Ko su bili Valter i "otpisani": Priča o nastajanju naše tajne službe


| 09. 09. 2013. - 19:43h | Komentara: 3
Život je uzbudljiviji od filma, ali stvarni junaci često ostaju skriveni. Imali smo čoveka u Berlinu, “otpisani” su postojali, Valter nije izmišljen, a naši vojni obaveštajci bili su drskiji od Džemsa Bonda.


Vojni izaslanik potpukovnik Mihailo Nenadović (prvi zdesna) u sastavu vojne delegacije u Vašingtonu 1918.
Posao obaveštajca podrazumeva tajnost, pa je svaka prilika da se zaviri u njihov tajanstveni svet dragocena. Zato monografija “Vojnoobaveštajna služba u Srbiji”, koja prati razvoj te službe i na svetlost dana iznosi mnoštvo istorijskih podataka i skica iz života nekih od najpoznatijih ljudi iz senke, predstavlja dragoceno svedočanstvo.

Pretečom VOA smatra se Spoljni odsek Glavnog đeneralštaba formiran 1884. godine, za čijeg je šefa postavljen pukovnik Radomir Putnik, potonji vojvoda. Od tada je bilo još pedeset rukovodilaca službe o čijim sposobnostima govore i ovi podaci: četvorica su kasnije postali načelnici Generalštaba, petorica ministri vojni, jedan ministar spoljnih poslova, a jedan ministar Dvora.
 
Mnogi od njih stekli su vrhunsko obrazovanje: Danilo Kalafatović je, tako, završio Školu primenjene artiljerije u Francuskoj i govorio sedam jezika, a divizijski general Živko Pavlović bio je član Srpske kraljevske akademije. Kurioziteti je da ja VOA za šefa u razmaku od 43 godine imala i oca i sina, Vukomana i Petra Aračića...
 

Konstantin Milovanović, prvi vojni izaslanik
Sadašnji direktor je brigadni general Dragan Vladisavljević.
 
Broj vojnih izaslanstava menjao se kroz istoriju u skladu sa promenama na političkoj karti Evrope i sveta, ali i sa ekonomskom moći zemlje, pa danas VOA ima 21 izaslanstvo odbrane. A prvi je bio major Konstantin - Koka Milovanović, poznat i kao konstruktor oružja. Po njegovom patentu “Mauzer” je prepravio svoju pušku koja se proslavila kao “kokinka”.
 
Spisak ovih izaslanika i njihovih poduhvata je predugačak, a mi ćemo samo navesti imena Velimira Ranosovića, koji je u Italiji uoči II svetskog rata imao ozbiljnu mrežu obaveštajaca, Vladimira Perića Valtera, Vladimira Vauhnika, koji je iz Berlina javio da se sprema napad 6. aprila, i Božina Simića, čiji je životni put gotovo neverovatan.
 
Učesnik u atentatu na Aleksandra i Dragu Obrenović, Božin Simić prebacivao je četnike na tursku teritoriju, a u Prvom svetskom ratu u Odesi regrutovao borce za srpsku vojsku među austrougraskim jedinicima koje su se predavale Rusima. Za to vreme na procesu Apisu osuđen je u odsustvu na 18 godina zatvora.
 
Zbog toga ostaje u Rusiji i posle Oktobarske revolucije postaje pukovnik Crvene armije. Vraća se u Jugoslaviju 1936. godine, ali ga hapse na granici. Samo dva dana kasnije izlazi iz pritvora sa činom pukovnika srpske vojske koji mu je na suđenju oduzet.
 
Među organizatorima je puča 27. marta 1941. godine, i kao ministar bez portfelja u Vladi Dušana Simovića učestvuje u pregovorima sa Staljinom. Za vreme Drugog svetskog rata Božin Simić je u Londonu ministar vlade u izgnanstvu i u britanskom parlamentu drži govor protiv savezničkog bombradovanja Beograda, a posle rata Tito ga postavlja za ambasadora u Francuskoj i Ankari.
U Sofiji je 1946. godine na njega izvršen neuspeli atentat.
 

Miloš Vučković je 1944. ubačen u okupirani Beograd
Ništa manje nije zanimljiv ni događaj po kojem je snimljen “Povratak otpisanih”: u sklopu priprema za oslobođenje Beograda partizani su rešili da u Beograd ubace obaveštajca s radio-stanicom. Tako je major Miloš Vučković dobio zadatak da se poveže sa ilegalcima i da iz prestonice javlja podatke o Nemcima..
 
Vučković se probio do Kosmajskog odreda, gde su se njemu i radio-telegrafisti Mitroviću pridružila još dvojica oficira - Sava i Žika Anđelković. Za ulazak u grad iskoristili su zaplenjeni automobil dr Jonića, pomoćnika ministra u Nedićevoj vladi.
 
Pod okriljem mraka probijajući se putevima zakrčenim nemačkim kolonama, grupa je uspela da neopaženo uđe u Beograd i da se smesti u kući braće Anđelković u Ulici vojvode Brane br. 29. Odatle su emitovali poruke do oslobođenja. Kao na filmu.
 
Režimi se menjaju, služba ostaje
Kosta Ugrica, vojni izaslanik u Sofiji 1950. i 1951. godine, piše kako mu je u kancelariju došao nepoznati muškarac i rekao da se kao saradnik “javlja na dužnost” i da ga je svojevremeno angažovao Draža Mihailović.
Ugrica piše: “U tom trenu ja se setih da je Mihailović bio vojni izaslanik u Sofiji 1935. godine. Zapitah ga:
– Da li znate da se u Jugoslaviji promenio režim? Mihailović je streljan!
– Jugoslavija postoji, a ja sam njen državljanin bez obzira na promenu režima. Vi ste moj šef i molim vas da mi date uputstva za rad.“
 

Izvor:Blic