Kada razmišljamo o sebi i svom ponašanju, ako nam je samopouzdanje na zavidnom nivou, uvereni smo da niko nije tako dobar kao mi u poslu kojim se bavimo. Ponosimo se sobom i stalno pričamo da smo najbolji? Ne uvek, ali umemo i to da radimo. Sve je to lepo, ali treba biti obazriv. Dizanje nosa u nebesa može da nam napravi mnogo problema, kako s kolegama tako i s onima koji su nam nadređeni. Stara je priča da niko u radnom okruženju ne trpi osobe koje su preterano samouverene, tim pre što se predstava koju te osobe imaju o sebi najčešće u velikoj meri razlikuje od stvarnosti.

Naravno, nije toliko strašno ako želimo da se predstavimo u nešto boljem svetlu, ali treba biti umeren. Ne treba preterivati jer to može skupo da košta. Najnegativnija posledica takvog ponašanja može biti to da sami sebi onemogućite profesionalni razvoj. Napreduju samo oni koji su svesni svojih slabosti i oni koji su voljni i dovoljno inteligentni da uče na sopstvenim greškama. A šta se dešava s onim drugima? Stvar je jasna - oni koji misle da su u svemu najbolji, uvek i uvek, istovremeno smatraju i da nema nijednog dovoljno dobrog razloga da rade na sebi kako bi nešto popravili. Iz njihove vizure, nema šta da se popravlja kad je sve u najboljem mogućem redu. Samo, da li je baš uvek tako?

Na kraju, svi znamo da preterano samouverene osobe izazivaju neku vrstu netrpeljivosti kod kolega, što na prvom mestu ozbiljno remeti međuljudske odnose u radnom okruženju. To je ono što kvari dobru radnu atmosferu. Zbog toga je dobro povesti računa o tome šta kolege misle o nama na osnovu našeg ponašanja prema svakom od njih, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga da se jednog dana ne bismo veoma neprijatno iznenadili i našli u čudu "kako je moguće da nas ne vole kada smo tako savršeni".

Izvor: Krstarica

Imam problem sa svojom narcisoidnoscu i radim na tome da je suzbijam maksimalno.Mene uzasno nerviraju osobe koje se hvale pa tako verovatno i ja nerviram druge kad pricam o sebi u superlativu.Citala sam da sse samo nesigurne hvale,pa je moguce i da je to u pitanju .
Ne bih zalazila sebi u glavu ,nije zdravo .

Umerenost je majka.

Treba sebe ponekad, zasluzeno, pohvaliti, ali ne preterivati, jer pocne da izgleda izvestaceno.

Covek koji ima zelju da uspe, mora sebe da bordi na neki nacin...
Ako je dobar, ako neke bitne stvari uspeva da uradi dobro mora sebe da pohvali, mora sebe da nagradi bar time...
Mi moramo u to da verujemo... jer to je jedini nacin da drugi ljudi pocnu u to da veruju...

Da li je zdravo apstinirati od samohvaljenja ?

Ne, jer se gubi samopouzdanje.

Nikada se nisam hvalio ni u čemu, pa sam postao nesiguran. Kada sam počeo malko da se hvalim u oblastima u kojma sam dobar, polako mi raste 

Ma gde mi to rece 

Ja se retko kada eksplicitno hvalim (osim ovde na forumu  ), nego kada sam zadovoljna sobom - prosto blistam, što ljudi oko mene lako prepoznaju i znaju o čemu je reč.

Potpisujem

Ja više volim da hvalim ljude, i da ih gledam kako rastu kao kvasac.
Vanity, my favorite sin...


Naravno, ljudi koji su zaista zaslužili pohvalu, pohvaliću ih... ali mnogo diskretnije... da se ne iskvare. 
Al' ću u sebi neizmerno da im se divim.

Mada, svesni su oni obično toga...