižavanje, da bi se njihovi sinovi osećali mali i bespomoćni. Mnogi adolescenti pogoršavaju situaciju time što se otvoreno takmiče da bi testirali svoju odraslost.

Suparnički roditelji često su bili žrtve lišavanja u svome detinjstvu, od hrane do odeće, ili ljubavi. Bez obzira na to koliko imaju, još uvek žive u strahu da nemaju dovoljno. Mnogi od ovih roditelja ponovo proživljavaju sa svojom decom naticanje koje su doživeli s vlastitim roditeljima ili braćom i sestrama. Ovo nepravedno naticanje stavlja ogroman pritisak na dete. Usprkos tome što kompetitivni roditelji mogu tvrditi da žele najbolje za svoju decu, njihov skriveni plan je da se osiguraju da ih njihova djeca ne prestignu. Nesvesne poruke su snažne: "Ne možeš biti uspešniji od mene", ili: "Ne možeš biti sretnija od mene". Drugim riječima: "Svi imamo svoje granice, a ja sam tvoja".

Budući da su te poruke duboko urezane, čak i ako odraslo dete takmičarskih roditelja uspe uspeti u nečemu, često ima osećaj ogromne krivice. Što je uspešnije, jadnije je. To često vodi sabotiranju vlastitog uspeha. Za ovu odraslu decu otrovnih roditelja, uspeh je cena mirne savesti. Kontrolišu svoju krivicu, nesvesno se ograničavajući, kako ne bi prestigli svoje roditelje. Na neki način, ona ispunjavaju negativna proročanstva svojih roditelja.

Neki roditelji koji su verbalni zlostavljači ne trude se sakriti iza racionalizacija. Umjesto toga, bombarduju svoju decu okrutnim uvredama, govorima, objavama i potcenjujućim imenima. Ovi roditelji su izrazito neosetljivi i na bol koju nanose i na dugotrajnu štetu koju čine. Takvo bučno verbalno zlostavljanje može se duboko ukoreniti u detetovom samovrednovanju, ostavljajući velike psihološke ožiljke.
Nemoguća očekivanja od dece da budu savršena drugi je uobičajeni okidač izrazitih verbalnih napada. Mnogi roditelji, koji verbalno zlostavljaju, sami imaju visoka dostignuća, ali prečesto njihovi domovi postanu mesto za izbacivanje stresa vezanog uz karijeru. (Roditelji alkoholičari mogu takođe postavljati nemoguće zahtjeve svojoj deci, i tada koriste detetov neuspjeh da bi opravdali opijanje).

Izgleda da roditelji perfekcionisti žive u iluziji da bi njihova porodica bila savršena kad bi imali savršenu decu. Stavljaju teret stabilnosti na dete, kako bi izbegli suočavanje s činjenicom da oni, kao roditelji, ne mogu to postići. Dete ne uspe pa postane žrtveno jagnje za porodične probleme. Ii tada je opterećeno krivicom
Deca trebaju činiti greške i otkrivati da to nije kraj sveta. Tako stiču samopouzdanje za isprobavanje novih stvari u životu. Otrovni roditelji nameću neostvarive ciljeve, nemoguća očekivanja i pravila koja se neprestano menjaju. Očekuju da će njihova deca reagirati s određenim stepenom zrelosti, koja dolazi samo iz životnog iskustva nedostupnog deci. Deca nisu odrasli u malom, ali otrovni roditelji očekuju da se ponašaju kao da jesu.

Odrasla djeca roditelja perfekcionista običnu krenu jednim od dva puta. Ili se nemilosrdno teraju na zadobijanje ljubavi i odobravanja roditelja, ili se pobune, do tačke u kojoj razviju strah od uspeha. Ima onih koji se ponašaju kao da ih netko stalno procjenjuje. Kuća nikad ne može biti dovoljno čista. Nikad ne mogu uživati u uspehu jer su uvereni da su mogli bolje. Osećaju pravu paniku ako naprave i najmanju grešku. Zatim postoje i oni koji žive život promašaja, jer se ne mogu nositi s reči koja počinje s "u" - uspeh.
Iako nema sumnje da deca mogu biti oštećena ponižavanjem koje doživljavaju od svojih prijatelja, učitelja, braće ili sestara i drugih članova porodice, ipak ih najviše ranjavaju njihovi roditelji. Oni su centar sveta malog deteta. I ako tvoji sveznajući roditelji misle loše stvari o tebi, onda to mora biti istina. Ako mama uvek govori: "Ti si glup", onda si glup. Ako otac stalno govori: "Ti si bezvredan", onda to i jesi. Dete nema drugu stranu pa da može posumnjati u takve procene.

Kada uzmete takva negativna mišljenja iz tuđih usta i stavite u svoje nesvesno, vi ih "internalizujete". Internalizacija negativnog mišljenja - menjanje "ti si" u "ja sam" - temelj je niskog samopoštovanja. Osim što značajno šteti slici o sebi kao kompetentnoj osobi vrijednoj ljubavi, verbalno zlostavljanje može stvoriti samoispunjujuća negativna očekivanja o tome kako ćete se snaći u svetu.

Dr.Susan Forward psihoterapeut & Craig Buck: "Otrovni roditelji"

Rоditelji fizički zlostavljači
 
Fizički zlostavljači često sami potiču iz porodica u kojima je zlostavljanje bilo uobičajeno. Veći deo njihovog odraslog ponašanja direktno je ponavljanje onoga što su doživeli i naučili u mladosti. Njihov model ponašanja bio je zlostavljač. Nasilje je jedini alat koji su naučili koristiti u suočavanju s problemima i osećajima - naročito s osećajima ljutnje. Mnogi roditelji koji fizički zlostavljaju uđu u odraslo doba s ogromnim emocionalnim manjkom i neispunjenim potrebama. Emocionalno, oni su još uvek deca. Često u svojoj deci vide  roditelje koji bi trebali ispuniti emocionalne potrebe, koje njihovi pravi roditelji nisu ispunili. Zlostavljači postanu besni kad dete ne može ispuniti njihove potrebe. Oni planu. U tom trenutku, dete je više nego ikad zamenski roditelj, jer je zapravo roditelj zlostavljača ona osoba na koju je zlostavljač zapravo besan.

Mnogi od ovih roditelja takođe imaju problema i s alkoholom ili drogama. Konzumacija psihoaktivnih tvari često doprinosi slomu kontrole impulsa, iako ni u kom slučaju nije jedina.
Postoji mnogo tipova fizičkih zlostavljača, ali na najtamnijem delu spektra nalaze se oni koji naizgled imaju decu iz jednog jedinog razloga, a to je da bi ih zlostavljali. Mnogi od ovih ljudi izgledaju, razgovaraju i ponašaju se kao ljudska bića, ali su čudovišta - u potpunosti bez osećaja i osobina koje daju ljudskost većini nas. Ti ljudi prkose razumevanju; nema logike za njihovo ponašanje.
Užasno je teško ponovno zadobiti poverenje i osećaj sigurnosti kad ih roditelji jednom pogaze. Svi mi razvijamo svoja očekivanja o tome kako će se ljudi odnositi prema nama na temelju naših odnosa s roditeljima. Ako su ti odnosi, u većem delu, emocionalno blagotvorni, poštuju naša prava i osećaje, odrast ćemo očekujući od drugih da nas tretiraju na sličan način. Ta pozitivna očekivanja dozvoljavaju nam da budemo relativno ranjivi i otvoreni u našim odraslim vezama. Ali ako je detinjstvo razdoblje nepopustljive teskobe, napetosti i boli, razvijamo negativna očekivanja i nepopustljive brane.

Fizičko nasilje nad decom često je reakcija na stres na poslu, sukobe s drugim članovima porodice ili prijateljima, ili na opštu napetost zbog nezadovoljavajućeg života. Deca su lake mete: ne mogu se braniti i mogu se preplašiti, tako da ćute. Nažalost, i za zlostavljača i za žrtvu, iskaljivanje ljutnje daje zlostavljaču samo privremeni mir. Pravi izvor njegovog besa ostaje nepromijenjen i čeka da se ponovo prelije. Žalosno je da ostaju i iste bespomoćne mete njegovog besa, predodređene da usišu taj bes i ponesu ga sa sobom u odraslost.
Drugi zlostavljači umesto da okrivljuju druge za svoje ponašanje, pokušavaju ga opravdati, kao da je u detetovom najboljem interesu. Mnogi roditelji još uvek vjeruju da je fizičko kažnjavanje jedini efikasan način da unesu u svoju kuću neku moralnu lekciju ili lekciju iz ponašanja. mnoge od tih "lekcija" daju se u ime religije. Osim Biblije, ni jedna knjiga nije bila toliko krivo shvaćana kao opravdavateljica batina. Takvi roditelji često veruju u prirođenu zlonamernost dece. Veruju da će izrazito batinjanje sprečiti dete da se pokvari. Govore stvari poput:" Vaspitana sam šibom, udarac tu i tamo nije mi škodio", ili: "Moram uterati strah od Boga u njega", "Mora znati ko je gazda" ili pak: "Mora znati što ga čeka, kako bi se pridržavao pravila". Drugi roditelji pokušavaju opravdati batine kao nužni ritual, da bi deca postala čvršća, hrabrija ili jača.

Zapravo, istraživanja pokazuju da fizičko disciplinovanje nije osobito efikasno kao kazna, čak niti za određena neželjena ponašanja. Batine su se pokazale samo kao privremeno rešenje, i u deci stvaraju snažne osećaje besa, fantazije o osvećivanju i mržnju prema samome sebi. Prilično je jasno da mentalna, emocionalna i često telesna šteta koju uzrokuje fizičko zlostavljanje daleko nadmašuje bilo kakve trenutne prednosti.
Osim roditelja koji aktivno zlostavljaju djecu, u porodičnoj drami postoji još jedan igrač koji mora podeliti deo odgovornosti. To je roditelj koji dozvoljava da se zlostavljanje događa zbog njegovog straha, zavisnosti ili potrebe da se održi porodični status quo. Takav je roditelj pasivni zlostavljač. Dozvoljavajući si da ga obuzme osećaj bespomoćnosti, neaktivni roditelj može lakše negirati svoje tiho učestvovanje u zlostavljanju. Ponašajući se zaštitnički ili racionalizirajući neaktivnost tihog partnera, zlostavljano dete može lakše negirati činjenicu da su ga oba roditelja izneverila.

Bez obzira na to koliko je teško poverovati u to, deca koju su tukli prihvaćaju krivicu za zločine koje su pretrpeli, kao što to čine i verbalno zlostavljana deca.Kako se malo dete može suprostaviti ovoj moćnoj antipropagandi svoje vrednosti? Sva zlostavljana deca vjeruju u dve laži: da su loša deca i da ih tuku samo zato što su loši. S obzirom da ove laži poteču od snažnog, sveznajućeg roditelja, morale su biti istnite. Takve laži ostaju neoborive za većinu odraslih koji su bili fizički zlostavljani kao deca.

Zlostavljana deca imaju kotao besa koji vri unutar njih. Ne mogu vas tući, ponižavati, plašiti, omalovažati i kriviti za sopstveni bol, a da se ne naljutite. Ali dete koje tuku nema načina da iskali taj bes. U odraslom dobu ta ljutnja mora naći svoj izlaz.
U nekim slučajevima, zlostavljano dete nesvesno se identifikuje sa zlostavljajućim roditeljem. Posle svega, zlostavljač deluje snažno i neranjivo. Zlostavljana deca fantaziraju da bi, kad bi posedovala takve kvalitet, bila sposobnom zaštiti se. Tako kao nesvesni mehanizam obrane razvijaju upravo neke od osobina koje najviše mrze kod svojih otrovnih roditelja. Usprkos vatrenim obećanjima samima sebi da će biti drugačiji, pod stresom se mogu ponašati isto kao i zlostavljači. Ali ovaj sindrom nije tako raširen kao što ljudi pretpostavljaju.

Mnogo godina se verovalo da gotovo sva fizički zlostavljana deca i sama postaju zlostavljajućim roditeljima. Napokon, to je jedini model koji su imali. Ali novije studije dovode u pitanje te pretpostavke. Zapravo, ne samo da je velik deo zlostavljane dece izrastao u nenasilne odrasle osobe, već jedan deo takvih roditelja ima velikih poteškoća čak i s blagim, nefizičkim metodama disciplinovanje svoje dece. U pobuni protiv boli iz vlastitog detinjstva, ovi roditelji zaziru i od postavljanja granica, i od prisiljavanja na pridržavanja postavljenih pravila.

To takođe, može imati negativan uticaj na detetov razvoj jer deca trebaju sigurnost granica. No, šteta učinjena prevelikim popuštanjem obično je mnogo manja od štete učinjene fizičkim zlostavljanjem.
Dobra vest je da odrasle žrtve zlostavljajućih roditelja mogu nadići mržnju prema samome sebi, kao i stopljenost sa svojim roditeljima, nerešenu ljutnju, preplavljujući strah i nesposobnost da se drugima veruje ili da se pronađe osećaj sigurnosti.

Dr.Susan Forward psihoterapeut & Craig Buck: "Otrovni roditelji"

I kao poslednji i najgori

Roditelji seksualni zlostavljači

 

Incest je možda najokrutnija i najveća zagonetka ljudskih iskustava. To je izdaja najosnovijeg poverenja između deteta i roditelja. To je emocionalno pustošenje. Mlade žrtve u potpunosti zavisne od svojih agresora, tako da nemaju kuda pobeći, i nikoga kome mogu pobeći. Zaštitnici postaju gonitelji i stvarnost postaje zatvor prljavih tajni. Incest izdaje samo srce djetinjstva - njegovu nevinost.

 Incest je teško definisati jer su zakonska i psihološka definicija dva različita pojma. Zakonska definicija je izrazito uska, obično definiše incest kao polni odnos između krvnih srodnika. kao rezultat toga, milijuni ljudi nisu shvatili da su žrtve incesta jer se nije radilo o penetraciji. S psihološkog gledišta, incest obuhvata mnogo širi spektar ponašanja i odnosa. Uključuje i fizički kotnakt s detetovim ustima, grudima, genitalijama, anusom ili bilo kojim drugim delom tijela, koji se radi u cilju seksualnog uzbuđivanja napadača. Taj napadač ne mora biti krvni srodnik. To može biti bilo ko koga dete percipira kao člana porodice, kao što je očuh, maćeha ili član šire porodice.

 Postoje i drugi, izrazito štetni oblici incestuoznog ponašanja, koji ne moraju uključivati nikakav fizički kontakt s detetovim telom. Na primer, ako se napadač skida pred detetom, masturbira pred njim ili nagovara dete da pozira za erotske fotografije, on čini određeni oblik incesta. Ovoj definiciji incesta moramo dodati i to da takvo ponašanje mora ostati tajno. Otac koji rado grli i ljubi svoje dete ne čini ništa što bi trebalo držati tajnim. Zapravo, takvo dodirivanje je od presudne važnosti za detetovu emocionalnu dobrobit. Ali ako tak otac dira detetove genitalije - ili tera dijete da dira njegove - to je čin koji treba ostati tajnim To je čin incesta.

 Postoji, takođe, i niz mnogo suptilnijih ponašanja koje nazivamo psihološkim incestom. Žrtve psihološkog incesta možda nisu bile dodirivane ili napadnute seksualno, ali su doživele invaziju na svoju privatnost ili sigurnost. Ovde mislim na zločinačke postupke kao što su špijuniranje deteta koje se odeva ili kupa, ili neprestano ponavljanje zavodničkih, odnosno seksualno usmerenih komentara detetu. Iako nijedno od ovih ponašanja doslovce ne odgovara definiciji incesta, žrtve se često osećaju oštećenima i mogu imati niz psiholoških simptoma kakve imaju stvarne žrtve incesta.

 Postoji nešto užasno ružno i odbojno u incestu, što sprečava ljude da i samo priznaju da ono postoji. U poslednjih deset godina negiranje je počelo uzmicati pred gomilajućim dokazima pa je incest postao prihvatljiva - ali još uvek neugodna - tema za javne rasprave. No, još uvek postoji jedna prepreka: mitovi o incestu. Dugo je postojalo poverenje u njih u našoj masovnoj svjesnosti, a da ih je iko proveravao. Ali oni nisu istiniti i nikad nisu ni bili.


 Kao što je slučaj i s fizičkim zlostavljačima, većina incestuoznih porodica izgleda normalno ostalom svetu. Roditelji čak mogu biti i vođe zajednice, ili religijske vođe, s reputacijom visokih moralnih standarda. Čudno je kako se ljudi mogu promeniti iza zatvorenih vrata. Postoje brojne protivečne teorije o porodičnoj  klimi i ulozi drugih članova porodice. Iz vlastitog iskustva znam da je, međutim, presudan jedan faktor: incest se jednostavno ne događa u otvorenim porodicama  punim ljubavi i komunikacije. Nasuprot tome, incest se događa u porodicama  u kojima postoji visok stepen emocionalne izolacije, tajnovitosti, oskudice, stresa i nedostatka poštovanja. Na mnogo načina incest se može posmatrati kao deo kompletnog obiteljskog raspada. Ali napadač je taj koji čini seksualno nasilje, isključivo on.

 Žrtve koje nisu bile fizički prisiljavane, često podcenjuju štetu koju su pretrpele jer ne shvaćaju da je emocionalno nasilje u jednakoj meri destruktivno kao i fizičko. Deca su po prirodi poverljiva i nežna, lake mete za neodgovornu, pohlepnu osobu. Detetova emocionalna ranjivost obično je jedina poluga koju neki incestuozni napadači trebaju. Drugi pak potkrepljuju svoju psihološku prednost fizičkim pretnjama, pretnjama javnog ponižavanja ili napuštanja. Uz psihološke pretnje, mnogi se napadači služe i fizičkim nasiljem da bi prisilili svoju decu da podlegnu incestu. Retko su žrtve incesta omiljena deca, čak i bez seksualnog zlostavljanja. Neka možda dobijaju novac, darove ili specijalni tretman kao deo prisile, ali većina ih je emocionalno zlostavljena, a često i fizički.

 Devedeset posto svih žrtava incesta nikada ne kaže nikome što se dogodilo ili šta im se događa. Ostaju tihi, ne samo što se boje da će povrediti same sebe, već u velikoj meri i zato što se boje da će razoriti porodicu, time što će roditelja dovesti u nepriliku. Incest može biti zastrašujući, ali misao da će biti odgovorni za raazranje  porodice još je gora. Porodična je lojalnost neverovatno moćna sila u većini dečijih života, bez obzira na to o koliko se iskvarenoj porodici radilo. U retkim sitaucijama kad incest bude otrkiven, porodična celina često je poljuljana. Bilo razvodom, bilo drugim zakonskim procedurama, izdvajanjem deteta iz doma ili intenzivnim stresom usred javne osramoćenosti. Mnoge porodice ne mogu preživeti razotkrivanje incesta. Iako je možda raspad porodice u detetovom najboljem interesu, dete se neprestano oseća odgovornim za taj raskid. To doprinosi njegovom, već i tako preteškom, emocionalnom teretu.

 Stid žrtava incesta je jedinstven. Čak i vrlo mlade žrtve znaju da se incest treba držati u tajnosti. Bez obzira na to kaže li im se da moraju čuvati tajnu ili ne, imaju osećaj da je to nešto što se ne sme, i osećaju sram zbog ponašanja napadača. Znaju da se nad njima čini nasilje, čak i ako su premladi da bi razumeli seksualnost. Osećaju se prljavo. Poput verbalno i fizički zlostavljane dece, i žrtve incesta internaliziraju krivicu. Međutim, kod incesta, krivica je pomešana sa sramom. Vjerovanje: "Sve je to moja krivica" nije nikad tako intenzivno kao kod žrtava incesta. Takva verovanja doprinose snažnim osećajima samomržnja ili srama. Osim što moraju pronaći način da se nose sa samim incestom, žrtve se moraju čuvati od toga da budu uhvaćene i otrkivene kao "prljave, odvratne" osobe.

 Osećaji da si prljav, loš i odgovoran za to što se događa stvaraju ogromnu psihološku izolaciju kod žrtava incesta. One se osećaju potpuno samima, i u porodici i u vanjskom svetu. Misle da niko neće poverovati u njihovu strašnu tajnu, a opet, tajna tako obuzima njihove živote, da često sprečava stvaranje prijatelja. Ta izolacija može ih prisiliti da se vrate napadaču, koji je često jedini izvor pažnje koju dobijaju, bez obzira na to o koliko se perverznoj osobi radilo.

 Svaka odrasla osoba zlostavljana kao dete donosi iz svog djetinjstva trajne osećaje beznadne neprimerenosti, bezvrednosti i utisak da je po prirodi loša. Bez obzira na to koliko se različitima njihovi životi mogu činiti na površini, sve odrasle žrtve incesta dele nasleđe tragičnih ojećaja: onečišćenosti, oštećenosti i izdvojenosti. Incest je oblik psihološkog raka. Taj rak nije neizlečiv, ali lečenje je nužno ponekad bolno.

 Jedan zavaravajući paradoks nalazi se u činjenici da bez obzira koliko bolan bio njihov život, velik broj žrtava incesta ostaje sedinjen sa svojim otrovnim roditeljima. Iako je bol došla od tih roditelja, žrtve i dalje traže od njih da im tu bol olakšaju. Odraslim je žrtvama incesta vrlo teško odustati od mita o sretnoj porodici. To neprestano traganje za magičnim ključem, koji će otključati škrinju roditeljske ljubavi i odobravanja, predstavlja jednu od najstrašnijih posledica incesta. To traganje ja kao emocionalni živi pesak, koji povlači žrtvu dole, u nemogući san, onemogućujući joj da ide dalje sa svojim životom.

 Mnogi su šokirani kad kažem da su žrtve incesta s kojima sam radila obično najzdraviji članovi porodice. Jer, žrtve obično imaju simptome - samookrivljavanje, depresije, destruktivno ponašanje, seksualne probleme, pokušaje samoubistva, ovisnosti - dok se ostatak porodice spolja čini zdravim. Usprkos tome, žrtva je ta koja na kraju ima najčišću viziju istine. Ona je bila prisiljena žrtvovati se kako bi prikrila ludost i stres u porodičnom sistemu. Celog svog života nosila je teret porodične tajne. Živjela je u ogromnoj emocionalnoj patnji da bi sačuvala mit o dobroj porodici. Njeni roditelji, s druge strane, gotovo nikad neće prestati s negiranjem i obranama. Oni odbijaju suočiti se s realnošću. Uz pomoć terapije, većina je žrtava sposobna povratiti svoj ponos i snagu. Priznavanje problema i traženje pomoći znak je, ne samo zdravlja, već i hrabrosti.

Dr.Susan Forward psihoterapeut & Craig Buck: "Otrovni roditelji"

За све родитеље и оне који имају намеру да то буду, пронашла сам и превод ове књиге.

  i temu ,pomaze da ne zalutamo preduboko